Theravāda budističko društvo

Sabranost i jasno shvatanje 2

Budistička meditacija

Priručnik za mentalno vežbanje
zasnovan na Budinom putu sabranosti

Nanaponika Thera

Preveo Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


SABRANOST I JASNO SHVATANJE — deo 2

Jasno shvatanje

Prijemčiv i nepristrasan stav gole pažnje može i trebalo bi da zauzima mnogo važnije mesto u našem mentalnom životu no što je najčešće slučaj, pa smo ga zbog toga ovde tako detaljno razmotrili. Ali zbog toga ne bi trebalo da zaboravimo na činjenicu da golu pažnju možemo da uspostavimo jedino tokom ograničenog vremena u svom svakodnevnom životu, mimo onog vremena koje je izričito izdvojeno u tu svrhu. Tokom dana svakog trenutka neophodna je nekakva aktivnost delom, rečju ili mišlju. Prvo, tu su bezbrojni zahtevi za telesnom aktivnošću i kretanjem, makar se radilo jedino o promeni položaja. Takođe moramo uvek iznova da napuštamo zaštitu i samodovljnost tišine i uđemo u odnos sa drugima putem govora. Isto tako i um ne može da izbegne definisanje svoga položaja, prema sebi i spoljašnjem svetu, i izdavanje naredbi za delovanje bezbroj puta tokom dana. Umovi moraju da biraju, odlučuju i presuđuju.

 Jasno shvatanje (sampajanna), drugi vid ispravne sabranosti, jeste povezano sa tim većim aktivnim delom našeg života. Jedan od ciljeva praktikovanja satipathane jeste da jasno shvatanje postepeno postane regulišuća snaga svih naših aktivnosti, telesnih, verbalnih i mentalnih. Njezin zadatak je da ih učini svrsishodnim i delotvornim, usklađenim sa stvarnošću, sa našim idealima i najvišim nivoom našeg razumevanja. Termin "jasno shvatanje" treba shvatiti u značenju da je jasnoća gole sabranosti potpuno shvatanje svrhe i stvarnosti, unutrašnje i spoljašnje; drugim rečima: jasno shvatanje je ispravno znanje (ñana) ili mudrost (pañña), zasnovana na ispravnoj pažljivosti (sati).

Mada Govor pominje jedino jasno shvatanje dela i govora i otuda jasno shvatanje obrađuje u poglavlju o kontemplaciji tela, sasvim je jasno da isto tako i mišljenje, ta treća "vrata akcije", treba podvesti pod kontrolu jasnog shvatanja.

Četiri vrste jasnog shvatanja

Budistička tradicija, onako kako je otelovljena u Budinim govorima, razlikuje četiri vrste jasnog shvatanja: (1) jasno shvatanje svrhe (satthaka-sampajanna), (2) jasno shvatanje prikladnosti (sappaya-sampajanna), (3) jasno shvatanje dometa (meditacije; gocara-sampajanna), (4) jasno shvatanje realnosti (bukvalno: neobmanutosti; asammoha-sampajanna).

1. Jasno shvatanje svrhe

Ova prva vrsta jasnog shvatanja primorava nas da, pre bilo kakvog delovanja, uvek sebe zapitamo je li nameravana aktivnost zaista u skladu sa ciljem, svrhom ili idealima, tj. je li ona zaista svrsishodna u užem praktičnom smislu, kao i u pogledu ideala. Blagovremeno zaustavljanje da bismo postavili to pitanje – ukoliko već nije preraslo u naviku – moraće se naučiti uz pomoć gole pažnje.

Neki će pomisliti da nije potrebno svrsishodnost delovanja uzeti kao poseban predmet proučavanja ili vežbanja, jer veruju da kao "racionalna bića" već po svojoj prirodi deluju "racionalno", tj. svrsishodno. Ali sasvim nezavisno od krajnje svrhe puta sabranosti, svakako je svima jasno da se čovek ne ponaša uvek baš racionalno; ne čak ni onda kada je cilj koji mu je na umu sasvim uzak i potpuno sebičan i materijalistički. Čovek često zaboravlja na svoje ciljeve, programe i principe, zanemarujući čak i svoje najuočljivije prednosti i to ne samo u brzini i ispunjen strastima, već isto tako zbog sasvim slučajnih kaprica, dečije radoznalosti i lenjivosti. Zbog ovih ili nekih drugih razloga ljudi često skrenu na smer koji je potpuno suprotan njihovim vlastitim ciljevima u životu i istinskim interesima.

Pod uticajem bezbrojnih utisaka koji zapljuskuju čoveka iz sveta spoljašnjeg i unutrašnjeg mnoštva (papañca), slučajno skretanje sa opšteg smera života je sasvim razumljivo i, u izvesnoj meri, čak neizbežno za većinu nas. Tim više postaje nužno ograničiti takva odstupanja na krajnji minimum i nastojati da se ona potpuno eliminišu, što se s druge strane može ostvariti jedino savršenom sabranošću sveca (arahat). Ali ovakva odstupanja sa prave staze svrsishodnog življenja ne mogu se isključiti, čak ni bitnije smanjiti, njihovim prisilnim podvrgavanjem diktatu pukog rezonovanja ili moraliziranja. Emocionalna strana u čoveku, za koju su takva ćudljiva skretanja ili izvrdavanja često ventil ili neka vrsta protesta, ubrzo će se pobuniti i čak se ljuto osvetiti iracionalnim ponašanjem. Kako bi se postigla "mirna prodornost" kroz iracionalne regione uma i oni pridobili za voljno učestvovanje u ostvarivanju jasno shvaćenog cilja, posao mora opet da "počne iz početka": na širokoj osnovi gole pažnje. Uz pomoć jednostavnih, nenasilnih i harmonizujućih metoda ovakvog vežbanja, sile koje unutar uma stvaraju tenziju i ometaju svrsishodno delovanje postupno će biti uključene u glavni tok naših ciljeva i ideala. Svrsishodna koordinacija različitih sklonosti i potreba čovekovog uma i bezbrojnih čovekovih aktivnosti biće postignuta jedino putem sistematskog, ali i organskog i prirodnog proširivanja svesne kontrole ili samosavlađivanja. Jedino na taj način pojaviće se kao rezultat jedan povećani balans emocija i opšta harmonija i stabilnost karaktera – njoj će na kraju svaka svojeglavost, svaka proizvoljnost, sve do "demonstrativno iracionalnog" ponašanja i samouništavajućih sklonosti, postati suštinski strana. Sigurna osnova za takvo samoovladavanje, tj. kontrolu čula i uma, jeste nenasilan metod gole pažnje. Snaženje navike "da zastanemo i razmislimo" daje jasnom shvatanju svrhe veću šansu da počne da deluje; a njenim jasnim predočavanjem neiskrivljenih činjenica obezbeđujemo jasnom shvatanju pogodan materijal za donošenje odluka.

Može se dogoditi, i kasnije prouzrokovati duboku žalost, da visoki ideal ili neki važan cilj koji smo zaboravili ili privremeno ostavili po strani zbog nekakvog prolaznog kaprica ili zadovoljstva postane, pre no što smo ga se ponovo prihvatili, potpuno nedostižan zbog promenjenih spoljašnjih okolnosti i to baš zbog tih nasumičnih ekskurzija. Ideal ili svrha mogu slično tome postati nedostižni zbog unutrašnje promene u samom pojedincu izazvane istim takvim postupkom. Žalosti za propuštenim prilikama biće manje ukoliko negujemo jasno shvatanje svrhe, sve dok ono ne postane duboko ukorenjeno u našu prirodu.

Ako, sa druge strane, po navici popuštamo svakom kapricu ili dozvoljavamo da suviše lako budemo odvraćeni od svoga cilja, onda će postepeno takvi kvaliteti kao što su energija, istrajnost, koncentracija, odanost itd. biti potkopani i oslabljeni u toj meri da postanu nedovoljni za postizanje prvobitnog cilja i čak za njegovo pravo razumevanje. Tako se često dešava da zanemareni ideali, ubeđenja, čak i obični ciljevi i ambicije budu pretvoreni u prazne ljušture koje vučemo za sobom, ali sada iz puke navike.

Ove napomene mogu biti dovoljne da ukažu na hitnost i neophodnost snaženja cilja delovanja i proširivanja njegovog domena. To se može postići stalnim prisustvom jasnog sagledavanja svrhe. Ono ima negativnu funkciju suprotstavljanja nesistematičnosti, odsustvu cilja i izlišnosti ogromnog dela ljudskih aktivnosti putem dela, reči ili misli. Njegova pozitivna funkcija je da sakuplja rasutu čovekovu energiju, da je učini podesnim alatom za obavljanje zadatka kakav je ovladavanje životom. Na taj način jasno shvatanje svrhe omogućuje stvaranje jednog jakog unutrašnjeg centra u našem karakteru, dovoljno snažnog da postepeno ostvari koordinaciju svih naših aktivnosti. I još, jasno shvatanje svrhe ojačava vodeću ulogu uma dajući mu pozitivnu i tačno određenu inicijativu u slučajevima u kojima je um naučio da bude pasivan ili da automatski reaguje na spoljašnji i unutrašnji podsticaj. Ono takođe unosi mudru selekciju i ograničenje u čovekove aktivnosti, koje su opterećene zbunjujućim mnoštvom utisaka, interesovanja, zahteva i sličnim čime smo suočeni u životu. Iz svega toga teško je razabrati ono što je zaista svrsishodno.

Pravi cilj te inicijative i zaista prikladan vladajući princip u toj selekciji jeste rast u dhammi (dhammato vuddhi), tj. povećanje razumevanja i napredovanja u praktikovanju Budinog oslobađajućeg učenja. Prema drevnim učiteljima, to je pravi cilj ove prve vrste jasnog shvatanja. Kada jednom razumemo istinu o patnji u svoj njezinoj težini, javiće se neodoljiva potreba da napredujemo stazom koja vodi do iskorenjivanja patnje i to kao jedini pravi i napora vredan cilj čovekovog života.

2. Jasno shvatanje prikladnosti

Jasno shvatanje prikladnosti neke akcije pod određenim okolnostima povezano je sa činjenicom da nije uvek u našoj moći da odaberemo onaj pravac te akcije koji je najprikladniji i najpoželjniji, već je naš izbor (o tome smo ranije govorili) često sužen okolnostima ili ograničenjima sopstvenih mogućnosti. Ova druga vrsta jasnog shvatanja poučava nas umeću praktičnog, prilagođavanju uslovima vremena, mesta i individualnog karaktera. Ona sputava slepu plahovitost i samovolju čovekovih želja i žudnji, ciljeva i ideala. Ona će sprečiti mnoge nepotrebne neuspehe, za koje čovek u svom razočarenju i obeshrabrenosti često okrivljuje cilj ili sam ideal, umesto da ih pripiše sopstvenim pogrešnim postupcima. Jasno shvatanje prikladnosti uči "veštini odabiranja pravih sredstava" (upaya-kosalla), kvalitetu koji je Buda posedovao u najvišoj meri i koji je na tako zadivljujući način upotrebio da uputi i povede ljude.

3. Jasno shvatanje dometa meditacije

Prva dva dela jasnog shvatanja primenjiva su na čisto praktične ciljeve svakodnevnog života, mada je kod njih akcenat ipak na saglasnosti tih praktičnih primena sa religioznim idealom (dhamma). Sada ulazimo u pravi domen dhamme kao sile koja transformiše život. Sa trećom vrstom jasnog shvatanja karakteristični metodi razvoja uma ugrađuju se u svakodnevni život, a četvrtom vrstom ("realnost") isto se čini sa temeljnim načelom dhamme – učenjem o nepostojanju sopstva, odnosno apsolutnoj fluidnosti "individue".

Jasno shvatanje dometa meditacije stari komentatori objašnjavaju kao "nenapuštanje objekta meditacije" tokom čitavog dana. Ovo treba shvatiti na dva načina.

(1) Ukoliko koristimo neki poseban, dakle pojedinačni objekat meditacije, trebalo bi pokušati da ga uključimo u posao ili misli direktno povezane sa svakodnevnim poslovima; gledano sa druge strane – svaki posao mora naći svoje mesto u okviru meditacije, kao ilustracija njezinog predmeta. Na primer, jedenje se lako može povezati sa kontemplacijom o nepostojanosti tela, četiri elementa, uslovljenosti itd. Tako će se područje meditacije i svakodnevnog života stopiti – na obostranu korist. Ako se, kao što se u mnogim slučajevima događa, ne može uspostaviti veza između trenutnog posla i određene vrste meditacije ili se ta veza čini suviše labavom i veštačkom da bi bila od prave pomoći, tada objekat meditacije treba svesno "odložiti poput tovara koji nosimo", ali ne smemo zaboraviti da ga ponovo uzmemo čim posao bude gotov. Takav postupak će se takođe ubrajati u "nenapuštanje objekta meditacije".

(2) Ali ako se naša meditacija sastoji od opšte sabranosti, onako kako je ovde predstavljena, tada neće nikada biti potrebno da odlažemo svoj objekat meditacije, jer će on zapravo uključivati sve. Korak po korak, vežbanje ispravne sabranosti bi trebalo da apsorbuje sve aktivnosti tela, govora i uma, tako da se na kraju objekat meditacije nikada ne ostavlja po strani. Koliko ćemo u tome uspeti zavisiće od prisustva uma u svakoj pojedinačnoj prilici i od formiranja navike i rasta upornosti u marljivom vežbanju. Cilj kojem sledbenik ovog metoda treba da teži je da život postane isto što i duhovno vežbanje, a da vežbanje postane pravi život.

"Domet" (gocara) vežbanja ispravne sabranosti nema krutih međa. To je kraljevstvo koje stalno raste zahvaljujući stalnom uključivanju novih područja života. Ukazujući na tu sveobuhvatnost satipathana metode, Učitelj je jednom prilikom rekao: "Koji je, o monasi, pravi monahov domet (gocara)[5], njegovo pravo mesto rođenja? To su upravo ova četiri temelja sabranosti".

Otuda bi sledbenik ovoga metoda sebi trebalo uvek iznova da postavlja ono pitanje koje je formulisao Šantideva:

 "Na koji način bi se upravo u ovakvim okolnostima mogla praktikovati sabranost pažnje?"

Za onog ko ne zaboravi da sam sebe tako ispituje i da dela u skladu sa tim može se reći da poseduje "jasno shvatanje dometa" ispravne sabranosti.

Postizanje toga svakako nije lak zadatak, ali teškoće će biti manje ako su prve dve vrste jasnog shvatanja pripremile teren. Uz pomoć jasnog shvatanja svrhe um će steći izvestan stepen čvrstine i "moći oblikovanja" neophodne da se svakodnevni život uključi u "domen vežbanja". S druge strane, jasno shvatanje prikladnosti će razviti komplementarne kvalitete mentalne elastičnosti i prilagodljivosti. Ukoliko je na taj način postignuto približavanje nivou jednog meditativnog uma, ulazak u "domen vežbanja" i njegovo postupno širenje biće lakši.

4. Jasno shvatanje realnosti

Jasno shvatanje realnosti (bukvalno: neobmanutosti), zahvaljujući jasnom svetlu jednog nezamućenog shvatanja stvarnosti, otklanja najdublju i najuporniju obmanu čovekovu: njegovu veru u sopstvo, dušu, ili bilo kakav oblik trajne suštine. Ova iluzija, iz koje izviru želja i mržnja, pravi je pokretač točka života i patnje, za koji su bića, slično nekakvoj spravi za mučenja, privezana i na kojoj izdišu uvek iznova.

"Jasno shvatanje realnosti" je jasnoća i postojanje znanja da u ili iza funkcija koje obavljaju prva tri oblika jasnog shvatanja ne postoji nikakva ličnost, ego, duša ili bilo šta slično. Ovde će meditant biti suočen sa najjačim unutrašnjim otporom kojim će se prastara navika mišljenja i postupanja u relacijama pojmova "ja" i "moje", kao i instinktivna i snažna "želja za životom", što se manifestuje kao samopotvrđivanje, odupreti najvećem dostignuću čovekovog uma – Budinom anatta učenju. Najveća teškoća neće biti toliko u teorijskom shvatanju i potvrđivanju anatta učenja, koliko u strpljivoj, istrajnoj i neprekidnoj primeni njezinoj u pojedinačnim slučajevima mišljenja i delovanja. Specijalan zadatak da pomogne pri ovakvim teškoćama ima četvrta, "otrežnjujuća" vrsta jasnog shvatanja; a u tome joj izuzetnu pomoć pružaju prve tri vrste. Samo upornim vežbanjem u uočavanju misli i osećanja u trenutku njihovog rađanja kao pukih bezličnih procesa može se smanjiti i na kraju eliminisati moć duboko ukorenjenih egocentričnih misli i egoističkih instikata.

Ovde neće biti naodmet reći nešto o "emocionalnom tonu" istine o bezličnosti, pošto se ona tako često pogrešno interpretira. Uočavanje činjenice da ego ne postoji putem razmišljanja ili kao rezultat metodičnog praktikovanja gole pažnje samo po sebi je svakako lišeno emocija i trezveno, slično stavu naučnika. Ali, izuzev savršenog mira sveca (arahant), mogu se javiti emocionalni odjeci, kao što su takođe mogući u vezi sa nepobitnim rezultatima naučnog istraživanja. Međutim, ovakvi emocionalni odjeci uvida u nepostojanje ega nisu ograničeni samo na jednu vrstu i svakako ne na one neutešne i bliske jadikovci koje podrazumeva osuđujuća reč "bezdušnost". "Emocionalni ton" će varirati u zavisnosti od ugla posmatranja i stupnja posmatračevog unutrašnjeg razvoja, a svoj  finale će dostići u neporemećenom ritmu svečevog mira. U stvarnoj, a ne samo pojmovnoj konfrontaciji sa činjenicom o nepostojanju sopstva, zahvaljujući goloj pažnji, njezina puna težina će se svakako činiti izuzetnom, zavisno od osećanja težine čitave egzistencije, čija je ona najznačajnija činjenica. Ali to neće biti jedino emocionalno iskustvo proisteklo iz svesti o anatta (nepostojanju sopstva). Svedočanstva drevnih i savremenih meditanata govore o osećanju uzvišene sreće što pokriva široki dijapazon, od zanosa i ushićenja do spokojnog blaženstva. Sve su to izrazi radosti i olakšanja koje se oseti kad popusti čvrst, đavolski stisak "ja" i "moje"; kada se smanji napetost koju on stvara u telu, kada za trenutak možemo svoju glavu da uzdignemo iznad žestoke struje i kovitlaca kojim nas prividi poput "ja" i moje" okružuju, kada počne da se rađa pojačana svesnost da nam upravo činjenica o nepostojanju sopstva otvara prolaz ka oslobađanju od boljke koju smo tako žestoko osećali razmišljajući upravo o nepostojanju sopstva.

Četvrta vrsta jasnog shvatanja ima još jednu funkciju izuzetno značajnu za postojano napredovanje stazom ka iskorenjivanju boljke.

Prihvativši se vežbanja prva tri oblika jasnog shvatanja, učenik je ostavio za sobom relativnu sigurnost i neutralnost gole pažnje i vratio se hirovitom svetu svrhovitog delovanja – akcija koje izazivaju reakcije onoga na šta se deluje. No ako i reakcije ostavimo po strani, učenik će se pre svega suočiti sa činjenicom da ga skoro svaki njegov postupak uvlači dalje u lavirinte razuđenosti (papanca) sveta, kojem i njegovi postupci doprinose. Delo ima sebi svojstvenu tendenciju da se umnožava i reprodukuje, da sebe pojača i proširi. Učenik će iskusiti, čak i u svom naporu da vežba prva tri oblika jasnog shvatanja, da će njegovi postupci težiti da ga upetljaju u nova interesovanja, planove, dužnosti, ciljeve, komplikacije itd. To znači da će uvek biti izložen opasnosti od gubitka onoga što je postigao prethodnim vežbanjem, odnosno da ga izgubi sa vidika ukoliko nije izuzetno pažljiv. Ovde će doći do izražaja pomoć realističkog, odnosno jasnog shvatanja, tj. žive svesnosti da sopstvo ne postoji. "Unutar toga nema sopstva koje dela, ni izvan toga nema sopstva koje bi trpelo to delanje!" Ukoliko ovo imamo na umu, ne samo pri velikim poduhvatima, već i pri onim ništa manje važnim sitnijim aktivnostima u svakodnevnom životu, tada će početi da se razvija dragoceno osećanje unutrašnje distance od "sopstvenih" dela, kao i sve veća ravnodušnost prema bilo kakvom uspehu ili neuspehu, pohvali ili pokudi koji bi mogli da slede takvo jedno delo. Pošto su njegova svrha i primerenost jasno ustanovljeni, delo se čini zbog njega samog i po sopstvenoj nužnosti. Zbog te uočljive ravnodušnosti kojom se čini neko delo, ono neće izazvati bilo kakav gubitak energije. Nasuprot tome, kad izostanu prikriveni pogledi na samoga sebe, na druge ili na rezultate, ovakva isključiva posvećenost poslu će uvećati šanse na uspeh.

Ako nismo više vezani svim srcem i svim bićem za svoja dela, ako više nema žudnje za ličnim uspehom i slavom, tada će biti manja opasnost da nas sila stvorena sopstvenim delima otisne na još veća prostranstva okeana samsare. Takođe će biti lakše kontrolisati korake koji proizlaze iz onog prvog dela, i kada je to mudro, "prekinuti delovanje" i povući se u "ne-delovanje", tj. u mir i zaštitu praktikovanja gole pažnje.

Delovanje u težnji za ovozemaljskim ciljevima, kada ga čini jedan neoslobođen um, uglavnom se pretvara u stvaranje još veće vezanosti. Sačuvati unutar tog sveta "okova stvorenih delovanjem" (kamma) najveću moguću "slobodu delovanja" jedan je od naročito važnih zadataka i dostignuća jasnog shvatanja realnosti u saradnji sa ostala tri oblika. Ovome komplementarna "sloboda ne-delovanja" ili "sloboda napuštanja" ostvaruje se pomoću gole pažnje. Već smo ranije citirali Učiteljeve reči da je oslobođeni um istinski velikog, tj. svetog čoveka rezultat savršenog praktikovanja satipathane. Sada pošto smo proanalizirali dve vrste slobode koje daruju sabranost i jasno shvatanje bićemo u situaciji da ih još bolje razumemo.

Na kraju, pominjanje zaslužuje još jedno značajno obeležje jasnog shvatanja. Zahvaljujući jasnom shvatanju i aktivan deo života biće prožet zaista revolucionarnim učenjem o nepostojanju sopstva (anatta), koje je ključno Budino učenje i najpresudnije za istinsko izbavljenje od patnje. Zato njegov uticaj ne treba ograničiti na nekoliko časova razmišljanja ili meditacije dostupnih ljudima sa svim uobičajenim obavezama. Naš život je kratak. Ne možemo sebi dozvoliti da najveći njegov deo, posvećen praktičnim, rutinskim zaduženjima, smatramo pukim balastom ili da ga posmatramo poput kaste parija, neophodnih, ali prezrenih robova radnika, koji se drže na niskom kulturnom nivou namerno ili iz nemara. Ne možemo dozvoliti da taj veliki sektor našeg života ostane neupotrebljen i nekontrolisan, dopuštajući većini naših misli, emocija i aktivnosti da se odvijaju vođeni slučajnošću, a tako često na našu štetu.

I mimo osnovnog principa satipathane – integrisanja življenja i duhovnog vežbanja – kratkoća našeg života nagoni nas na zaključak da svaki njegov trenutak, u skladu sa mogućnostima koje nam nudi, i svaku, čak i najbeznačajniju aktivnost treba da iskoristimo za rad na oslobađanju. Ovo prožimanje života oslobađajućim znanjem preduzima jasno shvatanje stvarnosti, sa posebnim akcentom na neposredno iskustvo o nepostojanju sopstva.

Tibetanska mudrost kaže:

"Sistem meditacije koji će stvoriti moć koncentracije uma na bilo šta nužan je.
Veština življenja koja će omogućiti korišćenje bilo koje aktivnosti kao pomoć na putu oslobođenja nužna je."

(Iz V. J. Evans-Venc: Tibetanska joga)

Takav "sistem meditacije" i takva "veština življenja" jeste satipathana.

Zaključne opaske o ova dva oblika vežbanja

Sada, na kraju našeg razmatranja jasnog shvatanja, došli smo do jedne njegove osobenosti blisko povezane sa onom koju smo pominjali u zaključku našeg izlaganja o goloj pažnji. Radi se o ohrabrujućoj činjenici da čak i početni stupanj iskrenog vežbanja pokazuje srodnost i vezu sa najvišim ciljem potpune odvojenosti i slobode.

Na nivou gole pažnje, otkrivajući "slobodu u nedelovanju", videli smo da povremeno stupanje na povoljnu tačku posmatranja odgovara svečevom konačnom istupanju iz ovoga sveta patnje. Na nivou jasnog shvatanja, naročito njegova četvrta vrsta, naglašena odvojenost od bilo kakvog delovanja, odgovara "savršenom delovanju" sveca, koje je iako samo po sebi svrhovito, potpuno nesebično i oslobođeno svakog prijanjanja. Iako svet to vidi kao "dobro delo", ono za sveca nema karmičke posledice, ne vodi u novu egzistenciju[6]. Delo učinjeno sa jasnim shvatanjem je u meri u kojoj postoji odvojenost u odnosu na njega i po svojoj funkciji smanjivanja karmičkih posledica, nešto što se približava "savršenom delovanju" sveca.

Dva oblika vežbanja, sabranost (gola pažnja) i jasno shvatanje, pomažu i nadopunjuju jedno drugo. Najviši stupanj budnosti i samokontrole dostignut u školi gole pažnje učiniće znatno lakšim podvrgavanje sopstvenih dela i reči jasnom shvatanju, umesto da se iznenada nađemo u raznim situacijama, zavedeni strastima ili obmanuti varljivim izgledom. S druge strane, jasno shvatanje stvara više prostora i pogodniju atmosferu za golu pažnju, zahvaljujući kontroli i smirujućem uticaju koje ono ima na svet oko nas i u nama.

Gola pažnja nam donosi one pažljivo i nepristrasno sagledane činjenice na osnovu kojih jasno shvatanje može pouzdano da zasnuje svoje odluke i zaključke. Gola pažnja eliminiše pogrešne predstave i lažne vrednosti što su nepromišljeno bile pridodate golim činjenicama. Jasno shvatanje ih zamenjuje kritički proverenim pojmovima i pravim vrednostima preuzetim iz dhamme.

Gola pažnja povećava kritičnost i pročišćuje senzitivnost čovekovog uma; jasno shvatanje istovremeno vodi i snaži energije oblikovanja i stvaranja. Gola pažnja omogućuje rast, očuvanje i pročišćavanje intuicije – tog neophodnog izvora inspiracije i regeneracije sveta akcije i racionalne misli. S druge strane, jasno shvatanje kao jedna aktivna i aktivirajuća sila čini um savršenim instrumentom za njegov težak zadatak harmoničnog razvijanja i konačnog oslobođenja. Ono nas istovremeno vežba za nesebično delo u službi čovečanstva obuzetog patnjom, darujući oštro oko mudrosti i sigurnu ruku veštine, koji su isto toliko neophodni za tu službu koliko i toplo srce. Jasno shvatanje može da nas u tome izvežba, pošto obezbeđuje izvrsno školovanje u svrhovitom, obazrivom i nesebičnom delanju.

Tako satipathana, u celokupnosti oba svoja vida, stvara u čovekovom umu savršenu harmoniju prijemčivosti i aktivnosti. Ona je jedan od načina na koji se srednji put Budin javlja u ovom metodu ispravne sabranosti.


Beleške

[<strong>5] Ime treće vrste jasnog shvatanja, gocara-sampajanna, odabrano je kao aluzija na dobro poznati odlomak koji je ovde citiran. [Natrag]

[6] Stanja svesti koja proizvode "savršen čin" jednog sveca u abhidhammi se nazivaju kriya-javana, tj. pukim funkcionalnim "impulsima delovanja" ili "motivima delovanja" u umu sveca, a koje više ne proizvodi karmu. [Natrag]