Theravāda budističko društvo

Sabranost na dah

Budistička meditacija

Priručnik za mentalno vežbanje
zasnovan na Budinom putu sabranosti

Nanaponika Thera

Preveo Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


SABRANOST NA DAH

Uputstva za vežbanje

Uvek ima onih koji iz najrazličitijih razloga pokazuju više naklonosti ka dahu kao svom primarnom objektu sabranosti pažnje, bilo zbog prethodnog postizanja zadubljenja u takvom slučaju ili zbog direktnog razvijanja uvida. Zbog njih su ovde dodata kraća uputstva o "sabranosti pažnje na dah" (anapana-sati). Ona su zasnovana na odgovarajućim poglavljima Satipatthana sutte. Ovaj alternativni metod vežbanja, koji počinje brojanjem daha, opisan je u Putu pročišćenja (Visuddhi magga).

Već smo pomenuli da je za sabranost pažnje na dah lotos položaj poželjan, mada ne i apsolutno nužan. Takođe smo upozorili da ne bi trebalo ni na koji način da utičemo na dah: nema nikakvog zadržavanja daha; ni svojevoljnog produbljivanja, niti nasilnog usklađivanja sa bilo kakvim ritmom. Ovde je jedini zadatak da se sledi prirodni tok disanja, pažljivo i bez prekida, odnosno bez neuočenog prekida. Tačka na koju bi trebalo fiksirati pažnju su nozdrve, odnosno mesto trenja vazduha sa njima i to mesto posmatranja ne bi trebalo napuštati, jer se na njemu može lako pratiti početak i završetak daha. Tako, na primer, ne treba pratiti dah na njegovom putu kroz telo i natrag, jer će to pokolebati pažnju, skrećući je na nekoliko nivoa kroz koje prolazi dah. Može biti malih kolebanja oko toga gde se najbolje oseća dah: to može varirati od jedne do druge nozdrve i u zavisnosti od dužine nosa i širine nozdrva. Sem uočavanja tih kolebanja, ne treba se više baviti njima, već se okrenuti samom dahu kad on postane dovoljno uočljiv.

Mada se sabranost pažnje zadržava na tački posmatranja, ipak još uvek postoji manje ili više uočljiva svesnost prolaska daha kroz telo, izazvana lakim pritiskom vazduha; ali ovome ne bi trebalo posvećivati direktnu pažnju. Baš kao što oko u svom vidnom polju obuhvata i neke objekte susedne onom na koje je fokusirano, tako i sabranost pažnje ima izvesnu širinu izvan odabranog centra. U drevnoj budističkoj književnosti nailazimo na veoma prikladno poređenje: ako čovek seče komad drveta, njegova pažnja će biti skoncentrisana na "tačku dodira" zubaca testere i drveta, ali će on takođe biti svestan pomeranja testere napred-nazad, a da na to ni ne obraća posebnu pažnju.

Početnik često greši, pa je suviše napet ili samosvestan kada prvi put svoju pažnju obraća na dah. Ukoliko to čini u nekakvom unutrašnjem grču ili kao da se baca na molitvu, tada neće uopšte moći doći u dodir sa delikatnim respiratornim procesom. Pošto je završio početnu kontemplaciju ili odredio svoje težnje, meditant bi trebalo da lagano okrene svoju pažnju ka prirodnom toku disanja i zadrži se na tome, ne remeteći njegov pravilan ritam. Nema naglašenog voljnog čina ("Sada ću da uhvatim dah!"); to će biti samo prepreka.

U odgovarajućem odeljku Govora prvo se kaže: "Udišući duboko (plitko) on zna: 'Sad udišem duboko (plitko)'." To ne znači da slobodno produžavamo (produbljujemo) ili skraćujemo dah, već da bi jednostavno trebalo da primetimo kad god je on relativno duži ili kraći u toku posmatranja. Meditant će sasvim prirodno postati svestan ovih razlika u respiratornom procesu i takođe mnogih drugih detalja kada se jednom privikne na direktno posmatranje disanja. Isto je sa bilo kojim drugim posmatranjem, na primer, vidljivih objekata; bliže i sistematičnije posmatranje otkriće mnoge činjenice koje nisu bile uočene pri površnom pogledu.

Redovnim i marljivim vežbanjem meditant bi prvo trebalo da stekne sposobnost održavanja pažnje na tok disanja tokom znatno dužeg vremena, bez prekida ili (u početku) bez neuočenog prekida. Kada je u stanju da relativno lako postigne koncentraciju tokom dvadesetak minuta, biće u stanju da uoči i druge detalje procesa koji posmatra. Tada će postati uočljivija činjenica da čak i najbrži dah ima svoju vremensku dužinu, uočljiv početak, sredinu i kraj pokreta. Ovo zapažanje će nagovestiti dalje napredovanje u vežbanju.

Meditant će sada moći da primeti kako njegova sabranost nije podjednako jasna i oštra tokom sve tri faze daha. Trome prirode će, na primer, posle uočavanja poslednje faze daha možda propustiti prvu fazu sledećeg udaha, pošto nemaju potrebnu brzinu da se odmah prebace na njega. Ili, u želji da ne propustimo početak sledećeg udaha, možemo i nesvesno preskočiti završnu fazu poslednjeg izdaha. Ovo može poslužiti kao ilustracija upozorenja iz budističkih tekstova koje može imati široku primenu: "Ne zaostaj, ali ni ne pretiči cilj".

Uočavanje ovakvih suptilnih razlika u oštrini i jasnoći pažnje može se s pravom smatrati uspešnim korakom u razvoju sabranosti i koncentracije. Kroz ovakva uočavanja meditant će takođe steći korisna znanja o sebi, koja će mu pomoći da svoj mentalni stav učini onakvim kakav je potreban za dobro odmeren napor koji izbegava i mlitavost i napetost.

Kako bude opažao slabosti u primeni sabranosti pažnje, tako će se u meditantu javljati želja i napor da ih ispravi. Nastojaće da pažnju održi na ujednačenom nivou kroz sve tri faze disanja. Kada mu to pođe za rukom, meditant će vežbati u skladu sa trećom vežbom u Govoru: "Svestan čitavog tela (disanja), udisaću i izdisaću".

Dvostruki napor – posmatranje bez prekida sleda udaha i izdaha i posvećivanje podjednake pažnje svim fazama disanja – može ostaviti tragove u vidu napetosti ili kolebanja u procesu disanja i u umu koji posmatra, a što će biti uočeno kada se budnost poveća. Takođe, implicitni tom posmatranju, biće želja i napor da se postigne još veći mir respiratornog i mentalnog procesa o kojima je reč. Ovo je četvrti i poslednji stupanj vežbanja pomenut u Govoru: "Smirujući telesne funkcije (disanje), udisaću i izdisaću".[17]

Međutim, potrebno je istrajno vežbanje dok svi ti stupnjevi ne postanu relativno siguran posed meditanta, tako da se na njih može stupiti prilično lako. Tek kada to postignemo, možemo očekivati dalje napredovanje.

Na ovoj tački smirivanja daha privremeno se razdvajaju dva glavna vida budističke meditacije (samatha i vipassana).

Ukoliko meditant teži postizanju zadubljenja (jhana) putem produbljivanja smirenosti (samatha), onda bi trebalo da nastavi proces smirivanja i dah učini još tananijim i suptilnijim, a njegov tok još ravnomernijim. Mada bi trebalo da se uveri da njegova sabranost pažnje pokriva sve tri faze daha, ne treba nijednoj da poklanja posebnu pažnju. Svako posmatranje koje deli i ispituje biće jedino smetnja. Kada za cilj imamo zadubljenje, trebalo bi zapravo da klizimo zajedno sa ravnomernim tokom daha. Marljivim i istrajnim vežbanjem povećaćemo koncentraciju uma i vremenom može se pojaviti jednostavan mentalni lik (nimitta), nalik zvezdi itd., nagoveštavajući potpuno zadubljivanje. No, komplikovane i stalno menjajuće slike ili vizije nisu znak napredovanja; njih bi trebalo trezveno registrovati i napustiti.

Tokom celo- ili poludnevnog vežbanja koje za cilj ima zadubljenje sabranost pažnje bi trebalo da je stalno prisutna, ali to samo na vrlo uopšten način, bez osvrtanja na detalje. Na primer, trebalo bi da hodamo sabrano, ali bez zadiranja u pojedinačne faze, kako se to čini pri vežbanju uvida. Pomnim ispitivanjem detalja um će postati suviše angažovan i zainteresovan za mnogostrukost objekata, dok je ovde cilj sjedinjavanje i smirivanje uma.

No ukoliko meditant, pošto je dospeo na stupanj smirivanja, želi da krene direktnim putem uvida, trebalo bi da znatnu pažnju posveti pojedinim fazama disanja, naročito početku i završetku; takođe bi pažljivo trebalo pratiti i sve one sekundarne i opšte objekte sabranosti pažnje, kao što je to ranije objašnjeno. Radi se o laganoj promeni u fokusiranju pažnje, koja predstavlja svu razliku između metoda razvijanja zadubljenja i uvida.

Kada je tokom vežbanja uvida meditant svoju veštinu doveo do stupnja smirivanja, on će potom postati svestan činjenice da su ovde uključena dva procesa: fizički proces (rupa) disanja ili pokretanja trbušnog zida i mentalni proces (nama) njegovog upoznavanja. Mada je teorijski to sasvim očigledno, um će pre no što je stekao veštinu u koncentraciji biti suviše vezan za objekat pažnje za razliku od svesti o sopstvenoj aktivnosti. Ukoliko ponavljanjem svesnost ta dva procesa ojača, oni će se ukazati kao preplitanje fizičkog i mentalnog fonomena: disanje, njegovo registrovanje; disanje, njegovo registrovanje…

Nastavljajući taj napor, dočekaćemo vreme kada će završna faza jednog udaha ili pokreta trbušnog zida postati dominantna i potisnuti ostale faze. Granica između kraja jednog udaha/izdaha ili pokreta i početka sledećeg postaće veoma uočljiva i sama činjenica nestajanja ostaviće dubok utisak na um meditanta. Na toj tački može se očekivati dalje napredovanje.

Ta dva stupnja – preplitanje kroz napredovanje i prevladavanje završne faze – predstavljaće prirodne rezultate meditacije. Oni se ne mogu dostići pukom željom dok je u toku proces koji se posmatra, pošto bi to značilo prekid pažnje. Ta zapažanja su neizbežan plod marljivog vežbanja. Pri usmenom upućivanju učitelj meditacije neće učeniku govoriti o stupnjevima koje ovaj još nije dostigao, ali u ovakvoj, pisanoj formi to je nužno kako bi se dali usputni orijentiri ili kriterijumi za procenjivanje napredovanja onog meditanta koji je lišen pomoći ličnog učitelja. Mada je vođstvo iskusnog učitelja daleko preporučljivije, predani meditant može i sam daleko odmaći ukoliko je pažljiv i kritički razmatra svoje vežbanje.


Beleške

[17] Neka od prethodnih zapažanja vezanih za sabranost pažnje na dah mogu se takođe primeniti na sabranost usmerenu na pokrete trbušnog zida; naročito ona o tri faze jednog pokreta. [Natrag]