Theravāda budističko društvo

Sutta nipata

Download PDF

Sutta nipāta
Zbirka govora

 


Sutta nipāta / Zbirka govora, peta knjiga Khuddaka nikāye, sastoji se od 71 kratke sutte razvrstane u pet celina.


Sadržaj

I. Uragavagga — Poglavlje zmije
II. Ćulavagga — Manje poglavlje
III. Mahavagga — Veliko poglavlje
IV. Atthakavagga — Oktet poglavlje
V. Parayanavagga — Put na drugu obalu


I. Uraga vagga — Poglavlje zmije  [na početak]

  • Uraga sutta (Sn I.1) — Zmija Onaj ko je odmakao putem odbacio je nepovoljna stanja uma, baš kao što zmija odbacuje svoju staru, sasušenu kožu. (1-17) [pāli]
  • Dhaniya sutta (Sn I.2) — Domaćin Danija Poetski dijalog u kojem su kontrastirani bogatstvo i sigurnost laičkog života sa bogatstvom i sigurnošću onoga ko je samotnički život proživeo do njegovog krajnjeg cilja. Ukoliko vam je teško da se uživite u lik nekoga kao Danija, ko svoje bogatstvo meri veličinom stočnog stada, onda čitajući ovu pesmu zamenite krave i bikove nekretninama i akcijama, a kišu ekonomskom propašću. (18-34) [pāli]
  • Khaggavisana sutta (Sn I.3) — Nosorog U prevodu Čedomila Veljačića, takođe Borisa Krena i Zorana Zekovića, kao i Branislava Kovačevića. Čuvena pesma o vrednostima življenja samotnjačkim životom budističkog monaha. I dan danas se sećam kako me je "prodrmala" svojom sugestivnošću kada sam je pre mnogo godina pročitao po prvi put! Posle sam shvatio da nisam jedini… (35-75) [pāli]
  • Kasibharadvađa sutta (Sn I.4) — Zemljoposednik Bharadvađa "Poverenje je moje seme; asketska stega kiša, mudrost je moj jaram i plug, skromnost je moja ruda; um je remen, sabranost raonik i bič", kaže Buda na prekor bramana da on pošto ne ore ne može ni da dobije bilo šta za jelo. (76-82) [pāli]
  • Ćunda sutta (Sn. I.5) — Kovač Ćunda Monaha ima na hiljade. Ali svi oni mogu se svrstati u samo četiri kategorije. (83-90) [pāli]
  • Parabhava sutta (Sn I.6) — Nazadovanje O različitim uzrocima duhovnog nazadovanja koje treba otkloniti. (91-115) [pāli]
  • Vasala sutta (Sn. I.7) — Otpadnik Drevni indijski kastinski sistem poznaje četiri kaste: (1) sveštenici (bramani), (2) ratnici i vladari (kšatrije), (3) trgovci i poljoprivrednici (vaišje) i (4) najniža kasta slugu (šudre), koji se smatraju društvenim otpadnicima. U ovoj sutti Buda objašnjava ko je zapravo (duhovni) otpadnik. (116-142) [pāli]
  • Karaniya metta sutta (Sn I.8) — Prijateljska ljubav Budine reči o usmeravanju blagonaklonosti ili saosećajne ljubavi (metta) ka svakom biću. (143-152) [pāli]
  • Hemavatta sutta (Sn.I 9) — Hemavata Dijalog dva demona (yakkha) o Budinim kvalitetima. Pošto im ovaj odgovori na pitanja, postaju njegovi sledbenici. (153-182) [pāli]
  • Alavaka sutta (Sn I.10) — Govor Alavaka jaki Demon (yakkha) iskušava Budu zagonetkama i preti mu: "Ako ne možeš da mi odgovoriš, pomutiću ti um ili rasporiti srce ili ću te zgrabiti za noge i zavitlati na drugu obalu Ganga." (Ova sutta se takođe pojavljuje kao SN X.12.) (183-194) [pāli]
  • Viđaya sutta (Sn I.11) — Pobeda Razmišljanje o neprivlačnosti tela kao način da se dođe do uvida. (195-208) [pāli]
  • Muni sutta (Sn I.12) — Utihnuli mudrac Buda opisuje karakteristike idealnog mudraca, koji veću sreću i sigurnost nalazi ne u združivanju, već u samotničkom kontemplativnom življenju. (Ovo je jedna od sutta koje je kralj Ašoka [oko 270-232 pre n.e.] odabrao da ih proučavaju i često o njima razmišljaju svi budisti, bilo da su zaređeni ili nisu.) (209-223) [pāli]

II. Ćula vagga — Manje poglavlje  [na početak]


III. Maha vagga — Veliko poglavlje  [na početak]


IV. Atthaka vagga — Oktet poglavlje  [na početak]

Uvod
Thanissaro Bhikkhu

Atthaka vagga [1] jeste skup od 16 pesama čija je zajednička tema nevezivanje. Ove pesme pokrivaju četiri vrste vezivanja — vezivanje za čulna zadovoljstva, za stavove, za praksu i pravila i za verovanje u postojanje sopstva — sa naročitim naglaskom na prva dva. One opisuju ono što čini prirodu vezivanja u svakom pojedinačnom slučaju, zamke vezivanja, prednosti njegovog napuštanja, puteve ka tome i suptilne paradokse toga šta znači ne vezivati se za nešto.

Ova poslednja tema javlja se u mnogim govorima u pali kanonu, jer budističko učenje o nevezivanju u sebi sadrži ključni paradoks: objekat vezivanja koji na kraju treba napustiti čini deo puta ka tom napuštanju. Izvesna količina čulnih zadovoljstava je neophodna na putu da se prevaziđu čulna zadovoljstva; izvestan režim prakse i pravila je neophodan da bi se prevazišla vezanost za praksu i pravila; snažan osećaj sopstvene odgovornosti neophodan je da bi se prevazišlo prijanjanje za sopstvo. Drugi delovi Pali kanona nude jasne analogije kojima se objašnjavaju ovi paradoksi, često kroz sliku kretanja ka cilju — prelazak reke uz pomoć splava, šetnja parkom, uzimanje više kočija jednu za drugom od grada do grada — pri čemu se po stizanju na taj cilj dotadašnje prevozno sredstvo jednostavno ostavlja po strani. Međutim, Atthaka vagga ponekad predstavlja ove paradokse na krajnje maglovit način. Zapravo, neki od paradoksa — naročito u raspravljanju o napuštanju vezanosti za stavove — izloženi su tako neobičnim terminima da ih je, na površini, teško pomiriti sa ostalim pali govorima ili sa drugim delovima same Atthake. Zato je pitanje treba li te paradokse uzeti takve kakvi su ili ih dalje tumačiti. Ili, da postavimo pitanje onako kako je to sam Buda učinio (AN II.25): Je li njihovo značenje do kraja izloženo ili na to značenje tek treba ukazati.

Argument da ove paradokse treba uzeti takvi kakvi su zasnovan je na pretpostavci da hronološki Atthaka prethodi ostatku Pali kanona. Od ove pretpostavke se dalje ide u pravcu zaključka da ove pesme sadrže najranije zabeleženo Budino učenje i ukoliko su u neskladu sa ostalim delovima Kanona, to je jednostavno zato što su ti drugi odlomci manje verni izvornoj Budinoj poruci. Ovakav zaključak ima, međutim, nekoliko slabosti. Kao prvo, samo su dva dokaza ponuđena za datiranje ovih pesama: (1) Atthaka se, kao celina, pominje još na tri mesta u Kanonu — Ud V.6, Mv. V i SN XXII.3; [2] i (2) jezik ovih pesama je arhaičniji nego u drugim govorima. Međutim, nijedan od njih ne može da sigurnošću biti smatran dokazom za navedena zaključivanja. Prvi dokaz jednostavno pokazuje da Atthaka prethodi trima delovima u kojima se spominje, ali nije izvesno da prethodi i celom Pali kanonu. Dalje, baš kao što Tenisonova poezija sadrži više arhaizama nego Drajdenova proza, činjenica da pali pesma koristi arhaičan jezik nije dokaz o njezinoj starini.

Tvrdnje da ove paradokse treba uzeti takvi kakvi su imaju i druge slabosti. U njima se često iznosi da nas ovi paradoksi uče stavu da ne treba imati stavove i prakse koji nemaju ciljeve, pa ipak oni koji iznose ovakve tvrdnje su prvi koji priznaju da je ovakvo učenje potpuno nepraktično. Takvi stavovi su takođe u suprotnosti sa drugim delovima same Atthake i čestim upućivanjima na oslobađanje (nibbana/nibbuti) kao na cilj prakse. Tako, čak i ako je Atthaka znatno starija od ostalih pali govora, morali bismo da pređemo preko velikih nekonzistentnosti u njezinoj poruci ako bismo njene paradokse uzeli takvi kakvi su.

Preporuke da paradokse iz Atthake treba dalje tumačiti — da su oni namerno izraženi teško razumljivim terminima — zasnovane su na nešto čvršćem tlu. Prvo, tu je tumačenje da je budistička tradicija uznapredovala od svojih početaka. Jedan obiman komentar, naslovljen Mahaniddesa (Nd.I), u kojem se izmiruje sadržaj pesme sa učenjem u ostatku govora, bio je sastavljen dovoljno rano da bi ga uvrstili u sam kanon. Iako neka od objašnjenja data u Mahaniddesi mogu izgledati pomalo suviše cepidlačka, ona ipak ukazuju na to da su budisti bliži Budinom vremenu pronalazili niz korisnih nivoa značenja ispod površinskog nivoa ovih pesama.

Čak i ako odbacimo argumente koje nam nudi tradicija, postoje i drugi razlozi za zaključak da su paradoksi iz Atthake tako načinjeni da se dalje analiziraju. Možemo početi sa pitanjem, već pomenutim, unutrašnje konzistentnosti samih ovih pesama; one dobijaju bolji smisao kada se, posmatrane kao celina, paradoksi u njima istražuju ispod površinskog, očiglednog nivoa. Drugo, ovi paradoksi, svojom upotrebom igre reči, slede jedan drevni indijski žanr — filozofsku zagonetku — koji samom svojom prirodom poziva na dublje analiziranje. Dokazi iz Rig Veda pokazuju da je stari vedski ritual uključivao i takmičenje u kojem su bramani koristili igre reči da filozofsko učenje izraze kao zagonetke koje kandidat treba da reši. Svrha ovih takmičenja bila je da poduči kandidata — obično onoga ko se spremao da postane majstor rituala — upotrebi moći kreativnog razmišljanja, "izvan kruga", u opravdanom uverenju da će proces traganja za inspiracijom i prosvetljenjem kroz odgovor transformisati um na mnogo dublji način od pukog prikupljanja informacija.[3]

Premda Atthaka pesme savetuju da ne učestvujemo na intelektualnim nadmetanjima, one imitiraju vedske zagonetke svojim korišćenjem takvih izraza koji će provocirati čitaoca. Pojedine reči — pokatkad čitavi stihovi i strofe — u ovim pesmama mogu se tumačiti na različite načine i na čitaocu je da istraži i razmotri sva raznovrsna značenja i potom odluči koje je najkorisnije. Premda naša kultura povezuje igru reči sa šalama, Atthaka stoji na početku duge linije budističkih tekstova — theravadskih ili ne — koji koriste igru reči u ozbiljne namere: da nauče čitaoca da misli samostalno, da pronikne u varljivost jezika i tako olakša labavljenje vezanosti za one strukture koje jezik neminovno nameće umu.[4] Ova vrsta tekstova takođe nagrađuje one koji ih uzimaju dovoljno ozbiljno da bi im se ponovo vraćali i ponovo ih promišljali.

Tako se opskurnost jednog dela govora u Atthaki može uzeti kao funkcionalna, ne kao odraz starosti pesme, već pre kao svojstvo žanra kojem pripada. Pravilno čitanje ovakvog teksta zahteva da prethodno dovedete u pitanje svoje pretpostavke o njegovoj poruci i razjasnite namere koje stoje iza vašeg napora da doprete do značenja. Na taj način, sam čin čitanja ne treba samo da informiše, već i da transformiše. Što mu se više predate, to on otvara više mogućnosti u vašem umu.

Naravno, prevođenje ovakvih igri reči predstavlja ogroman izazov; čak i kada su ti izazovi savladani, čitati takve igre reči u prevodu ne može nikada biti isto kao čitati ih na izvornom jeziku i u kulturnom okruženju. Na sreću, sem ovih kontroverznih odlomaka, veći deo Atthake je savršeno direktan — premda komentari poštovanog Mahā-Kaććayane jednog od jednostavnijih stihova u IV.9 treba da posluže kao upozorenje da čak i direktni odlomci mogu sadržavati skrivena značenja.

I poslednje dve napomene o čitanju Atthake:

1. Premda su ove pesme bile sačinjene za publiku koju su sačinjavali monasi lutalice, one nude vredne lekcije i za nezaređene sledbenike. Čak i delovi koji se direktno odnose na beskućnički život mogu se čitati kao simbol određenog stanja uma. Već pomenuti komentari poštovanog. Mahā-Kaććayane pokazuju da je to bilo činjeno još od vremena nastanka kanona. Obraćajući se laiku i komentarišući stih koji opisuje ponašanje mudraca koji je napustio dom i društvo, on "dom" tumači kao khandhe a "društvo" kao čulne utiske. Tako u njegovim rukama ovaj stih razvija jedno unutrašnje značenje koje laik može primeniti na svoj život, a da ne mora nužno napustiti aktuelni dom i društvo. I drugi stihovi u pesmama mogu se tumačiti na sličan način.

2. Pesme su skoncentrisane na opise mudraca (muni) i prosvetljenih ljudi (dhira), ali ove reči nemaju fiksno značenje iz stiha u stih. U nekim kontekstima, one označavaju arahante; u drugim, ništa više od inteligentnog svetovnog čoveka. Zato treba voditi računa o kontekstu kada čitamo opise mudraca i prosvetljenih ljudi, da bismo videli da li se u njima opisuju ljudi koji slede put ili oni koji u već stigli na cilj.

Napomene

[1] Naziv Atthaka (Okteti) izvodi se iz činjenice da su prve četiri pesme u grupi — od kojih tri već u naslovu imaju reč atthaka — sačinjene od osam stihova. Na osnovu ovoga, neki naučnici su tvrdili da ove četiri pesme čine prvobitnu zbirku, a da su ostale pesme kasniji dodaci, ali to nije nužno tako. Mnoga poglavlja (vagga) u "košari" sa govorima i Vinayi nose naziv prema nekoliko prvih pasusa, premda ostatak može sadržavati materijal koji se sasvim razlikuje od onoga što se sugeriše naslovom. Tako ne postoji način da se utvrdi relativna starost različitih pesama u ovoj zbirci. [Natrag]

[2] Poštovani. Mahā-Kaććayana — kojeg je Buda hvalio kao najveštijeg među svojim učenicima da iz konciznog iskaza izvuče značenje — pomenut je u vezi sa Atthakom na sva tri mesta. Kao veoma obrazovan braman, on je verovatno bio obučavan u otkrivanju i rešavanju filozofskih zagonetki. Njegova reputacija ukazuje da je u tome zaista uživao. [Natrag]

[3] U Budino vreme ta takmičenja su već bila napustila ritualnu arenu i postala javne filozofske rasprave. Međutim, povod za njih — izveden iz verovanja u duhovnu transformaciju koja prati tačan odgovor na filozofsku zagonetku — bila je pretpostavka da zastupanje pobedničkog stava jeste, sam po sebi, mera ličnog visokog duhovnog razvitka. Paradoksi u Atthaki ugrožavaju tu pretpostavku tako što — paradoksalno — koriste žanr filozofske zagonetke, iz koje i vode svoje poreklo. [Natrag]

[4] Drugi primeri ovakve igre reči u pali kanonu su u SN I.1 i Dhp 97. Savremeni primeri budističkih tekstova koji igru reči koriste sa ozbiljnim namerama jesu A Heart Released i The Ballad of Liberation from the Khandhas, čiji je autor Phra Ađahn Mun Bhuridatto. [Natrag]

* * *

 

V. Parayana vagga — Put do druge obale  [na početak]

Uvod
Thanissaro Bhikkhu

Šesnaest bramanskih asketa — učenika učitelja po imenu Bavari — dolaze Budi sa pitanjem o cilju njegovog učenja i kako ga dostići. Iz njihovih pitanja očigledno je da su neki od njih, barem, daleko odmakli u svojoj meditativnoj praksi. Tradicija nam kaže da je prvih petnaest ovih asketa dostiglo stupanj arahanta neposredno pošto je Buda odgovorio na njihova pitanja. Što se tiče šesnaestog — po imenu Pingiya — Ćula niddesa nam kaže da je on, posle odgovora na svoja pitanja, stekao sposobnost božanskog vida, što obično označava "ulazak u tok". Komentar za Ćula niddesu, međutim, tumači ovo kao znak da je dostigao stupanj "ne-povratnika".

Česta slika u ovim dijalozima jeste ona o životu kao o pobesneloj bujici — bujici rađanja, starenja i smrti, jada i naricanja, nespokojstva i patnje. Svrha duhovne prakse jeste da pronađe put preko te bujice do sigurnosti druge obale. Ova slika objašnjava često pominjanje pronalaženja puta kroz zamke — ruševine i nanos koji valja bujica i koji mogu sprečiti napredovanje; kao i pominjanje želje da se bude bez ikakvog poseda — suvišnog prtljaga zbog kojeg lako možemo potonuti u sred te bujice.

Ima dokaza da su ovih šesnaest dijaloga bili na visokoj ceni već u prvim vekovima budističke tradicije. Kao koncizno izlaganje tako produbljenog učenja kao što je budizam, oni izazivaju osećaj predanosti, praćen željom da se razumeju njihovi manje jasni odlomci. Veći deo Ćula niddese, kasnijeg dodatka Pali kanonu, posvećen je njihovom detaljnom objašnjavanju. Pet govora — jedan u Samyutta nikāyi, četiri u Anguttara nikāyi — razmatraju specifične stihove iz ove zbirke, a šesti govor priča o nezaređenoj sledbenici koja vežba ustajući rano pre zore, da bi otpevala svih šesnaest dijaloga.

* * *