Theravāda budističko društvo

Sumedho: Pažnja – put u besmrtnost

Download PDF

Pažnja – put u besmrtnost:

Uputstva za meditaciju

Ađan Sumedho

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Pažnja je put bez pogibelji,
a nepažnja je put u smrt.
Gdje pažljivi ne umiru,
nepažljivi su već mrtvi.

Dhamapada, 21


Uvod

Napomena pre samog početka

Istraživanje
Šta je meditacija?

Uputstvo
Posmatranje daha (anapanasati)
Mantra "Buddho"
Napor i opuštanje
Hodati sabran (jongrom)
Saosećajna ljubav (metta)
Obraćanje pažnje na obične stvari
Osluškivanje misli
Prepreke i njihov nestanak
Praznina i oblik
Unutrašnje bdenje

Razmatranje
Potreba za mudrošću u ovome svetu

Utočišta i pravila


UVOD

Cilj ove knjige je da pruži jasne instrukcije i razumevanje budističke meditacije, onako kako je podučava Ađan Sumedho, monah (bhikkhu) theravadske tradicije. Poglavlja koja slede uobličena su na osnovu dužih govora koje je Ađan Sumedho održao meditantima kao praktičan pristup mudrosti budizma. Ta mudrost je drugačije znana kao Dhamma ili "stvari kakve jesu".

Pokušajte i sami da ovu knjigu koristite kao praktični vodič. Prvo poglavlje Istraživanje je pokušaj da se praksa meditacije razjasni u celini, a naredne odeljke u poglavlju Uputstvo treba studirati jedno po jedno, s tim da svako od njih prati određeni period praktikovanja meditacije. Poglavlje Razmatranje jeste analiza razumevanja koje meditacija razvija. Knjiga se završava načinima za uzimanje utočišta i pravilima ponašanja, što praksu meditacije stavlja u jedan širi kontekst negovanja uma. To uzimanje utočišta može se zatražiti formalno, od zaređenih budista (sangha) ili ličnom odlukom. Na taj način duhovne vrednosti se uvode u svet koji nas okružuje.

Neka sva bića dostignu Istinu.

Ađan Sućito, maj 1986.

 

NAPOMENA PRE SAMOG POČETKA

Većina ovih instrukcija mogu se praktikovati bilo da sedite, stojite ili hodate. Međutim, tehnika sabranosti pažnje na dah (anapanasati) pomenuta u prvih nekoliko odeljaka se obično praktikuje u sedećem položaju, jer mirovanje tela poboljšava  njezine efekte. Pri tome je naglasak na sedenju sa uspravnom, ali ne ukočenom kičmom, sa vratom koji je u ravni sa kičmom i glavom blago povijenom unapred. Za mnoge ljude "lotos" položaj (na jastučetu sa ukrštenim nogama, pri čemu stopalo počiva na suprotnoj butini) predstavlja idealnu ravnotežu — ali je za to potrebno nekoliko meseci prakse. Dobro je ovaj položaj sebi postaviti kao cilj, blago, korak po korak. Ali i manje zahtevni sedeći položaji mogu se koristiti, ukoliko je ovaj pretežak.

Pošto smo zauzeli sedeći položaj koji obezbeđuje izvesnu fizičku razvnotežu i stabilnost, ruke i lice treba da su opušteni, a dlanovi su u krilu, položeni jedan preko drugog. Sklopite oči, dopustite umu da se opusti… odaberite objekat meditacije.

"Jongrom" (tajlandska reč izvedena iz reči carikama iz palija, jezika budističkog kanona) znači hodanje tamo-amo po pravoj putanji. Ta putanja je, idealno, između dvadeset i trideset koraka i obeležavaju je dva jasno uočljiva objekta, tako da pri hodajućoj meditaciji ne moramo da brojimo korake. Ruke su opuštene i spojene na leđima ili napred. Pogled nije fokusiran i usmeren je otprilike deset koraka ispred, što bi trebalo da predstavlja najugodniji ugao za vrat. Tada započinjemo hodanje na vrlo sabran način i kada stignemo do kraja staze zastajemo, jedan ili dva uzdaha, pažljivo se okrećemo i pažljivo vraćamo istim putem.

 

ISTRAŽIVANJE

Šta je meditacija?

Reč meditacija se danas često koristi i pokriva čitav spektar različitih praksi. U budizmu ona označava dve vrste meditacije — jedna se zove samatha, a druga vipassana. Samatha meditacija je koncentrisanje uma na jedan objekat, umesto da mu dopustimo da slobodno luta. Odabiramo objekat kao dah i svu pažnju usmeravamo na osećaj strujanja vazduha pri udahu i izdahu. Postepeno kroz ovu praksu počinjete da osećate smirenost uma, jer uklanjate sve druge podražaje koji dolaze kroz čula.

Objekti koje koristite sa smirenje jesu smirujući (ako to uopšte treba isticati!). Ako hoćete uzbuđen um, onda idite negde gde je uzbudljivo, a ne u budistički manastir, u disko na primer!… Lako je koncentrisati se na uzbuđenje, zar ne? Vibracije su tako snažne da vas uvuku u sebe. Idete u bioskop i ako je film zaista uzbudljiv, on vas potpuno opčini. Ne treba da uložite nimalo napora da biste gledali nešto što je uzbudljivo, romantično ili pustolovno. Ali ako nemate naviku, posmatranje smirujućih objekta može biti strašno dosadno. Šta je dosadnije od posmatranja sopstvenog daha, ako ste se navikli na neke uzbudljivije stvari? Zato, da biste razvili jednu takvu sposobnost, morate da uložite napor, jer dah nije zanimljiv, ni romantičan, ni pustolovan, niti svetlucav — on je jednostavno takav kakav jeste. I treba vam dosta napora.

Kod ove meditacije ne pokušavate da stvorite nekakvu sliku, već samo da se skoncentrišete na uobičajeni osećaj svoga tela kakav imate upravo sada: da zaustavite i održite svoju pažnju na disanju. Kada to činite, dah postaje sve rafiniraniji i vi se smirujete… Znam ljude kojima je propisana samatha meditacija za snižavanje krvnog pritiska, pošto smiruje srce. jer nemate nikakvu stimulaciju spolja.

Dakle, ovo je praksa smirivanja. Možete odabrati i druge objekte da se na njih koncentrišete, da vežbate održavanje pažnje sve dok u njih ne utonete ili postanete jedno sa odabranim objektom. Zapravo. osećate jedinstvo sa objektom na koji ste se koncentrisali i to je ono što nazivamo zadubljenjem.

Drugi način vežbanja jeste vipassana ili "meditacija uvida". Sa meditacijom uvida otvarate um za sve. ne birate neki poseban objekat da se na njega koncentrišete ili udubite u njega, već posmatrate kako biste razumeli kako se stvari odvijaju. A ono što možemo videti o tome kako se stvari odvijaju jeste da je svako čulno iskustvo prolazno. Sve što vidite, čujete, pomirišite, okusite, dodirnete; sva mentalna stanja — vaša osećanja, sećanja i misli — jesu promenljiva stanja uma, koja nastaju i nestaju. U vipassani uzimamo ovu karakateristiku prolaznosti (ili promene) kao način gledanja na svako čulno iskustvo koje se javi tokom sedenja.

To nije neki filozofski stav ili verovanje u određenu budističku teoriju: prolaznost upoznajemo otvarajući svoj um da je posmatra i bude svestan onoga što jeste. Ne radi se ovde o analiziranju stvari, uz pretpostavku da bi stvari trebalo da budu ovakve ili onakve, iako nisu, pokušavajući zatim da otkrijemo zašto stvari nisu onakve kakve mi mislimo da bi trebalo da budu. Vežbajući uvid mi ne pokušavamo da analiziramo sebe, čak ne ni da nešto promenimo kako bi se poklopilo sa našim željama. Tokom ove vežbe mi samo strpljivo posmatramo kako sve što nastane takođe i nestaje, bilo da je mentalnog ili fizičkog porekla. To dakle uključuje same organe čula, objekte čula, kao i svest koja se javlja pri kontaktu ovo prvo dvoje. Tu su takođe mentalna stanja sviđanja ili nesviđanja u odnosu na ono što vidimo, mirišemo, okusimo, osetimo ili dodirnemo, imena koja svemu tome dajemo; i ideje, reči i pojmove koje stvaramo oko čulnih iskustava. Dobar deo našeg života zasnovan je na pogrešnim pretpostavkama, zasnovanim na nerazumevanju i nedovoljnom istraživanju onoga što jeste. Zato život za nekog ko nije probuđen i svestan obično postaje deprimirajući ili zbunjujući, pogotovo kada naiđu razočarenja i nesreće. Tada postajemo svime time preplavljeni, jer nismo posmatrali stvari onakve kakve jesu.

U budizmu koristimo reč Dhamma, ili Dharma, koja znači "ono što jeste", "prirodni zakon". Kada posmatramo i "praktikujemo Dhammu", mi svoj um otvaramo za stvari kakve jesu. na taj način više ne reagujemo slepo na iskustva svojih čula, već ih razumemo, i kroz to razumevanje prestajemo da se dalje za njih vezujemo. Počinjemo sami sebe da oslobađamo toga da budemo preplavljeni, zaslepljeni ili zavedeni spoljašnjošću stvari. Dakle biti svestan i probuđen nije stvar postajanja već bivanja takvim. Dakle, posmatramo stvari kakve jesu sada, umesto da radimo nešto sada kako bismo postali svesnu u budućnosti. Posmatramo telo kakvo jeste, sedeći ovde. Ono čitavo pripada prirodi, zar ne? Ljudsko telo pripada zemlji, potrebno mu je da ga u životu održavaju stvari koje potiču od te zemlje. Ne možete živeti samo od vazduha ili pokušati da uvezete hranu sa Marsa i Venere. Morate jesti ono što živi i raste na ovoj Zemlji. Kada telo umre, ono se vraća zemlji, trune i raspada se, postaje ponovo isto što i zemlja. Ono sledi zakone prirode, stvaranja i uništavanja, rađanja i umiranja. Ništa što je rođeno ne ostaje večno u jednom stanju, ono raste, stari i zatim umire. Sve stvari u prirodi, čak i sam univerzum, imaju svoj životni vek, rođenje i smrt, početak i kraj. Sve što opažamo i pojmimo menja se, nepostojano je. Zato vas nikada ne može trajno zadovoljiti.

U praktikovanju Dhamme mi takođe posmatramo ovu nemogućnost zadovoljavanja čulnog iskustva. Uočite samo u sopstvenom životu da uvek kada očekujete da vas zadovolje objekti čula ili iskustva, to može biti jedino privremeno, trenutno osećanje sreće — a onda se menja. Razlog je u tome da ne postoji tačka u čulnoj svesti koja ima kvalitet ili suštinu trajnosti. Zato je iskustvo čula uvek promenljivo i iz neznanja i nerazumevanja mi obično od njega očekujemo više nego što može da nam da. Skloni smo da zahtevamo, očekujemo i stvaramo razne vrste stvari, da bi potom bili samo užasno razočarani, očajni, ispunjeni tugom i strahom. Upravo nas ta očekivanja dovode do očaja, patnje, tuge i žalosti, naricanja, starosti, bolesti i smrti.

A kako možemo istražiti svest nastalu na osnovu čula? Um može misliti u apstrakcijama, može stvoriti najraznovrsnije ideje i slike, može stvari učiniti vrlo rafiniranima ili vrlo grubim. Postoji čitava lepeza mogućnosti od vrlo rafiniranih stanja najviše sreće i ekstaze do veoma grubih stanja patnje: od neba do pakla, mogli bismo slikovito reći. Ali ne postoji večni pakao, ni večni raj, zapravo ne može se uočiti ili zamisliti nijedno večno stanje. Tokom meditacije, kada jednom počnemo da uviđamo ograničenja, nepouzdanost, promenljivost svih čulnih iskustava, počinjete isto tako da shvatate da ona ne pripadaju vama, nisu vaša, da su ona anatta, bez sopstva.

Uviđajući to, počinjemo da se oslobađamo identifikacije sa čulnim stanjima. I ovo činimo ne kroz averziju prema njima, već kroz razumevanje šta su ona zapravo. To je istina koju treba razumeti, ne verovanje. Anatta nije neko budističko verovanje, već stvarni uvid. No, ukoliko nikada u životu niste odvojili vreme za pokušaj da ovo istražite i razumete, verovatno ćete čitav život provesti vođeni pretpostavkom da vi jeste vaše telo. Ako možda u nekom trenutku i pomislite: "Hm, ja nisam isto što i moje telo", pošto ste pročitali neku nadahnutu pesmu ili filozofsku raspravu. Možete pomisliti kako je to dobra ideja da mi nismo isto što i naše telo, ali vi to zapravo niste jasno shvatili. Iako će neki ljudi, intelektualci i slični, reći: "Mi nismo ovo telo, ovo telo nije moje sopstvo", to je lako reći, ali zaista to znati jeste nešto sasvim drugo. Kroz ovu praksu meditacije, kroz istraživanje i razumevanje stvari kakve one zaista jesu, počinjemo sebe da oslobađamo vezanosti. Kada više ne očekujemo ili zahtevamo, tada naravno ne osećamo neizbežno očajanje, tugu i bol kada ne dobijemo ono što želimo. Dakle, to je cilj — nibbana ili stanje u kojem ne posežemo za bilo kojim fenomenom koji ima svoj početak i kraj. Kada napustimo ovu prikrivenu i naviknutu vezanost za ono što se rađa i umire, tek tada stupamo u područje besmrtnosti.

Neki ljudi žive što tako što samo reaguju na život, jer su bili naučeni da se tako ponašaju, nalik Pavlovljevom psu. Ako niste probuđeni za stvari kakve jesu, tada ste tek uslovljeno stvorenje obdareno razumom, a ne uslovljeni pas. Možete sa visine gledati na Pavlovljevog psa koji luči pljuvačku kad čuje zvono, ali posmatrajte kako se svima nama to događa. Zato što je kod čulnog iskustva sve zasnovano na uslovljavanju, nema tu osobe, nema ni "duše" ili "ličnosti". Sva ova tela, osećanja, sećanja i misli jesu percepcije uslovljene u umu putem bola, kroz to što smo se rodili kao ljudsko biće, u porodice koje imamo, u klasu, rasu, naciju; zavisno od toga imamo li muško ili žensko telo, jesmo li privlažni ili ružni i tako dalje. Sve su to uslovljenosti koje nisu nešto naše, nisu ja, niti moje. Te uslovljenosti slede zakone prirode, prirodne zakone. Ne možemo da kažemo: "Neću da moje telo ostari" — tačnije, možemo to reći, ali bez obzira koliko na tome insistiramo, telo će ipak ostariti. Ne možemo očekivati da telo nikada ne oseti bol, razboli se ili da uvek imamo savršeni vid i sluh. Ali se nadamo tome, zar ne? "Nadam se da ću uvek biti zdrav, nikada neću postati invalid i uvek ću dobro videti; nikada neću oslepeti; uvek ću dobro čuti, tako da neću biti nalik onim starcima kojima treba vikati kad im govorimo; i nadam se da nikada neću biti senilan i uvek ću kontrolisati svoje sposobnosti, sve dok ne umrem u devedeset petoj, potpuno priseban, svež, veseo; a umreću u snu, bez ikakvog bola." Svi bismo voleli da bude tako sa nama. Neki od nas možda će i ostati prisebni u starosti i umreti na idiličan način; ali isto tako sutra možemo oslepeti. Nije mnogo verovatno, ali je moguće! Međutim, teret života znatno se umanjuje kada porazmislimo o ograničenjima našeg života. Tada znamo šta možemo da postignemo, šta možemo naučiti od života. Toliko mnogo ljudske patnje potiče od prevelikog očekivanja  i nemogućnosti da dobijemo sve ono čemu se nadamo.

Tako u našoj meditaciji i promišljanju o stvarima kakve one jesu mi vidimo da lepota, prefinjenost, zadovoljstvo jesu prolazna stanja — isto kao i bol, patnja, ružnoća. Ako ovo zaista razumete, tada možete da uživate i izađete na kraj sa bilo čim što vam se desi. Zapravo, dobar deo lekcije života i jeste učenje da izađemo na kraj sa onim što ne volimo u sebi i u svetu oko nas; da smo u stanju da budemo strpljivi i blagi, da ne pravimo scenu oko nesavršenosti čulnog iskustva. Možemo se adaptirati, podneti i prihvatiti promenljivost kruga rađanja i umiranja, napuštajući ga i ne vezivajući se više za njega. Kada sebe oslobodimo poistovećivanja sa njim, tada doživljavamo svoju istinsku prirodu, koja je blistava, jasna, ispunjena znanjem; ali to više nije naša lična stvar, ona nije "ja" ili "moje" — za nju nema dostignuća i vezivanja. Jer mi se možemo vezati samo za ono što nismo mi!

Budino učenje samo je pomoć, način gledanja na čulno iskustvo koji nam pomaže da ga razumemo. Njega ne čine nekakve zapovesti, ono nije religijska dogma koju moramo da prihvatimo i u nju verujemo. Ono je samo putokaz ka tome kakve stvari zaista jesu. Zato Budino učenje ne koristimo kao cilj po sebi, već da sebe podsetimo da budemo budni, pažljivi i svesni kako sve što nastaje mora i da nestane.

To je kontinuirano, konstantno posmatranje i promišljanje sveta čula, jer svet čula na nas izuzetno snažno utiče. Imajući telo kakvo imamo i živeći u društvu u kojem živimo, pritisci koje trpimo su neverovatni. Sve se kreće tako brzo — televizija i tehnologija, kola — sve ima sklonost da se kreće velikom brzinom. A sve je to vrlo privlačno, uzbudljivo i zanimljivo. Posmatrajte samo kada idete u London kako vam sve te reklame skreću pažnju ka flašama viskija i cigaretama! Pažnja vam se skreće na stvari koje možete da kupite; sve ide ka preporađanju u čulnom iskustvu. Ovo materijalističko društvo pokušava da podstakne pohlepu, tako da potrošite novac i da ipak nikada ne bude sasvim zadovoljni onim što imate. Postoji uvek nešto bolje, nešto novije, nešto ukusnije od onoga što je bilo najukusnije juče… i tako u krug, odvlačeći vas na taj način ka objektima čula.

Ali kada uđemo u hram, mi više nismo tu da bismo posmatrali jedni druge ili da bismo bili privučeni bilo kojim predmetom u ovoj prostoriji, već da ih iskoristimo kado podsetnik. One nas podsećaju da ili koncentrišemo svoj um na neki smirujući predmet ili da otvorimo svoj um i istražujemo i promišljamo o pravoj prirodi stvari. Mi to moramo iskusiti, svako sam za sebe. Ničije prosvetljenje neće i nas prosvetliti. Dakle krećemo se ka unutra: ne gledamo van ka nekome ko je prosvetljen kako bi prosvetlio i nas. I koristimo ovu priliku za ohrabrenje i usmeravanje, tako da oni koji su zainteresovani mogu da se tako ponašaju. Ovde možete, uglavnom, biti sigurni da niko neće ukrasti vašu torbu! Danas morate biti spremni na sve, ali ipak ovde ima manje rizika, nego da sedite na Pikadiliju; budistički manastiri su utočište za takvu vrstu otvaranja uma. To je šansa za nas kao ljudska bića.

Kao ljudska bića, mi imamo um koji može da razmišlja i posmatra. Možete da posmatrate jeste li srećni ili tužni. Možete da posmatrate ljutnju, ljubomoru ili zbunjenost svoga uma. Dok sedite i osećate se zbilja zbunjeni ili neraspoloženi, postoji nešto u vama koje to zna. Možda vam se takvo stanje ne dopada ili slepo na njega reagujete, ali ako ste strpljiviji možete uočiti da je to jedno promenljivo stanje zbunjenosti, ljutnje ili pohlepe. No, životinja to ne može; kada je ljuta, ona je to potpuno, sva je tome predana. Recite nekoj razdraženoj mački da posmatra svoju razdraženost! Nikada nisam uspeo da bilo šta uradim sa našom mačkom, ona ne može da posmatra svoju gramzivost. Ali ja mogu i siguran sam da i svi vi možete. Vidim prekrasnu hranu pred sobom i prva reakcija uma je ista kao i kod naše mačke Doris. Ali smo u stanju da posmatramo tu privučenost životinje stvarima koje dobro mirišu i dobro izgledaju.

To znači koristiti mudrost posmatrajući taj impuls i razumeti ga. Ono što posmatra gramzivost nije gramzivost: gramzimost ne može da posmatra samu sebe. Može da je posmatra jedino ono što nije gramzivost. To posmatranje je ono što zovemo "Buda" ili "mudrost Bude" — svesnost stvari onakvih kakve jesu.

 

UPUTSTVO

Posmatranje daha (anapanasati)

Anapanasati je način koncentracije uma na dah, tako da bilo da ste u tome ekspert ili ste već digli ruke od sebe kao od izgubljenog slučaja, uvek postoji prilika da posmatrate svoj dah. To je prilika za razvijanje samadhi (koncentracije) tako što ćete prikupiti svu svoju pažnju na taj osećaj disanja. Potpuno ste usmereni na tu jednu tačku tokom udaha i tokom izdaha. Ne pokušavate da to radite, recimo, petnaest minuta, zato što vam to neće uspeti ako toliko sebi odredite vremena za apsolutnu koncentraciju. Umesto toga usredsredite se na trajanje samo jednog udaha i izdaha. Dakle uspeh u ovome više zavisi od vašeg strpljenja, nego od snage volje, jer um stalno luta i uvek iznova treba da ga sa puno strpljenja vraćamo natrag na dah. Kada postanemo svesni da je um odlutao, registrujemo to: možda je razlog tome što smo skloni da u prvom trenutku uložimo mnogo energije, a onda je ne održavamo, da načinimo znatan napor bez dovoljno energije koja bi ga produžila. Zato koristimo trajanje jednog udaha i jednog izdaha kako bismo taj napor ograničili samo na taj vremenski period u kojem održavamo pažnju. Uložite napor na početku udaha kako biste je održali do kraja izdaha, a onda ponovo krećete sa udahom. Na kraju će pažnja postati ujednačena i kada je održavamo bez napora, tada se kaže da smo postigli samadhi.

U početku se sve to čini kao veliki napor ili da mi nismo u stanju da to postignemo, jer jednostavno nismo naviknuti da to radimo. Većina umova vežbana je u asocijativnom razmišljanju. Um je vežban da čita knjige i slično, da ide od jedne reči do druge, da razmatra misli i pojmove zasnovane na logici i zaključivanju. Međutim, anapanasati je jedna druga vrsta treninga, gde je objekat na koji se koncentrišemo toliko jednostavan da nam uopšte nije zanimljiv na jednom intelektualnom nivou. Zato se i ne radi o tome da smo zainteresovani za njega, već o ulaganju napora i korišćenju ove osnovne funkcije tela kao tačke koncentracije. Telo diše bilo da smo toga svesni ili ne. Ali ovde se ne radi o pranayami, gde razvijamo moć putem disanja, već pre razvijamo samadhi — koncentraciju — i sabranost pažnje posmatrajući dah, normalan dah, onakav kakav je u ovom trenutku. Kao i bilo šta drugo, ovo je nešto što prvo moramo da vežbamo kako bi nam pošlo za rukom. I niko nema ovde problem da shvati teoriju, ali neprekidna praksa je ono gde većina ljudi zapne i obeshrabri se.

Uočite upravo tu obeshrabrenost koja potiče od toga što niste odmah u stanju da dobijete rezultat koji želite, jer ona je prepreka vežbanju. Uočite to osećanje, prepoznajte ga i onda ga napustite. Vratite se na dah. Budite svesni te tačke na kojoj vam je dosta ili osećate odbojnost ili nestrpljivost, prepoznajte to, a onda napustite i ponovo se vratite dahu.

 

Mantra "Buddho"

Ako vaš um zaista ne može da se otrgne razmišljanju, možda vam može pomoći mantra "Buddho". Udišite na "Bud", a izdišite na "-dho", tako da je to ono o čemu razmišljate kod svakog udaha. To je način da se održi koncentracija: dakle, sledećih petnaest minuta vežbajte anapanasati, okrećući svu svoju pažnju, sabirajući svoj um na taj mantrički zvuk, "Bud-dho". Naučite da dovedete svoj um do tačke jasnoće i blistavosti, umesto da potonete u pasivnost. Za to je potreban kontinuiran napor: jedan udah "Bud" — potpuno sjajan i jasan u vašem umu, i sama misao nastala i bistra od početka do kraja udaha, a onda "-dho" tokom izdisaja. Neka sve drugo ostane po strani za to vreme. Sada se ukazala prilika da radite samo ovo — svoje probleme i probleme sveta možete rešavati i kasnije. Ova prilika od nas traži samo toliko, i ništa više. Uvedite ovu mantru u polje svoje svesti. Učinite je potpuno svesnom, umesto da bude neka pasivna stvar koja otupljuje vaš um; energizujte um tako da udah na "Bud" jeste jedan blistavi udah, ne automatski "Bud" zvuk koji lagano iščezava zato što ga nikada nije obasjao ili osvežio vaš um. Možete i da vizualizujete slova, tako da ste upotpunosti sa tim slogom onoliko koliko traje udah, od početka do kraja. Zatim sa "dho-" radite pri izdisaju isto to, tako da postoji jedan kontinuirani napor, umesto sporadičnih trzaja i neuspeha.

Samo registrujte ukoliko imate neku misao koje ne možete da se oslobodite — neku glupu frazu koja vam se vrzma po glavi. I ako sada jednostavno potonete u stanje pasivnosti, tada vas takve misli potpuno obuzimaju. No, naučivši kako um funkcioniše i kako da ga koristite na jedan koristan način, uzimate jednu misao, pojam "Buddho" (Buda, Onaj koji zna), i zadržavate je u umu kao misao. Ne kao neku opsesivnu misao, već kao misao koju je moguće iskoristiti na pravi način, da održi koncentraciju tokom jednog udaha i jednog izdaha, tokom petnaest minuta.Vežba se sastoji u tome da, bez obzira koliko puta odlutate i vaš um počne da razmišlja o nečem drugom, vi jednostavno samo registrujete da ste odlutali, ili da razmišljate o nečemu, recimo o tome da radije ne biste da se gnjavite sa "Buddho" — "Neću to da radim. Radije bih jednostavno da sednem i opustim se, a ne da se naprežem. Baš mi se sad ne da da to radim." Ili vam se po umu vrzmaju neke druge stvari, lagano klize sa ivice svesti ka njenom središtu — samo registrujte to. Uočite u kakvom je raspoloženju sada vaš um — ne kritikujte ga, niti se obeshrabrite, već samo hladno registrujte da li vas sve ovo smiruje ili vas čini tupim i pospanim, da li sve vreme o nečemu razmišljate ili ste bili koncentrisani. Samo znajte to, bez daljeg razrađivanja.

Prepreka u vežbanju koncentracije jeste odbojnost prema neuspehu i neverovatna želja za uspehom. Vežbanje nije stvar snage volje, već mudrosti, uočavanja mudrosti. Ovakvim vežbanjem naučićete gde su vaše slabosti, gde se obično gubite. Osvedočujete se o karakternim crtama koje ste do sada u svome životu razvili, ne da biste ih kritikovali, već jednostavno da znate kako sa njima da radite i da im ne robujete. Ovo znači pažljivo, mudro promišljanje o stvarima kakve one jesu. I umesto da ih po svaku cenu izbegavamo, mi čak i najgoru stvar posmatramo i prepoznajemo. To je jedan kvalitete izdržljivosti. Nibbana se često opisuje kao hlađenje. Hlađenje u odnosu na šta? Ona je osveženje, ostavljajući nas izvan mreže strasti, neupetljanima, budnim i uravnoteženim.

Reč "Buddho" možete u životu iskoristiti kao nešto čime ćete ispuniti svoj um, umesto da ga punite brigama i svim drugim štetnim navikama. Uzmite reč, pogledajte je, oslušnite: "Buddho!" Ona označava onoga koji zna, Budu, probuđenoga, onoga ko je budan. Možete da to vizualizujete u svom umu. Slušajte šta vam govori um — bla, bla bla itd. Stalno u krug, beskrajni niz potisnutih strahova i odbojnosti. Dakle, sada to prepoznajemo. Ne koristimo "Buddho" kao močugu kojom razbijamo ili teramo stvari, već kao alatku. I najfiniju alatku možemo iskoristiti da ubijemo i povredimo druge, zar ne? Možete uzeti najdivniji Budin kip i nekoga njime tresnuti po glavi! To nije ono što nazivamo "Buddhanussati", razmišljanje o Budi, zar ne? Isto tako reč "Buddho" možemo upotrebiti da potiskujemo svoje misli i osećanja. To je njegova pogrešna upotreba. Zapamtite, mi nismo ovde da poništavamo, već da dopustimo stvarima da lagano iščeznu. Ovo je blaga vežba u kojoj strpljivo transformišemo mišljenje u "Buddho", ne iz očaja, već na jedan nepokolebljiv i promišljen način.

Ljudi moraju da nauče kako da ovo urade, zar ne? Umesto da uzimaju mašinke i nuklearno oružje i uništavaju stvari koje im stoje na putu; ili da govore jedni drugima grozne stvari. I sami to činimo, zar ne? Koliko vas je skoro reklo nekome nešto grozno, uvredljivo, neljubazno, samo zato što vas je nervirao, našao vam se na putu ili vas je uplašio? Zato i vežbamo sa malim dosadnim i neprijatnim stvarima u našem umu, stvarima koje su šašave i glupe. Koristimo "Buddho", a ne buzdovan, i to kao pravi način da dopustimo stvarima da se slegnu, da ih napustimo. A sada, tokom narednih petnaest minuta vratite se svom nosu, koristeći mantru "Buddho". Vidite kako možete da je upotrebite i da radite a njom.

 

Napor i opuštanje

Napor znači jednostavno raditi ono što treba da uradite. On varira u zavisnosti od čovekovog karaktera i navika. Neki ljudi imaju mnogo energije — toliko da su uvek u pokretu, tragajući za nečim što bi radili. Vidite ih kako se trude da pronađu stvari koje bi ih neprekidno zaokupile, kako su talno okrenuti ka spolja. Kod meditacije, mi ne tragamo za nečim što bi radili, kao nekakvoj vrsti bekstva, već razvijamo jednu vrstu unutrašnjeg napora. Posmatramo um i koncentrišemo se na neki objekat.

Ako uložite suviše napora, postajete nemirni, a ako ne uložite dovoljno napora, postajete tromi i telo počinje da mlitavi. Vaše telo jeste prava mera napora koji ulažete da bi ono ostalo uspravno, možete svoje telo da ispunite naporom, uspravite ga, razmaknete ramena, ispravite kičmu. To zahteva prilično napora volje, tako da je vaše telo zahvalan poligon za ispoljavanje napora. Ako ste mlitavi, tražite drugi položaj — sila gravitacije vas vuče nadole. Kada je hladno, morate da usmerite energiju uz kičmu da biste zagrejali telo, umesto da cvokoćete ispod pokrivača.

Kod "anapanasati", sabranosti pažnje na dah, koncentrišete se na ritam. Meni je pri učenju da sebe usporim, umesto da sve radim brzo — kao na primer razmišljanje — jako pomoglo koncentrisanje na ritam disanja, koji je mnogo sporiji od ritma misli. Anapanasati traži od vas da usporite, ona ima jedan blag ritam. I tako prestajemo da razmišljamo: zadovoljni smo sa dužinom jednog udaha i jednog izdaha — apsolutno nigde ne žurimo, samo da bismo bili sa jednim udahom, od početka, preko sredine, do kraja.

Ako pokušavate da dostignete samadhi (koncentraciju) na osnovu anapanasati, onda ste sebi već postavili cilj — vi to radite kako biste za sebe nešto pribavili, te otuda anapanasati postaje vrlo frustrirajuće iskustvo, neuspeh počinje da vas ljuti. Možete li da ostanete samo sa još jednim udahom? Da budete zadovoljni samo jednim udahom i izdahom? Da biste bili zadovoljni tim delićem vremena morate da usporite, zar ne?

Ali kada ciljate da postignete jhana (zadubljenje) od ove meditacije i zaista ulažete mnogo napora u nju, tada vi ne usporavate, vi pokušavate nešto da dobijete od nje, pokušavate da postignete i dostignete, umesto da skromno budete zadovoljni jednim jedinim dahom. Uspeh anapanasati je upravo u tome — biti sabrane pažnje tokom jednog udaha, tokom jednog izdaha. Uspostavite pažnju na početku i na kraju — ili na početku, sredini i na kraju. To vam daje definisane kontrolne tačke, pa ako vam tokom vežbe um mnogo luta, ulažete posebnu pažnju na početak, sredinu i kraj. Ako tako ne uradite, um će nastaviti da vam luta.

Sav naš napor usperen je samo u tom pravcu; sve drugo je tokom tog vremena potisnuto u stranu ili odbačeno. Posmatrajte razliku između udaha i izdaha — istražujte je. Koje vam se više sviđa? Nekada će izgledati kao da je dah nestao; postaje vrlo tanan. Čini se kao da telo diše samo od sebe i imate čudan osećaj kao da nećete ni udahnuti. To pomalo plaši.

Ali ovo je vežba; usredsređujete se na disanje, ne pokušavajući ni na koji način da ga kontrolišete. Ponekad kada se koncentrišete na nozdrve, osećate kao da čitavo telo diše. Telo diše samo od sebe.

Nekada sve to uzimamo suviše ozbiljno — potpuno gubimo uživanje i radost, smisao za humor; sve potiskujemo. Zato razvedrite um, budite opušteni i bez briga, nikuda ne žurite, bez pritiska da morate da postignete nešto posebno: ništa specijalno, nikakvo dostignuće, ništa veliko. To je jedna obična stvar, čak i kada imate samo jedan udah i izdah da budete svesni tokom jutarnjeg sedenja, to je bolje od onoga što većina ljudi radi — svakako da je to bolje nego biti nepažljiv sve vreme.

Ako ste stvarno negativna osoba, onda pokušajte da budete ljubazniji sa samim sobom i prihvatite sebe kakvi jeste. Samo se opustite i ne pretvarajte meditaciju u teret. Vidite u njoj priliku da budete spokojni i opušteni makar na trenutak. Opustite telo i odahnite.

Ne borite se sa silama zla. Ako osećate averziju prema anapanasati, onda i to registrujte. Nemoj da imate osećaj kako je to nešto što morate da radite, već vidite u tome zadovoljstvo , kao nešto u čemu zaista uživate. Ne morate da radite bilo šta drugo, možete biti samo potpuno relaksirani. Imate sve što vam treba, imate svoj dah, treba samo ovde da sednete, ništa teško, ne trebaju vam neke specijalne sposobnosti, ne morate čak da budete ni posebno inteligentni. Kada pomislite: "Ja to ne mogu", prepoznajte to kao otpor, strah ili frustraciju i potom se opustite.

Ako ustanovite da ste napeti i nervozni od opraktikovanja anapanasati, prestanite da je radite. Ne pravite još veći problem, ne pravite od nje mučenje za sebe. Ako ne možete da je radite, jednostavno sedite. Kada sam ja bio u lošem stanju, tada bih jednostavno razmišljao o "miru". Počeo bih da razmišljam: "Ja to moram… ja moram to da uradim". A onda bih pomislio: "Samo se smiri, opusti se."

Mojim umom su se smenjivali sumnje i nemir, nezadovoljstvo, averzija — no, uskoro bih bio u stanju da razmišljam o miru, izgovarajući bez prekida, hipnotišući sebe: "Opusti se, opusti se". Tada bi se pojavile sumnje u samoga sebe. "Ovo me nigde ne vodi, beskorisno je, hoću da dođem do nečega". Uskoro bih uspeo i to da smirim. Smiri se i kada si opušten, možeš da nastaviš anapanasati. Ako hoćeš nešto da radiš, onda i radi to.

U početku, ovakvo vežbanje može da bude vrlo dosadno; osećate se beznadežnim slučajem, kao kada počinjete da učite gitaru. Kada je prvi put uzmete u ruke prsti su vam toliko nevešti da izgleda kao da ste beznadežan slučaj. Ali posle izvesnog vremena stičete rutinu i onda je sve lakše. Učite da uočavate šta se događa u vašem umu, tako da znate kada postajete uznemireni i napeti, odbojni prema nečemu; ne pokušavate sebe da ubedite da je drugačije. Potpuno ste svesni stvari onakvih kakve jesu: i šta radite kada ste ukočeni, napeti i nervozni? Opustite se.

U prvim godinama mog boravka sa Ađan Čaom nekada sam bio vrlo ozbiljan u vezi sa meditacijom, zaista sam mnogo kukumakao i prebacivao samom sebi. Izgubio bih sav osećaj za humor i postao SMRTNO OZBILJAN, sav sasušen kao suva drenovina. Ulagao bih mnogo napora, ali bilo je tako bolno i neprijatno razmišljati: "Ja to moram.. tako sam lenj." Imao sam tako užasan osećaj krivice ako ne bih meditirao sve vreme — jedno mračno stanje uma, potpuno lišeno radosti. I tako sam sve to posmatrao, meditirajući o sebi kao o osušen štapu. Kada bi čitava stvar postala totalno neprijatna, pomislio bih na sasvim suprotno: "Ne moraš ništa da radiš. Nigde ne moraš da ideš, ništa da radiš. Budi spokojan sa stvarima kakve već jesu, opusti se, ostavi brige." To bih koristio.

Kada vaš um dospe u ovakvo stanje, upotrebite suprotnost, naučite da stvari primate sa lakoćom. Ili čitate knjige o tome da ne treba da ulažete bilo kakav napor — "pusti da stvari teku na prirodan način" — i pomislite: "Sve što treba da uradim je da lenčarim." Tada obično potonete u stanje otupelosti, pasivnosti. Ali to je trenutak kada treba da uložite više napora.

Sa anapanasati svoj napor možete održati tokom jednog udaha. I ako vam ne uspeva da održite napor tokom jednog udaha, onda učinite to tokom barem pola udaha. Na taj način ne upinjete se da odmah postanete savršeni. Ne morate sve da radite savršeno samo zbog ideje da bi tako trebalo da bude, već radite sa realnim problemima koje u tom trenutku imate. Ako vam je um rastresen, onda se mudrost sastoji u tome da prepoznate um koji skače sa jedne na drugu stvar — to je uvid. Misliti kako ne bi trebalo da ste takvi, mrzeti sebe zbog toga ili se osećati obeshrabrenim zato što ste takvi kakvi jeste — to je neznanje.

Sa anapanasati vi prepoznajete ono što jeste sada i odatle krećete: održavate svoju pažnju malo duže i počinjete da razumevate šta je koncentracija, donoseći odluku da je održite. Ne pravite "Supermen" odluke ako niste Supermen. Vežbajte anapanasati deset ili petnaest minuta, umesto da mislite kako možete to da radite celu noć: "Vežbam anapanasati od sada pa do zore!" A onda vam ne uspe i to u vama rađa bes. Odredite vreme za koje znate da možete da istrajete. Eksperimentišite, radite sa umom sve dok vam nije jasno kako ulažete napor, kako se opuštate.

Anapanasati je nešto neposredno. Ona vas vodi do uvida — vipassana. Nestalnost daha nije deo vas, zar ne? Pošto ste se rodili, telo nastavlja da diše samo od sebe. Udasi i izdasi — jedno uslovljava drugo. Sve dok je telo živo, tako će biti. Vi tu ništa ne kontrolišete, disanje pripada prirodi, ono ne pripada vama, ono nije deo vas. Kada ga posmatrate, vi tada radite vipassanu, uvid. To nije nešto uzbudljivo, fascinantno ili neprijatno. To je nešto prirodno.

 

Hodati sabran (jongrom)

Hodati jongrom (tajlandska reč za hodanje tamo-amo na pravoj putanji) jeste vežba u pažljivom hodanju, gde je tačka koncentracije na dodiru stopala sa tlom. Koncentrišete se na pokrete tela od početka staze do kraja, zatim okret i stajanje.Onda se javlja namera da koraknete, a zatim hodate. Obratite pažnju na sredinu putanje i na njen završetak, polaganje stopala na tlo, okret, stajanje: sve su to tačke na kojima imate šansu da saberete svoj um kada počne da luta. Ako niste dovoljno pažljivi dok hodate, možete početi da planirate da dignete revoluciju ili nešto slično! Koliko je samo revolucija isplanirano tokom jongroma…? Ali umesto da se bavite time, koristite vreme da se koncentrišete na ono što u tom trenutku radite. To nisu neke fantastične senzacije, već obični osećaji koje zbog toga uopšte i ne primećujemo.Uočite da je potreban izvestan napor da biste zaista bili svesti takvih stvari.

A kada um odluta i pronađete sebe u Indiji, iako ste zapravo na sred jongrom staze, onda registrujte to: "Ah!" U tom ste trenutku probuđeni. Budni ste i zato možete da ponovo fokusirate svoj um na ono što radite, na telo koje ide od jedne tačke do druge. Ovo je vežba u strpljenju, jer um neprekidno negde luta. Ako ste ranije imali prijatne trenutke pri hodajućoj meditaciji i pomislite: "Prošli put sam isto ovako hodao i osećao sam jedino telo koje hoda. Osećao sam da ne postoji 'ja' i bilo je božanstveno, ah kad bi mi to ponovo pošlo za rukom…" Zapazite tu želju da postignete nešto slično sećanju na neko prošlo srećno vreme. Uočite to kao uslovljavanje, kao prepreku. A onda ga napustite, jer zaista nije važno da li će iz svega toga proizaći trenutak blaženstva. Važan je samo jedan korak, pa sledeći — to je sve: biti spokojan, biti zadovoljan sa malim, umesto da pokušavate da postignete nekakvo stanje blaženstva koje ste možda nekada ranije imali meditirajući. Što više pokušavate, to će u lošijem stanju biti vaš um, jer sledite želju da imate nekakvo lepo iskustvo izvučeno iz vašeg sećanja. Budite zadovoljni onim kako je sada, šta god to bilo. Budite spokojni sa onim kako je u ovom trenutku, umesto da jurcate unaokolo, pokušavajući da uradite nešto što će vas dovesti do stanja koje želite.

Korak po korak — uočite kako je smirujuća meditacija onda kada sve što treba da uradite jeste da budete sa tim jednim korakom. Ali ako razmišljate kako treba da razvijete samadhi na osnovu vežbe hodanja, a uz to vam um jurca svuda unaokolo, šta se događa? "Zaista mi ide na živce ova hodajuća meditacija, nikakvo mi smirenje ne donosi; pokušavam da osetim ovo 'hodanje bez onoga ko hoda', ali moj um stalno negde odluta" — pošto još uvek ne razumete kako da vežbate, vaš um stalno idealizuje stvari, pokušava da postigne nešto, umesto jednostavno da bude. Dok hodate, sve što treba da radite je da hodate. Jedan korak, sledeći — tako jednostavno… Ali ne i lako, zar ne? Um se zanese, trudi se da otkrije šta bi to trebalo da radite, šta je pogrešno i zašto to ne možete da radite.

No, u manastiru mi jednostavno ustanemo ujutro, pevamo, meditiramo, sedimo, čistimo manastir, kuvamo, sedimo, stojimo, hodamo, radimo; šta god da je na redu, prihvatimo ga takvog kakvo jeste, jedno po jedno. Dakle, biti sa stvarima kakve one jesu znači nevezivanje, to donosi mir i spokojstvo. Život se menja i mi možemo da posmatramo tu promenu, možemo da se prilagodimo promenljivosti čulnog sveta, kakav god da je. Bilo da je prijatan ili neprijatan, uvek to možemo da izdržimo i da se nosimo sa životom, bez obzira šta nam se događa. Ako dostignemo istinu, tada dostižemo unutrašnji mir.

 

Saosećajna ljubav (metta)

Reč "ljubav" često ima značenje "nešto što mi se sviđa". Na primer, "volim pirinač u mleku", "volim slatki mango". Zapravo hoćemo da kažemo da nam se to sviđa. Sviđanje znači biti vezan za nešto kao što je hrana u kojoj zaista uživamo. Mi je ne volimo. Metta znači da volite svog neprijatelja; ona ne znači da vam se sviđa vaš neprijatelj. Ako neko hoće da vas ubije i vi kažete: "On mi se baš sviđaš", to je glupo! Ali možete da ga volite, što znači da se uzdržavate od ružnih misli i osvetoljubivosti, od bilo kakve želje da ga povredite ili uništite. Čak i ako vam se ne sviđa — to je jedna jadna, ružna osoba — još uvek možete biti ljubazni i velikodušni prema njemu. Ako neka pijanica uđe u ovu prostoriju, sav prljav i pocepan, star i bolestan, tako da na njemu nema bilo šta privlačno — reći: "Sviđa mi se ovaj čovek" bilo bi smešno. Ali možemo da ga volimo, da ne budemo ispunjeni odvratnošću, da se ne upletemo u svoju reakciju na njegov neprijatan izgled. To je ono što podrazumevamo pod metta.

Nekad ima stvari koje ne volimo kod sebe, ali metta znači ne biti upetljan u misli koje o tome imamo, stavove, probleme, u misli i osećanja sopstvenog uma. Dakle to postaje direktna vežba u sabranosti pažnje. Biti sabran znači imati mettu prema strahu u svom umu, besu ili ljubomori. Metta znači ne praviti probleme oko onoga što postoji, dopuštajući mu da lagano prođe, da nestane. Na primer, kada je vaš um obuzet strahom, možete razvijati mettu za svoj strah — što znači da ne razvijate averziju prema njemu, već jednostavno prihvatate njegovo postojanje i dopuštate mu da prođe. Možete takođe umanjiti značaj straha podsetivši sebe da je to isti onaj strah koji svako drugi oseća, koje i životinje osećaju. To nije moj strah, on ne pripada nikome, to je bezličan strah. Počinjemo da osećamo saosećanje za druga bića onda kada u sopstvenom životu razumemo patnju sadržanu u reakciji na strah  — bol, fizički bol kada nas neko udari. Ta vrsta bola je ista ona vrsta bola koju i pas oseti kada ge šutnu, tako da možete osetiti mettu za taj bol, dakle saosećanje i strpljenje, zbog kojeg niste obuzeti odbojnošću. Sa mettom možemo raditi unutra, sa svojim emocionalnim problemima. Nekada pomislite: "Hoću ovoga da se oslobodim, to je užasno." To je nedostatak mette prema samome sebi, zar ne? Prepoznajte želju da se oslobodite nečega! Ne prepoštajte se averziji prema postojećem emocionalnom stanju. Ne morate se pretvarati da odobravate svoje nedostatke. Ne pomišljate: "Ja volim moje nedostatke." Neki ljudi su dovoljno nepromišljeni da kažu: "Moji me nedostaci čine zanimljivim. Ja sam fascinantna ličnost zbog svojih slabosti." Metta nije da sebe ubeđujete da volite nešto što uopšte ne volite, ona je samo neprepuštanje odbojnosti. Lako je osetiti mettu prema nečemu što vam se sviđa — maloj deci, lepim ljudima, lepo vaspitanim osobama, mladuncima životinja, lepom cveću — možemo da osetimo mettu prema sebi onda kada smo u dobrom raspoloženju. "Sada sam srećan samim sobom." Kada stvari dobro idu lako je osećati naklonost prema onome što je dobro, prijatno i lepo. Na toj tački možemo da se izgubimo. Metta nisu samo dobre želje, divna osećanja, visokoumne misli, ona je uvek i praktična.

Ako ste suviše idealistični i mrzite nekoga, tada osećate: "Ne bi trebalo nikoga da mrzim. Budisti bi trebalo da osećaju mettu prema svim bićima. Trebalo bi svakoga da volim. Ako sam dobar budista, trebalo bi sve da volim." Sve ovo proističe iz nepraktičnog idealizma. Imajte mettu za averziju koju osećate, za uskogrudost uma, ljubomoru, zavist — što znači mirno koegzistirati, ne stvarati probleme, ne otežavati situaciju niti stvarati većim poteškoće koje nailaze u životu, unutar našeg uma i tela.

U Londonu sam obično bio veoma uznemiren kada bih putovao podzemnom železnicom. Mrzeo sam je, te ružne metro stanice sa groznim reklamama i velikom gužvom u tim vagončićima što su se klackali beskrajnim tunelima. U meni nije bilo ni mrve mette (saosećajne ljubavi). Bivao sam obuzet averzijom, a onda sam odlučio da vežbam meditaciju ljubavi dok se vozim londonskim metroom. I tek tada sam počeo u njemu da uživam, umesto da se davim u gorčini. Počeo sam da osećam dobronamernost prema ljudima tamo. Averzija i pritužbe su nestalu — potpuno.

Kada osećate averziju prema nekome, možete uočiti tendenciju da još tome dodajete: "Uradio je ovo i uradio je ono; zašto je ovakav, a nije onakav." A kada zaista volite nekoga: "On može da uradi ovo i može da uradi ono. On je dobar i predusretljiv." Ali ako neko kaže: "Ta je osoba zaista loša!" osećate bes. Ako nekoga mrzite i neko drugi počne da ga hvali, takođe osećate bes. Ne želite da čujete kako je dobar vaš neprijatelj. Kada ste puni besa, ne možete ni da zamislite da neko koga mrzite ima neke kvalitete; čak i ako ih zaista ima, nikada ne možete nijednog da se setite. U stanju ste da se setite samo loših stvari. Kada volite nekoga, čak i njegovi nedostaci mogu biti simpatični — "sitni mali nedostaci".

Dakle, prepoznajte ovo u sopstvenom iskustvu, posmatrajte silu sviđanja i nesviđanja. Strpljiva dobronamernost, metta, veoma je koristan i efikasan instrument za bavljenje svim besmislicama koje um gomila oko neprijatnog iskustva. Metta je takođe vrlo koristan metod za one koji imaju cepidlački, vrlo kritički raspoložen um. Oni u svemu mogu da vide jedino nedostatke, ali nikada ne pogledaju u sebe; u stanjusu da vide jedino "tamo izvan".

Ušlo je u naviku da se žalimo na vreme ili na vladu. Lična arogancija podstiče zaista mrzovoljne komentare o svemu i svačemu. Ili počnete da govorite o nekome ko nije prisutan, seckajući ga na komadiće, vrlo oštroumno i vrlo objektivno. Tako ste analitični, znate tačno šta je toj osobi potrebno, šta bi trebalo i šta ne bi trebalo da radi, zašto je takva ili onakva. Vrlo je impresivno imati tako oštar, kritičan um i znati šta bi drugi trebalo da čine. A u stvari vi time, naravno, govorite: "Zapravo ja sam mnogo bolji nego što je on."

Dakle, sa mettom vi ne zatvarate oči pred nedostacima i greškama. Samo mirno koegzistirate sa njima. Ne tražite da nešto bude drugačije. Zato metta ponekad treba da pređe preko onoga što je pogrešno u nama i svakom drugom — što ne znači da vi ne uočavate takve stvari, već samo da od toga ne stvarate novi problem. Zaustavljate taj večni krug i jednostavno ste blagonakloni i strpljivi — mirno koegzistirajući.

 

Obraćanje pažnje na obične stvari

Sledeći sat radićemo meditaciju u hodu, koristeći pokrete pri hodu kao objekat koncentracije, usmeravajući pažnju na pokrete stopala i pritisak na stopalima koji osećate dok koračate. Možete takođe koristiti mantru "Buddho" — "Bud" za desnu i "-dho" za levu nogu. Probajte da potpuno budete sa tim, potpuno budni za osećaj hodanja od početka jongrom staze do kraja. Koračajte normalnom brzinom, a onda možete usporiti ili ubrzati, kako već budete osetili da vam prija. Uobičajen ritam je ono od čega krećete, jer naša meditacija se tiče običnih stvari, a ne nekih specijalnih. Koristimo uobičajen dah, ne specijalne "vežbe disanja"; sedeći položaj, a ne dubljenje na glavi; obično hodanje umesto trčanja, džogiranja ili hodanja naročito sporim ritmom — dakle jedan opušten korak. Vežbamo sa onim što je najobičnije, jer to nam je uvek pri ruci. A onda u polje svoje pažnje uključujemo sve te stvari koje smo do sada uzimali zdravo ya gotovo, nismo ih uopšte primećivali, kao što je naš um ili telo. Čak i lekari specijalizovano u fiziologiji ili anatomiji nisu zaista sa svojim telom. Spavaju sa svojim telom, rođeni su sa svojim telom, stare, žive sa njim, hrane ga, vežbaju ga, pa ipak će vam o svojoj jetri pričati kao da je na crtežu. Lakše je pogledati jetru na crtežu, nego biti svestan sopstvene jetre, zar ne? dakle, mi na svet gledamo kao da nekako nismo deo njega i propuštamo ono što je najobičnije, najčešće, jer mi stalno gledamo za onim što je neuobičajeno.

Televizija je neuobičajena. Na njoj je mnoštvo najrazličitijih fantastičnih, pustolovnih, romantičnih stvari. Ona je stvar puna čuda i na nju je lako koncentrisati se. Opčinjava nas. Takođe, Takođe, kada telo postane neuobičajeno, recimo postane vrlo bolesno, bolno, ekstatično ili divna osećanja njime kruže, to zapažamo! Ali samo pritisak desnog stopala na tlo, samo kretanje daha, samo osećaj sopstvenog tela dok sedi i nema nikakav izuzetan osećaj — to su stvari za koje se budimo sada. Usmeravamo pažnju na stvari kakve jesu u jednom običnom životu.

Kada život postane ekstreman ili izuzetan, tada ustanovljavamo da sa njime možemo vrlo dobro da se nosimo.Pacifistima i prigovaračima savesti često postavljaju ono čuveno pitanje: "Ne veruješ u nasilje, a šta bi radio kad bi manijak nasrnuo na tvoju majku?" To je nešto o čemu verujem većina nas nikada nije morala mnogo da brine! To nije nešto što se svakodnevno događa u nečijem životu. Ali ak ose takva ekstremna situacija ipak dogodi, siguran sam da ćemo uraditi nešto prikladno. Čak i najtupavija osoba može biti sabrana u ekstremnim situacijama. Ali u svakodnevnom životu, kada se ništa ekstremno ne događa, kada ovako sedimo, možemo biti potpuno tupi, zar ne? U Patimokkhi [1] se kaže da mi monasi ne bi trebalo bilo koga da udarimo. I tako ja sedim ovde i brinem šta bih uradio ukoliko bi manijak napao moju majku. Stvorio sam veliki moralni problem u jednoj sasvim običnoj situaciji, u kojoj ja sedim ovde, a t uni nema moje majke. Za sve ove godine mojoj pajci nije zapretila ni najmanja opasnost od manijaka (od vozača u Kaliforniji jeste!). Na velika moralna pitanja lako možemo odgovoriti u skladu sa vremenom i mestom, ukoliko smo, sada, svesni ovog vremena i ovog mesta.

Dakle, usmeravamo pažnju na običnosti naše ljudske situacije; na disanje tela, hodanje od jednog kraja staze do drugog i na osećanja zadovoljstva i bola. Što ovo meditacijsko povlačenje više odmiče, istražujemo apsolutno sve, posmatramo i znamo sve dok traje. To je naša vežba vipassane — upoznati stvari kakve jesu, ne prema nekakvoj teoriji ili pretpostavci koje o njima imamo.

 

Osluškivanje misli

Otvaranje uma ili "neprijanjanje" znači da nam je pažnja na jednoj tački i da samo posmatramo, da smo nemi svedok koji je svestan onoga što dolazi i prolazi. Sa ovakvom vipassana meditacijom (uvida) koristimo tri karakteristike: anićća (promena), dukkha (nezadovoljivost), anatta (nepostojanje sopstva) da bismo posmatrali mentalne i fizičke fenomene. Oslobađamo um slepog potiskivanja, tako da ako postanemo opsednuti nekim trivijalnim mislima ili strahovima, sumnjama, brigama ili ljutnjom, nema potrebe da ih analiziramo. Ne moramo da lupamo glavu otkuda su nastali, već samo da ih do kraja budemo svesni.

Ako ste zaista zaplašeni ili nešto slično, budite svesno zaplašeni. Nemojte samo da se tome opirete, već uočite tu sklonost da pokušate da se toga oslobodite. Usmerite se do kraja na ono čega se plašite, promislite ga, i oslušnite svoje misli. To ne znači da ga analizirate, već samo da strah sledite do njegovog apsurdnog kraja, gde on postaje toliko smešan da zbog njega počinjete da se smejete. Osluškujte želju, ludilo onoga "Ja hoću ovo, ja hoću ono. Moram to imati. Ne znam šta ću raditi ako ne budem to imao…" Ponekad um samo zavrišti: "Ja hoću to!" — i vi to možete da slušate.

Govorio sam o sukobljavanju, kada vičete jedan na drugog i slično, govorite sve ono što je bilo potisnuto u vašem umu; to je neka vrsta katarze, ali joj nedostaje mudro promišljanje. Nedostaje joj veština slušanja tog vrištanja kao stanja, a ne samo kao vrste "otvaranja ventila" i govorenja šta zapravo mislimo. Nedostaje joj potojanost uma, koji želi da izdrži i najstrašnije misli. Pri tome mi ne verujemo da su to lični problemi, već postavljamo ljutnju i strah, mentalno, u jednu apsurdnu poziciju, gde se oni vide samo kao prirodan razvoj misli. Namerno mislimo sve one misli kojih se bojimo da ih mislimo, ne iz slepila, već zapravo posmatrajući i osluškujući ih kao stanja uma, a ne kao lične neuspehe i probleme.

Dakle, u ovoj vežbi počinjemo da labavimo stvari. Ne morate za njima da tragate unaokolo, već kada stvari kojima se osećate opsednutima počnu da se javljaju, da vas uznemiravaju, a vi pokušavate da ih se oslobodite, onda ih još istaknite. Namerno mislite o njima i osluškujte, kao da slušate nekoga dok govori sa druge strane ograde, neku matoru alapaču: "Uradili smo ovo i uradili smo ovo, a onda smo uradili ono i ono…" i matora nastavlja da melje li melje! E sad, vežbajte da to slušate kao glas, a ne da odmah presuđujete: "Ne, ne, nadam se da to nisam ja, da to nije moja prava priroda" ili pokušavate da joj začepite usta: "Ah, matora veštice, nestani već jednom!" Svi mi imamo takve reakcije, i ja ih imam. To je stvar uslovljavanja, zar ne? To nije ličnost. Dakle, ta naša sklonost ka žalopojkama — "Toliko se trudim, a svi su tako nezahvalni!" — jeste stanje, ne deo ličnosti. Ponekad kad ste mrzovoljni, niko ne može ništa da uradi kako treba — čak i kad rade kako treba, oni to rade loše! To je jedno drugo stanje uma, to nije ličnost. Mrzovolja, mrzovoljno stanje uma poznato je kao stanje: anićća — ono se menja; dukkha — ono nas ne može zadovoljiti; anatta — ono nije ličnost. Postoji strah šta će drugi misliti o vama ako zakasnite: uspavali ste se, ulazite unutra i onda počne briga o tome šta drugi misle o vašem zakašnjenju — "Misle da sam lenština." Briga o tome šta drugi misle jeste stanje uma. Ili uvek stižemo na vreme i neko drugi uđe kasnije, a mi pomislimo: "On uvek kasni; zar ne može barem jednom stići na vreme!" To je drugo stanje uma.

Dovodim ovo u polje pune svesti, ove trivijalne stvari, koje inače možete jednostavno gurnuti u stranu zato što su trivijalne, jer niko ne voli da se gnjavi trivijalnostima; ali kada se njima ne gnjavimo, onda sve one bivaju potisnute i stvara se problem. Počinjemo da osećamo nespokojstvo, averziju prema samima sebi, prema drugim ljudima, ili smo depresivni; a sve to dolazi od odbijanja da dozvolimo stanjima, trivijalnostima ili ozbiljnim stvarima da dođu u svest.

Postoji zatim um ispunjen sumnjom, koji nikada nije suguran šta treba da uradi: postoje strah i sumnja, neizvesnost i oklevanje. Namerno se okrenite ka tom stanju neprekidne nesigurnosti, kako biste se opustili sa tim stanjem kada se hvata za bilo koju određenu stvar. "Šta bi trebalo da uradim, da li da ostanem ili da krenem, da li ovo ili ono da uradim, anapanasati ili vipassanu?" Pogledajte to. Postavite sebi pitanja na koja nije moguće odgovoriti, kao "Ko sam ja?" Uočite taj prazan prostor pre nego što počnete da razmišljate — "ko?" — samo budite budni, sklopite oči i tik pre nego što pomislite "ko", samo pogledajte, um je potpuno prazan, zar ne? Zatim "Ko sam ja?" i onda prostor posle tog znaka pitanja. Kako misao dolazi iz praznine i u nju odlazi, zar ne? Kada ste upleteni u razmišljanje po navici, niste u stanju da uočite nadolaženje misli, jeste li? Ne možete da je vidite, samo možete da ulovite misao pošto shvatite da razmišljate; zato počnite namerno da mislite i uhvatite taj početak misli, pre nego što krenete da je mislite punom parom. Odaberite misao, kao: "Ko je Buda?" namerno to pomislite, tako da vidite početak, formiranje misli, i njen kraj, kao i prostor oko nje. Posmatrate misao i pojam u perspektivi, umesto da na njih samo reagujete.

Recimo, ljuti ste na nekog. Mislite: "Tako je rekao, a rekao je još i ovo i ovo, a onda je uradio to i to, a nije bio u pravu i sve je pogrešno što je uradio, tako je sebičan… a sećam se kad je uradio to i to, pa onda…" Jedna stvar vodi do druge, zar ne? Upleteni ste u tu stvar, koja se onda nastavlja u neku drugu, vođena averzijom. Dakle, umesto da ste zahvaćeni čitavom tom bujicom asocijacijativnih misli, pojmova, namerno pomislite: "On je najsebičnija osoba koju sam ikada sreo." A onda završetak, praznina. "On je pravi mućak, pacov, uradio je to i to" i sve to možete da posmatrate, što je zabavno, zar ne? Kad sam prvi put stigao u Vat Pah Pong često me je hvatao užasan bes i averzija. Jednostavno sam se osećao toliko frustriran, ponekad zato što nikada nisam znao šta se događa i nisam hteo da se toliko prilagođavam koliko sam tamo morao. Tako da sam se sav pušio. Ađan Ča je terao svoje — imao je običaj da drži govore po dva sata na laoskom — a mene su užasno bolela kolena. I tako bi mi se javile misli: "Zašto već jednom ne prestane da priča? Mislio sam da je Dhamma jednostavna, zašto mu treba cela dva sata da nešto kaže?" Postao bih vrlo kritičan prema svakome, a onda bih počeo o tome ra razmišljam i da sam sebe osluškujem; razljutio bih se, počeo da kritikujem, postao mrzovoljan, ogorčen: "Neću ovo, neću ono, ne sviđa mi se to; ne vidim zašto moram ovde da sedim, ne želim da se zamajavam ovakvim glupostima…" i tako u krug. A onda bih pomislio: "Je li to ona divna osoba koja ovo govori? Da li zaista želiš da budeš takav, neko ko se stalno nešto žali i kritikuje, nalazi mane, da li takva osoba želiš da budeš?" "Ne, ne želim da budem takav."

Ali morao sam sve to do kraja da osvestim kako bih ga zaista video, umesto da samo verujem. U sebi sam, duboko verovao da sam potpuno u pravu i kada mislite da ste u pravu i kad ste ozlojeđeni, a verujete da oni drugi greše, tada lako poverujete u misli kao što je: "Ne vidim čemu ovakve stvari, jer na kraju krajeva Buda je rekao…Buda nikada ne bi ovo odobrio; znam ja šta je budizam!" Izdignite sve ovo u jednu svesnu formu, tako da možete da ga vidite i onda sve to postaje sasvim zabavno. Možete da posmatrate celu tu komediju! Mi sebe uzimamo tako ozbiljno: "Ja sam tako važna osoba, moj život je užasno važan, tako da u svakom trenutku moram biti krajnje ozbiljan. Moji problemi su tako važni, tako neverovatno važni; moram mnogo vremena da provedem sa svojim problemima zato što su toliko važni." Neko o sebi misli kao o vrlo važnoj ličnosti, pa onda mislite, namerno mislite: "Ja sam vrlo važna osoba, moji problemi su vrlo važni i ozbiljni." Kada to tako razmišljate, stvar izgleda smešnom, zvuči šašavo, i shvatate da vi niste tako užano bitni — niko od nas nije. I problemi koje od života pravimo su trivijalne stvari. Neki ljudi mogu čitav svoj život upropastiti stvarajući beskrajne probleme i sve uzimajući preterano ozbiljno.

Ako sebe vidite kao jednu važnu i ozbiljnu osobu, onda vi ne želite da se petljate sa trivijalnim i glupim stvarima. Ako želite da budete dobra osoba, svetac, onda se trudite da grešna stanja potisnete iz svoje svesti. Ako želite da budete osoba puna ljubavi i velikodušnosti, onda je bilo koji znak zlonamernosti, ljubomore i tvrdičluka u vašem umu nešto što morate da potisnete ili uništite. Dakle, o svemu onome čega se najviše plašite u životu da ste to zaista vi, o svemu tome mislite, posmatrajte. Ispovedite se sebi. "Želim da budem tiranin!", "Želim da budem krijumčar heroina!", "Želim da budem član mafije!", "Želim da…" Šta god da je. Više nas ne zanima kvalitet toga, već samo karakteristika da je to jedno prolazno stanje; da nam to ne može doneti zadovoljenje, jer u tome nema ničega što bi vas do kraja moglo zadovoljiti. Sve to samo dolazi i prolazi, nije naša suština.

 

Prepreke i njihovo nestanak

Dok osluškujemo sami sebe, počinjemo da prepoznajemo taj šapat krivice, kajanja i želje, ljubomore i straha, požude i gramzivosti. Ponekad možete da čujete šta žudnja govori: "Želim to, moram ga imati, želim, želim!" Ponekad ona i nema neki objekat. Možete da osetite samo žudnju, bez ikakvog definisanog objekta, pa onda krenete da pronađete neki objekat. Čujete u sebi želju da se nečega domognete: "Hoću to! Hoću to! Moram se domoći toga, moram…" Sve to možete da čujete ako osluškujete svoj um. I obično pronađemo neki objekt za svoju žudnju, kao što je seksualni, ili provodimo vreme u maštanju.

Žudnja može uzeti oblik traganja za nečim za jelo ili nečega što će nas zaokupiti, što će nas načiniti nekim ili sjediniti sa nečim. Žudnja je uvek u stanju traganja, uvek traži nešto. Može biti neki privlačan objekat dopušten monasima, poput lepog ogrtača, posude za prošenje hrane ili ukusnog obroka. Možete videti svoju sklonost da to želite, dodirnete, da pokušate da ga se nekako domognete, posedujete, učinite svojim, potrošite. i to je žudnja. Sila u prirodi koju moramo da prepoznamo, ali ne da je učinimo prokaženom rečima: "Ja sam užasna osoba zato što osećam žudnju" — jer to je drugi način naduvavanja ega, zar ne? Kao da mi ne bi trebalo da posedujemo bilo kakvu žudnju, kao da postoji ijedno ljudsko biće koje nikada nije osetilo želju za nečim!

Postoje stanja u prirodi koja moramo prepoznati i sagledati, ali ne kroz osuđivanje, već kroz razumevanje. Zato zaista moramo da uočimo to kretanje našeg uma vođenog žudnjom, pohlepom, bilo čime — i onda želju da se toga oslobodimo. Sve to možete da posmatrate — te želje da se oslobodite nečega što imate, neke situacije ili samog bola. "Hoću da se rešim bola koji osećam, hoću da se oslobodim svoje slabosti, hoću da se oslobodim potištenosti, hoću da se oslobodim uznemirenosti, žudnje. Hoću da se rešim svega što me uznemirava. Zašto je Bog stvorio komarce? Hoću da potamanim sve štetočine."

Čulna želja jeste prva među preprekama (nivarana). Averzija je druga; um vam uznemirava ono što ne želite, sitne iritacije i neugodnosti, a vi onda pokušavate da ih uništite. Dakle to je smetnja za mentalni uvid, to je prepreka. Ne kažem da treba da se oslobodimo te prepreke — te averzije — već da je upoznamo, da upoznamo njezinu snagu, da je razumemo doživljavajući je. Onda prepoznajete želju da se oslobodite nekih stvari u sebi, želju da se oslobodite nekih stvari oko sebe, želju da ne budete tu gde jeste, želju da ne budete među živima, želju da više ne postojite. Zato želimo da spavamo, zar ne? Tada možemo da ne postojima za kratko. Dok spavamo mi ne postojimo, jer nema onog istog osećaja da smo živi kao kad smo budni. To je poništavanje. Zato neki ljudi vole jako mnogo da spavaju, jer živeti je suviše bolno za njih, suviše dosadno, suviše neprijatno. Bivamo depresivni, puni sumnji i očajanja, i skloni smo da tražimo izlaz u spavanju; pokušavamo da poništimo svoje probleme, da ih istisnemo iz svesti.

Treća prepreka jeste sanjivost, letargija, pospanost, lenjost, mlitavost; na sve to smo skloni da reagujemo averzijom. Ali i to se može razumeti. Potištenost se može prepoznati — tromost tela i uma, spori, tromi pokreti. Budite svedok averzije prema tome, želje da se toga oslobodite. Posmatrate osećaj tromosti tela i uma. Čak se i znanje o tromosti menja, izvor je nespokojstva i bez trajne suštine (anićća, dukkha, anatta).

Uznemirenost je suprotnost tromosti, ona je četvrta prepreka. Uopšte niste tromi, niste pospani, već ste nemirni, nervozni, napeti. I opet, sve to ne mora imati neki određeni objekat. Više od želje za spavanjem, nespokojstvo je jedno opsesivno stanje. Hoćete nešto da uradite, trčite tamo… uradite ovo… počnete ono… razgovarate, muvate se itd. I ako morate da posedite na kratko, a u ovakvom ste stanju, onda se osećate kao u kavezu, zarobljeni; jedino o čemu možete da razmišljate je kako da skočite, pojurite, nešto uradite. I tome možete da budete svedok, pogotovo kada ste unutar forme u kojoj ne možete jednostavno da se prepustite toj uznemirenosti. Ogrtač koji monasi nose nije baš najzgodniji za pentranje po drveću i ljuljanje na grani. Ne možemo da odreagujemo na taj podstičući impuls uma, te otuda moramo da ga posmatramo.

Sumnja je peta prepreka. Nekada nam naše sumnje mogu izgledati vrlo važnim i skloni smo da im posvećujemo mnogo pažnje. Njihov kvalitet nas zavodi, jer nam se čine toliko bitnim: "Da, neke sumnje su trivijalne, ali ovo je Važna Sumnja. Moram saznati odgovor. Moram biti siguran. Moram definitivno znati da li treba da uradim ovo ili treba da uradim ono! Radim li ovo kako treba? Da li da krenem tamo ili da ovde ostanem još malo? Ili samo gubim vreme? Jesam li protraćio svoj život? Je li budizam pravi put ili nije? Možda to nije prava religija!" To je sumnja. Možete provesti ostatak života brinući se treba li da radite ovo ili ono, ali ono što možete da znate jeste da sumnja jeste stanje uma. Ponekad je ona vrlo suptilna i zavodljiva. Ali sa naše pozicije "onoga ko zna", mi znamo da sumnja jeste sumnja. Bilo da je važna ili beznačajna, ona je samo sumnja i ništa više. "Da li da ostanem ovde ili odem negde drugde?" To je sumnja. "Da li da operem odeću danas ili sutra?" To je sumnja. Nije baš jako bitna, ali ima i važnijih. "Jesam li ušao u Tok? I ko je onaj koji je ušao u Tok? Je li ađan Sumedho arahant (prosvetljeni)? Ima li i danas prosvetljenih ljudi?" Zatim ljudi iz drugih religija dođu i kažu: "Vi grešite, mi smo u pravu!" I onda pomislite: "Možda i jesu u pravu! Možda zaista grešim." Ono što možemo znati jeste da postoji sumnja. I to je početak znanja, znanja o onome što smo u stanju da znamo, znanja da ne znamo. Čak i kada nešto ne znate, ako ste svesni činjenice da ne znate, tada ta svesnost jeste znanje.

Dakle, ovo jeste početak znanja, znanja o onome što smo u stanju da znamo: Pet prepreka su vaši učitelji, jer to nisu nadahnjujući, blistavi gurui iz knjiga sa mnogo slika. One mogu biti prilično trivijalne, sitne, luckaste, dosadne i opsesivne. One nas neprekidno pritiskaju, bockaju, gurkaju, sve dok im ne posvetimo dovoljno pažnje i razumevanja, sve dok više nisu problemi. Zato moramo biti vrlo strpljivi, moramo da uložimo sve strpljenje ovoga sveta i skromnost da bismo učili od tih pet učitelja.

A šta mi to učimo? Da postoje samo stanja uma; ona nastaju i prolaze; ona nisu izvor trajnog zadovoljstva; ona nemaju trajnu suštinu. Nekada neko u životu ima vrlo važne poruke. Sklonimo smo da verujemo ili ne u te poruke, ali ono što možemo da znamo jeste da su to stanja koja se menjaju; i ako strpljivo u njima istrajemo, onda se stvari automatski menjaju, same od sebe, i imamo otvorenost i jasnoću uma da delujemo spontano, a ne da reagujemo na ta stanja. Sa golom pažnjom, sa sabranošću, stvari se odvijaju svojim tokom, ne morate da ih se oslobađate, jer sve što nastane mora i da nestane. Nema ničega čega bi trebalo da se oslobađate, treba samo da budete strpljivi sa tim i dopustite stvarima da uzmu svoj prirodan tok ka nestajanju.

Kada jeste strpljivi, dopuštajući stvarima da nestanu, onda počinjete da upoznajete nestanak – tišinu, prazninu, jasnoću – um se razbistrava, smiruje. On je još uvek budan, a ne tup, zatomljen, uspavan, i u stanju ste da čujete tišinu uma.

Dopustiti nestanak znači da moramo biti veoma blagi i strpljivi, ponizni, ne navijati ni na jednu stranu, bilo to dobro, loše, zadovoljstvo ili bol. Smireno prepoznavanje dopušta stvarima da se menjaju u skladu sa svojom prirodom, bez uplitanja. I tada učimo da okrenemo leđa uranjanju u objekte čula. Svoj mir pronalazimo u praznini uma, u njegovoj jasnoći, u njegovoj tišini.

 

Praznina i oblik

Kada vam je um stišan, oslušnite i moći ćete da čujete taj vibrirajući zvuk u umu – "zvuk tišine". Šta je to? Je li to zvuk koji dolazi iz uveta ili je to neki spoljašnji zvuk? Je li to zvuk uma, zvuk nervnog sistema ili nešto treće? Šta god da je, uvek je tu i može se koristiti kao objekat prilikom meditacije.

Uviđajući da sve što nastane isto tako i nestane, svoj pogled upiremo ka onome što niti nastaje niti nestaje. Ako pokušate da razmišljate o tom zvuku, imate ime za njega ili tvrdite da ste njime bilo šta postigli, tada ga naravno koristite na pogrešan način. On je jednostavno merilo u odnosu na koje znate da ste stigli na granicu uma i do kraja uma u meri u kojoj mi to možemo da posmatramo. Tako, sa te pozicije počinjete da posmatrate. Možete da razmišljate i da još uvek čujete taj zvuk (ako vam misli prolaze kroz glavu spontano), ali ako vas te misli povuku, onda na njega zaboravite  i više ga ne čujete. Dakle, ako se izgubite u mislima, onda onog trenutka kad postanete svesni da ponovo mislite, vratite se tom zvuku i osluškujte ga što duže. Time postižete da tamo gde ste ranije bili zavedeni emocijama, opsesijama ili preprekama koje bi se javile, sada možete da vežbate blagim, vrlo strpljivim posmatranjem određenog stanja uma kao nečega što je anićća, dukkha, anatta, a da ga potom napustite. To je blago, tanano napuštanje, ne kao kad zalupite vrata pred bilo čim. Otuda je stav, ispravno razumevanje važnije od bilo čega drugog. Nemojte da pravite veliku stvar od tog zvuka tišine. Ljudi postanu uzbuđeni, misliće da su postigli ili otkrili bog zna šta, ali je to onda samo po sebi jedno novo stanje koje stvarate oko te tišine. Ovo je jedna relaksirajuća vežba, a ne nešto uzbudljivo; koristite objekat na pravi način i onda ga lagano napustite, umesto da se grčevite držite gledišta kako ste nešto važno postigli! Ukoliko postoji nešto što nas blokira pri meditaciji, onda je to stav da smo njome nešto postigli!

Sada možete razmotriti stanja tela i uma i koncentrisati se na njih. Fokusirajte se na delove tela, jedan po jedan i probajte da registrujete ono što na njima osetite, kao što je recimo treperenje u šakama ili stopalima ili bilo kom drugom delu. Osetite jezik u ustima, kako dodiruje nepce, gornju usnu kako leži na donjoj, osvestite vlažnost unutrašnjosti usta ili pritisak odeće na koži – upravo one sitne senzacije oko kojih se ne trudimo da ih primetimo. Posmatrajući te suptilne senzacije, koncentrišite se na njih i telo će vam se opustiti. Ljudsko telo voli kada na njega obraćamo pažnju. Ono je zahvalno kada smo na njega koncentrisani na jedan blag i smiren način; ali ako ne obraćate mnogo pažnje na svoje telo ili ga mrzite, ono zaista počinje da postaje neizdrživo. Prisetite se da unutar te strukture moramo da živimo do kraja života. Zato je bolje da naučite kako da u njemu živite sa ispravnim stavom. Kažete: "Ah, telo nije bitno, važan je um." Ovakav stav je vrlo raširen među budistima. Ali zapravo je potrebno strpljenje da se koncentrišemo na svoje telo na drugačiji način sem onaj podstaknut taštinom. Taština je zloupotreba ljudskog tela, ali ovakva svesnost koja skenira čitavo telo jeste nešto blagotvorno. Ona ne snaži osećaj ega, već je akt dobre volje i brige za jedno živo telo — koje i tako niste vi.

Dakle sada meditirate uz pomoć pet khandi [2] i praznine uma. Istražujte ih sve dok potpuno ne razumete da sve što nastane mora i da nestane i da u njemu nema nepromenljive suštine, sopstva. Tada ne posežemo za tim kao za delom nas samih i oslobođeni smo želje da sebe saznajemo kao kvalitet ili supstancu. To je oslobađanje od rođenja i smrti.

Put mudrosti ne sastoji se od razvijanja koncentracije kako bismo dospeli u stanje transa, uzvišenosti i pobegli od običnih stvari. Morate biti vrlo pošteni oko svojih namera. Meditiramo li da bismo pobegli od stvari? Pokušavamo li da stupimo u stanje u kojem možemo da potisnemo sve misli? Ovo vežbanje mudrosti je vrlo blago, dopuštajući čak i najgroznijim mislima da nastanu i potom nestanu. Tako imate jedan izlaz za slučaj opasnosti, nalik sigurnosnom ventilu, gde možete da pustite paru kada je pritisak prevelik. Naravno, ako mnogo sanjate, tada paru možete da ispustite u snu  Ali od toga nam ne dolazi mnogo mudrosti, zar ne? To je kao kod beslovesnih životinja; razvijate naviku za nešto i potom se iscrpljujete, padate, zatim se dižete, uradite nešto i potom opet padate. No, ovaj drugi put jeste temeljno ispitivanje i razumevanje granice ovog smrtnog tela i uma. Sada razvijate sposobnost da se okrenete od uslovljenog  i da svoj identitet oslobodite smrtnosti.

Razbijate tu iluziju da ste smrtna stvar — no ovim vam ne govorim ni da ste besmrtni, jer ćete se onda čvrsto uhvatiti za to! "Moja istinska priroda jedno je sa krajnjom, apsolutnom istinom. Isto sam što i Bog. Moja prava priroda jeste Besmrtnost, vanvremena večnost blaženstva." No, obratite pažnju da se Buda uzdržavao od korišćenja poetskih, nadahnjujućih izraza; nisu oni pogrešni, već se mi hvatamo za njih. Zadovoljili bismo se tim jedinstvom sa apsolutnim, sa Bogom, večnim blaženstvom, područjem besmrtnosti i tako dalje. Čim počnete da govorite o takvim stvarima oči vam se zacakle. Ali mnogo je korisnije posmatrati tu sklonost da imenujemo ili pojmimo ono što je nepojmljivo, da budemo u stanju da kažemo nekome drugom, da ga opišemo, kako bismo osetili kao da smo nešto postigli. Mnogo je važnije posmatrati to, nego ga slediti. Nije reč ni o tome da niste ništa postigli, već da budete dovoljno pažljivi i budni da se ne vežete za postignuće, jer ako se vežete to će vas, naravno, ponovo vratiti u stanje očaja.

Ako se ipak zanesete, onog trenutka kad shvatite da ste se zaneli zaustavite se. Ni u kom slučaju ne hodajte unaokolo sa osećajem krivice ili obeshrabrenosti zbog toga. Smirite se, opustite i oslobodite toga. Vidite da religiozni ljudi imaju uvide i postaju time opčinjeni. I morate priznati da deluje vrlo impresivno videti te ljude kako zrače. Ali u budizmu se takvo stanje naziva sañña-vipallasa — "meditativno ludilo". Kada vas iskusan učitelj vidi u takvom stanju, strpa vas u kućicu u sred džungle i zabrani vam da se bilo kome približavate! Sećam se da sam i ja bio u toj fazi u Non Khaiju prve godine pre nego što sam sam se pridružio ađan Čau. Mislio sam da sam se potpuno prosvetlio, jednostavno samo sedeći u svojoj kućici. Imao sam odgovor na sve na svetu, sve sam razumeo. Blistao sam i… ali nisam imao nikog u blizini da to saopštim. Nisam tada govorio tajlandski, tako da nisam mogao da gnjavim monahe Tajlanđane. Ali jednog dana slučajno je banuo engleski konzul iz Vijentijana i neko ga je doveo do moje kućice… i onda sam ga dograbio, kao zmija žabu! Sedeo je tako potpuno omamljen i, kao i svaki Englez, bio vrlo, vrlo učtiv. I svaki put kad bi se pridigao da krene, ja bih ga zaustavio. Nisam mogao da se zaustavim, bilo je to kao Nijagara, ta ogromna energija je iz mene izbijala i nije bilo načina da sam sebe zaustavim. Na kraju je otišao, nekako se iskobeljao, i nikada se više nije vraćao. Baš se pitam zašto?!

Kada prolazimo kroz takvu vrstu iskustva, vrlo je važno da ga prepoznamo. Jer to nije ništa strašno, ako znate o čemu se radi. Budite sa time strpljivi, ne verujete u to, niti mu povlađujte. Zapažate da budistički monasi nikada ne govore mnogo o svom "nivou prosvetljenosti" — to je nešto o čemu se ne raspravlja. Kada nas ljudi zamole za poduku, mi ne podučavamo o svojoj prosvetljenosti, već o Četiri plemenite istine kao putu za njih da postanu prosvetljeni. Danas ima mnoštvo ljudi koji tvrde da su prosvetljeni ili da su Maitreja Buda, avatari i imaju mnoštvo sledbenika; ljudi sasvim lako u to poveruju! Ali Buda je upravo naglašavao prepoznavanje stvari kakve jesu umesto verovanja u ono što drugi ljudi govore. To je put mudrosti, na kojem istražujemo ili ispitujemo granice uma. Budite svedoci toga i uvidite: sabbe sankhara anićća, "svi uslovljeni fenomeni su prolazni; sabbe dhamma anatta, "sve stvari su lišene sopstva".

 

Unutrašnje bdenje

Vratimo se sada praksi sabranosti uma. Koncentracija jeste kada svoju pažnju usmerite na neki objekat, zadržite pažnju na toj tački (kao što je umirujući ritam normalnog disanja), sve dok ne postanete isto što i taj objekat, a osećaj subjekta i objekta oslabi. Sabranost pažnje, kod vipassana meditacije, jeste otvaranje uma. Više se ne koncentrišete na samo jednu tačku, već posmatrate sa uvidom stanja koja dolaze i prolaze, kao i tišinu praznoga uma. Da bismo to uradili, potrebno je napuštanje objekta; niste više vezani ni za jedan objekat, već posmatrate sve što se pojavi i prođe. To je meditacija uvida ili vipassana.

Uz pomoć onoga što zovem "untrašnje osluškivanje" možete da čujete šumove u umu, želje, strahove, stvari koje ste potisnuli i nikada im niste dopustili da izađu u punu svesnost. Ali sada, čak i ako ima opsesivnih misli ili strahova, emocija koje naviru, budite spremni da im dopustite da uđu u svest, kako biste mogli da ih pustite i da nestanu. Ukoliko nema ničega što bi naišlo, tada jednostavno budite u toj praznini, u tišini uma. Tada možete čuti jedan visokofrekventni zvuk u  umu, koji je uvek tu; to nije zvuk u uvetu. Možete se ka njemu okrenuti, onda kada napustite stanja uma. Ali budite pošteni u svojim namerama. Dakle, ako se okrećete tišini, zvuku tišine svoga uma, samo da biste potisnuli stanja koja vam se ne dopadaju, to je opet samo represija, to nije pročišćavanje.

Ako su vam namere pogrešne, čak i ako se koncentrišete na prazninu, nećete dobiti dobar rezultat, jer ste skrenuli na pogrešan put. Niste mudro promišljali stvari, niste ništa pustili da ide svojim tokom, već ste samo okrenuli glavu gonjeni averzijom, govoreći: "Neću to da vidim!" Dakle, ovo je vežba strpljenja, spremnosti da se izdrži ono što nam se čini neizdrživim. To je jedno unutrašnje bdenje, posmatranje, osluškivanje, čak eksperimentisanje. Kod ove vežbe ispravno razumevanje je vrlo bitna stvar, više nego praznina ili oblik ili bilo šta slično. Ispravno razumevanje dolazi kroz promišljanje da što god nastane prolazi; promišljanje da čak ni ta praznina nije naše sopstvo. Ako tvrdite da se neko ko je razumeo prazninu, kako biste reli da ste nešto postigli, to je samo po sebi loša namera, zar ne? Misao da ste neko ko je postigao ili ostvario nešto na ličnom nivou proizlazi iz osećanja sopstva. Zato ništa ne tvrdimo. Ako nešto u vama želi da načini neku tvrdnju, tada to posmatrate kao stanje uma.

Taj zvuk tišine je uvek tu, tako da ga možete koristiti kao vodiča, a ne kao cilj po sebi. To je vrlo korisna vežba posmatranja i slušanja, umesto potiskivanja stanja usled averzije. Ali praznina je prilično dosadna stvar. A mi smo naviknuti na zabavu. Koliko dugo uopšte možete sedeti svesni praznog uma? Zato, uočite da naša vežba nije u tome da se vežemo za mirnoću, tišinu ili prazninu kao cilj po sebi, već da ih koristimo kao korisnu alatku radi znanja i budnosti. Kada je um prazan, možete da posmatrate — još uvek postoji svesnost, ali vi ne tragate za preporađanjem u bilo kojem stanju, jer u njemu nema osećanja sopstva. Sopstvo uvek dolazi sa traganjem za nečim ili pokušajem da se nečega oslobodimo. Osluškujte sopstvo kako govori: "Moram da postignem zadubljenje." Sopstvo je to koje kaže: "Moram da uđem u prvo zadubljenje, drugo zadubljenje, pre nego što bilo šta učinim." Ta ideja da prvo morate nešto da postignete. Šta možete da znate čitajući pouke različitih učitelja? Možete da znate kada ste zbunjeni, kada ste u dilemi, kada osećate odbojnost ili sumnju. Možete da znate da ste vi to što znate, umesto da odlučujete koji je od njih u pravu.

Praktikovanje mette znači korišćenje blagonaklonosti tako što ćete biti u stanju da izdržite ono za šta možda verujete da je neizdrživo. Ako imate opsesivan um koji neprekidno nešto naklapa i zanoveta, a vi želite da se toga oslobodite, što ga više potiskujete i nastojite da ga se oslobodite, sve je gore.  Ponekad on zaćuti i vi pomislite: "Ah, otarasio sam ga se, nestao je." A onda opet krene i vi pomislite: "O ne! Mislio sam da sam ga se oslobodio." Zato, bez obzira koliko on nestajao i vraćao se, prihvatite ga takvog kakav je. Budite neko ko pravi tek jedan po jedan korak. Ako ste spremni da uložite sve strpljenje koje imate kako biste bili sa stanjem koje postoji, tada ga možete pustiti da nestane. Rezultat toga da stvari puštate da nestanu jeste da počinjete da osećate olakšanje, jer shvatate da više ne vučete sve te stvari sa sobom unaokolo. Nekako sve one stvari koje su vas nekada nervirale više vas ne uzbuđuju mnogo i to vas iznenađuje. Počinjete da se osećate opušteno u situacijama u kojima to ranije nikada niste bili, zato što dozvojavate stvarima da prođu, umesto da ih čvrsto ščepate i iznova stvarate strahove i napetost. Čak ni slična stanja onih u vašoj okolini više ne utiču na vas. Ne reagujete na tuđu napetost time što i vi postanete napeti. To dolazi kroz napuštanje stvari i omogućavanje da one nestanu.

Dakle, opšta slika je za vas da imate tu unutrašnju budnost i da uočavate svaku opsesivnu stvar koja iskrsne. Ukoliko one nastave da se vraćaju, tada ste očigledno vezani na neki način — ili kroz averziju ili kroz privlačnost. Tada možete početi da prepoznajete vezanost, umesto da samo pokušavate da je se oslobodite. Kada ste jednom u stanju da to razumete i možete da to napustite, onda se možete vratiti tišini uma, jer nema smisla raditi bilo šta drugo. Nema smisla čvrsto se držati za stanja duže nego što je to neophodno. Pustite ih da minu. Kada reagujemo na ono što nastaje, stvaramo zatvoreni krug navika. Navika je nešto što je ciklično, ona se kreće u krug i nema načina da prestane. Ali ako napustite uzrok i ostavite stvari na miru, tada sve što nastane pre ili kasnije i nestane. Ne pretvara se u krug.

Dakle, praznina ne znači osloboditi se svega, to nije potpuna belina, već beskrajni potencijal stvaranja nečega što nastaje i prolazi, a da vi pri tome niste obmanuti. Ideja sebe kao tvorca, svojih umetničkih talenata, izražavanja sebe — neverovatno je egoističan trip, zar ne? "To sam ja napravio, to je moje." Kažu: "Ah, vi ste vrlo talentovani. Vi ste genije!" Pa ipak dobar deo umetnosti sklon je da se pretvori u puko obnavljanje čovekovih strahova i želja. Ona nije zaista kreativna, ona samo iznova kreira stvari. Ona ne dolazi iz praznog uma, već iz ega, koji nema pravu poruku, sem da je pun smrti i sebičnosti. Na univerzalnom nivou on nema drugu poruku do: "Pogledaj mene!", kao osobu, kao ego. A prazan um poseduje beskrajan potencijal stvaranja. On ne razmišlja o stvaranju stvari; stvaranje je moguće bez sopstva i bilo koga ko bi ga činio — ono se jednostavno događa.

Zato prepustimo stvaranje Dhammi, umesto da mislimo da smo mi za to odgovorni. Sve što treba da uradimo sada, sve što je neophodno za nas — konvencionalno govoreći kao ljudska bića, kao ljude — jeste da napustimo stvari, da se ne vezujemo za njih. Pustite stvari da idu svojim tokom. Činite dobro, izbegavajte zlo, budite sabrani. Sasvim jednostavna poruka.

 

RAZMATRANJE

Potreba za mudrošću u ovome svetu

Ovde smo se okupili iz jednog zajedničkog razloga.Umesto grupe pojedinaca  koji svi slede sopstvena stavove i mišljenja, mi smo ovde večeras svi zbog našeg zajedničkog interesovanja za praktikovanje Dhamme. Kada se toliko ljudi okupi nedeljom uveče, počinjete da uviđate potencijal za ljudsku egzistenciju, za društvo zasnovano na tom zajedničkom interesu za istinu. U Dhammu se svi utapamo. Ono što nastaje to i nestaje i u tom nestajanju je mir. Zato kada počnemo da napuštamo svoje navike i vezanosti za uslovljene fenomene, počinjemo da sagledavamo celovitost i jedinstvo uma.

Ovo je vrlo važno razmatranje za vreme u kojem živimo, kad ima toliko mnogo svađa i ratova zato što se ljudi ne slažu jedni sa drugima. Kinezi protiv Rusa, Amerikanci protiv Rusa i tako dalje. I u čemu je problem? Oko čega se oni to svađaju? Oko svoje percepcije sveta. "Ovo je moja zemlja i ja hoću da ovako bude. Hoću ovakvu vrstu vlasti i ovakav politički i ekonomski sistem", i tako u nedogled. To sve ide dotle dok ne počnemo da ubijamo i terorišemo, sve dok ne uništimo zemlju koju pokušavamo da oslobodimo, a učinimo robovima i zbunimo upravo one ljude koje pokušavamo da oslobodimo. Zašto? Zato što ne razumemo stvari kakve jesu.

Put Dhamme je put posmatranja prirode i harmonizovanja sopstvenog života sa silama prirode. U evropskoj civilizaciji mi zapravo nikada nismo gledali na svet na ovakav način. Mi smo ih idealizovali. Kada bi sve bilo idealno, onda bi trebalo da bude ovako. A kada se vežemo za ideale, tada završimo čineći ono što smo učinili planeti na kojoj živimo, zagađujemo je i stigavši do tačke njezinog potpunog uništenja ne razumemo još uvek ograničenja koja nam je ista ta planeta postavila. Tako stvari vezane za prirodu mi nekad moramo da naučimo na najteži način, grešeći i praveći totalni haos. Nadajmo se da to nije jedan bespovratni proces.

A u ovom manastiru monasi i monahinje marljivo praktikuju Dhammu. Tokom celog januara mi čak nismo ni govorili, posvećujući svoj život i blagoslove naše prakse za dobrobit svih živih bića. Čitav mesec je neprekidna molitva i posvećenost ove zajednice dobrobiti svih živih bića. To je vreme za uviđanje istine, gledanje i slušanje, posmatranje stvari kakve jesu, vreme da se uzdržimo od sebičnih navika, raspoloženja, i da sve to napustimo za dobrobit svih živih bića. To je znak svim ljudima da razmotre tu vrstu posvećenosti i žrtve u kretanju ka istini. To je putokaz ka ostvarenju istine u sopstvenom životu, umesto da tek životarimo na površan i automatski način, slêdeći trenutne impulse. To je razmatranje koje ima u vidu i druge. da se napuste nemoralni, sebični i grubi postupci i postane onaj koji se kreće ka besprekornosti, velikodušnosti, moralnosti i saosećanju u ovome svetu. Ukoliko ovo ne činimo, onda je situacija potpuno beznadežna. Onda sve može da ode dođavola, jer ukoliko niko nije spreman da svoj život upotrebi za nešto više od sebičnih poriva, onda je sve bezvredno.

Ova zemlja je velikodušna i dobrodušna zemlja, ali mi sve to uzimamo zdravo za gotovo i eksploatišemo je koliko god možemo. Ne mislimo da bilo šta uzvratimo. Mi zahtevamo još, želeći da vlada uradi upravo ono što nama odgovara i kada to nisu u stanju, onda ih kritikujemo. Danas vidite svuda sebične individue koje žive svoje sebične živote, ne promišljajući mudro i ne živeći na način koji bio blagoslov za društvo kao celinu. Mi kao ljudska bića možemo od svog života da načinimo veliki blagoslov, a možemo da budemo i kuga za prirodnu okolinu, iscrpljujući prirodne resurse za ličnu korist i grabeći što više za sebe, za "ja" i "moje".

Kroz praktikovanje Dhamme taj osećaj "ja" i "moje" počinje da bledi — osećaj "ja" i "moje" kao tog malog stvorenja koje sedi ovde, ima usta i mora da jede. Ako samo sledim želje svoga tela i emocija, onda postaje pohlepna, sebična kreatura. No kada razmatram prirodu svog fizičkog stanja i kako u ovom životu ono može biti upotrebljeno na koristan način, na dobrobit svih živih bića, onda to biće postaje blagosloveno. (Ne radi se o tome da neko o sebi misli kao o blagoslovu, "Ja sam blagosloven"; to je druga vrsta obmane ako počnete da se vezujete za ideju da ste blagosloveni!) Zapravo, živimo svaki dan na način da je naš život nešto što donosi radost, saosećanje, blagost ili da bar ne izaziva nepotrebnu konfuziju i patnju. Najmanje što možemo da činimo je da se pridržavamo Pet pravila [3], tako da svoje telo i govor ne upotrebljavamo za uznemiravanje, okrutnost i eksploataciju na ovoj planeti. Da li za bilo koga od vas ovo znači tražiti previše? Je li suviše fantastično odustati da tek činimo ono što nam se u ovom trenutku radi u nameri da budemo makar malo pažljiviji i odgovorniji prema onome što radimo i govorimo? Svako od nas može pokušati da pomogne, da bude velikodušan, ljubazan i obziran prema drugim bićima sa kojim treda da delimo ovu planetu. Svako od nas može da istražuje i razume naša ograničenja, tako da nas čulni svet više ne obmanjuje. Zbog toga meditiramo. Za monaha i monahinju to je način života, žrtvovanje ličnih želja i kaprica na dobrobit zajednice, Sanghe.

Ako počnem da razmišljam o sebi i onome što želim, onda zaboravljam na vas ostale, zato što ono što ja želim u ovom trenutku možda nije dobro za vas ostale. Ali kada koristim ovo utočište u Sanghi kao svoj putokaz, onda je dobrobit Sanghe izvor moje radosti i ja odbacujem svoje lične ćefove radi dobrobiti Sanghe. Zato monasi i monahinje briju glavu i žive prema pravilima koje je ustanovio Buda. To je način vežbanja da napustimo ego, da živimo na način koji ne donosi ni stid, ni krivicu, ni strah za sopstveni život. Osećaj nezajažljive individualnosti se gubi jer više nismo rešeni da budemo nezavisni od ostalih ili da dominiramo, već da se uskladimo i živimo za dobrobit svih bića, pre nego za dobrobit samo sebe.

Zajednica nezaređenih ima priliku da u ovome učestvuje. Monasi i monahinje zavise od njih za svoje osnovno preživljavanje, te je vrlo važno za zajednicu nezaređeih da preuzme tu svoju odgovornost. To vas nezaređene odvodi od svojih pojedinačnih problema i opsesija, jer kada odvojite vreme da dođete ovamo da biste nešto dali, pomogli ili praktikovali meditaciju i slušali govore o Dhammi, mi se svi zajedno spajamo u tom jedinstvu istine. U stanju smo da ovde budemo zajedno bez zavisti, ljubomore, straha, sumnje, pohlepe ili požude, upravo zbog naše okrenutosti toj istini. Učinite od toga svoju smer u životu, ne traćite svoj život trčeći za beznačajnim stvarima!

Ova istina može biti izražena na mnogo načina. Religije pokušavaju da je saopšte kroz pojmove i učenja, ali mi smo zaboravili šta je zapravo religija. U poslednjih stotinak godina naše društvo je sledilo materijalističku nauku, racionalističku misao i idealizam zasnovan na našoj sposobnosti da zamišljamo političke i ekonomske sisteme, ali ne i da ih načinimo zaista korisnim, zar ne? Mi ne možemo zaista da stvorimo demokratiju ili istinski komunizam ili pravi socijalizam — mi to nismo u stanju jer smo još uvek zavedeni sopstvenim egom. Zato ti sistemi završavaju u tiraniji i sebičnosti, strahu i podozrenju. Otuda je sadašnja situaciju u svetu rezultat nerazumevanja stvari kakve zaista jesu i neophodnosti da svako od nas, ukoliko nas zaista interesuje ono što možemo da učinimo, treba od svoga života da učini nešto zaista vredno. A kako da to učinimo?

Prvo, moramo sebi da priznamo onu vrstu motivacija i samopovlađivanja izazvanih emocionalnom nezrelošću, kako bismo ih držali na oku i onda napustili; da otvorimo um prema stvarima kakve jesu, da budemo budni. I naše praktikovanje anapanasati je početak toga, zar ne? To nije samo još jedna navika ili hobi koje razvijate kako biste prekratili vreme, već ulaganje napora da posmatrate, koncentrišete se i budete sa svojim dahom. Možete umesto toga provesti mnogo vremena gledajući televiziju, sedeći u kafiću i radeći mnogo drugih beskorisnih stvari — nekako sve to se čini mnogo važnijim nego provesti neko vreme posmatrajući svoj dah, zar ne? Gledate TV i vidite ljude koje su masakrirali u Libanu — nekako se to čini važnijim nego da jednostavno sedite i motrite na svoje udahe i izdahe. Ali to je um koji ne razume stvari kakve jesu, i zato smo spremni da posmatramo senke na platnu i patnju na TV ekranu vezanu za pohlepu, mržnju i ograničenost na najgnusnije načine. Nije li mnogo korisnije provesti to vreme sa svojim telom kakvo je baš sada? Bilo bi bolje imati poštovanje za za ovo fizičko biće ovde, tako da naučimo da ga ne eksploatišemo, zloupotrebljavamo i onda bivamo ogorčeni kada nam ono ne pruža sreću koju očekujemo.

U monaškom životu mi nemamo televiziju zato što svoje živote posvećujemo mnogo korisnijim stvarima, kao što je posmatranje kretanja daha i hodanje tamo-amo šumskom stazom. Susedi misle da smo otkačeni. Svaki dan vide neke ljude ogrnute ćebadima kako koračaju tamo-amo."Šta li to rade? Mora da su šašavi!" Imali smo ovde lov na lisicu pre koju nedelju. Lovci su gonili lisiu kroz našu šumu (što je nešto zaista korisno za sva živa bića!). Šezdeset pasa i svi ti odrasli ljudi što jurcaju za nesrećnom lijom. Bilo bi bolje da su vreme proveli hodajući gore-dole šumskom stazom, zar ne? Bolje za lisicu, bolje za pse, za našu šumu i za lovce. Ali ljudi u zapadnom Saseksu misle da su normalni. Oni su normalni, a mi smo otkačeni. Dok posmatramo svoj dah i hodamo šumskom stazom, mi bar ne terorišemo lisice! Kako biste se vi osećali da vas juri šezdeset pasa? Zamislite samo svoju grozu kada bi vam šezdeset pasa bilo za vratom i ljudi na konjima koji ih pujdaju na vas. To je zaista ružno kad počnete dublje o tom da razmišljate. Pa ipak, to se smatra normalnim ili čak poželjnim u ovom delu Engleske. Zato što ljudi ne zastanu da razmisle, postajemo žrtve navike, upleteni u želje i navike. Ukoliko zaista promislimo lov na lisice, mi to onda ne činimo. Ukoliko imate imalo inteligencije i dublje promislite o čemu se tu radi, onda ne želite to da radite. Dok sa jednostavnim stvarima kao što su hodanje stazom gore-dole i posmatranje svog daha počinjete da bivate svesni i mnogo prijemčiviji. Istina počinje da nam se otkriva upravo kroz jednostavne, naizgled nevažne radnje koje činimo. Kao kada se pridržavamo Pet pravila, to je polje blagoslova za ovaj svet.

Kada počnete da promišljate o stvarima kakve jesu i setite se kada je vaš život zaista bio u opasnosti, znaćete koliko je to grozno. To je jedno apsolutno užasavajuće iskustvo. Niko ne želi da namerno izloži drugo živo biće takvom iskustvu, ako o tome dobro razmisli. Ne postoji način da neko pristane da drugoga izloži takvom užasu. Ali ako ne promišljate, onda mislite da lisice i nisu toliko važne ili da ribe nisu važne. One su ovde samo radi moje zabave — to je nešto što se radi nedeljom popodne. Sećam se jedne žene koja došla da me vidi vrlo uznemirena kada je čula da kupujemo Hamer jezero. [4] Rekla mi je: "Znate koliko se opustim. Ja ne dolazim ovamo radi ribe, već da bih bila u miru." Provodila je svaku nedelju ovde pecajući samo da bi bila u miru. Izgledala mi je sasvim zdrava, malo punačkija, nije bila izgladnela. Nije joj bila potrebna riba da bi preživela. I rekoh joj: "Pa mogli biste, ako ne morate da pecate da biste se prehranili — verujem da imate dovoljno novca da kupite ribu — mogli biste kada kupimo jezero doći ovamo da meditirate. Ne morate da pecate." Nije htela da meditira! Onda se prebacila na zečeve koji su joj jeli kupus, tako da je da bi ih u tome sprečila postavljala najrazličitije zamke. Ta žena nikada nije promišljala ni o čemu. Borila se sa zečevima da joj ne jedu kupus, iako je sasvim lako mogla da ode i kupi sebi kupus. Ali zečevi ne mogu. Zečevi moraju da daju sve od sebe kako bi došli do nečijeg tuđeg kupusa. No ona nikada nije otvorila svoj um za stvari kakve jesu, za ono što je istinski blagonaklono i dobrodušno. Neću da kažem da je ona okrutna i bezdušna osoba, samo jedna neprosvećena žena iz srednje klase koja nikada nije promišljala o prirodi ili shvatila kakva Dhamma jeste. Zato ona misli da je kupus tu za nju, a ne za zečeve. I ribe su tu kako bismo mogli da provedemo ugodno nedeljno popodne maltertirajući ih.

A ta sposobnost da promišljamo i posmatramo jeste ono na šta je Buda ukazivao u svom učenju, kao na oslobađanje od slepog sleđenja navika i konvencija. To je način da oslobodimo ovo biće obmana čulnog sveta i to kroz mudro promišljanje stvari kakve one zaista jesu. Počinje tako što posmatramo sebe, želju za nečim ili odbojnost, tromost ili glupost uma. Mi ne biramo ili pokušavamo da stvorimo povoljne uslove za prijatna iskustva, već smo voljni da podnesemo neprijatna i jadna stanja kako bismo ih razumeli kao takva i bili u stanju da ih napustimo. Počinjemo sebe da oslobađamo bežanja od stvari koje nam se ne sviđaju. Takođe počinjemo da bivamo mnogo pažljiviji kako živimo. Kada jednom uvidite o čemu se tu radi, zaista želite da budet vrlo, vrlo pažljivi u onome što radite i govorite. Nemate nameru da živite na račun drugog bića. Ne osećate da je vaš život toliko važniji nego nečiji drugi. Počinjete da osećate slobodu i lakoću u toj harmoniji sa prirodom, umesto tereta eksploatacije prirode radi ličnog dobitka. Kada svoj um otvorite za istinu, tada shvatate da nema čega da se plašite. Ono što nastane mora i da nestane i ono nije deo mene — i tako naš osećaj vezanosti za identitet sa ovim ljudskim telom bledi. Ne vidimo više sebe kao izolovan, odvojeni entitet izgubljen u tajanstvenom, zastrašujućem univerzumu. Ne osećamo se njime preplavljeni, pokušavajući da pronađemo onaj njegov delić koji ćemo prigrabiti i osetiti se sigurnim, jer mi se u njemu osećamo opušteno. A to znači da smo stigli do istine.

 

UTOČIŠTA I PRAVILA

"Uzimanje utočišta" i Pravila morala definišu neku osobu kao budistu.

Uzimanje utočišta daje trajnu prerspektivu životu, usmeravajući naše ponašanje i razumevanje ka kvalitetima Bude (mudrost), Dhamme (istina) i Sanghe (vrlina). Pravila morala takođe služe da razmatranje i definišu naše postupke kao odgovornih ljudskih bića.

Postoji formalni način traženja Utočišta i Pravila od monaha ili monahinje i to na sledeći način:

Nezaređena osoba bi trebalo da se pokloni tri puta i ruku sklopljenih u anđali [5] recituje sledeće:

MAYAM / AHAM BHATE (AYYE) TI-SARANENA SAHA PAÑCA SILANI YACAMA / YACAMI
Mi  / ja, poštovani gospodine (sestro) tražim Tri utočišta i Pet pravila

DUTIYAMPI MAYAM / AHAM BHANTE (AYYE)…
Po drugi put mi / ja…

TATIYAMPI MAYAM / AHAM BHANTE (AYYE)…
Po treći put mi / ja…

Monah ili monahinja će onda tri pute odrecitovati sledeće, posle čega će i nezaređeni to ponoviti tri puta.

NAMO TASSA BHAGAVATO ARAHATO SAMMASAMBUDDHASSA
Poštovanje Blaženome, Plemenitome, Savrešeno prosvetljenome.

Monah ili monahinja će zatim odrecitovati sledeće, stih po stih, tako da nezaređeni takođe mogu to za njima ponoviti posle svakog stiha:

BUDDHAM SARANAM GACCHAMI
Buda je moje utočište

DHAMMAM SARANAM GACCHAMI
Dhamma je moje utočište

SANGHAM SARANAM GACCHAMI
Sangha je moje utočište

DUTIYAMPI BUDDHAM SARANAM GACCHAMI
Po drugi put…

DUTIYAMPI DHAMMAM SARANAM GACCHAMI
Po drugi put…

DUTIYAMPI SANGHAM SARANAM GACCHAMI
Po drugi put…

TATIYAMPI BUDDHAM SARANAM GACCHAMI
Po treći put…

TATIYAMPI DHAMMAM SARANAM GACCHAMI
Po treći put…

TATIYAMPI SANGHAM SARANAM GACCHAMI
Po treći put…

Monah ili monahinja zatim kažu:

TISARANA — GAMANAM NITTHITAM
Ovim je završeno uzimanje Tri utočišta

Nezaređeni odgovaraju:

AMA BHANTE (AYYA)
Da, poštovani gospodine (sestro).

Monah ili monahinja zatim recituju Pet pravila jedno po jedno i nezaređeni ponavljaju za njima:

1. PANATIPATA VERAMANI SIKKHAPADAM SAMADIYAMI
Uzimam pravilo da ću se uzdržavati od ubijanja živih bića.

2. ADINNADANA VERAMANI SIKKHAPADAM SAMADIYAMI
Uzimam pravilo da ću se uzdržavati od uzimanja onoga št omi nije dato.

3. KAMESU MICCHACARA VERAMANI SIKKHAPADAM SAMADIYAMI
Uzimam pravilo da ću se uzdržavati od nedozvoljenih seksualnih veza

4. MUSAVADA VERAMANI SIKKHAPADAM SAMADIYAMI
Uzimam pravilo da ću se uzdržavati od neprikladnog govora.

5. SURA-MERAYA-MAJJA-PAMADATANA VERAMANI SIKKHAPADAM SAMADIYAMI
Uzimam pravilo da ću se uzdržavati od alkohola, droga i drugih materija koje izazivaju gubitak razuma.

Pošto je uzeto Pet pravila, monah ili monahinja će zaključiti ovim:

IMANI PAÑCA SIKKHAPADANI.
Ovih Pet pravila

SILENA SUGATIM YANTI
Imaju moral kao sredstvo za dostizanje sreće

SILENA NIBBUTIM YANTI
Imaju moral kao sredstvo za oslobađanje

TASMA SILAM VISODHAYE
Neka zato moral bude pročišćen.

Pošto su uzeli Pet pravila, nezaređeni se klanjaju tri puta monahu ili monahinji.[6]


Beleška

[1] Skup od 227 pravila koja definišu ponašanje budističkih monaha theravadske tradicije. [Natrag]

[2] Khande: pet kategorija kroz koje je Buda sumirao ljudsko biće, tj. telo (rupa), osećaji (vedana), opažaji (sañña), izrazi volje (sankhara) i svest (viññana). Ukratko: "telo i um". [Natrag]

[3] Pet pravila su osnovnia pravila morala kojih treba da se pridržava svako ko sebe smatra budistom. [Natrag]

[4] Pošto su postali deo budističkog manastira Hamer šuma i Hamer jezero su postali rezervat za životinje. [Natrag]

[5] Anđali: dlanovi u vertikalnom položaju i priljubljeni jedan uz drugi u visini grudi. [Natrag]

[6] Materijal u ovoj knjizi je priređen na osnovu govora održanih u Chithurst Forest manastiru u januaru 1984, sa izuzetkom tri odeljka. To su "Napor i opuštanje", "Saosećajna ljubav (metta)" i "Prepreke i njihov nestanak", koji su preuzeti iz govora održanih u International Fores manastiru, Ubon, severoistočni Tajland u decembru 1982. [Natrag]