Theravāda budističko društvo

Mađđhima nikāya 66

Laṭukikopama sutta
Poređenje sa prepelicom

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


1. Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi živeo u Anguttarāpi, kraj grada po imenu Apaṇa.

2. Onda, kad je svanulo jutro, Blaženi se obuče, uze svoju prosjačku zdelu i gornji ogrtač, te ode u Apaṇu da prosi hranu. Kada je prošao Apaṇu i vratio se iz prošenja hrane, pošto je jeo, otide on do nekog gaja da tu provede ostatak dana. Zašavši u gaj, sede on u podnožje drveta da tu provede ostatak dana.

3. Kad bi jutro, poštovani Udāyī se obuče, uze svoju prosjačku zdelu i gornji ogrtač, te ode u Apaṇu da prosi hranu. Kada je prošao Apaṇu i vratio se iz prošenja hrane, pošto je jeo, otide on do istog onog gaja da tu provede ostatak dana. Zašavši u gaj, sede on u podnožje drveta da tu provede ostatak dana.

4. Tako, dok je poštovani Udāyī meditirao u osami, ova misao mu se javi: „Koliko nas je samo bolnih stanja Blaženi oslobodio! Koliko nam je samo prijatnih stanja Blaženi priuštio! Koliko nas je samo štetnih stanja Blaženi oslobodio! Koliko nam je samo korisnih stanja Blaženi priuštio!“

5. A kada pade veče, poštovani Udāyī izađe iz meditacije, otide do Blaženog i pošto mu se poklonio, sede sa strane, pa mu reče:

6. „Poštovani gospodine, dok sam meditirao u osami, ova misao mu se javi: ’Koliko nas je samo bolnih stanja Blaženi oslobodio! … Koliko nam je samo korisnih stanja Blaženi priuštio!’ Poštovani gospodine, ranije smo imali običaj da jedemo uveče, ujutro i tokom dana, izvan propisanog vremena. A onda se jednom prilikom Blaženi obratio monasima ovako: ’Monasi, molim vas napustite taj dnevni obrok izvan propisanog vremena’. [1] Poštovani gospodine, bio sam uznemiren i tužan, misleći: ’Verni kućedomaćini nam daju dobru hranu različite vrste tokom dana i izvan propisanog vremena, pa ipak nam Blaženi kaže da je ne uzimamo, Uzvišeni nam kaže da ga napustimo’. Iz ljubavi i poštovanja prema Blaženom, kao i iz stida i straha od loših dela, napustili smo taj dnevni obrok, koji je izvan propisanog vremena.

Tako smo jeli samo uveče i ujutro. Onda se jednom prilikom Blaženi obratio monasima ovako: ’Monasi, molim vas napustite taj noćni obrok, koji je izvan propisanog vremena’. Poštovani gospodine, bio sam uznemiren i tužan, misleći: ’Blaženi nam kaže da ne uzimamo obilniji od naša dva obroka, Uzvišeni nam kaže da ga napustimo’. Jednom je, poštovani gospodine, neki čovek dobio činiju supe preko dana i rekao: ’Stavite to sa strane i poješćemo ga zajedno uveče’. [Skoro] sve kuvanje obavlja se preko noći, a malo preko dana. Iz ljubavi i poštovanja prema Blaženom, kao i iz stida i straha od loših dela, napustili smo taj noćni obrok, koji je izvan propisanog vremena.

Dešavalo se, poštovani gospodine, da monasi idući u prošenje hrane po gustom mraku upadnu u septičku jamu, u jarak, upletu se u trnovit žbun ili se sapletu preko usnule krave; nailazili su na probisvete koji su već počinili neko nedelo i one koji to tek planiraju, a dešavalo se da ih seksualno namamljuju žene. Jednom sam, poštovani gospodine, išao u prošenje hrane po mrklom mraku. Žena koja je prala lonac ugledala me je pod bleskom munje i vrisnula od užasa: ’Teško li je meni, đavo je došao da me ugrabi!’ Rekoh joj: ’Sestro, ja nisam đavo, ja sam monah koji prosi hranu’. – ’Onda si monah čija je majka umrla i čiji je otac umro! [2] Bolje, monaše, da ti raspore stomak oštrim mesarskim nožem nego što se šunjaš unaokolo tražeći hranu za svoj stomak po tako mrkloj noći!’ Poštovani gospodine, kada se toga setim, pomislim: ’Koliko nas je samo bolnih stanja Blaženi oslobodio! Koliko nam je samo prijatnih stanja Blaženi priuštio! Koliko nas je samo štetnih stanja Blaženi oslobodio! Koliko nam je samo korisnih stanja Blaženi priuštio!’

7. “Isto tako, Udāyī, ima neznalica ovde koji, kada im kažem: ’Napusti to’, kažu: ’Šta, takvu sitnicu, tako beznačajnu stvar kao što je ta? Ovaj asketa je suviše zahtevan!’ I oni ne napuste to, pokažu nepoštovanje prema meni i prema onim monasima koji žele da vežbaju. Tada za njih ta stvar postane snažna, čvrsta, uska, neraskidiva omča i debeli jaram.

8. Zamisli, Udāyī, da se prepelica zapetlja u trulu puzavicu i zato očekuje da bude ranjena, zarobljena ili ubijena. A onda zamisli nekoga ko kaže: ’Ova trula puzavica u koju se zapetljala ova prepelica i zato očekuje da bude ranjena, zarobljena ili ubijena, za nju je slaba, meka, trula, šuplja omča’. Da li bi on govorio istinu?“

„Ne, poštovani gospodine. Za tu prepelicu trula puzavica u koju se zapetljala i zato očekuje da bude ranjena, zarobljena ili ubijena je snažna, čvrsta, uska i neraskidiva omča i debeli jaram“

“Isto tako, Udāyī, ima neznalica ovde koji, kada im kažem: ’Napusti to’ … ne napuste to, pokažu nepoštovanje prema meni i prema onim monasima koji žele da vežbaju. Tada za njih ta stvar postane snažna, čvrsta, uska, neraskidiva omča i debeli jaram.

9. Udāyī, ima sinova iz dobrih porodica ovde koji, kada im kažem: ’Napusti to’, kažu: ’Šta, takvu sitnicu, tako beznačajnu stvar kao što je ta? Blaženi nam kaže da to napustimo, Uzvišeni nam kaže da to napustimo’. Ipak oni to napuste i ne pokazuju nepoštovanje prema meni i prema onim monasima koji žele da vežbaju. Tada za njih ta stvar postane slaba, meka, trula, šuplja omča.

10. Zamisli, Udāyī, kraljevskog slona sa kljovama dugim poput rude na kočiji, u punoj snazi, dobre pasmine i naviknutog na borbu, da ga vežu čvrstim lancima, a on ako bi se tek malo pomerio, mogao bi da pokida i raskine te lance, te ode kud mu je volja. A sad zamisli nekoga da kaže: ’Čvrsti lanci kojima je ovaj slon vezan… jesu snažna, čvrsta, uska, neraskidiva omča i debeli jaram.’ Da li bi on govorio istinu?“

„Ne, poštovani gospodine. Čvrste lance kojima je taj kraljevski slon vezan, ako bi se tek malo pomerio, mogao bi da pokida i raskine, te ode kud mu je volja. Za njega su oni slaba, meka, trula, šuplja omča.“

„Isto tako, Udāyī, ima sinova iz dobrih porodica ovde koji, kada im kažem: ’Napusti to’ … oni to napuste i ne pokazuju nepoštovanje prema meni i prema onim monasima koji žele da vežbaju. Kada to napuste, žive oni mirno, bez uznemirenja, zahvaljujući tuđim darovima, uma [osamljenog] poput divljeg jelena. Tada za njih ta stvar postane slaba, meka, trula, šuplja omča.

11. Zamisli, Udāyī, čoveka koji je siromašan, bez prebijene pare, lišen svega, živi u trošnoj udžerici otvorenoj za vrane, ne baš najbolje vrste, spava u trošnom ležaju od pruća, ne baš najbolje vrste, u loncu čorba sa tek pokojim zrnom graška i semenkom bundeve, ne baš najbolje vrste, a žena mu nalik veštici, ne baš najbolje vrste. I on možda ugleda monaha u manastirskom parku, kako sedi u hladu drveta, ruku i nogu opranih pošto je pojeo ukusan obrok, posvećenog razvijanju sopstvenog uma. Na to pomisli: ’Kako je prijatan život askete! Kako je zdrav život askete! Kad bih samo ja mogao da obrijem kosu i bradu, obučem žuti ogrtač i napustim dom, te odem u beskućnike!’ Ali pošto nije u stanju da napusti svoju trošnu udžericu otvorenu za vrane, ne baš najbolje vrste, svoj trošni ležaj od pruća, ne baš najbolje vrste, lonac čorbe sa tek pokojim zrnom graška i semenkom bundeve, ne baš najbolje vrste, i ženu nalik veštici, ne baš najbolje vrste, nije u stanju ni da obrije kosu i bradu, obuče žuti ogrtač i napusti dom, te ode u beskućnike. A onda zamisli nekoga ko kaže: ’Lanci kojima je ovaj čovek vezan, tako da nije u stanju da napusti svoju trošnu udžericu… za njega su slaba, meka, trula, šuplja omča’. Da li bi on govorio istinu?“

„Ne, poštovani gospodine. Lanci kojima je taj čovek vezan, tako da nije u stanju da napusti svoju trošnu udžericu… i ženu nalik veštici, ne baš najbolje vrste, nije u stanju ni da obrije kosu i bradu, obuče žuti ogrtač i napusti dom, te ode u beskućnike — za njega su ti lanci snažna, čvrsta, uska, neraskidiva omča i debeli jaram.“

„Isto tako, Udāyī, ima neznalica ovde koji, kada im kažem: ’Napusti to’ … ne napuste to, pokažu nepoštovanje prema meni i prema onim monasima koji žele da vežbaju. Tada za njih ta stvar postane snažna, čvrsta, uska, neraskidiva omča i debeli jaram.

12. Zamisli, Udāyī, bogatog kućedomaćina ili kućedomaćinovog sina, sa velikim bogatstvom i imanjem, sa ogromnim brojem zlatnih poluga, ogromnim brojem ambara, ogromnim brojem njiva, ogromnim brojem polja, ogromnim brojem žena i ogromnim brojem robova i robinja. I on možda ugleda monaha u manastirskom parku, kako sedi u hladu drveta, ruku i nogu opranih pošto je pojeo ukusan obrok, posvećenog razvijanju sopstvenog uma. Na to pomisli: ’Kako je prijatan život askete! Kako je zdrav život askete! Kad bih samo ja mogao da obrijem kosu i bradu, obučem žuti ogrtač i napustim dom, te odem u beskućnike!’ I pošto je u stanju da napusti ogroman broj zlatnih poluga, ogroman broj ambara, ogroman broj njiva, ogroman broj polja, ogroman broj žena i ogroman broj robova i robinja, u stanju je da obrije kosu i bradu, obuče žuti ogrtač i napusti dom, te ode u beskućnike. A onda zamisli nekoga ko kaže: ’Lanci kojima je ovaj kućedomaćin ili kućedomaćinov sin vezan, tako da jeste u stanju da napusti svoj ogroman broj zlatnih poluga… svoj ogroman broj robova i robinja, obrije kosu i bradu, obuče žuti ogrtač i napusti dom, te ode u beskućnike — za njega su oni snažna, čvrsta, uska, neraskidiva omča i debeli jaram’. Da li bi on govorio istinu?“

„Ne, poštovani gospodine. Lanci kojima je taj čovek vezan, tako da jeste u stanju da napusti svoj ogroman broj zlatnih poluga… svoj ogroman broj robova i robinja, obrije kosu i bradu, obuče žuti ogrtač i napusti dom, te ode u beskućnike — za njega su oni slaba, meka, trula, šuplja omča.“

„Isto tako, Udāyī, ima sinova iz dobrih porodica ovde koji, kada im kažem: ’Napusti to’ … oni to napuste i ne pokazuju nepoštovanje prema meni i prema onim monasima koji žele da vežbaju. Kada to napuste, žive oni mirno, bez uznemirenja, zahvaljujući tuđim darovima, uma [osamljenog] poput divljeg jelena. Tada za njih ta stvar postane slaba, meka, trula, šuplja omča.

13. Udāyī, četiri vrste ljudi je moguće naći na ovome svetu. Koje četiri? [3]

14. Tako, Udāyī, neki čovek praktikuje put ka napuštanju vezanosti, ka odustajanju od vezanosti. [4] Kada on praktikuje taj put, sećanja i namere povezane sa vezanošću ga opsedaju. On ih toleriše; ne napušta ih, ne uklanja ih, ne okončava ih, niti uništava. Takvog čoveka ja zovem okovanim, ne neokovanim. A zašto? Zato što znam razliku u svojstvima tog čoveka.

15. Tako, Udāyī, neki čovek praktikuje put ka napuštanju vezanosti, ka odustajanju od vezanosti. Kada on praktikuje taj put, sećanja i namere povezane sa vezanošću ga opsedaju. On ih ne toleriše; napušta ih, uklanja ih, okončava ih, uništava. Takvog čoveka ja zovem okovanim, ne neokovanim. A zašto? Zato što znam razliku u svojstvima tog čoveka. [5]

16. Tako, Udāyī, neki čovek praktikuje put ka napuštanju vezanosti, ka odustajanju od vezanosti. Kada on praktikuje taj put, sećanja i namere povezane sa vezanošću ga opsedaju tu i tamo, zahvaljujući prekidima u sabranosti. Sabranost mu se možda sporo uspostavlja, ali ih on brzo napušta, uklanja, okončava i uništava. [6] Baš kao kad bi čovek kanuo dve-tri kapi vode na gvozdenu ploču koja se grejala ceo dan; padanje tih kapi je možda sporo, ali one tako brzo ispare i nestanu. Isto tako, neki čovek praktikuje put… Sabranost mu se možda sporo uspostavlja, ali ih on brzo napušta, uklanja, okončava i uništava. Takvog čoveka ja takođe zovem okovanim, ne neokovanim. A zašto? Zato što znam razliku u svojstvima tog čoveka.

17. Tako, Udāyī, neki čovek, pošto je razumeo da vezivanje jeste koren patnje, liši sebe vezivanja i oslobođen je razaranjem vezanosti. Takvog čoveka ja zovem neokovanim, ne okovanim. [7] A zašto? Zato što znam razliku u svojstvima tog čoveka.

18. Postoji, Udāyī, pet struna čulnog zadovoljstva. Kojih pet? Oblici dostupni oku za kojima se žudi, poželjni, primamljivi, dopadljivi, povezani sa čulnom željom i podsticajni za žudnju. Zvuci dostupni uhu… Mirisi dostupni nosu… Ukusi dostupni jeziku… Dodiri dostupni telu za kojima se žudi, poželjni, primamljivi, dopadljivi, povezani sa čulnom željom i podsticajni za žudnju. To je pet struna zadovoljstava čula.

19. Tako, Udāyī, zadovoljstvo i radost koji se jave na osnovu tih pet struna čulnog zadovoljstva nazivaju se čulno zadovoljstvo – prljavo zadovoljstvo, grubo zadovoljstvo, neplemenito zadovoljstvo. Za tu vrstu zadovoljstva kažem da ga ne bi trebalo tražiti, da ga ne bi trebalo razvijati, da ga ne bi trebalo negovati, da ga se ne bi trebalo plašiti.

20. Tako, Udāyī, sasvim odvojen od zadovoljstava čula, odvojen od štetnih stanja, monah ulazi i ostaje na prvom stupnju zadubljenja… Sa smirivanjem usmerenosti misli i istraživanja, monah ulazi i ostaje na drugom stupnju zadubljenja… Sa bleđenjem i ushićenja… monah ulazi i ostaje na trećem stupnju zadubljenja… Sa napuštanjem zadovoljstva i bola… monah ulazi i ostaje na četvrtom stupnju zadubljenja…

21. To se naziva blaženstvom obuzdavanja, blaženstvom osame, blaženstvom mira, blaženstvom probuđenja. [8] Za tu vrstu zadovoljstva kažem da bi ga trebalo tražiti, da bi ga trebalo razvijati, da bi ga trebalo negovati, da ga se ne bi trebalo plašiti.

22. Tako, Udāyī, sasvim odvojen od zadovoljstava čula, odvojen od štetnih stanja, monah ulazi i ostaje na prvom stupnju zadubljenja… A on, kažem, pripada oborivom. [9] I šta u tome pripada oborivom? Usmerenosti misli i istraživanje tu još nisu nestali, to je ono što pripada oborivom.

23. Tako, Udāyī, sa smirivanjem usmerenosti misli i istraživanja, monah ulazi i ostaje na drugom stupnju zadubljenja… A on, kažem, pripada oborivom. I šta u tome pripada oborivom? Ushićenje i zadovoljstvo tu još nisu nestali, to je ono što pripada oborivom.

24. Tako, Udāyī, sa bleđenjem i ushićenja… monah ulazi i ostaje na trećem stupnju zadubljenja… A on, kažem, pripada oborivom. I šta u tome pripada oborivom? Spokojstvo i zadovoljstvo tu još nisu nestali, to je ono što pripada oborivom.

25. Tako, Udāyī, sa napuštanjem zadovoljstva i bola… monah ulazi i ostaje na četvrtom stupnju zadubljenja… A on, kažem, pripada neoborivom.

26. Tako, Udāyī, sasvim odvojen od zadovoljstava čula, odvojen od štetnih stanja, monah ulazi i ostaje na prvom stupnju zadubljenja… A to, kažem, nije dovoljno. [10] Napusti ga, kažem; nadiđi ga, kažem. A čime ga to nadilazi?

27. Tako, Udāyī, sa smirivanjem usmerenosti misli i istraživanja monah ulazi i ostaje na drugom stupnju zadubljenja… Time ga nadilazi. Ali ni to, kažem, nije dovoljno. Napusti ga, kažem; nadiđi ga, kažem. A čime ga to nadilazi?

28. Tako, Udāyī, sa bleđenjem i ushićenja… monah ulazi i ostaje na trećem stupnju zadubljenja… Time ga nadilazi. Ali ni to, kažem, nije dovoljno. Napusti ga, kažem; nadiđi ga, kažem. A čime ga to nadilazi?

29. Tako, Udāyī, sa napuštanjem zadovoljstva i bola… monah ulazi i ostaje na četvrtom stupnju zadubljenja… Time ga nadilazi. Ali ni to, kažem, nije dovoljno. Napusti ga, kažem; nadiđi ga, kažem. A čime ga to nadilazi?

30. Tako, Udāyī, sa potpunim prevazilaženjem opažaja oblika, sa nestankom opažaja čulnih podražaja, sa neobraćanjem pažnje na opažaje različitosti, svestan da „prostor jeste beskonačan“, monah ulazi i ostaje u području beskonačnog prostora. Time ga nadilazi. Ali ni to, kažem, nije dovoljno. Napusti ga, kažem; nadiđi ga, kažem. A čime ga to nadilazi?

31. Tako, Udāyī, sa potpunim prevazilaženjem područja beskonačnog prostora, svestan da „svest jeste beskonačna“, monah ulazi i ostaje u području beskonačne svesti. Time ga nadilazi. Ali ni to, kažem, nije dovoljno. Napusti ga, kažem; nadiđi ga, kažem. A čime ga to nadilazi?

32. Tako, Udāyī, sa potpunim prevazilaženjem područja beskonačne svesti, svestan da „ništa ne postoji“, monah ulazi i ostaje u području ništavila. Time ga nadilazi. Ali ni to, kažem, nije dovoljno. Napusti ga, kažem; nadiđi ga, kažem. A čime ga to nadilazi?

33. Tako, Udāyī, sa potpunim prevazilaženjem područja ništavila, monah ulazi i ostaje u području ni opažanja ni neopažanja. Time ga nadilazi. Ali ni to, kažem, nije dovoljno. Napusti ga, kažem; nadiđi ga, kažem. A čime ga to nadilazi?

34. Tako, Udāyī, sa potpunim prevazilaženjem područja ni opažanja ni neopažanja, monah ulazi i ostaje u prestanku opažanja i osećaja. [11] Time ga nadilazi. Tako govorim o napuštanju čak i područja ni opažanja ni neopažanja. Vidiš li, Udāyī, bilo kakav okov, mali ili veliki, o čijem napuštanju ja ne govorim?“

„Ne, poštovani gospodine.“

Tako reče Blaženi. Zadovoljan, poštovani Udāyī se obradova rečima Blaženog.


Beleške

[1] Na osnovu ovoga i onog što sledi čini se da je Buda ograničenje vremena dopuštenog monasima za jelo izveo u dve faze. Prvo je zabranio popodnevni obrok, ali je bilo dopušteno jesti noću. Međutim, u Vinaya pitaki u opisu kako je nastalo pravilo paććitiya 37 (Vin IV:85) ne pominje se ova postupnost. Upravo suprotno, čini se da tekst pretpostavlja kao stvar opštepoznatu da monasi ne bi trebalo da jedu posle podneva, te opisuje Budu kako uvodi pravilo protiv nepropisnog vremena za jelo tako što ga određuje za svaki obrok uzet posle podneva. [Natrag]

[2] Ovo se čini vrlo kolokvijalnim pālijem. Komentar za MN objašnjava: Ako su nečiji otac i majka živi, oni bi svom sinu dali različitu vrstu hrane i ponudili mu mesto da prespava; otuda ne bi morao da noću luta unaokolo u potrazi za hranom. [Natrag]

[3] Komentar za MN: Buda izlaže ovo učenje kako bi osobu koja napušta ono što joj je rečeno da napusti (§9) analizirao kroz četiri različite vrste individua. [Natrag]

[4] Upādi. Komentar za MN objašnjava: radi napuštanja četiri vrste upādi – sastojaka, nečistoća, mentalnih obrazaca i struna čulnog zadovoljstva (khandhupadhi, kilesupadhi, abhisaṅkhārupadhi, kāmaguṇūpadhi) [Natrag]

[5] Komentar za MN: Običan čovek, onaj ko je ušao u tok, jednom povratnik i ne-povratnik, svi oni se mogu uključiti u prvu kategoriju (§14), ne-povratnik zato što u njemu još ima žudnje za postojanjem i otuda se s vremena na vreme ushićuje mislima o profanim užicima. Ista četvorica mogu se uključiti u drugu kategoriju (§15), običan čovek zato što je u stanju da umiri uskovitlane nečistoće, osnaži energiju, razvije uvid i iskoristi te nečistoće tako što stupi na transcendentni put. [Natrag]

[6] Ovaj tip se razlikuje od prethodnog tipa samo po svojoj sporosti da uspostavi sabranost, kako bi napustio probuđene nečistoće. [Natrag]

[7] Ovo je arahant, koji je jedini raskinuo sve okove. [Natrag]

[8] Komentar za MN objašnjava đhāne kao nekkhammasukha, zato što donose blaženstvo odustajanja od čulnih zadovoljstava; kao pavivekasukha zato što donose blaženstvo življenja u osami, daleko od gomile i od nečistoća; kao upasamasukha zato što njihovo blaženstvo ima za cilj smirivanje nečistoća; i kao sambodhasukha, zato što njihovo blaženstvo ima za cilj dostizanja probuđenja. Same đhāne, naravno, nisu stanja probuđenosti. [Natrag]

[9] Sva stanja uma ispod četvrte đhāne klasifikuju se kao „oboriva“ (inđita). Četvrta đhāna i sva stanja iznad nje nazivaju se „neoboriva“ (aninđita). [Natrag]

[10] Komentar za MN: Nije u redu postati vezan za to kroz žudju i ne bi se trebalo ovde zaustaviti. [Natrag]

[11] Prestanak opažanja i osećaja nije samo još jedno visoko stanje uma na lestvici nivoa koncentracije, već ovde implicira potpuno razvijanje uvida, koje vrhunac ima time što monah postaje arahant. [Natrag]