Theravāda budističko društvo

Samyutta nikāya XXI.2

Upatissa sutta
Kolita


Prevod sa pālija Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Kraj Sāvathija. Onda poštovani Sātiputta ovako reče monasima: „Prijatelji monasi!“ — „Da, prijatelju“, odgovoriše monasi. A poštovani Sāriputta ovako nastavi:

„Prijatelji, dok sam boravio na pustom mestu, u osami, ovakva mi se misao u umu javila: ’Ima li ičega na ovome svetu zbog čije bi se promene i nestanka u meni javili tuga, naricanje, patnja, jad i očaj?’ I tada mi postade jasno: ’Nema ničega na ovome svetu zbog čije bi se promene i nestanka u meni javili tuga, naricanje, patnja, jad i očaj’.

Kad je ovo čuo, poštovani Ānanda ovako reče poštovanom Sāriputti: „Ako bi se, prijatelju Sāriputta, naš učitelj promenio i nestao, zar se ni zbog toga u tebi ne bi javili tuga, naricanje, patnja, jad i očaj?“

„Prijatelju, čak i ako bi se naš učitelj promenio i nestao, ipak se u meni ne bi javili tuga, naricanje, patnja, jad i očaj. Međutim, u meni bi se javila misao: ’Učitelj, toliko uticajan, moćan i usavršen, preminuo je. Da je Blaženi poživeo još duže, to bi bilo na dobrobit i sreću mnogih, iz saosećanja za ovaj svet, za koristi i dobrobit i sreću božanstava i ljudi’.“

„Mora biti da zbog toga što su „ja“, „moje“ i sve prikrivene sklonosti ka obmani potpuno iskorenjene u poštovanim Sāriputti zauvek, čak i ako bi se Učitelj promenio i nestao, ipak u njemu se ne bi javili tuga, naricanje, patnja, jad i očaj.“