Theravāda budističko društvo

Naš pravi dom

Naš pravi dom

(Govor održan nezaređenoj sledbenici kraj samrtne postelje)

Ađan Ča


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

 


Čvrsto usmeri svoj um na ono što ću ti reći. I dok budem govorio budi pažljiva prema mojim rečima kao da sâm Buda sedi pred tobom. Sklopi oči i ugodno se namesti, saberi svoje misli i skoncentriši um. Smerno dopusti trostrukom dragulju mudrosti, istine i čistote da počiva u tvome srcu, jer to je način da iskažeš poštovanje prema Potpuno probuđenome.

Danas ti nisam doneo bilo šta materijalno da ti ponudim, jedino Dhammu, učenje poštovanog Bude. Dobro slušaj. Trebalo bi da znaš da čak ni sam Buda, sa svom svojom akumuliranom vrlinom, nije mogao da izbegne fizičku smrt. Kada je zašao u pozne godine napustio je svoje telo i odložio teško breme. Tako i ti moraš naučiti da budeš zadovoljna svim ovim godinama tokom kojih si se oslanjala na svoje telo. Trebalo bi da osetiš da je to dovoljno. 

Možeš to uporediti sa pokućstvom koje si imala dugo vremena — sa šoljama, tanjirima, posuđem i drugim. Kada si ga donela u kuću bilo je čisto i blistavo, ali je sada, posle tolikih godina upotrebe, počelo da propada. Nešto je već slomljeno, drugo je nestalo, a ono što je preostalo se raspada; ono nema neki nepromenljivi oblik i takva mu je priroda. Isto je i sa tvojim telom — neprestano se menja još od onog dana kada si se rodila, pa preko detinjstva i mladosti, sve dok nisi evo danas stigla do starosti. Moraš to prihvatiti. Buda je rekao da stanja (sankhara), bilo da se radi o unutrašnjim, telesnim stanjima ili spoljašnjim stanjima, stvari oko nas, ne sadrže neku nepromenljivu suštinu, u njihovoj prirodi je da se menjaju. Razmišljaj o toj istini sve dok je jasno ne sagledaš.

Upravo ovaj komad mesa što leži preda mnom na svom zalasku jeste saććadhamma (istina) i to je neizmenjeno Budino učenje. Buda nas je poučavao da posmatramo telo, da razmišljamo o njemu i da se prilagodimo njegovoj prirodi. Moramo biti u stanju da živimo u skladu sa svojim telom, u kakvom god se stanju ono našlo. Buda nas je poučavao da moramo postići takvu mentalnu stabilnost da ako recimo telo bude zatvoreno u tamnicu, ne dozvolimo da i um bude zatočen zajedno sa njim. Sada kada tvoje telo počinje da propada i pati od starosti, nemoj se tome opirati, ali i ne dozvoli da i tvoj um propada zajedno sa njim. Odvoj um od njega. Daj energiju umu, uviđajući istinu o stvarima kakve one zaista jesu. Poštovani Buda je podučavao da je takva priroda tela, ne može biti drugačije: rodivši se, ono stari, oboljeva i umire. To je velika istina sa kojom se neprestano susrećeš. Vođena mudrošću, pogledaj svoje telo i shvati to.

Čak i ako ti poplava ili požar unište kuću do temelja, kakva god joj opasnost zapretila, neka se to zadrži samo na kući. Ako je poplava, neka ona ne poplavi i tvoj um. Ako je požar, neka ti on ne sagori i srce. Neka samo kuća, nešto što je izvan tebe, bude poplavljena i spaljena. Dopusti umu da se oslobodi svega za šta se vezuje. Trenutak je došao.

Dugo si živela. Oči su ti videle mnogo oblika i boja, uši su ti čule bezbroj zvukova, prošla si kroz mnoga iskustva. I sva su bila upravo to — samo iskustva. Jela si izvanredna jela i svi dobri ukusi bili su samo dobri ukusi, ništa više. Neprijatni ukusi bili su samo neprijatni ukusi, samo to. Ako oko ugleda lep prizor, to je samo to, lep prizor. Ružan prizor je samo ružan prizor. Uvo začuje zanosan, melodičan zvuk i to nije ništa više od toga. Škripav, neharmoničan zvuk je jednostavno samo to. 

Buda je govorio da se bogat ili siromašan, mlad ili star, čovek ili životinja, da se nijedno biće na ovom svetu ne može zadržati dugo u jednom stanju, da je sve podložno promeni i propadanju. To je činjenica života koju ništa ne može izmeniti. Ali je Buda rekao i da nešto možemo učiniti — da posmatramo telo i um, vidimo da u njima nema neke trajne suštine, vidimo da nijedno od ta dva nije "ja" i "moje". Oni imaju samo privid suštastvenosti. Poput ove kuće, koja je samo na papiru tvoja, ali je ne možeš nigde poneti sa sobom. Isto je sa tvojim bogatstvom, tvojim posedom i porodicom — oni su svi tvoji samo po formi, oni ti ne pripadaju istinski, oni ti ne pripadaju po prirodi stvari. Ova se istina naravno ne odnosi samo na tebe; svi su u istom položaju, čak i poštovani Buda i njegovi prosvetljeni učenici. Oni se od nas razlikuju samo u jednoj stvari, a to je u svom prihvatanju stvari kakve jesu; oni vide da ne može biti drugačije.

Zato nas je Buda učio da posmatramo i ispitujemo ovo naše telo, od glave do pete i natrag. Samo pogledaj to telo. Šta vidiš? Ima li bilo čega istinski čistog tu? Možeš li naći neku srž? Čitavo to telo postupno propada i Buda nas je poučavao da ono nama ne pripada. Prirodno je za telo da tako bude, jer su svi uslovljeni fenomeni podložni promeni. Kako bi drugačije i moglo biti? Zapravo nema ničeg pogrešnog u načinu na koji telo jeste. Ne patiš ti zbog tela, već zbog pogrešne misli. Kada ono što je ispravno vidiš kao pogrešno, tada si osuđen na patnju.

To je poput vode u reci. Ona prirodno teče nizbrdo, nikada ne teče uzbrdo, jer je takva njena priroda. Ako neki čovek ode do obale reke i u njemu se, dok posmatra vodu kako brzo teče niz padinu, javi šašava želja da ona krene uz padinu, on će patiti. I šta god da uradi, pogrešna misao neće dati mira njegovom umu. Biće nesrećan zbog svog pogrešnog stava, razmišljanja protiv struje. Ako bi imao ispravan stav, uvideo bi da voda neizbežno teče niz padinu i sve dok ne shvati i prihvati tu činjenicu taj čovek će biti razdražljiv i uznemiren.

Ta reka što mora teći niz padinu je poput tvoga tela. Nekada mlado, tvoje telo sada je staro i ono sada meandrira prema smrti. Ne opterećuj se željom da bude drugačije, jer nemaš moć da to izmeniš. Buda nam je govorio da uvidimo stvari onakve kakve one jesu i onda napustimo svoju vezanost za njih. Taj osećaj napuštanja uzmi kao svoje utočište.

Nastavi da meditiraš čak i onda kada se osećaš umorna i iscrpljena. Neka tvoj um prati disanje. Napravi nekoliko dubokih udaha i onda čvrsto veži svoj um uz dah koristeći mantru "Buddho". Neka ti ta vežba pređe u naviku. Što se iscrpljenija osećaš, to suptilnija i usredsređenija tvoja koncentracija mora biti, kako bi se mogla nositi sa osećajem bola koji se javlja. Kada počneš da osećaš umor, tada potpuno zaustavi svoje misli, neka se um sabere i onda se okreni ka dahu. Ne prekidaj recitovanje u sebi: "Bud-dho, Bud-dho."

Oslobodi se svega spoljašnjeg. Ne hvataj se za misli o svojoj deci ili rođacima, ne hvataj se za bilo šta. Napusti ga. Neka se um ujedini u jednu tačku i neka tako sabran počiva na dahu. Neka dah bude jedini objekat znanja. Koncentriši se sve dok um ne postane izuzetno suptilan, sve dok osećanja ne postanu beznačajna i postoji samo velika unutrašnja jasnoća i budnost. Kada se u takvom stanju javi osećaj bola , on će postepeno sam od sebe i proći. Na kraju, gledaćeš na dah kao na rođaka koji ti je došao u posetu.

Kada nas rođak napušta, izlazimo sa njim i ispraćamo ga. Posmatramo ga sve dok se ne izgubi sa vidika i onda ulazimo u kuću. Na isti način posmatramo dah. Ako je dah grub, znamo da je grub, ako je suptilan, znamo da je suptilan. Kako postaje sve finiji, tako ga pratimo, dok nam istovremeno um postaje sve budniji. Na kraju dah sasvim iščezava i sve što ostaje jeste osećaj budnosti. To se zove sresti Budu. Posedujemo tu jasnu budnost koja se naziva "Buddho", onaj koji zna, onaj koji je budan, koji zrači. Srećemo Budu i boravimo sa njim, sa znanjem i jasnoćom. Jer onaj koji je ušao u parinibbanu bio je samo istorijski Buda od krvi i mesa. Istinskog Budu, onog koji je jasno blistajuće znanje, možemo još uvek doživeti i dostići danas i kada to postignemo srce je jedinstveno.

Zato ostavi sve, odloži, sve osim znanja. Neka te ne zavedu prizori i zvuci koji se jave u tvome umu tokom meditacije. Sve ih ostavi na stranu. Ne hvataj se ni za jedno od njih. Samo ostani sa tom ne-dvojnom svesnošću. Ne brini zbog prošlosti ili budućnosti, samo budi mirna i stići ćeš do mesta sa kojeg više nema napredovanja, ni nazadovanja, niti zaustavljanja, gde nema ničeg za čime bi posegla ili za šta bi se vezala. Zašto? Zato što nema sopstva, nema "mene" ili "mojeg". Sve je otišlo. Buda nas je podučavao da se na taj način ispraznimo od svega, da ništa ne teglimo za sobom. Da znamo i da se, znajući, ni za šta ne kačimo.

Razumevanje Dhamme, puta ka oslobađanju iz kruga rađanja i umiranja, jeste posao koji svako od nas mora da obavi sam za sebe. Zato nastavi da se oslobađaš, i da razumeš učenje. Zaista uloži napor u svoju kontemplaciju. Ne brini za porodicu. Za sada su oni tu gde jesu, u budućnosti biće isti kao i ti. Ne postoji niko na svetu ko bi mogao izbeći toj sudbini. Buda nam je savetovao da odložimo sve što ne poseduje stvarnu, trajnu suštinu. Ako sve odložiš uvidećeš istinu, ako ne, onda nećeš. Stvari su takve i to je isto za sve, zato ne brini i ne poseži za bilo čim. 

Čak i ako uhvatiš sebe da razmišljaš, i to je u redu, sve dok razmišljaš mudro. Ne razmišljaj glupo. Ako misliš o svojoj deci, razmišljaj o njima sa mudrošću, ne glupo. Ka čemu god da usmeriš svoj um, razmišljaj i znaj tu stvar sa mudrošću, svesna njezine prirode. Ako nešto znaš sa mudrošću, onda ga napuštaš i nema patnje. Um je vedar, radostan i spokojan, a okrećući se od onoga što ga uznemirava, ostaje nepodeljen. Ovog trenutka ono što možeš uzeti kao pomoć i podršku jeste tvoj dah.

To je tvoje delo, ničije više. Ostavi druge da rade svoj posao. Ti imaš svoju dužnost i odgovornost, ne treba da preuzimaš drugu koja pripada tvojoj porodici. Ne uzimaj ništa drugo, pusti sve drugo. To napuštanje će tvoj um učiniti smirenim. Jedina ti je odgovornost da sabereš svoj um i dovedeš ga do smirenja. Sve ostalo ostavi drugima. Oblici, zvukovi, mirisi, ukusi — neka drugi o njima vode računa. Ostavi sve za sobom i radi svoj posao, izvrši svoju dužnost. Šta god da se javi u tvom umu, bilo da je strah od bola, strah od smrti, nespokojstvo zbog drugih ili nešto drugo, samo mu reci: "Ne uznemiravaj me. Ti me se više ne tičeš." Uporno govori to samoj sebi kad god vidiš da se te dhamme javljaju.

Na šta se odnosi reč "dhamma"? Sve je dhamma. Ne postoji ništa što nije dhamma. A šta je sa "svetom"? Svet je upravo to mentalno stanje koje te uznemiruje u ovom trenutku. "Šta će ova osoba uraditi? Šta će ona osoba uraditi? Kada ja umrem, ko će se o njima brinuti? Kako će preživeti?" Sve to je samo "svet". Čak i puko javljanje misli o strahu od smrti ili bola jeste taj svet.

Odbaci taj svet što dalje! Svet je onakav kakav jeste. Ako mu dozvoliš da nastaje u umu i gospodari tvojom svešću, onda um postaje zamračen i ne može da vidi samoga sebe. Zato, šta god da se javi u umu, jednostavno reci: "To me se ne tiče. To je prolazno, ne može me zadovoljiti i bez trajne je suštine."

Ako misliš o tome kako bi volela da još dugo živiš, to će ti doneti samo patnju. Ali i ako misliš kako bi volela da ovog trena umreš, ili u skoroj budućnosti, to takođe nije u redu, i to je patnja, zar ne? Stanja ne pripadaju nama, ona slede svoje prirodne zakone. Ništa ne možeš učiniti oko situacije u kojoj je telo sada. Ne možeš ga malo ulepšati, učiniti ga privlačnim, kao što to rade devojke kad stavljaju karmin i puštaju nokte. Kad starost stigne, svako je u istom čamcu. Telo je takvo, ne možeš ga učiniti drugačijim. Ali ono što možeš popraviti i ulepšati jeste um.

Svako može da sagradi kuću od drveta ili opeke, ali Buda je učio da takva vrsta doma nije naš pravi dom, da je to samo privremeno naš. To je dom u ovom svetu i on sledi puteve ovoga sveta. Naš pravi dom jeste unutrašnji mir. Spoljašnji, materijalni dom može lepo izgledati, ali on nije baš miran. Tu je jedna briga, pa druga briga, ova strepnja, pa ona strepnja. Zato i kažemo da to nije naš pravi dom, on je izvan nas, i pre ili kasnije moraćemo da ga napustimo. To nije mesto na kojem možemo živeti zauvek, zato što istinski ne pripada nama, on je deo ovoga sveta. Isto je i sa našim telom; smatramo da je ono "ja" i "moja", ali zapravo ono uopšte to nije, ono je još jedan dom ovoga sveta. Tvoje telo sledilo je prirodni kurs od rođenja sve dok sada nije postalo staro i bolesno, a ti mu nisi to mogla zabraniti; stvari tako stoje. Želeti da bude drugačije bilo bi budalasto kao da želimo da pače postane pile. Kada uvidiš da je to nemoguće, da pače mora da bude pače, a pile mora da bude pile, kao i da telo mora da ostari i umre, pronaći ćeš snagu i energiju. Međutim, koliko god priželjkivala da telo nastavi i da još dugo traje, ono to neće učiniti.

Buda je rekao:

Anicca vata sankhara
Uppada vayadhammino
Uppajjhitva nirujjhanti
Tesam vupasamo sukho.

Stanja su prolazna
podložna nastanku i nestanku.
Pošto nastanu, one i nestanu —
njihovo smirenje je blaženstvo.

Reč "sankhara" se odnosi na ovo telo i um. Sankhare su prolazne i nestabilne, kad nastanu, one i nestaju; poštu su se pojavile, one prolaze, a ipak svako želi da one budu trajne. To je ludost. Pogledaj dah. Pošto je vazduh ušao, on i izlazi; takva mu je priroda, tako mora biti. Udah i izdah moraju da se smenjuju, mora biti promene. Sankhare postoje kroz promenu, ne možeš to sprečiti. Samo pomisli: možeš li da izdišeš a da ne udišeš? Da li bi se dobro osećala? Ili, možeš li samo da udišeš? Mi želimo da stvari budu trajne, ali one to ne mogu biti, to je nemoguće. Kad je jednom vazduh ušao, mora da izađe; kada je izašao, onda ponovo ulazi, i to je sasvim normalno, zar ne? Pošto smo se rodili, starimo i postajemo bolesni, a onda umiremo i to je potpuno prirodno i normalno. Zato što su sankhare obavile svoj posao, zato što se na isti način smenjuju udasi i izdasi, zato je ljudska rasa još uvek tu danas.

Čim se rodimo, već smo mrtvi. Naše rođenje i smrt su tek jedna stvar. To je nalik drvetu: kad postoji koren, moraju postojati igrane. Tamo gde postoje grane, mora biti i korena. Ne možete imati jedno bez drugog. Smešno je posmatrati kako su na samrtnom odru ljudi pogođeni tugom i uznemireni, obliveni suzama i očajni, a kako su na rođenju srećni i ushićeni. To je obmana, niko na to nije nikada gledao jasno. I mislim, ukoliko zaista želiš da plačeš, onda je bolje to raditi kad se neko rodi. Jer zapravo rođenje je smrt, smrt je rođenje, koren je grana i grana je koren. Ako bi da plačeš, plači kod korena, plači kod rođenja. Dobro osmotri: kad ne bi bilo rođenja, ne bi bilo ni smrti. Možeš li to razumeti?

Nemoj mnogo da razmišljaš. Samo pomisli: "To je ono kako jeste." To je tvoj zadatak. Sada ti niko ne može pomoći, nema bilo čega što bi tvoja porodica ili tvoja imovina mogli učiniti za tebe. Sve što ti sad može pomoći jeste prava svesnost.

Zato, ne oklevaj. Napusti. Sve to odbaci od sebe.

Čak i ako ne napustiš, ionako sve počinje da od tebe odlazi. Možeš li to da vidiš, kako različiti delovi tvog tela pokušavaju da lagano odu? Uzmi kosu: kad si bila mlada, bila je gusta i crna, a sada opada. Odlazi. Oči su ti bile zdrave i jake, a sada su slabe i pogled ti je mutan. Kada je organima dosta, oni odlaze, ovo nije njihov dom. Kao detetu, zubi su ti bili zdravi i jaki; sada su okrnjeni, možda imaš i veštačke. Tvoje oči, uši, no, jezik — sve pokušava da ode zato što ovo nije njihov dom. Ne možeš napraviti trajan dom od sankhara; možeš ostati u njima nakratko i onda moraš da ideš. To je poput stanara koji tužno gleda na svoju malu kuću. Zubi mu više nisu dobri, sluh mu nije tako dobar, telo mu nije tako zdravo, sve ga napušta.

Zato, ne moraš ni o čemu da brineš, jer to i tako nije tvoj pravi dom, samo privremeno sklonište. Pošto si došla u ovaj svet, treba da posmatraš njegovu prirodu. Sve što u njemu postoji, priprema se da nestane. Pogledaj svoje telo. Ima li u njemu ičega što je isto kao što je bilo n početku? Je li ti koža kao što je bila? Je li kosa? Nije ista, zar ne? gde je sve to otišlo? To je priroda, stvari kakve jesu. Kad im vreme istekne, stanja idu svoju putem. Ovaj svet nije nešto na šta bismo se oslonili — to je jedan beskrajni krug uznemirenja i nevolja, zadovoljstava i bolova. nema mira.

Kada nemamo pravi dom, slični smo besciljnom putniku, koji krene malo na jednu stranu, pa onda na drugu, zastane, pa onda opet krene. Sve dok se ne vratimo svom pravom domu, ne osećamo se zadovoljnim šta god da uradimo, baš kao i onaj koji je napustio svoje selo i krenuo na put. Sve dok se ponovo ne vrati kući, ne može sasvim da se opusti i bude spokojan.

Nigde na ovom svetu ne možeš pronaći pravi mir. Siromašni nemaju mir, a nemaju ga ni bogati. Odrasli nemaju mir, deca nemaju mir, neobrazovani nemaju mir, a ni visoko obrazovani. Nigde nema mira. To je priroda ovoga sveta.

Oni koji imaju malo pate, a isto i oni koji imaju mnogo. Deca, odrasli, stari, svako pati. Patnja starosti, patnja mladosti, patnja imetka i patnja siromaštva — sve je to ništa drugo do patnja.

Kada si promatrala stvari na ovakav način, videćeš anićću, prolaznost, i dukkhu, nedovoljnost. Zašto su stvari prolazne i nedovoljne? Zato što su anatta, bez suštine.

I tvoje telo koje leži ovde bolesno i bolno, kao i tvoj um koji je svestan te bolesti i bola, jesu dhamme. Ono što je bez oblika, misli, osećaji i opažaji, to se naziva namadhamma. A ono što je razdirano bolom i mukom naziva se rupadhamma. Materijalno je dhamma i nematerijalno je dhamma. I tako, živimo sa dhammama, u dhammama, mi smo dhamme. Zapravo, nigde sopstvo nije moguće pronaći, samo dhamme koje neprekidno nastaju i nestaju, kao što im je i priroda. U svakom trenutku prolazimo kroz rođenje i smrt. To je ono što jeste.

A kada pomislimo na uzvišenog Budu, koliko istine je izrekao, tada osetimo i koliko je vredan poštovanja i predanosti. Kad god vidimo istinu nečega, tad vidimo i njegovo učenje, čak i ako nikada zapravo nismo praktikovali Dhammu. No, ako i posedujemo znanje o tom učenju, ako smo ga proučavali i praktikovali, a nismo uvideli njegovu istinu, tada smo još uvek beskućnici.

Zato razumi da će svi ljudi, sva stvorenja, jednom otići. Kad biće prožive svoje vreme, ona odlaze svojim putem. Bogati, siromašni, mladi, stari, sva bića moraju doživeti tu promenu.

Kad shvatiš da je to ono kakav je ovaj svet, osetićeš da to jedno tegobno mesto. Kada uvidiš da nema ničeg stabilnog ili suštinskog u šta bi se pouzdala, osećaš se mučno i otrežnjeno. To što si otrežnjena ne znači da si i puna odbojnosti. Um je čist. Vidi da ne postoji način da se takvo stanje stvari promeni, svet je jednostavno takav. Znajući to, u stanju si da se oslobodiš vezanosti, oslobodiš sa umom koji je ni srećan ni tužan, već u miru sa sankharama, tako što sa mudrošću posmatra njihovu promenljivu prirodu.

Anicca vata sankhara — sve sankhare su prolazne. Jednostavno rečeno: prolaznost jeste Buda. Ako nešto što je prolazno vidimo zaista jasno, videćemo da je ono trajno, trajno u smislu da je njegova podložnost promeni nepromenljiva. To je trajnost koju poseduju živa bića. Neprekidna transformacija se odvija, od detinjstva, preko mladosti, do starosti i upravo ta prolaznost, ta priroda promene, jeste trajna i fiksirana. Ako na to pogledaš na ovaj način, tvoje srce osetiće olakšanje. Nisi samo ti koja kroz sve to prolaziš, već svako od nas.

Kada o stvarima tako razmišljaš, videćeš ih kao mučne i iz toga se rađa otrežnjenje. Tvoja opčinjenost svetom čulnih užitaka će nestati. Uvidećeš da ukoliko imaš mnogo stvari, tada moraš mnogo toga da ostaviš za sobom; ako ih imaš tek nekoliko, tada ćeš ih ostaviti tek nekoliko. Imetak je samo imetak, dug život je samo dug život, nema u tome ničeg posebnog.

Ono što je bitno jeste da radimo onako kako je poštovani Buda podučavao i izgradimo sopstveni dom, da ga izgradimo na način koji sam ti opisao. Podigni svoj dom. Napuštaj. Napuštaj sve dok um ne dosegne mir, u kojem nema napredovanja, nema povlačenja i nema zaustavljanja. Zadovoljstvo nije naš dom, bol nije naš dom. I zadovoljstvo i bol se menjaju i prolaze.

Veliki učitelj je uvideo da su sve sankhare prolazne i zato nas je savetovao nas da napustimo svoju vezanost za njih. Kada stignemo na kraj života, i tako nećemo imati izbora, nećemo moći da bilo šta ponesemo sa sobom.. Zato, nije l bolje da te stvari odložimo i pre toga? One su tek preteški tovar koji treba tegliti; zašto ne bi odbacila taj tovar odmah? Čemu trud da ga nosaš unaokolo? Napusti ih, opusti se i pusti neka se tvoja porodica pobrine o tebi.

Onaj ko se stara o bolesnima raste u dobroti i vrlini. Onaj ko je bolestan i daje takvu priliku drugima, ne bi trebalo da im otežava. Ako osetiš neki bol ili drugi problem, kaži im to i održavaj um u povoljnom stanju. Onaj ko se stara o svojim roditeljima, treba um da ispuni toplinom i blagošću, ne da bude uhvaćen u odbojnost. To je trenutak kada možeš da otplatiš dug koji prema njima imaš. Od kad si se rodila, pa kroz detinjstvo i sve dok nisi odrasla, zavisila si od svojih roditelja. To što smo danas ovde moguće je zato što su nam naše majke i očevi pomogli na toliko mnogo načina. Dugujemo im neizmerno mnogo zahvalnosti.

Zato danas, kad su se okupila tvoja deca i rođaci, neka uvide kako su njihovi roditelji postali njihova deca. Ranije, vi ste bili njihova deca; sada su oni postali vaša. Starili su sve dok nisu opet postali deca. Memorija im je popustila, oči im slabo vide, a uši ne čuju; ponekad izgovaraju neke besmislene reči. Neka vas to ne uznemirava. Svi vi koji negujete bolesnika morate znati kako da te stvari napustite. Kad je malo dete neposlušno, roditelji mu nekad puste na volju samo da bi bilo mirno, da ga usreće. Sada su vaši roditelji poput deteta. Njihova sećanja i opažanja su zbrkana. Nekad se zabune oko vašeg imena ili ih zamolite da vam daju šolju, a oni donesu tanjir. To je normalno, ne uzbuđujte se zbog toga.

Neka se pacijent seća ljubavi onih koji ga neguju i strpljivo podnosi bolne osećaje. Potrudi se, neka ti um ne postane rastrojen i uznemiren, ne otežavaj onima koji se o tebi staraju. I neka oni koji neguju bolesnika ispune um vrlinom i blagošću. Neka vas ne odbija onaj neprivlačni deo tog posla, čišćenje šlajma, mokraće ili izmeta. Dajte sve od sebe. Neka svako u porodici uradi ponešto.

To su vaši jedini roditelji. Dali su vam život, bili su vaši učitelji, vaše bolničarke i lekari – bili su vam sve. To što su vas podigli, delili sa vama sve što imaju i ostavili vam to u nasledstvo, to je velika zasluga roditelja. Otuda je Buda podučavao vrline kataññu i katavedi, znanja da dugujemo zahvalnosti i pokušavanje da odužimo taj dug. Te dve vrline se međusobno dopunjuju. Ako su nam roditelji u nevolji, ako su bolesni ima imaju drugih problema, tada dajemo sve od sebe da im pomognemo. To je kataññu i katavedi, to je vrlina koja održava ovaj svet. Ona doprinosi da se porodice ne raspadnu, ona ih čini stabilnim i harmoničnim.

Danas sam ti doneo Dhammu kao poklon u ovo vreme bolesti. nemam materijalnih stvari koje bih ti dao; izgleda da ih u kući ionako ima dovoljno i zato ti dajem Dhammu, nešto čija vrednost traje, nešto što nikada nećeš biti u stanju da potrošiš. Pošto si je primila od mene, možeš je podeliti sa koliko god hoćeš drugih ljudi i nikada je neće ponestati. Takva je Istina. Srećan sam što sam mogao da ti poklonim dar Dhamme i nadam se da će ti pružiti snagu da se nosiš sa svojim bolom.