Theravāda budističko društvo

Sutta nipata I.11

Viđaya sutta
Pobeda


Prevod sa pālija Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


195. Bilo da hoda, [1] stoji, sedi ili leži,
ono se savija i pruža: to je kretanje tela. [2]

196. Povezano tetivama i kostima, obloženo mišićima i kožom,
Skriveno kožom, telo se ne vidi onakvo kakvo jeste:

197. ispunjeno utrobom, ispunjeno želucem, komadom jetre,
bešikom, plućima, srcem, bubrezima i slezinom,

198. slinama, pljuvačkom, znojem, salom,
krvlju , zglobnom tečnošću, žuči i mašću.

199. Uz to, u devet potoka, nečistoće uvek teku iz njega:
iz očiju prljavština oka, iz ušiju prljavština uha,

200. iz nosa slina, iz usta bljuvotina, šlajm il’ pljuvačka,
iz tela graške znoja izbijaju. [3]

201. A povrh toga, šupljina njegove glave ispunjena je mozgom.
Budala, zaveden neznanjem, misli da je telo lepo. [4]

202. Ali kada leži mrtvo, naduto, pomodrelo,
odbačeno na groblju, čak i rodbina za njega ne mari.

203. Psi ga rastržu, šakali, vukovi i crvi.
Gavrani i lešinari se hrane njime i druge životinje.

204. Monah koji čuje ove reči Budnoga i poseduje mudrost,
dobro razume telo, jer vidi onako kako zaista jeste:

205. „Kakvo je ovo, takvo je i ono. Kakvo je ono, takvo je i ovo.“ [5]
I tad u njemu privlačnost tela, i iznutra i spolja, sasvim iščezava.

206. Kad želja i strast iščeznu, monah sa mudrošću stiže
do besmrtnog, spokojstva, do neprolaznog stanja oslobođenosti.

207. Ovo ni dva metra visoko, prljavo, smradno telo,
prljavštinom ispunjeno, što se sad tu sad tamo iz njega cedi.

208. Ko li bi mogao i pomisliti da zbog takvoga tela,
sebe izdiže ili prezire drugog? Šta je to ako ne slepilo?


Beleške

[1] Zanimljivo je da je ova sutta dobila naziv „Pobeda“, iako se u njoj ne govori o bilo kakvoj bici ili borbi, o bilo čemu što bi moglo kao ishod da ima pobedu. Otuda pitanje, na šta se odnosi ovaj naslov i odgovor bi bio da je reč o pobedi nad obmanama i nečistoćama uma, kao što su neznanje i žudnja, koje za svoj uzrok i središte imaju telo. Ovde se ne radi o nekakvoj patološkoj mržnji prema telu, već o sagledavanju realnosti i razvejavanju iluzije i vezivanja za nju. Nasuprot nekim drugim tradicijama koje su u Indiji postojale u Budino, vreme, a smatrale su da se duhovni ciljevi mogu postići mučenjem tela, Buda je takav stav potpuno odbacio, nakon što ih je i sam isprobao i uverio se u njihovu nedelotvornost. [Natrag]

[2] Ova strofa nam se može učiniti nerazumljivom ili pak banalnom. Ali ona nam skreće pažnju na jednu od vežbi u okviru satipaṭṭhāna metoda, a to je vežbanje sabranosti pažnje u odnosu na telo. Tokom te vežbe, pokušavamo da budemo svesni tela, odnosno svakog položaja koji ono zauzme. Tako doživljavamo telo kao materijalni objekat koji zauzima određeni prostor i nalazi se u jednom od četiri osnovna položaja: hodanje, stajanje, sedenje i ležanje. Uz to su i dva načina na koji telo koristi svoj udove: savijanje i opružanje. Tako je pažnja okrenuta ka unutra, ka sopstvenom telu, uz razvijanje svesti o njegovim aktivnostima. Na telo gledamo skoro kao iz perspektive neke druge osobe, bez automatskog identifikovanja sa njim i delovanja gonjeni trenutnim impulsima. Umesto toga, svesni smo svakog pokreta i položaja. Na osnovu toga počinjemo analizu samog tela, od čega je ono sačinjeno. I vidimo da je telo jedna struktura, čiji je noseći deo kostur, a povezuju ga delovi opisani u narednoj strofi. [Natrag]

[3] Ovo je deo meditacije na telo koji sistematski istražuje unutrašnje organe, a zatim i tečnosti u telu, kako bi meditant jasno uočio svu njegovu neprivlačnost, za razliku od površnog gledanja i opčinjenosti telom. Vrlo važno uputstvo za ovu vrstu meditacije je da u nju krećemo posmatrajući sopstveno telo, a ne tela drugih. U suprotnom, ako se prvo fokusiramo na tela drugih, možemo postići potpuno suprotan efekat, nastaviti dotadašnju opčinjenost i raspaliti požudu u sebi. [Natrag]

[4] Strofe 196-201 su kontemplacija odbojne prirode tela dok je ono živo. Ona se na sistematičan način vežba tako što meditant prolazi kroz standardnu shemu od 32 dela tela, kako je to objašnjeno u Satipaṭṭhāna sutti (MN 10). Naredne dve strofe tiču se kontemplacije na groblju, još jedne od meditacija na telo praktikovane u Budino vreme. Tela siromašnih ljudi, koji nisu imali novca da plate pogrebnu lomaču, jednostavno ostavljana na groblju da ih divlje životinje rastrgnu i da se raspadnu sama od sebe. Monasi bi posmatrali ta tela u različitim fazama raspadanja i koristili ih kao objekat meditacije. [Natrag]

[5] Meditant svoje tele upoređuje s lešom i zna da je to dvoje u suštini isto, da će i njegovo telo koje se sada kreće, smeje, jede i spava, puno je ideja i planova, postati jednog dana isto takvo. [Natrag]