Theravāda budističko društvo
Download PDF

Mađđhima nikāya 22

Alagaddūpama sutta
Poređenje sa zmijom

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Uvod (Ñānaponika Thera)

Budin govor koji je ovde dat zajedno sa objašnjenjima preuzetim uglavnom iz komentarske literature, dvadeset drugi je tekst u Zbirci govora srednje dužine (Mađđhima nikāya). Ovo je tekst bogat sadržajem i ukrašen mnogim poređenjima. Na samom početku je odeljak sa deset jezgrovitih poređenja sa opasnostima čulne želje; zatim sledi poređenje sa pravilnim i pogrešnim hvatanjem zmije (otud je tekst dobio ime), dalje ide još poznatija parabola o splavu i, konačno, poređenje sa vegetacijom u Đetinom gaju. Slikovitost ovih poređenja pojačava dejstvo poruke sutte u svakome onom ko se u nju udubljuje predano i uvek iznova.

Glavni zadatak ovog govora je da upozori na pogrešna shvatanja, pogrešne interpretacije i rasprave o Učenju. Dok je Buda uvek iznova naglašavao da njegovo učenje treba prihvatiti samo posle obaveznog promišljanja, neopterećenog tradicijom ili spoljašnjim autoritetima; dok je takođe savetovao svoje sledbenike da ne pridaju značaj pohvali ili prekoru upućenim učenju od nekoga ko ne pripada monaškoj zajednici, Učitelj je bio sasvim odlučan, čak strog, kada bi se dogodilo da neko među njegovim sledbenicima pogrešno tumači učenje, jer su oni ti koji su prihvatili učenje i posvetili svoj život njegovom ostvarenju. Ovaj govor nije jedini u kojem je Buda izrekao strogi prekor onim sledbenicima koji pogrešno tumače osnovne postavke učenja (videti na primer Mahā-tanhāsankhaya sutta, MN 38). Ono što je navodilo Budu da tako čini bilo je uverenje da dejstvo njegovog jedinstvenog puta oslobođenja ne sme biti umanjeno, njegovo učenje potkopano iznutra, a čistota ponašanja i mudrosti ukaljana. Ako bi se to dogodilo, splav učenja o kojem se govori u ovom govoru bi se pokazao neupotrebljivim za prenošenje preko bujice onih koji su se u njega uzdali. Splav bi ostao prikovan za ovu obalu istim onim okovima od kojih bi trebalo da donese oslobođenje.

Ovaj govor se bavi dvema glavnim preprekama koje će sprečiti napredovanje splava: priklanjanje čulnom zadovoljstvu i priklanjanje veri u postojanje sopstva. Ako bi se, pogrešnim tumačenjem učenja, dozvolilo njihovo delovanje, u bilo kom obliku i stepenu rasprostranjenosti, ove bi zablude bi nužno paralisale napor ka konačnom oslobođenju. Treba zapaziti da prihvatanje, odobravanje te dve sklonosti čini pogrešno tumačenje učenja, Te dve sklonosti, tj. čulnost i vera u ego, duboko su ukorenjene u čovekovoj prirodi. One su u stvari dva izvora iz kojih egzistencija i sa njom patnja izviru: žudnja (tanhā) i neznanje (aviđđā). Oslabiti ih prvo, a zatim iskoreniti, to je težak zadatak, ali sa kojim se moramo hrabro suočiti ukoliko nam je orijentir Dhamma, koja je realistična, koliko i radikalna. Ali ako nešto treba da prevaziđemo, onda to pre svega treba da otkrijemo i razjasnimo. Ukoliko ostane skriveno ili smo rezervisani prema bilo kojoj od ove dve sklonosti, očigledno je da nema šanse da se postigne konačno oslobađanje uma od žudnje i neznanja.

Stav prema nepristrasnosti (virāga, skt. vairagya) i prema učenju o nepostojanju sopstva (anattā) jeste, zapravo, ključni pokazatelj koliko je suština učenja sačuvana, narušena ili potpuno izgubljena u onim izlaganjima Dhamme koja su se pojavila posle Učiteljeve smrti. A neka od njih očigledno ne mogu da izdrže ovaj test. Imajući sve ovo u vidu, razumećemo i ceniti ozbiljno upozorenje i odbojnost koju je u ovom govoru izrazio Učitelj, a sve za dobrobit i napredak onih koji imaju poverenje u njegovo vođstvo.

Prvi odeljak govora posvećen je odbacivanju stavova koje zastupa monah Arittha. Njegova gledišta nisu samo pogrešno razumevanje Učenja, već i direktan izazov nekim od Budinih tvrdnji. Arittha izričito poriče da je ono što je Buda označavao kao prepreku zaista nužno prepreka. On ne kaže na koje prepreke misli, ali iz odgovora monaha, koji se odnose na čulne želje (kāma), očigledno je da su oni svesni Aritthine namere: odobravanje seksualnog odnosa monaha.

Nije potrebno isticati da se Budino odlučno odbacivanje ovog odobravanja odnosilo samo na monahe. Od svojih nezaređenih sledbenika on nije očekivao seksualno uzdržavanje. Njima je savetovao umerenost i pažljivost, a nikako preterano razbuktavanje seksualne želje. Ako igde, onda je ovde prikladan srednji put između neograničene slobode i prisilne apstinencije. No Buda je sasvim jasno rekao da potpuno oslobođenje zahteva prekid vezanosti za žudnju. Postepeno napredovanje ka tome prepušteno je stepenu uvida i samokontroli koju poseduje i razvija svaki laički sledbenik ponaosob.

Od monaha se, međutim, očekuje da im istrajnost u traganju za krajnjim ciljem, vedrina uma i emocionalna zadovoljenost steknuta meditacijom, kao i relativna zaštićenost od spoljašnjih podsticaja — dakle da im sve to i drugi faktori omogući da seksualni nagon zadrže pod kontrolom, dovoljnom da im obezbedi dalje napredovanje (ili barem napor) na putu do radikalnog raskida. Onaj ko ne dostigne ovakav stepen samosavlađivanja slobodan je da napusti monašku zajednicu, bez ikakvog prebacivanja; a slobodan je i da se u nju vrati kad god to poželi. No, unutar Sanghe nikakvog kompromisa nema, a da ga Buda ne nazove njenim kvarenjem iznutra i kaljanjem ugleda spolja.

Odeljci 10-12. Primer Aritthinog pogrešnog stanovišta Buda sada koristi kao priliku da upozori na bilo koji drugi pogrešan pristup Učenju i na njegovu zloupotrebu. On ovde daje poređenje sa prividom zmije, kako bi ilustrovao štetu i opasnost pogrešnom sagledavanja Dhamme. Šteta je naneta pojedincu i njegovom napredovanju na Putu; a opasnost je u verovatnom padu na niže nivoe egzistencije ili barem u preporađanju u okolnostima koje nisu povoljne za razumevanje i praktikovanje Dhamme. Da takve posledice mogu nastupiti lako se vidi u slučaju Aritthinih stavova, koji su potpuno izokretanje i falsifikovanje Učenja. Za čitaoca može biti, međutim, iznenađujuće na prvi pogled da se u ovom odeljku zloupotreba Učenja radi verbalne rasprave takođe smatra opasno pogrešnim razumevanjem Dhamme.

Ovde opasnost i šteta imaju suptilnije, ali ništa manje realne korene. Opasnost u prepiranju je uglavnom dvojaka. Ono obezbeđuje jedan od mnogih izgovora umu da izbegne da se iskreno posveti praktikovanju Dhamme. Drugo, pod smernom fasadom branjenja Dhamme lako može da se krije vezanost za “ja” i “moje”. U raspravama ego dobija šansu za samodokazivanje, osećaj superiornosti sopstvene ispravnosti i tvrdoglavosti. Sem toga, ego se može vezati za Dhammu, uz osećaj posedovanja, koji ponekad čak može ličiti na ponašanje psa koji ljubomorno i ogorčeno brani svoju porciju hrane, a bez namere da je sam pojede. Ovde vidimo opasnost da preterana brižnost u odbrani Dhamme može podsvesno osnažiti duboko skrivene egoističke impulse. Ona čak može postati jedan od “temelja (ili polaznih tačaka) za pogrešna stanovišta” kako ih je nazvao Buda u odeljku 15. [Ona može izvirati iz nespremnosti da se odustane od pogrešnog stava koji se zastupa u raspravi. “Na ono što je naišao, na to on takođe gleda ovako: To je moje…”: to jest, on se poistovećuje sa datom situacijom (ovde je to rasprava) i stavom koji je zauzeo.] Na kraju, iz prepuštanja ratu rečima će se izroditi osećanja netolerancije, zaslepljenosti i neprijateljstva. Zapravo, ovde imamo poduži spisak ometajućih osobina uma, pa tako bolje možemo razumeti zašto je Buda i ovde primenio metaforu o opasnom načinu da se uhvati zmija.

Odeljci 13-14. Onaj ko je suviše zaokupljen doktrinarnim protivrečnostima predstavlja, zaista, pravu ilustraciju onoga ko nosi splav Dhamme na svojoj glavi ili ramenima; i u njegovom slučaju to će biti ne posle prelaska već pre nego što je uspeo, ili barem ozbiljno pokušao, da pregazi bujicu. Zapravo, čuveno poređenje sa splavom će se u najvećem broju slučajeva odnositi na one koji, kako se to kaže u Dhammapadi (strofa 85) “samo po jednoj istoj obali ovoj jure”, ne usuđujući se ili ne želeći da pređu na onu drugu. Vidimo da oni splav koriste na najrazličitije načine: ukrasiće ga i klanjati mu se, raspravljati o njemu, upoređivati sa drugima — zapravo radiće sve drugo samo ga neće upotrebiti. Ima, sa druge strane, onih koji pogrešno veruju da im ovo poređenje daje za pravo da odbace splav pre no što su ga upotrebili i da ih poziva da napuste ispravno učenje zajedno sa onim pogrešnim, čak i pre nego što su imali koristi od prvog i potpuno odbacili ovo drugo. Kao što vidimo, ima mnogo više načina “pogrešnog razumevanja” nego ispravnog; otuda je veliki naglasak na mudrom istraživanju pravog značenja i svrhe Dhamme. I, da ne zaboravimo, ovo ispitivanje bi trebalo ponavljati s vremena na vreme.

Odeljci 15-17. Ovaj odeljak o “Osnovama za gledišta” u vezi je sa “pogrešnim učenjima” iz prethodnog odeljka (14). Ovde, i u većini narednih poglavlja, sve do odeljka 41, iz različitih uglova razmatra se najteže od svih pogrešnih stanovišta, a to je verovanje u sopstvo, u jedan trajni ego-entitet. Ovaj govor je jedan od najvažnijih tekstova koji se tiču anatta načela, to jest načela o ne-sopstvu. Ono je suština budističkog učenja i njegova jedinstvena odlika. Ono poseduje zaista revolucionarnu prirodu i otuda nije lako čovekovom umu da ga apsorbuje, jer je od davnina navikavan da misli i dela kroz “ja” i “moje”. Ali ova predrasuda o egocentričnosti mora biti razvejana na intelektualnom, emocionalnom i etičkom nivou, ukoliko želimo da se ikada izbavimo od patnje. Na tom zadatku, redovno i pomno kontempliranje ovog govora može postati dragocena pomoć.

U odeljku 15 Buda govori o izvorima iz kojih nastaje i formira se pojam sopstva. To je, kao prvo, identifikacija sa nekim od pet sastojaka bića (khandha) ili svim njima, koji čine ono što se konvencionalno naziva ličnošću. Identifikacija sa telom (ili telesnošću) je “temelj” ili podloga za materijalizam (naivni ili filozofski). Osećaj se smatra korenom bića u hedonističkom stavu prema životu ili kada se, u mističkim učenjima, duša smatra čisto božanskim blaženstvom ili božanskom ljubavlju. Sopstvo se identifikuje sa opažajem onda kada se biće izjednačava sa opažanjem (esse est percipi), kada se ličnost smatra kao “ništa do” svežnjem senzacija (Ernst Mah). Mentalni obrasci doprinose verovanju u ego onda kada se, na primer, volja smatra krajnjom suštinom sopstva i sveta; ili kada bilo koja druga funkcija uma zadobije preteran emocionalni ili intelektualni naglasak. Sastojak svest je omeđen, u ovom govoru, terminima koji označavaju sadržaj svesti, što ukazuje da se za sopstvo ovde veruje da je totalitet uma ili svesti. Uključeni u ovo stanovište su pojmovi super- ili kosmička svest, [Videti odeljak 27: “Kakva god svest… gruba ili suptilna”.] ili svaki pojam nekog “nad-sopstva” (mahatma, paramatma), za koje se zamišlja da postoji “iza pet sastojaka”.[I ovo potpada pod peti među “temeljima”, kao mentalnu konstrukciju (odeljak 15: “šta je misao”) i nešto “o čemu se misli i što se zadržava u umu” i to zbog čovekove žudnje za večnošću.] Stanovište da sopstvo jeste jedinstvo svih pet sastojaka nalazi se, na primer, u onim religijama koje veruju u konačno vaskrsenje tela ili u druge oblike preživljavanja čitave ličnosti, tela i uma, bilo to u večnom raju ili večnom paklu. Prvih pet “osnova pogrešnih stavova” mogu se sumirati sledećim jezgrovitim Budinim iskazom: “Oni askete i bramani, o monasi, koji zamišljaju sopstvo na mnoge načine, svi ih oni zamišljaju kao pet sastojaka ili kao jedan do njih.” (Samyutta nikaya, XXII, 47).

Što se tiče šestog “osnova pogrešnih stavova”, treba primetiti da se on ne sastoji samo od eternalističkog stanovišta (koje je pokriveno prethodnim), već u snažnom vezivanju za to stanovište, sve do potpune identifikacije sa njim, kao neotuđivim delom individue: “Ovo (stanovište) je moje, to sa ja, to je moje sopstvo.” Ovakvo žilavo prijanjanje uz verovanje o duši ima svoje korene prvo u dubokom nagonu za samopotvrđivanjem i samoprodužavanjem; i drugo, u “uslovljavajućim” silama obrazovanja, okoline i tradicije. Slično drugim uobičajenim vrstama “samoodbrane”, ova identifikacija sa verovanjem u sopstvo može se pretvoriti u vrlo čvrstu vezu, uz neprijateljstvo ili prezir prema onima koji je ne odobravaju. Postojanost verovanja u dušu pokazuje se kroz činjenicu da je od najranijih vremena nastanka Učenja, pa sve do danas, bilo ne samo pojedinaca (kao Sati u Mahātanhāsankhaya sutti, MN 38), već i grupa i škola unutar budizma koji su verovali u sopstvo, iako su ga smeštali u područje izvan pet sastojaka.

U sledećem odeljku (odeljak 18 i dalje) pokazano je da “ja” i “moje”, umesto da pružaju osećaj sigurnosti, jesu zapravo uzrok nespokojstva, straha i zabrinutosti. Čak i kada se vera u besmrtnu dušu slomi, njen naknadni efekat je još uvek tako snažan da pretpostavka o sopstvu koje može biti uništeno još uvek postoji i, kroz strah od uništenja, postaje izvor očajanja. Ovo verovanje u “ja” i “moje” i strasno vezivanje uz njega jeste koren “zebnje” filozofa egzistencijalista, kao i neuroze i anksioznosti koja proganja savremenog čoveka. Verovanje u nešto što ne postoji, čak i kao privremena uteha, mora na kraju okončati razočarenjem i očajem. Otuda je Buda posvetio veliku pažnju propitivanju svojih monaha o ovom ključnom pitanju duše i sopstva, kako bi uklonio svaku sumnju o ovome. Temeljnost njegovog propitivanja vidi se u odeljcima 22-25, koji ne ostavljaju imalo prostora za dvosmislenosti oko ovog pitanja. U odeljcima 26-27 svi mogući konstituenti pretpostavljenog sopstva, tj. pet sastojaka, analiziraju se i dolazi do zaključka da su nepostojani, podložni patnji i bez sopstva ili bilo koje druge supstance na kojoj bi počivali. Treba primetiti da se tvrdnja u tekstu proširuje i na najsuptilnije manifestacije svesti, bilo da se zamišljaju kao unutrašnje (“u sebi”) ili spoljašnje.

Iako je analiza “individue i njenih svojstava”, data u prethodnim odeljcima, ovde smeštena u kontekst pobijanja pogrešnih stanovišta, to ni u kom slučaju nije njena stvarna vrednost i svrha, koja se pre sastoji u otvaranju puta ka oslobađanju. Da bi ovo pokazala, poglavlja 28-29 govore o dostizanju konačnog oslobođenja, stanja svetosti (arahatta), i to putem uvida koji vodi do odvajanja i udaljavanja od svega što je prolazno i bez suštine. U narednim odeljcima (30-36) dolazi jedan impresivan metaforički opis sveca (arahant), zaključujući sa uzvišenom objavom “neutvrdive”, tj. neiskazive prirode onoga ko je iskorenio svaku žudnju i neznanje. Izričito navodeći ovaj uzvišeni iskaz, Buda sada odlučno odbija imputiranje da ga poricanje sopstva i duše čini nihilistom (odeljak 37) i sumira svoje učenje ovim dobro poznatim rečima: “Ono što sam podučavao sada kao i ranije, o monasi, to je patnja i izbavljenje od patnje.”

U delu o “pohvali i prekoru” (odeljci 38-39) imamo praktičnu primenu anatta učenja: ona oslobađa um od ushićenja i gordosti u slučaju pohvale, kao i od tuge i ljutnje u slučaju prekora. Buda traži od svojih sledbenika da u tom pogledu slede njegov primer. Biti nepokolebljivog uma bilo da nas drugi hvale i kritikuju, to je još jedna blagodet koju donosi istinsko razumevanje istine o anatta. Ukazujući na ovu dodatnu blagodet, Učitelj još jednom apeluje na monahe da se oslobode vezanosti “za ono što nije vaše”: pet sastojaka koji čine takozvanu ličnost (odeljci 40-41). Zaista, ako se posmatraju sa usredsređenošću i oslobođenošću strasti kakvu donosi meditacija uvida (vipassana), ovi fizički i mentalni procesi, sve dok se smatraju kao “ja” i “moje”, biće viđeni kao nešto spoljašnje, kao što je to vegetacija u Đetinom gaju na koju je Buda možda upirao prstom dok je govorio monasima.

Simfonijski ritam ovog velikog govora sada se približava svom finalu. Veličanstveni glas nepotkupljive istine ovde govori kristalno jasnom i prodornom snagom, bez ikakvog umekšavanja i prigušivanja nota. Učenje koje se ovde izlaže, “jednostavno i otvoreno, jasno i skladno”, bilo je i jeste izazov za “opšte mišljenje”. Ono ide nasuprot dvema moćnim strujama kakve su čulna zadovoljstva i potvrđivanje ega, koje i čine “opšti tok” čovečanstva. U ovom govoru Buda iznova pobija (u prvom slučaju) i pažljivo isključuje (u drugom slučaju) svaki pokušaj kompromisa sa nekom od ove dve struje. Štaviše, Buda ovde daje ozbiljno upozorenje da pogrešno razumevanje i zloupotreba Dhamme može doneti mnogo štete i patnje. Svi načini zaobilaženja istinske svrhe i izbegavanja očiglednih istina Učenja su na taj način sagledani i pažljivo eliminisani.

U ovakvoj rekapitulaciji, naš govor se zaista prikazuje kao prilično impresivan skup snažnih poruka. Ipak, za onoga kome je bliska Budina reč, ovo će biti ublaženo činjenicom da je u mnogim svojim govorima Buda za svoje učenje govorio da nudi “postupno vežbanje, postupno napredovanje”. I upravo ovde dolazi do izražaja Budina blagost i saosećanje, njegovo strpljenje sa ljudskim slabostima, kao i mudro i strpljivo vođstvo. I ovaj govor, takođe, završava ohrabrujućim tonom podrške. Pošto je već prizvao nadahnjujuću sliku sveca (odeljak 30 i dalje), učitelj sada govori o plodovima i rezultatima koji očekuju onoga ko sledi učenje: od najvišeg vrha, konačnog oslobođenja, kojem su prethodila tri plemenita puta koji do njega vode, naniže do pristupnih stupnjeva uma koji sazreva za probuđenje, pa sve do onih koji su, u neizbežnom sučeljavanju sa Istinom kroz meditaciju uvida, stekli duboko poverenje u Učitelja i uzvišenu ljubav prema njemu. O njima naš govor kaže da im je osigurano ono nadljudsko boravište koje se obično naziva “nebesima”. Ali to isto mogu biti, kao što su stari objasnili, “nebesa na zemlji”, a pri tome se misli na uzvišeni blagoslov koji meditant, iako još nesavršen, oseti prvi put kad dostigne uvid da fenomeni, pošto su sasvim nestalni i bez trajne suštine, ne mogu stvoriti okov sve dok mi sami sebi ne iskujemo okove žudnje i obmanutosti.

Monaha što na pustom mestu boravi,
čiji um jeste smiren,
nadljudsko blaženstvo obuzima
kad jasno sagleda Istinu.

Kad god razume nastanak
i nestanak sastojaka bića,
obuzmu ga sreća i ushićenje.
To je mesto besmrtnosti za one koji znaju.

Dhammapada, strofe 373-374


1. Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Sāvatthija, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapindika..

2. Tu se u monahu po imenu Arittha, nekadašnjem lovcu na lešinare, javilo ovo pogubno gledište: “Koliko ja razumem učenje kojem podučava Blaženi, stvari koje Blaženi naziva preprekama nisu nužno prepreka za one koji ih praktikuju.” [1]

3. Čuvši ovo, nekoliko monaha odoše do monaha Aritthe, nekadašnjeg lovca na lešinare, i upitaše ga: “Je li istina, prijatelju Arittha, da se u tebi javilo to pogubno gledište?”

“Jeste, prijatelji. Koliko ja razumem učenje kojem podučava Blaženi, stvari koje Blaženi naziva preprekama nisu nužno prepreka za one koji ih praktikuju.”

Onda su ti monasi, u želji da ga razuvere u takvo pogubno gledište, podsticali, opominjali, ispitivali i bodrili Aritthu na sledeći način: “Ne govori tako, prijatelju Arittha, ne govori tako! Ne tumači pogrešno Blaženoga! Nije u redu da ga pogrešno tumačiš. Blaženi nikada ne bi tako nešto rekao. Jer je zapravo na mnogo načina Blaženi za takve smetnje govorio da jesu smetnja i da svakako ometaju onoga ko ih praktikuje. Zadovoljstva čula, govorio je, donose malo užitka i mnogo patnje i razočarenja. Velika je opasnost u njima. Zadovoljstva čula su poput golih kostiju, govorio je Blaženi; ona su poput komada mesa, poput baklje od slame, poput jame pune užarenog ugljevlja, poput sna, poput pozajmljene stvari, poput drveta što rađa, poput klanice, poput rane od mača, poput zmijske glave; takva ja žudnja za zadovoljstvima čula govorio je Blaženi. One donose malo zadovoljenja i mnogo patnje i razočarenja. Velika je opasnost u njima.” [2]

Međutim, iako su monaha Aritthu drugi monasi podsticali, opominjali, ispitivali i bodrili na takav način, on je još uvek uporno i tvrdoglavo ostajao pri svom pogubnom gledištu.”

4. Kada monasi nisu uspeli da ga odgovore od njegovog pogubnog gledišta, odoše oni do Blaženog. Pošto su mu se poklonili, sedoše sa strane. Sedeći tako sa strane, ispričaše Blaženom o onome što se dogodilo, te završe ovim rečima: “Pošto, Učitelju nismo uspeli da odgovorimo Aritthu, nekadašnjeg lovca na lešinare, od njegovog pogubnog gledišta, došli smo da o tome obavestimo Blaženog.”

5. Na to Blaženi reče jednom monahu: “Monaše, idi i reci monahu Aritthi, nekadašnjem lovcu na lešinare, da ga Učitelj zove.” — “Da, poštovani gospodine”, odgovori monah. On otide do monaha Aritthe i reče mu: “Prijatelju Arittha, Učitelj te zove.”

“Da, prijatelju”, odgovori Arittha i otide da vidi Blaženog. Kad je stigao, pokloni se i sede sa strane. Dok je tako sedeo sa strane, Blaženi mu se obrati sledećim rečima: “Je li istina, Arittha, da izlažeš ovo pogubno gledište: ‘Koliko ja razumem učenje kojem podučava Blaženi, stvari koje Blaženi naziva preprekama nisu nužno prepreka za one koji ih praktikuju.’?”

“Zaista je tako, poštovani gospodine. Koliko ja razumem učenje kojem podučava Blaženi, stvari koje Blaženi naziva preprekama nisu nužno prepreka za one koji ih praktikuju.”

6. “Od koga si to čuo, neznalice, da sam ga ja podučavao na takav način? Nisam li, neznalice, na mnoge načine govorio za takve stvari da jesu smetnja i da svakako ometaju onoga ko ih praktikuje. Zadovoljstva čula, govorio sam, donose malo zadovoljenja i mnogo patnje i razočarenja. Velika je opasnost u njima. Zadovoljstva čula su poput golih kostiju, govorio sam; ona su poput komada mesa… poput zmijske glave, govorio sam. Ona donose malo zadovoljenja i mnogo patnje i razočarenja. Velika je opasnost u njima. A ti, o neznalice, pogrešno tumačiš na osnovu onoga kako si ti to razumeo. Doveo si u opasnost sopstvenu budućnost i stvorio mnogo lošega. To će ti, neznalice, doneti mnogo štete i patnje tokom dugog vremena.” [3]

7. Onda se Blaženi obrati monasima sledećim rečima: “Šta mislite, monasi, je li ovaj monah Arittha, nekadašnji lovac na lešinare, upalio makar iskru mudrosti u ovom učenju i praksi?”

“Kako bi to moglo biti, poštovani gospodine? Svakako da nije, poštovani gospodine.”

Posle tih reči monah Arittha, nekadašnji lovac na lešinare, sedeo je ćutke, zbunjen, povijen, pognute glave, ophrvan mislima, nesposoban da bilo šta odgovori. Onda mu se Blaženi, znajući [njegovo stanje], obrati: “Ostaćeš upamćen, neznalice, po svom pogubnom gledištu, a ja ću sad pitati ostale monahe o toj stvari.”

8. I tako se Blaženi obrati monasima: “Da li vi, o monasi, razumete moje učenje na isti način kao ovaj monah Arittha, koji pogrešno tumači na osnovu onoga kako ga je on razumeo; koji je doveo si u opasnost sopstvenu budućnost i stvorio mnogo loših zasluga?”

“Svakako da ne, Učitelju. Jer na mnoge nam je načine o tim preprekama govorio Blaženi da jesu prepreka i da svakako ometaju onoga ko ih praktikuje.”

“Dobro je, monasi. Dobro je da tako razumete Dhammu kojoj sam vas podučio. Na mnoge sam načine govorio o tim preprekama da jesu prepreka i da svakako ometaju onoga ko ih praktikuje. Zadovoljstva čula, govorio sam, donose malo zadovoljenja i mnogo patnje i razočarenja. Velika je opasnost u njima. Uz pomoć poređenja sa golim kostima… sa zmijskom glavom, govorio sam kako je velika opasnost u njima. Ali ovaj monah Arittha, nekadašnji lovac na lešinare, pogrešno tumači na osnovu onoga kako je on to razumeo; tako sam sebe povređuje i stvara mnogo loših zasluga. To će ovom neznalici doneti mnogo štete i patnje tokom dugog vremena.

9. Monasi, zaista je nemoguće da neko ide za zadovoljstvima čula, a da u njemu nema žudnje, da ne opaža žudnju, da nema misli ispunjene žudnjom.

[Poređenje sa zmijom]

10. Ima, monasi, nepromišljenih ljudi koji proučavaju Učenje – govore, strofe, izlaganja, stihove, nadahnuća, izreke, priče o rođenjima, čudesne povesti i pitanja i odgovore. Proučivši ga, oni ne promišljaju na mudar način značenje tog učenja. A onima koji ne promišljaju na mudar način značenje tog učenja, ono neće doneti uvid. Oni proučavaju učenje samo da bi kritikovali druge ili pobijali njihove stavove. Oni ne doživljavaju [istinsku] dobrobit zbog koje bi trebalo da proučavaju učenje. Zato što su to učenje na pogrešan način razumeli, ono će im doneti štetu i patnju tokom dugog vremena. [4] A zašto? Zato što su na pogrešan način razumeli to učenje.

Zamislite, monasi, čoveka koji želi da ima zmiju, koji traži zmiju, ide u potragu za zmijom. I na kraju i ugleda veliku zmiju. A kada je uhvati za telo ili rep, zmija se izvije prema njemu i ugrize ga za šaku, ruku ili neki drugi deo tela. I zbog toga on umre ili je u užasnim bolovima. A zašto? Zato što je na pogrešan način uhvatio zmiju.

Slično tome, monasi, ima nepromišljenih ljudi koji proučavaju Učenje; proučivši ga, oni ne promišljaju na mudar način svrhu tog učenja. A onima koji ne promišljaju na mudar način svrhu tog učenja, ono neće doneti uvid. Oni proučavaju učenje samo da bi kritikovali druge ili pobijali njihove stavove. Oni ne doživljavaju [istinsku] dobrobit zbog koje bi trebalo da proučavaju učenje. Zato što su to učenje na pogrešan način razumeli, ono će im doneti štetu i patnju tokom dugog vremena. A zašto? Zato što su na pogrešan način razumeli to učenje.

11. Ali ima, monasi, sinova plemenitih porodica koji proučavaju Učenje; proučivši ga, oni promišljaju na mudar način svrhu tog učenja. A onima koji promišljaju na mudar način svrhu tog učenja, ono će doneti uvid. Oni ne proučavaju učenje samo da bi kritikovali druge ili pobijali njihove stavove. Oni doživljavaju [istinsku] dobrobit zbog koje i proučavaju učenje, tako da će njima, zato što su to učenje na ispravan način razumeli, ono doneti korist i sreću tokom dugog vremena. A zašto? Zato što su na ispravan način razumeli to učenje.

Zamislite, monasi, čoveka koji želi da ima zmiju, koji traži zmiju, ide u potragu za zmijom. I na kraju ugleda veliku zmiju, a kada je pritisne rašljastim štapom, čvrsto je drži. Kad je tako uradio, uhvati je čvrsto za vrat. I ako mu se zmija obmota oko šake, ruke ili nekog drugog dela tela, on zbog toga neće umreti, niti je u užasnim bolovima. A zašto? Zato što je na ispravan način uhvatio zmiju.

Slično tome, monasi, ima sinova plemenitih porodica koji proučavaju Učenje; proučivši ga, oni promišljaju na mudar način svrhu tog učenja. A onima koji promišljaju na mudar način svrhu tog učenja, ono će doneti uvid. Oni ne proučavaju učenje samo da bi kritikovali druge ili pobijali njihove stavove. Oni doživljavaju [istinsku] dobrobit zbog koje i proučavaju učenje, tako da će njima, zato što su to učenje na ispravan način razumeli, ono doneti korist i sreću tokom dugog vremena. A zašto? Zato što su na ispravan način razumeli to učenje.

12. Otuda, monasi, ako razumete svrhu ovoga što sam rekao, dobro ga zapamtite. Ali ako ga niste razumeli, trebalo bi da me pitate ili pak da pitate one monahe koji imaju mudrost.

[Poređenje sa splavom]

13. Pokazaću vam, monasi, sličnost učenja sa splavom: jer ono ima svrhu prenošenja na drugu obalu, a ne svrhu da se za njega vezujete. [5] Poslušajte, monasi, i dobro zapamtite ono što ću reći.” — “Da, gospodine”, odgovoriše monasi, a Blaženi ovako nastavi:

“Zamislite, monasi, čoveka koji ide putem i naiđe na ogromnu vodu, čija je ova obala strma i opasna, dok je druga obala sigurna i bez ikakve opasnosti. Ali nema nikakvog plovila da tu vodu pređe, niti mosta kojim bi prešao sa jedne na drugu stranu. I čovek pomisli: ‘Ovo je ogromna voda, čija je ova obala strma i opasna, dok je druga obala sigurna i bez ikakve opasnosti. Ali nema nikakvog plovila da tu vodu pređem, niti mosta kojim bih prešao sa jedne na drugu stranu. Kako bi bilo kada bih nakupio trske, pruća, granja i lišća, pa od njih napravio splav?’ I tako taj čovek nakupi trske, pruća, granja i lišća, pa od njih napravi splav. Nošen tim splavom, veslajući i rukama i nogama, on bezbedno stiže na drugu obalu. Pošto je prešao vodu i stigao na drugu obalu, pomisli: ‘Ovaj mi je splav zaista mnogo pomogao. Nošen njime, veslajući i rukama i nogama, bezbedno sam stigao na drugu obalu. Zar ne bi trebalo da ga natovarim na leđa ili na rame i ponesem sa sobom?’ Šta mislite o tome, monasi? Učinivši tako, hoće li taj čovek učiniti sa tim splavom ono što bi trebalo učiniti?”

“Ne, poštovani gospodine.”

“A šta bi onda, monasi, trebalo da učini kako bi sa tim splavom postupio onako kako treba? Pošto je, monasi, prešao vodu i stigao na drugu obalu, čovek pomisli: ‘Ovaj mi je splav zaista mnogo pomogao. Nošen njime, veslajući i rukama i nogama, bezbedno sam stigao na drugu obalu. Zar ne bi trebalo da ga izvučem na obalu ili pustim niz vodu, a zatim krenem dalje?’ Učinivši tako, monasi, hoće li taj čovek postupiti sa tim splavom onako kako treba? Na isti način, monasi, pokazao sam vam sličnost Učenja sa splavom: da je njegova svrhu da vas prenese na drugu obalu, a ne da se za njega vezujete.

14. Monasi, oni među vama koji razumeju sličnost Učenja sa splavom, treba da napuste čak i samo učenje, a kamoli one stvari koje su mu suprotne!

[Osnove za gledišta] 

15. Postoji, monasi, šest osnova za pogrešna gledišta. [6] Kojih šest? Monasi, neznalica koji ne poštuje plemenite, ne poznaje njihovo učenje i u njemu je neuvežban; koji ne poštuje ljude vredne poštovanja, ne poznaje njihovo učenje i u njemu je neuvežban: on na telo gleda ovako: ‘Ovo je moje, ovo sam ja, ovo je moje sopstvo’. [7] On na osećaj… opažaj… mentalne obrasce gleda ovako: ‘Ovo je moje, ovo sam ja, ovo je moje sopstvo’. Ono što vidi, čuje, oseti i pomisli, ono sa čime se susretne, za čim traga i premišlja u umu, on na to takođe gleda ovako: ‘Ovo je moje, ovo sam ja, ovo je moje sopstvo’. [8] On takođe ima ovakvo gledište: ‘Ovaj univerzum jeste Sopstvo. To ću ja postati posle smrti; trajno, stabilno, večno, nepromenljivo, večno isto, boraviću upravo u takvom stanju’ — i na samo to gledište on gleda ovako: ‘Ovo je moje, ovo sam ja, ovo je moje sopstvo.’ [9]

16. Ali, monasi, postoji dobro upućen plemeniti učenik koji poštuje Plemenite, koji poznaje njihovo učenje i u njemu je uvežban; koji poštuje ljude vredne poštovanja, koji poznaje njihovo učenje i u njemu je uvežban: on na telo ne gleda ovako: ‘Ovo je moje, ovo sam ja, ovo je moje sopstvo’; on na osećaj… opažaj… mentalne obrasce ne gleda ovako: ‘Ovo je moje, ovo sam ja, ovo je moje sopstvo’; a ono što vidi, čuje, oseti i pomisli, ono sa čime se susretne, za čim traga i premišlja u umu, on na to takođe ne gleda ovako: ‘Ovo je moje, ovo sam ja, ovo je moje sopstvo’; on takođe nema ovakvo gledište: ‘Ovaj univerzum jeste Sopstvo. To ću ja postati posle smrti; trajno, stabilno, večno, nepromenljivo, večno isto, boraviću upravo u takvom stanju’ — i na samo to gledište on ne gleda ovako: ‘Ovo je moje, ovo sam ja, ovo je moje sopstvo.’

17. Tako razmišljajući, on nije uznemiren zbog onog što ne postoji. [10]

[Uznemirenost]

18. Kad ovo bi rečeno, jedan monah upita Blaženog: “Učitelju, može li postojati uznemirenost zbog onog što ne postoji spolja?”

“Može, monaše”, reče Blaženi. “U takvom slučaju, čovek razmišlja: ‘Ah, imao sam to! Ali sad, avaj, više nemam! Kad bih ga samo opet imao! No, nikako da ga dobijem!’ Tako se on žali, potišten je i jadikuje, udara u grudi, plače i malodušnost ga obuzima. Tako, monasi, postoji uznemirenost zbog onog što ne postoji spolja.”

19. “Ali, Učitelju, može li biti odsustva uznemirenosti zbog onoga što ne postoji spolja?”

“Može, monaše”, reče Blaženi. “U takvom slučaju, čovek ne razmišlja: ‘Ah, imao sam to! Ali sad, avaj, više nemam! Kad bih ga samo opet imao! No, nikako da ga dobijem!’ Tako se on ne žali, nije potišten i ne jadikuje, ne udara se u grudi, ne plače i malodušnost ga ne obuzima. Tako, monaše, ne postoji uznemirenost zbog onog što ne postoji spolja.”

20. “Ali, Učitelju, može li postojati uznemirenost zbog onog što ne postoji unutra?”

“Može, monaše”, reče Blaženi. “U takvom slučaju, čovek ovako razmišlja: ‘Ovaj univerzum jeste Sopstvo. To ću ja biti posle smrti; trajan, stabilan, večan, nepromenljiv, večno isti ću boraviti upravo u takvom stanju.’ Onda on čuje Blaženog kako izlaže Učenje o uklanjanju uporišta za stavove, za predrasude, opsesije, dogme i predubeđenja; o smirivanju svih kamma-procesa, o napuštanju svih slojeva (postojanja), o iskorenjivanju žudnje, o bestrašću, utrnuću, nibbāni. Tad on pomisli: ‘Ja ću biti poništen, ja ću biti uništen! Više neću postojati!’ I onda tuguje, deprimiran je i nariče, udara se u grudi, plače i obuzima ga malodušnost. To je, monaše, uznemirenost zbog onoga što ne postoji unutra.”

21. “Ali, Učitelju, može li biti odsustva uznemirenosti zbog onoga što ne postoji unutra?”

“Može, monaše”, reče Blaženi. “U takvom slučaju, čovek ovako ne razmišlja: ‘Ovaj univerzum jeste Sopstvo. To ću ja biti posle smrti; trajan, stabilan, večan, nepromenljiv, večno isti ću boraviti upravo u takvom stanju.’ Onda on čuje Blaženog kako izlaže Učenje o uklanjanju uporišta za stavove, za predrasude, opsesije, dogme i predubeđenja; o smirivanju svih kamma-procesa, o napuštanju svih slojeva (postojanja), o iskorenjivanju žudnje, o bestrašću, utrnuću, nibbāni. Tad on ne pomisli: ‘Ja ću biti poništen, ja ću biti uništen! Više neću postojati!’ I onda ne tuguje, nije deprimiran i ne nariče, ne udara se u grudi, ne plače i ne obuzima ga malodušnost. To je, monaše, odsustvo uznemirenosti zbog onoga što ne postoji unutra.

[Prolaznost i nepostojanje sopstva]

22. Vi isto tako, monasi, možete poželeti da posedujete ono što je trajno, stabilno, večno, nepromenljivo, što će uvek isto ostati upravo u takvom stanju. No, da li vi, monasi, vidite neki takav posed?” — “Ne, gospodine.” — “Dobro je, monasi, ja takođe ne vidim bilo kakav posed koji je trajan, stabilan, večan, nepromenljiv, koji će uvek isti ostati upravo u takvom stanju.

23. Vi se isto tako, monasi, možete poželeti da se vežete za pretpostavku o postojanju sopstva koja neće doneti tugu, naricanje, patnju, jad i očaj. No, da li vi, monasi, vidite takvu pretpostavku o postojanju sopstva?” — “Ne, gospodine.” — “Dobro je, monasi, ja takođe ne vidim bilo kakvu takvu pretpostavku o postojanju sopstva koja ne bi donela tugu, naricanje, patnju, jad i očaj.

24. Vi isto tako, monasi, možete poželeti da se oslonite na stavove, a da vam to ne donese tugu, naricanje, patnju, jad i očaj. No, da li vi, monasi, vidite neko takvo uporište za stavove?” — “Ne, gospodine.” — “Dobro je, monasi, ja takođe ne vidim bilo koje takvo uporište, a da zbog oslanjanja na njega ne nastanu tuga, naricanje, patnja, jad i očaj.

25. Monasi, ako bi postojalo sopstvo, da li bi postojalo i ono što pripada mom sopstvu?” — “Da, poštovani gospodine.” — “Ili ako bi postojalo ono što pripada sopstvu, da li bi postojalo i moje sopstvo?” — “Da, poštovani gospodine.” — “Monasi, pošto sopstvo i ono što pripada sopstvu ne bivaju shvaćeni kao istiniti i čvrsti, tada takvo oslanjanje na stavove, naime: ‘Ovo je sopstvo, ovo je svet; posle smrti biću trajan, stabilan, večan, nepromenljiv, ostaću uvek isti upravo u takvom stanju’ – zat to ne bi bilo jedno sasvim i do kraja budalasto učenje?”

“A šta bi drugo moglo biti, poštovani gospodine? Da, bilo bi jedno sasvim i do kraja budalasto učenje.”

26. “Monasi, šta mislite? Je li materijalno oblik trajan ili prolazan?” – “Prolazan, poštovani gospodine.” – “Je li ono što je prolazno patnja ili sreća?” – “Patnja, poštovani gospodine.” – “Je li na ono što je prolazno, patnja i podložno promeni prikladno gledati ovako: ‘To je moje, to sam ja, to je moje sopstvo’?” – “Ne, poštovani gospodine.”

“Monasi, šta mislite? Je li osećaj… Je li opažaj… Jesu li mentalni obrasci… Je li svest trajna ili prolazna?” – “Prolazna, poštovani gospodine.” – “Je li ono što je prolazno patnja ili sreća?” – “Patnja, poštovani gospodine.” – “Je li na ono što je prolazno, patnja i podložno promeni prikladno gledati ovako: ‘To je moje, to sam ja, to je moje sopstvo’?” – “Ne, poštovani gospodine.”

27. “Zato, monasi, svaki materijalni oblik, prošli, budući ili sadašnji, unutrašnji ili spoljašnji, velik ili mali, inferiorni ili superiorni, dalek ili blizu, svaki materijalni oblik treba videti onakvog kakav zaista jeste, sa pravom mudrošću: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo’? Svaku vrstu osećaja… Svaku vrstu opažaja… Svaku vrstu mentalnih obrazaca… Svaku vrstu svesti, prošlu, buduću ili sadašnju, unutrašnju ili spoljašnju, veliku ili malu, inferiornu ili superiornu, daleku ili blizu, svaki svest treba videti onakvu kakva zaista jeste, sa pravom mudrošću: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo’?

28. Kada tako gleda, monasi, dobro upućen plemeniti učenik se oslobaća očaranosti materijalnim oblikom, očaranosti osećajem, očaranosti opažajem, očaranosti mentalnim obrascima, očaranosti svešću.

29. Pošto više nije očaran, strasti se u njemu smiruju. Sa smirivanjem strasti njegov um postaje oslobođen. [11] Kada je oslobođen, dolazi i saznanje: ‘Um je oslobođen’. On tada razume: ‘Nema više preporađanja, proživljen je svetački život, učinjeno ono što je trebalo učiniti, nema ničeg više da se uradi na ovome svetu’.

(Arahant)

30. Monasi, takav monah se naziva onim čije je dno probijeno, čiji je rov zatrpan, čiji je noseći stub oboren, onim koji nema ograda, plemeniti čiji je barjak spušten, čiji je tovar odložen, ko je bez stege.

31. A kako je to monah onaj čije je dno probijeno? Ima slučajeva kada monah napusti neznanje, saseče ga u korenu, načini poput palmovog panja, završi sa njime, tako da se ono više ne javlja ponovo. Tako je monah onaj čije je dno probijeno.

32.  A kako je to monah onaj čiji je rov zatrpan? Ima slučajeva kada monah napusti krug preporađanja koji donosi nova rođenja, saseče ga u korenu… tako da se on više ne javlja ponovo. Tako je monah onaj čiji je rov zatrpan.

33. A kako je to monah onaj čiji je noseći stub oboren? Ima slučajeva kada monah napusti žudnju, saseče je u korenu… tako da se ona više ne javlja ponovo. Tako je monah onaj čiji je noseći stub oboren.

34. A kako je to monah onaj koji nema ograda? Ima slučajeva kada monah napusti pet nižih okova, saseče ih u korenu…  tako da se oni više ne javljaju ponovo. Tako je monah onaj  koji nema ograda.

35. A kako je to monah plemeniti čiji je barjak spušten, čiji je tovar odložen, ko je bez stege?  Ima slučajeva kada monah napusti obmanu: ‘Ja sam’,  saseče je u korenu…  tako da se ona više ne javlja ponovo. Tako je monah plemeniti čiji je barjak spušten, čiji je tovar odložen, ko je bez stege.

36. Monasi, kada bogovi na čelu sa Indrom, Bramom i Pađapatijem tragaju za monahom koji je tako oslobođenog uma, oni ne nalaze [bilo šta kako bi mogli da kažu]: ‘Svest koji je tako otišao se oslanja na ovo.’ A zašto? Onaj koj ije tako otišao, kažem vam, ne ostavlja trag ovde i sada. [12]

(Pogrešna tumačenja Tathagate)

37. Monasi, i dok ovako govorim, ovako objavljujem, neki me askete i bramani bez ikakve osnove pogrešno tumače sledećim rečima: ‘Asketa Gotama je taj koji vodi na pogrešan put; on podučava poništavanje, razaranje, uništenje postojećeg bića’. [13] Pošto to ne činim, pošto ja to ne podučavam, to znači da me ti askete i bramani bez ikakve osnove pogrešno tumače sledećim rečima: ‘Asketa Gotama je taj koji vodi na pogrešan put; on podučava poništavanje, razaranje, uništenje postojećeg bića’.

38. Monasi, i pre i sada, ono što ja podučavam jeste patnja i prestanak patnje. [14] Ako drugi vređaju, grde, proklinju i zlostavljaju Tathagatu zbog toga, Tathagata zbog toga ne oseća ozlojeđenost, ogorčenost ili potištenost u srcu. I ako drugi slave, poštuju, obožavaju i klanjaju se Tathagati zbog toga, Tathagata zbog toga ne oseća ushićenje, radost i uznesenostu srcu. Ako drugi slave, poštuju, obožavaju i klanjaju se Tathagati zbog toga, Tathagata o tome misli ovako: ‘Oni to čine u ime onoga što je već ranije do kraja shvaćeno.’ [15]

39. Zato, monasi, ako vas drugi vređaju, grde, proklinju i zlostavljaju, zbog toga ne treba da osećate ozlojeđenost, ogorčenost ili potištenost u srcu.  I ako vas drugi slave, poštuju, obožavaju i klanjaju se, zbog toga ne treba  da osećate ushićenje, radost i uznesenostu srcu. Ako vas drugi slave, poštuju, obožavaju i klanjaju se, o tome treba da mislite ovako: ‘Oni to čine u ime onoga što je već ranije do kraja shvaćeno.’

(Nije vaše)

40. Zato, monasi, sve ono što nije vaše, napustite; kada ste ga napustili, to će vam doneti dobrobit i sreću zadugo. A šta je to što nije vaše? Materijalni oblik nije vaš. Napustite ga. Kada ste ga napustili, to će vam doneti dobrobit i sreću zadugo. Osećaj nije vaš. Napustite ga. Kada ste ga napustili, to će vam doneti dobrobit i sreću zadugo. Opažaj nije vaš. Napustite ga. Kada ste ga napustili, to će vam doneti dobrobit i sreću zadugo. Mentalni obrasci nisu vaši. Napustite ih. Kada ste ih napustili, to će vam doneti dobrobit i sreću zadugo. Svest nije vaša. Napustite je. Kada ste je napustili, to će vam doneti dobrobit i sreću zadugo. [16]

41. Monasi, šta mislite? Ako bi ljudi počeli da odnose travu, pruće, granje i lišće iz ovog Đetinog gaja ili da ih spaljuju ili da čine bilo šta drugo što im je po volji, da li biste pomislili: ‘Ovi ljudi nas raznose, nas spaljuju ili nama čine što im je volja?” – “Ne, poštovani gospodine. A zašto? Zato što sve to nije ni naše sopstvo, niti pripad anašem sopstvu.” – “Isto tako, monasi, sve ono što nije vaše, napustite; kada ste ga napustili, to će vam doneti dobrobit i sreću zadugo. A šta je to što nije vaše? Materijalni oblik nije vaš… Osećaj nije vaš… Opažaj nije vaš… Mentalni obrasci nisu vaši… Svest nije vaša. Napustite je. Kada ste je napustili, to će vam doneti dobrobit i sreću zadugo.

(U ovoj Dhammi)

42. Monasi, Dhamma koju sam objavio jeste jasna, otvorena, očigledna i celovita. [17] U toj Dhammi koju sam objavio, jasnoj, otvorenoj, očiglednoj i celovitoj, ne postoji [budući] krug manifestacije u slučaju onih monaha koji su od nečistoća pročišćeni arahanti, koj isu proživeli svetački život, učinili ono što treba učiniti, odložili teret, dosegli pravi cilj, uništili okove bića i potpuno su oslobođeni konačnim znanjem. [18]

43. Monasi, Dhamma koju sam objavio jeste jasna… i celovita. U toj Dhammi koju sam objavio, jasnoj… i celovitoj, oni monasi koji su napustili pet nižih okova bića će se svi pojaviti spontno [u čistim boravištima] i odatle dosegnuti nibbanu, a da se više ne vrate u ovaj svet.

44. Monasi, Dhamma koju sam objavio jeste jasna… i celovita. U toj Dhammi koju sam objavio, jasnoj… i celovitoj, oni monasi koji su napustili tri niža okova bića i umanjili požudu, mržnju i obmanutost, svi su “jednom povratnici”, jer će se još jednom vratiti u ovaj svet da okončaju svoju patnju.

45. Monasi, Dhamma koju sam objavio jeste jasna… i celovita. U toj Dhammi koju sam objavio, jasnoj… i celovitoj, oni monasi koji su napustili tri niža okova bića su svi “ušli u tok”, nisu više podložni propasti, sigurni [u svoje izbavljenje] i kreću se ka probuđenju.

46. Monasi, Dhamma koju sam objavio jeste jasna… i celovita. U toj Dhammi koju sam objavio, jasnoj… i celovitoj, oni monasi koji slede Dhammu ili slede svoje poverenje kreću se svi ka probuđenju. [19]

47. Monasi, Dhamma koju sam objavio jeste jasna… i celovita. U toj Dhammi koju sam objavio, jasnoj… i celovitoj, oni monasi koji imaju dovoljno poverenja u mene, dovoljno ljubavi za mene kreću se svi ka nebeskom svetu. [20]

Tako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše ečima Blaženog.


Beleške

[1] Ovakvom tvrdnjom on direktno protivreči trećoj od četiri neustrašivosti Tathagate – videti Mahā-sīhanāda suttu (MN 12:25). Prema Komentaru za MN, dok je razmišljao u samoći, došao je do zaključka da ne bi bilo nikakve štete ako bi se monah upustio u seksualni odnos sa ženom, te je tvrdio da tako nešto ne bi trebalo zabranjivati monaškim pravilima. Iako njegov iskaz ne pominje izričito seksualni odnos, poređenja sa zadovoljstvima čula koja su drugi monasi iznosili doprinose verodostojnosti ovom komentaru. [Natrag]

[2] Prvih sedam poređenja za zadovoljstva čula dati su u razrađenoj verziji u Potaliya sutti (MN 54:15-21). [Natrag]

[3] Prvi deo epizode sa Aritthom javlja se dva puta u Vinaya pitaki. U Vin II.25 Sangha objavljuje isključenje (ukkhepaniyakamma) Aritthino, zbog odbijanja da napusti svoje pogrešno gledište i posle više prekora, što je definisano kao kao prekršaj iz grupe pāćittiya. [Natrag]

[4] Komentar za MN objašnjava da je ovaj odlomak dat kako bi se pokazao plod pogrešno motivisanog sticanja intelektualnog znanja o Dhammi – što je očigledno klopka u koju je zapao Arittha. “Dobrobit (attha) zbog koje bi trebalo da proučavaju učenje” jestu putevi i plodovi prakse. [Natrag]

[5] U ovom čuvenom “poređenju sa splavom” nastavlja se ista argumentacija protiv zloupotrebe učenosti koja je bila izložena i u poređenju sa zmijom. Onaj ko je zaokupljen korišćenjem Dhamme da bi izazivao sukobe i pobeđivao u debatama, nosi unaokolo Dhammu na glavi i ramenima, umesto d aje koristi za prelazak bujice. [Natrag]

[6] Ovaj deo očigledno ima za cilj da predupredi drugu vrstu pogrešnog razumevanja i pogrešnog predstavljanja Dhamme, a to je uvođenje u učenje gledišta o trajnom sopstvu. Prema Komentaru za MN, osnove za gledišta (ditthitthāna) jesu sama pogrešna gledišta kao podloga za mnoga druga, još razrađenija pogrešna gledišta; objekti gledišta, to jest pet sastojaka bića; kao i uslovi za gledišta, to jest takvi elementi kao što su neznanje, iskrivljena percepcija i pogrešne misli itd. [Natrag]

[7] Komentar za MN kaže da je pojam “to je moje” izazvan žudnjom, pojam “to sam ja” obmanom, a pojam “to je moje sopstvo” pogrešnim gledištima. Ovo troje — žudnja, obmana i gledišta — nazivaju se tri opsesije (gāha). One su takođe glavni izvor zamišljanja (MN 1) i mentalnog umnožavanja (MN 18). Natrag

[8] Ova serija termina na indirektan način pokazuje sastojke svesti, preko njihovog objekta. “Vidi” ukazuje na svest o viđenom, “čuje” na svest o čutom, “oseti”, na ostale tri vrste svesti o čulnim podražajima, a preostali termini u odlomku na svest  o mišljenom. [Natrag

[9] Ovo je zrelo eternalističko stanovište nastalo na osnovu ranijeg, rudimentarnog stanovišta; ovde ono samo po sebi postaje objektom žudnje, obmane i pogrešnog gledišta o sopstvu. Čini se da jedno ovakvo gledište odražava filozofiju upanišada, koja zagovara identičnost individualnog sopstva (ātman) sa univerzalnim duhom (brahman), iako je samo na osnovu tekstova teško odgonetnuti je li sam Buda poznavao rane upanišade. [Natrag

[10] Asati na paritassati. Imenica paritassanā, prema Komentaru za MN, ima dvostrko značenjestraha i žudnje., te je odabran termin “uznemirenost” kao onaj koji se može povezati i sa jednim i sa drugim. Uznemirenost zbog onog što ne postoji spolja (pasus 18) odnosi s ena očajavanje običnog čoveka nad gubitkom ili neosvajanjem nekog imetka; uznemirenost zbog onog što ne postoji unutra (pasus 20) na očajavanje eternaliste kada pogrešno protumači Budino učenje o nibbāni kao učenje o poništavanju. [Natrag

[11] Prema komentarima, otrežnjenje (nibbidā, koje se takođe prevodi kao “odvratnost” ili “gađenje”) označava kulminativne faze uvida, hlađenja strasti (virāga), dostizanje transcendentnog puta i ploda oslobođenja (vimutti). Arahantovo sveobuhvatno znanje (paććavekkhanañāna) prikazano je izrazom “dolazi i saznanje” i “on tada razume: ‘Nema više preporađanja…’.” [Natrag] 

[12] “Koji je tako otišao”, na paliju tathāgatha, obično je epitet Bude, ali je ovde primenjen šire, na arahanta. Komentar za MN tumači ovaj odlomak na dva alternativna načina: (1) Čak i dok živi ovde i sada, arahant ne ostavlja bilo kakav trag kao biće ili individua (u smislu trajnog sopstva), jer u krajnjem smislu takvo biće (kao sopstvo) ne postoji. (2) Arahantu je nemoguće pronaći trag ovde i sada, zato što je bogovi nisu u stanju da pronađu potporu za njegov um-uvida, um-puta ili um-ploda (vipassanāćitta, maggaćitta, phalaćitta); drugim rečima, kada je reč o nibbāni, njegov um običan čovek ne mogu da razume. [Natrag]

[13] Ovo je povezano sa pasusom 20, gde eternalista pogrešno razume Budino učenje o nibbāni, utrnuću bića, tako da ono podrazumeva poništavanje jednog postojećeg bića poistovećenog sa sopstvom. [Natrag]

[14] Značaj ove tvrdnje je dublji nego što se to čini na prvi pogled. U kontekstu lažnih optužbi u pasusu 37, Buda tvrdi da on podučava kako živo biće nije sopstvo, već puki sklop elemenata, materijalnih i mentalnih događaja, povezanih zajedno u jedan proces koji je u svojoj suštini patnja, a da nibbana, prestanak patnje, nije poništavanje bića, već prekid upravo tog procesa koji donosi patnju. Ovu tvrdnju treba čitati zajedno sa SN XII.15, gde Buda kaže da onaj sa ispravnim razumevanjem, koji je odbacio svako učenje o sopstvu, vidi da šta god da nastaje jeste nastanak dukkhe, a šta god da prestaje jeste prestanak dukkhe. [Natrag]

[15] “Ono što je već ranije do kraja shvaćeno” (pubbe pariññātam) jesu pet sastojaka bića. I pošto su i počasti i uvrede upućeni njima, a ne “ja” ili sopstvu, nema razloga ni za ushićenje, ni za potištenost. [Natrag]

[16] Komentar za MN ukazuje da je veanost za pet sastojaka bića to što bi trebalo napustiti; sastojci sami po sebi ne mogu biti razdvojeni ili izdvojeni. [Natrag]

[17] Komentar za MN: “Ćhinna-pilotika: pilotika je iscepana i pohabana prostirka, tu i tamo zakrpljena i prošivena; nema (u Dhammi) ničega takvog – iscepanog i pohabanog, tu i tamo zakrpljenog i prošivenog licemerjem i drugim obmanama. [Natrag]

[18] To znači da pošto je arahanti izašao iz celokupnog kruga preporađanja, nemoguće je ukazati na bilo koji nivo egzistencije unutar tog kruga gde bi se on mogao ponovo roditi. [Natrag]

[19] Ovde je reč o dve vrste pojedinaca koji se nalaze na putu “ulaska u tok”. Oni koji “slede Dhammu” (dhammānusārin) jesu učenici u kojima je sposobnost mudrosti (paññindriya) dominantna i koji su razvili plemeniti put oslanjajući se pretežno na mudrost; kada stignu do ploda, nazivaju se “oni koji su stigli do razumevanja” (ditthipatta). Oni koji “slede poverenje” (saddhānusārin) jesu učenici u kojima je sposobnost poverenje (saddhindriya) dominantna i koji razvijaju plemeniti put oslanjajući se pretežno na poverenje; kada stignu do ploda, nazivaju se “oni koji su oslobođeni poverenjem” (saddhāvimutta). Videti MN 70.20-21; takođe Pug 1:35-36/15 i Vsm XXI, 75. [Natrag]

[20] Komentar za MN kaže da se ovo odnosi na osobe posvećene praksi meditacije uvida, a koje još nisu ostvarile bilo koje transcendentno dostignuće. Treba uočiti da je njihov jedini cilj nebeski svet, a ne probuđenje; mada, ako njihova praksa sazri, mogu dostići i stazu “ulaska u tok” i tada je njihovo probuđenje izvesno. [Natrag]