Theravāda budističko društvo

O budističkoj meditaciji sa Brankom Kovačevićem

Razgovor vodila Jasmina Slavica


Kaže se da je sloboda stanje uma, a da je meditacija jedna od najefikasnijih tehnologija kojom se ta sloboda stiče. Međutim, živeći u doba hiperinformatičnosti, čini se da je moderan čovek poprilično nesiguran kada treba odabrati pravog mentora odnosno učenje, koji bi mu obezbedili jedno stabilno napredovanje na tom vijugavom putu sticanja trajne sreće.

Zbog toga smo danas razgovarali sa Brankom Kovačevićem, učiteljem meditacije i predsednikom Theravāda budističkog društva Srednji put iz Novog Sada, koji nam je pomogao da razbijemo neke uobičajene mitove vezane za meditaciju i uputio nas na ispravan stav prema ovoj drevnoj veštini.

Budizmom i meditacijom se bavite jako dugo. Kako je došlo do toga da se zainteresujete za istočnjačku filozofiju?

Prilično davno, još kao student, došao sam po prvi put u kontakt sa Budinim učenjem. Za taj susret, koji je u velikoj meri odredio čitav moj život, mogu da zahvalim Čedomilu Veljačiću, profesoru zagrebačkog univerziteta u penziji, koji je odlučio da svoje dotadašnje teorijsko proučavanje istočnih filozofija obogati i radom „na terenu“. To ga je navelo da negde 1966. postane monah na Šri Lanki. Čitajući njegove članke i potom knjige o budizmu, ali i svakodnevnom životu budističkog monaha, naslutio sam da u tom učenju i asketskom idealu utihnulog mudraca postoji nešto dragoceno za čoveka uopšte, bez obzira na njegov životni put i okolnosti u kojima se nalazi.

Kako sam bolje upoznavao samo učenje, a naročito kako sam pokušavao da ga učinim delom svog života, ta prva slutnja se lagano pretvarala u čvrsto uverenje da sam pronašao odgovore na pitanja koja su me do tada mučila i to je za mene bio osećaj kao kad u sred letnje žege naiđete na izvor hladne, pitke vode. Na tom izvoru pijem evo već 40 godina i moja zahvalnost je neizmerna.

Koliko je, po Vašem mišljenju, važno biti upućen u kulturu koja stoji iza neke meditativne tehnike da bi se ona umela pravilno primenjivati?

Pošto Budino učenje za mene nije nekakva intelektualna razbibriga ili objekat naučnog istraživanja, već pokušavam da ga živim koliko god je moguće na mestu bez direktne veze sa tom tradicijom, veoma sam zainteresovan da što više saznam o drevnoj Indiji Budinog vremena, o načinu na koji su ljudi tada živeli i stvarima koje su ih zaokupljale. Mnogo toga moguće je saznati čitajući Tipitaku, odnosno kanon theravada budističke tradicije, koji je zaista obiman, skoro 50 tomova. Naime, pošto je svoj današnji oblik dobio recimo tri veka posle Budine smrti, stil Kanona je prilično realističan, jer su sećanja na učitelja bila još sveža.

Upravo ta realističnost je ono što me nadahnjuje, jer mi omogućuje da se identifikujem sa ličnostima koje se pojavljuju, da njihov svet nedoumica, strasti i nadanja donekle vidim kao svoj. Za razliku od Tipitake, kanonski tekstovi nekih drugih budističkih tradicija, pošto su nastajali kasnije, nažalost su se sve više udaljavali od takvog pristupa i dobijali razne fantastične elemente, a sam Buda postajao neka vrsta supermena.

Kada je reč o meditaciji, kao važnoj alatki duhovnog samorazvoja, ne mislim da je za njeno pravilno praktikovanje presudno znamo li, recimo, ko je bio Ašoka, do kada je vedski ritual uključivao žrtvovanje životinja i da li je u Indiji Budinog vremena postojalo četiri ili pet kasti. Naravno, takvo znanje ne može da škodi, ali u suštini meditacija funkcioniše na dubljim nivoima našeg bića. Onima koji su zajednički čoveku kao vrsti, bez obzira na geografiju i istoriju. I upravo otuda donosi rezultate i u Indiji i u Srbiji, u Budino vreme i danas. Naš um se po svojim generalnim svojstvima nije mnogo promenio. Mehanizmi zadovoljstva i bola, patnje u konfuziji i sreće unutrašnjeg mira postoje i danas, kao što su oduvek postojali u čoveku. Zato nije čudo da mnogi budizmu danas prilaze kao primenjenoj psihologiji, a ne kao religiji.

Možete li nam ukratko reći nešto o efektima budističke meditacije?

Pošto radi sa izvorom svih naših problema, sa umom, meditacija je pravi lek za stanja stresa, konfuzije, straha i žudnje u kojem često provedemo čitav svoj život. Ali da bi imala efekta, potrebno je praktikovati je, a ne o njoj razmišljati, čitati knjige ili razgovarati. Koliko god ovo što kažem izgledalo očigledno, u praksi vidimo da vrlo mali broj ljudi meditira, čak i u budističkim zemljama. Neuporedivo je više onih koji vole ideju meditacije, ideju mira i spokojstva koju sobom nosi, ali se teško odlučuju za praksu. Takvi govore kako bi voleli da meditiraju, ali baš sad nemaju vremena, pa to odlažu za neko drugo vreme. I taj nedostatak vremena je još jedan mit vezan za meditaciju.

Kao što kaže veliki budistički učitelj Ađan Ča, ako imaš vremena da dišeš, imaš vremena i da meditiraš. Meditacija je, ako hoćete, samoposmatranje u različitim situacijama i učenje na osnovu toga, a ne nešto što radimo kad obavimo sve druge poslove, neka vrsta relaksacije od života prepunog briga.

Zbog čega je dobro meditirati?

Treba napomenuti da reč meditacija danas može značiti skoro bilo šta. Toliko je taj pojam ušao u svakodnevni govor. Zato je bitno naglasiti o kojoj vrsti meditacije govorimo. Naravno, kada ja kažem meditacija, mislim na budističku, koja u osnovi ima dva vida. Prvi je razvijanje koncentracije, postojanosti pažnje na nekom objektu, praćeno smirivanjem uma. Drugi vid jeste razvijanje svesnosti, onoga što se na Zapadu naziva mindfulness, dakle sposobnosti da iz perspektive neutralnog posmatrača vidimo sve veći deo sopstvenog životnog iskustva.

Meditacija svesnosti jeste pomno osluškivanje, mudro posmatranje i pažljivo testiranje. Kroz nju učimo da isključimo svog unutrašnjeg „automatskog pilota“ i da zaista gledamo, zaista pomirišemo, dodirnemo potpuno i posvetimo nepodeljenu pažnju promenama koje se odigravaju u svakom od tih iskustava. Učimo takođe da osluškujemo sopstvene misli, a da ipak ne budemo njima zarobljeni.

Očigledno, ova vrsta meditacije ima saznajnu funkciju, donosi uvid u pravu prirodu stvari. Kada neku pojavu posmatramo dovoljno dugo, neprekinute pažnje i sa zanimanjem, u stanju smo da je zaista vidimo, neobojenu našim osnovnim reakcijama privlačnosti ili odbojnosti. U isto vreme u stanju smo da posmatramo sopstvene reakcije na to što vidimo. I tek tada nam je jasno da je izvor trajne sreće i unutrašnjeg mira, za kojim naravno svi žudimo, uvek u nama, a ne u stvarima koje nas okružuju.

U čemu je razlika između grupne meditacije i one koju praktikujemo nasamo?

Tehnika je naravno potpuno ista, ali grupna meditacija ima taj dodatni kvalitet udruživanja energija i uzajamnog podržavanja na nimalo lakom putu upoznavanja, oblikovanja i oslobađanja sopstvenog uma. Energija grupe postaje naše pogonsko gorivo, a unapred fiksirano vreme okupljanja pomaže da izbegnemo klasičan sindrom „Uf, nemam sad vremena“. Dakle, za mnoge je lakše da redovno vežbaju ako sede sa drugima, a ne sami. A upravo redovnost je ključ napretka u meditaciji. Zato kada je podučavam, često kažem da dužina sedenja nije uopšte bitna u poređenju sa time koliko često sedite. Nemate vremena? Ništa strašno, počnite sa 5 minuta. Ali sedite svaki dan. I kako uočavate pozitivne efekte prakse na sebi, prirodno ćete poželeti da produžite vreme sedenja. Takođe ćete želeti da praksu meditacije proširite i na ostali deo dana, da budete svesni onoga što radite, govorite i mislite, efekata koje to ima na vas i ljude oko vas.

Sve u svemu, naročito početnicima u meditaciji bih toplo preporučio da pronađu nekoga sa kim bi redovno sedeli, idealno bi to bio neki član porodice ili dobar prijatelj. Druga mogućnost su centri u kojima se podučava meditacija, a bonus je što ćete tu moći da dobijete savet nekoga ko je iskusniji u praksi od vas i razmenite sa ostalim članovima grupe svoja iskustva ili nedoumice vezane za vežbanje.

Ipak, dodao bih ovome i jedno upozorenje. Ne oslanjajte se potpuno na grupu kao jedini motiv da sedite. Ako vežbate ispravno, meditacija postaje sve više zadovoljstvo, a ne tek još jedna obaveza u našem dnevnom rasporedu. Zato grupu koristite kao pomoćno sredstvo, a ne kao glavni oslonac.

Mnogi se slažu da globalno, kao čovečanstvo, živimo u tzv. vremenu ekstrema – od promene klime, preko problema prenaseljenosti i resursa koji presušuju, do gubitka čitavih industrija, velikih nejednakosti u društvu, te krize mišljenja. Imaju li stare tradicije neku poruku za današnji svet?

Slažem se da živimo u vremenu ekstrema i tim su nam poruke koje u sebi nose mnoge drevne duhovne tradicije dragocenije. Usudio bih se da kažem da od toga hoćemo li te poruke saslušati i primeniti zavisi naš opstanak kao vrste. I to hoćemo li ih primeniti svako od nas pojedinačno. Put istinske transformacije nije nekakav revolucionarni dekret, masovni eksperiment sa nekom ideologijom, već unutrašnji napor svake osobe pojedinačno. No, mi smo obično spremniji da poverujemo da neko izvan nas može da reši i naše i globalne probleme. Možda je to vlada, država, institucije, globalni samiti i Ujedinjene nacije. A možda bi trebalo da krenemo od sasvim malih stvari kao što je da li se javimo najbližem komšiji kada ga sretnemo na stepeništu, koliko vremena i ljubavi posvećujemo sopstvenom detetu ili kada smo poslednji put odneli neki mali poklon svojim roditeljima.

Svakako, pretnje koje ste nabrojali nas na vrlo očigledan način upućuju na potrebu da svoju svest podignemo na jedan viši evolucijski nivo ili za nas nema nade. Uništićemo sami sebe gonjeni pohlepom, mržnjom i neznanjem. Upravo te tri stvari Buda je označio kao osnovni koren svega lošeg i čitavo njegovo učenje usmereno je ka njihovom iskorenjivanju. Jer kao i u vrtu, pre nego što počnemo da uzgajamo plodove koji nas hrane, moramo ukloniti korov i pripremiti zemlju. To uklanjanje rezultat je našeg dubokog uvida da je pohlepa crna rupa koju je nemoguće zadovoljiti, da smo gajeći mržnju upravi mi ti koji najviše patimo i da nas neznanje navodi da uvek iznova povređujemo sebe i druge, verujući da zapravo gradimo svoju sreću. A taj uvid počinjemo da stičemo jedino kada na nekom tihom mestu, možda u svojoj sobi, sednemo, sklopimo oči i usmerimo pažnju ka samima sebi.

Tek tada smo u prilici da zaista oslušnemo šta nam govori sopstveno srce, šta nam govori celo naše biće – a to je da je naš put do trajne sreće i mira put deljenja, a ne gomilanja, put poštovanja, a ne oholosti, put ljubavi, a ne vezivanja.

(Objavljeno 3. avgusta 2017. na http://style.rs/o-budistickoj-meditaciji-sa-brankom-kovacevicem/50631/)