Theravāda budističko društvo

6. Plodovi meditacije

Uvod u meditaciju

Šravasti Dhammika


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Deo 6: Plodovi meditacije

Dobar dan, ponovo, i dobrodošli! [1] Prošle nedelje govorili smo o metta bhavani ili o razvijanju prijateljske ljubavi. Pominjali smo da je za ovu posebnu vrstu prakse najbolje da za osnovu ima pozitivna osećanja: radost, sreća ili osećaj lakoće… I ako to radite, time pozitivne emocije, najpozitivnije emocije integrišete u svoju duhovnu praksu. Takođe smo sugerisali da kombinacija dve prakse: sabranosti, sposobnosti da u sebi razvijemo tu nepomičnu tačku posmatranja i sposobnosti da postepeno naučimo da imamo pozitivna osećanja prema sebi i drugima, uključujući čak i ljude koji su za nas obično neprijatni, dakle, kombinacija ove dve prakse jeste najvažniji deo budističke meditacije.

I tako, tokom poslednjih četiri-pet nedelja prošli smo kroz ove specifične vežbe, objasnili smo na koji ih način vežbamo, i danas bih želeo da kratko govorim o promenama koje se mogu dogoditi kao rezultat ovih vežbi koje je Buda preporučio pre mnogo, mnogo godina. Budino razumevanje čovekove situacije je takvo da smo zapravo mi ti koji stvaramo svet u kojem živimo. Kad ovo kažem ne mislim time da spoljašnji svet ne postoji, naravno da postoji. Ali kako ga mi tumačimo i kako se prema njemu odnosimo, a onda i kako na njega reagujemo i potom osećamo, to u velikoj meri dolazi iz našeg uma.

Neko ko je je vrlo sumnjičav, videće zaveru i neprijatelje na svakom koraku. On će i najbezazleniji gest tumačiti kao preteći i podmukao. Neko drugi ko svet gleda kroz ružičaste naočare možda neće videti pretnje i opasnosti  ni tamo gde one zaista postoje. Smisao i cilj čitavog budističkog puta leži u onome što je Buda nazvao "yatha-bhuta ñanadassana", razvijanje znanja i viđenja stvari kakve zaista jesu. Ne onakvih kakve bismo mi voleli da jesu, ne onakvih kakve se nadamo da jesu, već kakve zaista jesu. Kada smo u takvom poziciji ili kako što više zauzimamo jednu takvu poziciju, sve je veća verovatnoća da ćemo biti u stanju da donosimo inteligentne odluke o tome kako da se odnosimo prema svetu oko sebe, prema drugim ljudima, različitim situacijama. Jer tako često ponašamo se na sasvim iracionalan, samootežavajući, neuk način.

Jedan primer bio bi da neko smatra kako mu se u životu ukazuje premalo šansi, pa se odluči da uzima droge ili počne da pije. Na jednoj strani, moguće je razumeti njegovu frustraciju i razlog zašto se na to odlučio. Ali to jednostavno nije racionalan način rešavanja jedne problematične situacije. Na drugoj strani, ljudima se mogu ukazati prilike, ali oni su toliko nestrpljivi da ih dočekaju da ih unapred pokvare  ili spreče i da se uopšte pojave.

Svrha budističkog vežbanja uma otuda je "yatha-bhuta ñanadassana", da imamo znanje i viđenje svari kakve zaista jesu, tako da smo u prilici da načinimo mudriji izbor kako da se odnosimo prema drugim ljudima i situacijama u koje nas život dovede.

Pa kako onda dve pomenute vežbe to postižu? Prva vežba o kojoj smo govorili jeste sabranost pažnje ili svesnost, sposobnost uočavanja i nevezivanja za različita iskustva koja imamo. Prvenstveno za misli i osećanja, ali isto tako i telesne osećaje. Ako smo u stanju da sve više razvijamo svesnost tih doživljaja u trenutku kad se jave, i napravimo prostor, pauzu, pre nego što na njih reagujemo, tada ćemo se prema stvarnosti odnositi na potpuno drugačiji način. Unutar tog prostora imaćemo mogućnost izbora, a tamo gde postoji mogućnost izbora, tu postoji i mogućnost slobodnog postupanja umesto reagovanja na uslovljen način, predvidiv i čak unapred predodređen način.

Dakle, ponekad se osetimo isprovociranim. Ta provokacija može biti iznenadna i dramatična, a moguće je da nas neko duže vremena gnjavi, tako da postepeno postajemo sve ljući i ljući i onda eksplodiramo. Kako god bilo, moguće je da eksplozija nije baš najbolja reakcija na jednu od ove dve situacije. Ali često nemamo izbora. Bes u nama naraste, a da toga nismo ni svesni, i onda na njega reagujemo, opet a da toga nismo ni svesni.

Takva reakcija može biti nekad korisna, a može nam se dogoditi da preteramo, da izgubimo kontrolu, pa zbog svega kasnije zažalimo, možda jako zažalimo. Kada se takva stvar dogodi, sami sebi kažemo: "Nisam bio pri sebi". Ili: "Bio sam van sebe od besa". U izvesnom smislu, to je upravo ono što se i dogodilo. Nismo pri sebi, izvan sebe smo, ili najjednostavnije rečeno, nismo bili sabrani i svesni. Ako jesmo sabrani i svesni i iznenada se javi situacija u kojoj bismo obično reagovali besom, veće su šanse da ćemo uspeti da se zaustavimo.

Zato, ako na ovaj način vežbate, prolazeći kroz različite situacije u životu, otkrivate da više ne bivate tako lako isprovocirani, a i kad jeste, ne reagujete na to tolikom količinom besa. Ili kad se i razbesnite, taj bes ne traje više toliko dugo. A kad vas bes prođe, za sobom neće ostaviti toliko mnogo tragova u vidu, recimo, ogorčenja.

Naravno, nisu sve situacije u našem životu tako negativne kao pomenuta. Nekada nam i one pozitivne stvaraju probleme. Iskušenja, mogućnost nekog izuzetno prijatnog čulnog doživljaja, mogu nas nekad navesti i na neke vrlo, vrlo loše odluke. Zbog kojih ćemo tek kasnije zažaliti, možda povrediti nečija osećanja ili stvoriti konfuziju u samima sebi.

I ovde važi ista stvar. Ako smo u stanju da posmatramo to iskustvo, recimo iskušenje, mogućnost vrlo snažnog čulnog užitka, ako smo u stanju da ga posmatramo, da iskoračimo unazad i posmatramo ga, tako da postoji prostor između nas i njega, tada je unutar tog prostora sadržana i mogućnost donošenja jedne obazrive, promišljene odluke. Razmatranja i posledica onoga za šta smo u iskušenju da uradimo. Tako ćemo možda biti u stanju da se zaustavimo, promislimo, i donesemo jednu racionalniju, bolju odluku. Uopšte, mogućnosti jedne ovakve strategije jesu ogromne.

Nezavisno od ovakvih, jasno određenih, individualnih iskustava, postoje i ona iskustva koja na neki način čine pozadinu našeg života. Možda nas nešto nervira s vremena na vreme, ali nismo nervozni sve vreme. Možda imamo prijatna iskustva s vremena na vreme, ali ih nemamo sve vreme. No ,moguće je, da izvan tih uobičajenih, pojedinačnih iskustava, imamo i neka "pozadinska", suptilnija, manje uočljiva iskustva kao što je recimo opšti osećaj frustriranosti, opšti osećaj nezadovoljstva, neodređeni osećaj neostvarenosti. Ako takva iskustva postoje, vrlo često na njih reagujemo ili postupamo njima pokretani, zbog njih donosimo odluke, a da pri svemu tome zapravo nismo do kraja svesni postojanja tog osećaja.

I opet, praksa jednostavnog sedenja, posmatranja, pri čemu smo svesni onoga što jeste može i ove stvari uvesti u domen naše pažnje. I tada možemo početi da ih istražujemo. A kada počnemo da ih istražujemo, možda ćemo biti u stanju da dođemo do nekog korisnog zaključka o njima, da bismo ih na kraju rešili. Tako možemo reći da je vežbanje svesnosti na vrlo lep način ilustrovano izrazom lica koje Buda ima na svojim statuama. Kada pogledate neki Budin kip, ako je lepo urađen, obično njegovo lice kao da zrači, smireno je, i vrlo retko su oči otvorene. Obično su poluotvorene. I vrlo blag osmeh na licu.

Time su umetnici pokušavali i ponekad i uspevali, da u nama stvore utisak smirenog, nepristrasnog, spokojnog posmatranja onoga što se događa, bez ikakvog uplitanja u to. Utisak nekog ko je poput nepomičnog centra u sred možda neke velike uskomešanosti. Kao što se kaže u hrišćanskoj tradiciji: "Biti u svetu, ali ne nužno i od tog sveta". Ili da upotrebim budističku metaforu: "Biti poput lotosa što se izdigne iznad mulja i blatne vode iz kojih je iznikao".

Ako smo u stanju da tako živimo, a to svakako jeste moguće uz redovno praktikovanje meditacije, tada se menja priroda čitavog našeg iskustva. Iz uskomešanosti i haosa, nemira i frustracije, preobražava se u mir, spokojstvo i zdrav razum.

Dalje, kada govorimo o metta bhavana, razvijanju blagonaklone, prijateljske ljubavi, kakav efekat to ima na naš život? Prema Budi, svako od nas ima vrlo veliku sposobnost za blagonaklonost. Moj je osećaj da je to jedna savršeno prirodna, možda urođena sposobnost. Međutim, kada pogledamo svet oko sebe, kada čitamo novine, čak i lokalne, ponekad naiđemo na ljude koji čine vrlo brutalne stvari, čak one koji su okrutni prema samima sebi. Moguće je da s vremena na vreme i sami učinimo tako nešto. Ili je neko učinio nešto tako nama. Pa šta se to dogodi?

U normalnim okolnostima, mislim da je veća verovatnoća da ćemo postupati na dobar, koristan, prijateljski i blagonaklon način. Nažalost, situacija je takva da nas neka iskustva provociraju, naše želje su takve da često ignorišemo ili smo nesposobni da imamo takva pozitivna osećanja, zato što drugi elementi igraju svoju ulogu. Ljubomora, egoizam, lični interes, pohlepa, nestrpljivost, bes i slično zamagljuju, sprečavaju, potiskuju ili potpuno neutrališu našu unutrašnju sposobnost da budemo blagonakloni i dobri.

Uz praktikovanje sabranosti i svesnosti počinjemo da se prilagođavamo, da zapažamo te negativne osobine i tako one počinju lagano da slabe. Često one počinju da slabe jednostavno zato što su sada izložene svetlu svesnosti. Ali nije dovoljno da samo uklonimo te negativne osobine koje nas guše, moramo takođe podsetiti svoje srce, da izrazi blagonaklonost. Moramo mu dopustiti da vežba kako bi svi ti, u nama već postojeći pozitivni kvaliteti ostali snažniji. A nema nijedne bolje vežba za to od praktikovanja metta bhavane, razvijanja prijateljske ljubavi.

Tako, počinjemo da vežbamo na način koji smo ovde već opisali. Želimo dobro sami sebi, onima koje volimo, obraćamo pažnju na neutralne osobe, uključujemo i njih u domen naše blagonaklonosti. Zatim čak primamo i ljude koje inače ne bismo, zato što su nas povredili, ugrozili i tako dalje. I onda, s vremena na vreme, mislimo na one koji su u nevolji ili o svim bićima uopšte.

Neki ljudi čuju o vežbanju prijateljske ljubavi i misle da je to tek vežba sa ciljem da se mi bolje osećamo, ništa više do pumpane nekakvih banalnih sentimenata. Jeste, neki ljudi vežbaju ovu praksu, meditiraju upravo na takav, površan način. Ali moje lično iskustvo sa ovom vežbom, kao i iskustva mnogih meditanata, jeste da ako je radite na pravi način, tada ona nesumnjivo ima vrlo velik i vrlo moćan efekat na otvaranje našeg srca, stvarajući priliku za pozitivne emocije da iz njega izrone.

Neko mi je sasvim nedavno rekao: "Ako pomislim na nekoga koga ne volim, i u sebi ga blagosiljam, kažem mu: 'Budi zdrav i srećan', ja to mogu reći, ali možda u isto vreme misliti: 'Budi bolestan i nesrećan'. Drugim rečima, ono što govorim u sebi možda ne korespondira sa onim što zaista osećam."

To mi je ta osoba rekla upravo pre neki dan. Uz to me pitala šta da radi u takvoj situaciji. Kako da promeni takvu situaciju? I ovo je moj odgovor. Ako sedite i mislite na neutralnu osobu ili na nekoga koga ne volite, i ako kažete "Budi zdrav i srećan", "budi spokojan i miran" i tako dalje. Ako govorite te reči, čak i ako tako ne osećate tog trenutka, već sama činjenica da to izgovarate pokazuje vašu želju da se promenite, pokazuje da nastojite da se izborite sa negativnim osećanjima u sebi.

A ako u vama postoje takva želja i takvo nastojanje, vremenom će vaša osećanja početi da korespondiraju sa vašom namerom. Otuda je ovakva vrsta prakse  uvek delotvorna. I njeni rezultati su vrlo, vrlo pozitivni.

Zlonamernost, zavist, manja iritiranost, želja za osvetom, da se revanširamo ljudima, neprekidno upinjanje da budemo bolji od drugih, sklonost da omalovažavamo druge, da im se podsmevamo, da ih prestrogo prosuđujemo, malo pomalo, sve se to postepeno menja.  A šta je rezultat svega toga? Rezultata je vrlo mnogo i oni su vrlo pozitivni. Jedna stvar je da počinjemo mnogo lakše da se krećemo kroz život. Umesto da moramo da se sukobljavamo sa ljudima, da nastojimo da ih nadmudrimo, klizimo kroz život, imamo bolje odnose sa ljudima, imamo više prijatelja, ljudi nas više vole, odnose se prema nama na konstruktivniji i pozitivniji način.

I ono što je pojednako važno, sve te negativne osobine imaju loš uticaj i na nas same. Tačno je da postoji jedna vrsta  izopačenog zadovoljstva kada se nekome osvetimo za nešto, kada mu naudimo; tačno je da takvo zadovoljstvo postoji. Ali je ono takođe često pomešano sa jednom vrstom neprijatnog osećaja.

Isto tako je ukazivano, s pravom, da ljudi koji dugo u sebi neguju takva negativna osećanja, prema sebi ili drugima, često to ostavlja traga i na njihovom licu, na izrazu koje ono ima. Može se isto tako dogoditi da posle dužeg vremena takvi ljudi ozbiljno obole, čak je to vrlo moguće.

Ali kada sva ta negativna osećanja nestanu, kad steknemo sposobnost da budemo blagi i da na ljude gledamo sa blagonaklonošću, čak i onda kada vidimo njihove nedostatke, čak i kad znamo da oni nisu savršeni, sposobnost da oprostimo, da budemo srećni i dopustimo  drugima da idu svojim putem, tamo gde je to prikladno, da izađemo drugima u susreti i pomognemo im, glavna stvar koja dolazi kao rezultat svega toga jeste da se i sami osećamo srećnijima.

Sreća, radost i blagostanje postaju sve veći deo vašeg života. I to je upravo ono što svako od nas najviše priželjkuje, za čime najviše traga.

Nekada mislimo da ako radimo upravo suprotne stvari, ako eliminišemo naše neprijatelje, nastojimo da budemo bolji od drugih, upinjemo da se popnemo više od njih ili ih sprečavamo da dostignu naš nivo, kakav god da je on, ubeđeni smo da je upravo to što će nas učiniti srećnijima. Ali u stvarnosti nas sve to samo čini tužnijima i ružnijima.

Dakle, dve glavne prednosti praktikovanja metta bhavane jesu da naši odnosi sa drugima postaju bolji i da mi sami postajemo srećniji. Znanje, jasnoća, uvid, na jednoj strani, i blagost, otvorenost i sreća na drugoj. Jedan je element sreća zasnovana na eliminaciji negativnih stvari, a drugi je sreća zasnovana na prisutnosti pozitivnih stvari. I upravo je takva sreća ono za čim svako od nas traga.

Na kraju, postavlja se pitanje, koliko sve to vežbanje traje? Koliko dugo ćemo morati da meditiramo da bismo videli sve te kvalitete kako postaju deo našeg svakodnevnog života. To je nemoguće reći unapred. Jer meditacija nije nalik nekakvoj trci, gde svi krećemo sa iste tačke. Zapravo mi polazimo sa različitih polaznih pozicija. Naše ličnosti, naše lične istorije se razlikuju, imamo različit mentalni sklop, mentalna obeležja i sklonosti. Ali jedno jeste sigurno. Ako redovno praktikujemo meditaciju, posvećeni smo joj iskreno, doći će vreme kada će se promene dogoditi, doći će vreme da počnemo da osećamo uvid, radost i sreću kakvi su obično privilegija samo probuđenih.

Želim da vam se svim zahvalim na pažnji tokom svih ovih nedelja. Nadam se da bi ono što sam rekao moglo da vam bude od koristi, da vam pomogne da bolje razumete budističku meditaciju. Isto tako se nadam da ćete porazmisliti o svemu što je ovde rečeno i krenuti da vežbate. Ako se na to zaista odlučite, garantujem vam da će to promeniti vaš život.

Hvala vam najlepše!


Napomena

[1] Ovo je transkript video snimka poslednjeg od šest predavanja o meditaciji, koje je moguće ovde naći [Natrag]