Theravāda budističko društvo
Download PDF

Vipasana meditacija

po učenju S. N. Goenke i njegovih učitelja-asistenata


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Ovo je informativni tekst organizacija koje nude kurseve vipasana meditacije u tradiciji Sajađi U Ba Kina, po učenju S. N. Goenke i njegovih učitelja-asistenata.

Vipassana, što znači videti stvari (pojave) onakve kakve one stvarno jesu, jedna je od najstarijih tehnika meditacije poreklom iz Indije. Poučavana je pre više od 2.500 godina u Indiji kao univerzalni lek za univerzalne ljudske nevolje, to jest kao umetnost življenja. Tehnika vipasana meditacije se uči na desetodnevnim kursevima, tokom kojih učenici savlađuju osnove ove metode i praktikuju je dovoljno dugo da bi osetili njezino blagotovorno dejstvo.

Ovi kursevi se ne naplaćuju, čak ni za pokrivanje troškova hrane i smeštaja. Svi troškovi se pokrivaju dobrovoljnim prilozima ljudi koji su uspešno završili kurs i osetili koristi vipasane, te otuda žele da pruže i drugim ljudima priliku da se usavršavaju.

Postoje mnogobrojni centri za vipasanu u Indiji i južnoj Aziji, četiri centra u Severnoj Americi, tri u Evropi, pet centara u Australiji/Novom Zelndu i jedan centar u Japanu. U svim ovim centrima se redovno održavaju desetodnevni kursevi po određenom rasporedu. Pored toga, desetodnevni kursevi često se održavaju i van centara, a organizuju ih lokalni studenti vipasane.

Pošto proučite Pravila discipline za kurseve vipasane, možete se prijaviti za kurs u nekom od centara ili u organizaciji lokalnih studenata.

OPIS VIPASANA MEDITACIJE

Tehnika

Sama reč vipassana znači videti stvari (pojave) onakvima kakve one stvarno jesu. To je jedna od najstarijih tehnika meditacije i poreklom je iz Indije. Ponovo ju je otkrio Gotama Buda pre više od 2.500 godina, da bi zatim podučavao ljude ovoj tehnici kao univerzalnom leku za univerzalne ljudske patnje, tj. kao umetnosti življenja.

Ova nesektaška tehnika ima za cilj potpuno iskorenjivanje mentalnih nečistoća, što rezultira najvećom srećom potpunog oslobođenja. Njena svrha je prevazilaženje ukupnih ljudskih patnji, a ne puko lečenje pojedinačnih bolesti.

Vipasana je put transformacije kroz samoposmatranje. Ona se fokusira na duboku međusobnu povezanost uma i tela. što se može doživeti direktno, disciplinovanom pažnjom usmerenom na fizičke osećaje koji čine život tela i kontinuirano povezuju i uslovljavaju život uma. Taj samoistraživački poduhvat, to putovanje do zajedničkog izvorišta uma i tela, zasnovano na samoposmatranju, rastvara mentalne nečistoće (blokove) i dovodi do uravnoteženog uma punog ljubavi i saose_Đćanja.

Prirodni zakoni koji upravljaju našim mislima, osećanjima, procenama i senzacijama (osetima) postaju sasvim jasni. Kroz direktno iskustvo dolazimo do razumevanja na koji način napredujemo ili nazadujemo, na koji način stvaramo sopstvene patnje i kako sami sebe oslobađamo od njih. Od tada pa nadalje naš život prožet je povećanom svesnošću, samokontrolom i mirom, uz slabljenje dugogodišnjih zabluda o mnogim stvarima.

Tradicija

Od Budinog vremena pa nadalje vipasana je prenošena neprekinutim lancem generacija učitelja. Sadašnji učitelj te linije S. N. Goenka je poreklom iz Indije, ali je rođen u Burmi, gde je imao sreće da nauči vipasanu od svoga učitelja Sajađi U Ba Kina, koji je u to vreme bio i visoki državni funkcioner Burme. Od njega je naučio pravila discipline i osnove tehnike, a zatim je praktikovao dovoljno dugo da bi se na kraju lično uverio u dobrobiti ove tehnike.

Kurs zahteva težak, ozbiljan rad. Postoje tri kruga vežbanja. Prvi je da se, tokom kursa, izbegava ubijanje (ma čega živog), krađa, laganje, seksualne aktivnosti i unošenje u telo ma kakvih toksičnih materija. Ova jednostavna moralna pravila imaju za cilj da smire um, koji bi inače bio previše uznemiren za obavljanje zadatka samoposmatranja. Druga stvar je da se razvije kontrola nad umom vežbanjem usmeravanja pažnje na prirodnu realnost stalno promenljivog toka daha dok ulazi i izlazi kroz nozdrve. Već četvrtog dana um je mnogo smireniji, oštriji i sposobniji da preduzme tehniku same vipasane: posmatranje prirodnih oseta u celom telu, razumevanje njihove prirode i razvijanje smirenosti učenjem da se na njih ne reaguje. Konačno, poslednjeg punog dana kursa, učesnici uče meditaciju ljubavi i blagonaklonosti prema svim živim bićima. Cela praksa je zapravo mentalni trening. Baš kao što koristimo fizičke vežbe za poboljšanje telesnog zdravlja, vipasana se može upotrebiti za razvoj zdravog uma.

Baš zato što se pokazalo da je mnogim ljudima od pomoći, velika važnost pridaje se očuvanju tehnike u njezinom izvornom, autentičnom obliku. Ona se ne podučava na komercijalnoj osnovi, već se umesto toga nudi besplatno. Nijedna osoba koja je podučava za to ne dobija bilo kakvu materijalnu nadoknadu.

Naravno, rezultati dolaze postepeno, kroz kontinuiranu praksu.. Nerealno je očekivati da svi problemi budu rešeni za deset dana. Međutim, tokom tog vremena mogu se naučiti osnove vipasane, tako da se potom počnu primenjivati u svakodnevnom životu. Što se više praktikuje ova tehnika više se oslobađamo patnje i približavamo krajnjem cilju potpunog oslobađanja od nje. Čak i za deset dana mogu se postići rezultati koji su vidljivi i očigledno blagotovorni u svakodnevnom životu._Ć%0_Č

Svi ljudi sa iskrenim namerama su dobrodošli na kurs vipasane da sami za sebe provere na koji način deluje ova tehnika i procene njene domete. Kursevi vipasane se organizuju čak i u zatvorima, sa velikim uspehom, i donose divne rezultate zatvorenicima koji na njima učetvuju. Svi koji se odluče da upoznaju ovu tehniku sami će se uveriti da je vipasana dragoceno sredstvo za postizanje lične sreće i bolju komunikaciju sa ljudima oko nas.

UMETNOST ŽIVLJENJA: VIPASANA MEDITACIJA

Svi mi želimo mir i harmoniju, jer je to ono što nam u našim životima najviše nedostaje. S vremena na vreme svi doživljavamo uznemirenost, zabrinutost, razdražljivost, konfuziju, patnju; a kada neko pati, on tu svoju patnju, to svoje stanje ne zadržava samo za sebe. Širi ga i na ljude oko sebe. Svi koji dođu u kontakt sa takvom osobom postaju i sami uznemireni. Naravno da ovo nije ispravan način življenja.

Čovek bi trebalo da živi u miru sa samim sobom i u miru sa ostalima. Ljudsko biće je, uostalom, društveno biće. Ono mora živeti u zajednici – živeti i komunicirati sa drugima. Kako onda da živimo u miru? Kako da ostanemo u harmoniji sa sami sobom i kako da očuvamo mir i harmoniju oko sebe – da i drugi žive mirno i skladno?

Uznemireni smo. Da bismo se oslobodili te uznemirenosti potrebno je da znamo razlog tog stanja, uzrok patnje. Ukoliko ispitamo ovaj problem, postaće nam jasno da kada god počnemo da proizvodimo negativnosti ili nečistoće u umu, neizbežno postajemo uznemireni. Negativnost u umu, mentalna nečistoća, ne može postojati zajedno sa mirom i harmonijom.

Kako počinjemo da stvaramo negativnost? Ako nastavimo da istražujemo postaće nam jasno. Veoma sam nesrećan kada ustanovim za nekoga da se ne ponaša na način na koji bih želeo, kada ustanovim da se događa nešto što mi se ne dopada. Dogodi se neka neželjena stvar i u meni se odmah javi napetost. Ne dogodi se nešto što želim i ponovo se u meni javi napetost; tako počinjem da vezujem čvorove u sebi. I čitav život iz dana u dan događaju se neželjene stvari, željene stvari se dogode ili ne i postepeno kroz ovaj proces ili reakciju vezivanja čvorova – Gordijevih čvorova – čitava mentalna i fizička struktura postane toliko napeta, toliko puna negativnosti da se život pretvori u patnju.

U takvoj situaciji jedan način da se reši problem bio bi da se stvari tako urede da se ništa nepoželjno ne dogodi u mome životu i da se sve događa upravo onako kako ja želim. Moram razviti takvu moć ili neko drugi mora posedovati takvu moć i naći mi se pri ruci kada mi zatreba, tako da se neželjene stvari ne događaju i da se događa sve ono što želim. Ali to nije moguće. Ne postoji nijedan čovek na svetu čija je svaka želja ispunjena, u čijem životu se sve događa u skladu sa njegovim željama, a da se pri tome ne dogodi bilo šta nepoželjno. Uvek se dogodi nešto što je suprotno našim željama i očekivanjima. Otuda se javlja pitanje, kako da izbegnem slepo reagovanje u trenutku kada se suočim sa stvarima koje mi se ne dopadaju? Kako da ne stvaram napetost? Kako da ostanem miran i uravnotežen?

U Indiji i na drugim mestima mudraci prošlih vremena proučavali su ovaj problem – problem ljudske patnje – i pronašli su rešenje: ukoliko se dešava nešto neželjeno i počnemo da reagujemo stvarajući ljutnju, strah ili odbojnost, tada bi što je pre moguće trebalo svoju pažnju da skrenemo na nešto drugo. Na primer, da ustanemo, uzmemo čašu vode i počnemo da je pijemo – prestaće da raste vaše ljutnja i pre ili kasnije će iščeznuti. Možemo isto tako početi da brojimo: jedan, dva, tri, četiri. Ili da ponavljamo u sebi neku reč, rečenicu ili nekakvu mantru, možda ime nekog božanstva ili sveca u kojeg verujemo; tako skrećemo pažnju na neku drugu stvar i u većoj ili manjoj meri udaljujemo se od negativnosti, od ljutnje.

Ovo rešenje je bilo korisno, delovalo je. I još uvek deluje. Praktikujući ovo um se oseća oslobođenim uznemirenosti. Međutim, ovo rešenje funkcioniše samo na nivou svesti. Zapravo, skrećući pažnju, mi negativnost guramo u domen podsvesnog i ona na tom nivou nastavlja da stvara i umnožava iste one nečistoće koje je stvarala i do tada. Na površinskom nivou postoji jedan sloj mira i harmonije, ali u dubinama uma stvorili smo jedan uspavani vulkan potisnute negativnosti koji će se pre ili kasnije probuditi uz razornu erupciju.

Drugi istraživači unutrašnje istine otišli su još dalje u svome traganju; doživevši stvarnost uma i materije u sebi uvideli su da je skretanje pažnje samo bežanje od problema. A bekstvo nije isto što i rešenje: moramo se suočiti sa problemom. Kad god se negativnost javi u umu, samo je posmatrajte, suočite se sa njom. Čim počnemo da posmatramo neku mentalnu nečistoću, ona počinje da gubi svoju snagu. Ona se postepeno povlači i na kraju biva potpuno izbrisana.

Dobro rešenje: ono izbegava oba ekstrema – potiskivanje i prepuštanje stihiji. Zadržavanje negativnosti u podsvesti neće je iskoreniti; isto tako, dopuštanje da se ona manifestuje kroz gest ili reč samo će stvoriti nove probleme. Ali ako je samo posmatramo, ta nečistoća bledi i nestaje, a tada smo iskorenili tu negativnost, tada smo se oslobodili te nečistoće.

Ovo zvuči predivno, ali da li je zaista praktično? Je li jednoj prosečnoj osobi lako da se suoči sa nečistoćom? Kad se javi ljutnja, ona nas preplavi tako brzo da ne uspevamo čak ni da primetimo to. Potom, obuzeti ljutnjom, učinimo nešto gestom ili rečju što je štetno i za nas i za druge. Kasnije, kada nas ljutnja prođe, počinjemo da kukamo i da se kajemo, tražimo oproštaj od drugih ljudi ili od Boga: „O, pogrešio sam, molim te oprosti mi!” Ali kada se sledeći put nađemo u sličnoj situaciji ponovo reagujemo na isti način. Sve to kajanje ne pomaže nam ni najmanje.

Poteškoća je u tome što nisam svestan kada nečistoća nastaje. Ona kreće duboko iz podsvesnog nivoa uma i u trenutku kada stigne do svesnog nivoa stekla je već toliku snagu da me preplavljuje, tako da ne mogu da je posmatram.

Zato mi je potreban lični sekretar koji će mi svaki put kada krene ljutnja reći: „Pogledajte, gospodaru, počinje ljutnja!” I pošto ne znam kada će se ljutnja javiti, moram imati tri lična sekretara za sve tri smene! Pretpostavimo da sebi i to mogu da priuštim i ljutnja ponovo krene. Moj sekretar me odmah upozorava: „O, gospodaru, pogledajte – javila se ljutnja!” Prva stvar koju ću uraditi je da ga lupim i izgrdim: „Budalo! Misliš da si plaćen da mi držiš pridiku?” Toliko sam obuzet ljutnjom da mi dobar savet uopšte neće pomoći.

No, pretpostavimo da mudrost nadjača i ja ga ne udarim. Umesto toga kažem: „Baš ti hvala. Sada moram sesti i posmatrati svoju ljutnju.” Je li to moguće? Čim sklopim oči i pokušam da posmatram ljutnju, odmah mi pred oči iskrsne objekat moje ljutnje – neka osoba ili događaj – što me čini još ljućim. Tako ja ne posmatram samu ljutnju. Jednostavno posmatram spoljašnji podsticaj ove emocije. Ovo će moslužiti jedino da se ljutnja udvostruči; to nije rešenje. Veoma je teško posmatrati bilo koju apstraktnu negativnost, apstraktnu emociju, odvojenu od spoljašnjeg objekta koji ju je izazvao.

Međutim, onaj ko je dostigao konačnu istinu pronašao je i konačno rešenje. Otkrio je da kad god se javi neka nečistoća u umu, istovremeno počinju da se dešavaju još dve stvari na fizičkom nivou. Jedna je da disanje gubi svoj prirodni ritam. Počinjemo dublje da dišemo kad god u umu imamo neku negativnost. To je lako uočiti. Na suptilnijem nivou, u telu počinje da se odigrava neka vrsta biohemijske reakcije, nastaje osećaj. Svaka nečistoća stvara u ovom ili onom delu tela nekakav osećaj.

Ovo je praktično rešenje. Prosečna osoba ne može da posmatra apstrakne nečistoće uma – strah, ljutnju, strast. Ali uz pravi trening i vežbanje veoma je lako posmatrati disanje ili osećaje po telu – i jedno i drugo je u direktnoj vezi sa mentalnim nečistoćama.

Disanje i osećaj će mi pomoći na dva načina. Čim se nečistoća javi u mom umu, gubim normalan tok disanja; ono kao da mi dovikuje: „Gledaj, nešto nije u redu!” A dah ne mogu da lupim; moram da prihvatim upozorenje. Na sličan način mi osećaji kažu da je nešto krenulo naopako. I kada sam jednom primio upozorenje, počinjem da posmatram disanje, osećaj koji se javlja i veoma brzo ustanovim da je nešistoća počinje da nestaje.

Ovaj fizičko-mentalni fenomen je nalik novčiću, koji ima dve strane. Na jednoj strani su razne misli ili emocije koje se pojave u umu. Na drugoj strani su disanje i osećaji u telu. Svaka misao ili osećanje, svaka mentalna nečistoća, manifestuju se kroz disanje i osećaj koji se u tom trenutku javi. Tako, posmatrajući disanje ili osećaj, ja zapravo posmatram konkretnu mentalnu nečistoću. Umesto da bežim od problema, suočavam se sa stvarnošću onakvom kakva ona jeste. I tada ću ustanoviti da ta nečistoća gubi svoju snagu: više ne može da me savlada kao što se to dešavalo ranije. Ukoliko istrajem, nečistoća na kraju iščezava i ostajem smiren i srećan.

Na taj način nam tehnika samoposmatranja pokazuje stvarnost u svoja dva aspekta, unutrašnjem i spoljašnjem. Ranije smo gledali širom otvorenih očiju, ali smo previđali unutrašnju istinu. Uvek sam gledao ka spolja tragajući za uzrokom svoje nesreće; uvek sam svaljivao krivicu na nekog drugog, ne shvatajući uopšte da uzrok patnje leži upravo u meni samom, u mojim slepim reakcijama na prijatne i neprijatne osećaje.

Sada, zahvaljujući vežbanju, mogu da vidim i onu drugu stranu novčića. Mogu da budem svestan svoga daha i onoga što se događa u meni. Šta god da je, disanje ili osećaj, naučio sam da ga samo posmatram, ne gubeći ravnotežu uma. Prestao sam da reagujem, prestao sam da umnožavam svoju patnju. Umesto toga, dopuštam nečistoći da se ispolji i nestane.

Što više praktikujemo ovu tehniku brže ćemo uspevati da se izbavimo iz negativnosti. Postepeno um postaje oslobođen nečistoća; postaje čist. Čist um uvek je pun ljubavi – nesebične ljubavi za druge; pun saosećanja za neuspehe i patnju drugih; pun radosti zbog njihovog uspeha i sreće; ispunjen mirom bez obzira sa kakvom situacijom se suočava.

Kada dostigne ovaj stupanj, čitav način našeg života počinje da se menja. Više nije moguće učiniti bilo šta verbalno ili gestom što će poremetiti mir i sreću drugih. Umesto toga, uravnotežen um ne samo da sam postaje smiren, već pomaže i drugima da pronađu mir. Čitava atmosfera oko ovakvih osoba biće prožeta mirom i harmonijom i to će početi da utiče i na druge.

Naučivši da sačuvamo smirenost bez obzira šta se događalo u nama, sve nam je lakše da se ne vezujemo ni za ono što se nalazi oko nas. Međutim, ovo nevezivanje nije eskapizam ili ravnodušnost prema problemima ovoga sveta. Vipasana meditant postaje osetljiviji za patnje drugih i čini sve što je u njegovoj moći da ih oslobodi od patnje – ne kroz nova uznemiravanja, već uz pomoć uma ispunjenog ljubavlju, saosećanjem i smirenošću. On je naučio veštinu plemenitog mira – kako biti do kraja posvećen, potpuno uključen u pomaganje drugima, a u isto vreme zadržati ravnotežu sopstvenog uma. Na taj način on ostaje miran i srećan, radeći istovremeno u korist mira i sreće drugih.

Ovo je ono čemu je Buda podučavao; jedna umetnost življenja. On nikada nije osnivao ili podučavao nekakvoj religiji, nikakvom „izmu”. Nikada svoje sledbenike nije upućivao da praktikuju bilo kakve obrede ili rituale, nikakve slepe ili prazne formalnosti. Umesto toga, podučavao ih je jedino da posmatraju prirodu onakvom kakva ona jeste, posmatrajući stvarnost u njima samima. Na osnovu neznanja stalno reagujemo na način koji je štetan za nas i za druge. Ali kada steknemo mudrost – mudrost posmatranja stvarnosti onakve kakva ona jeste – oslobađamo se navike reagovanja. Kada nam uspe da ne reaguje slepo, tada smo u stanju da reagujemo na pravi način – da osnova našeg postupka bude uravnotežen um, um koji vidi i razume istinu. Takav postupak može biti jedino pozitivan, stvaralački, na korist nama i drugima.

Dakle, neophodno je „upoznati samoga sebe” – savet koji su mudraci u različitim vremenima i različitim kulturama uvek ponavljali. Moramo upoznati sebe, ali ne samo na intelektualnom nivou, na nivou ideja i teorija. Niti to znači upoznati sebe samo na emocionalnom i devocionalnom nivou, jednostavno slepo prihvatajući ono što smo čuli ili pročitali. Takvo znanje nije dovoljno. Umesto toga, potrebno je upoznati stvarnost na nivou aktuelnosti. Moramo direktno iskusiti stvarnost ovog mentalno-fizičkog fenomena koje nazivamo ja. Samo to će nam pomoći da se oslobodimo nečistoća, da se oslobodimo patnje.

To direktno iskustvo sopstvene stvarnosti, ova tehnika samoposmatranja je ono što se naziva vipasana meditacija. Na jeziku Indije u Budino vreme „passana” je značilo gledati otvorenih očiju, na uobičajen način; ali vipasana jeste posmatranje stvari onakvim kakve jesu a ne kakvim se čini da jesu. Treba prodreti kroz prividnu istinu, sve dok ne stignemo do krajnje istine čitave ove mentalne i fizičke strukture. Kada iskusimo tu istinu, tek tada naučimo da ne reagujemo slepo, da ne stvaramo nečistoće – i, prirodno, stare nečistoće postepeno počinju da se iskorenjuju. Tako izlazimo iz kruga patnje i doživljavamo sreću.

Tri su koraka u vežbanju koja se uče na kursevima vipasana meditacije. Prvi, moramo se uzdržavati od svih postupaka, telesnih i verbalnih, koji remete mir i harmoniju drugih. Nemoguće je raditi na sopstvenom oslobađanju od nečistoća uma dok u isto vreme nastavljamo da telom i govorom činimo ono što samo umnožava te nečistoće. Zato, pravila morala jesu suštinski prvi korak u praksi. Obavezujemo se da nećemo ubijati, krasti, imati nedolične seksualne odnose, lagati, niti uzimati alkohol ili droge. Uzdržavajući se od takvih postupaka dopuštamo svom umu da se smiri u meri dovoljnoj da možemo da nastavimo ka cilju koji smo odabrali.

Sledeći korak je razvijanje veštine ovladavanja ovim našim divljim umom, vežbajući ga da ostane fiksiran na jedan jedin objekat: dah. Pokušavamo da svoju pažnju što je moguće duže zadržimo na disanju. Ovo nije vežba disanja: mi ne regulišemo dah. Umesto toga posmatramo prirodan ritam udaha i izdaha onakav kakav on jeste. Na taj način još više smirujemo um, tako da ga više ne savlađuju negativnosti. U isto vreme, koncentrišemo svoj um, čineći ga oštrim i prodornim, sposobnim da postigne uvid.

Ova dva koraka: moralno življenje i kontrolisanje uma su nužni i veoma blagotvorni sami po sebi; ali oni će voditi do samopotiskivanja, ukoliko ne preduzmemo i treći korak – pročišćavanje uma od nečistoća putem razvijanja uvida u sopstvenu prirodu. To je vipasana: doživljavanje sopstvene stvarnosti kroz sistematsko i nepristrasno posmatranje stalno menjajućih mentalno-telesnih fenomena, a koji se u nama manifestuju kao osećaj. Ovo je vrhunac Budinog učenja: samopročišćavanje kroz samoposmatranje.

Ovo svako može da praktikuje. Svako se suočava sa problemom patnje. Ona je univerzalna bolest, koja zahteva univerzalan, a ne neki sektaški lek. Kada nas muči ljutnja, to nije budistička ljutnja, hinduistička ljutnja, hrišćanska ljutnja. Ljutnja je ljutnja. Kada kao posledica te ljutnje postanemo uznemireni, ta uznemirenost nije hrišćanska, hinduistička ili budistička. Bolest je univerzalna. Zato i lek mora biti univerzalan.

Vipasana je jedan takav lek. Niko neće prigovoriti načinu života koji poštuje mir i harmoniju drugih. Niko neće prigovoriti razvijanju kontrole nad sopstvenim umom. Niko neće prigovoriti razvijanju uvida u sopstvenu stvarnost, na osnovu čega je moguće osloboditi um od negativnosti. Vipasana je taj univerzalni put.

Posmatrati stvarnost onakvu kakva ona jeste putem posmatranja istine iznutra – to znači upoznavati sebe na aktuelnom, iskustvenom nivou. I kako vežbamo tako sebe izbavljamo iz patnje izazvane nečistoćama. Polazeći od opipljive, spoljašnje, očigledne istine, silazimo sve dublje do krajnje istine uma i materije. Tada i nju nadilazimo i doživljavamo istinu koja je s one strane i uma i materije, s one strane vremena i prostora, s one strane uslovljenog polja relativnosti: to je istina potpune oslobođenosti nečistoća, svih taloga, svake patnje. Nije uopšte važno kako tu krajnju istinu nazivamo; ona je za svakoga konačan cilj.

Neka svako od vas doživi tu krajnju istinu. Neka se svi ljudi oslobode svojih nečistoća, svoje patnje. Neka svi uživaju u stvarnoj sreći, stvarnom miru, stvarnoj harmoniji. Neka sva bića budu srećna