Theravāda budističko društvo

Priroda Dhamme

Download PDF

Priroda Dhamme

Ađan Ča


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Ponekad, kad je voćka u cvetu, dune vetar i latice raspe po zemlji. [1] Neki pupoljci ostanu i izrastu u male, zelene plodove. Onda opet dune vetar i opet neki od njih otpadnu! Drugi ostanu na grani i izrastu u skoro zreo ili potpuno zreo plod, pre nego što otpadnu.

Isto tako je i sa ljudima. Slično cvetovima i plodovima na vetru, i oni padnu u različitim periodima života. Neki ljudi umro dok su još u materici, drugi tek nekoliko dana pošto se rode. Neki ljudi žive nekoliko godina i onda umru, nikad ne dostigavši zrelost. Muškarci i žene umiru mladi. Neki drugi dostignu zrelo doba pre nego što umru.

Kada razmišljate o ljudima, imajte na umu prirodu ploda na vetru: i jedno i drugo je veoma nepouzdano.

Ova nepouzdanost stvari može se videti i u manastirskom životu. Neki ljudi dođu u manastir sa namerom da se zamonaše, ali onda promene mišljenje i odu, neki od njih sa obrijanom glavom. Drugi su već iskušenici, pa tek onda odluče da odu. Neki su monasi tek jednu godinu i onda odu. Baš kao i plodovi na vetru – sve je vrlo nepouzdano!

Slično je i sa našim umovima. Mentalni podražaj nastane, povuče um i onda um padne – baš kao i plod sa voćke.

Buda je razumeo ovu nepouzdanost stvari. Posmatrao je voćke na vetru i razmišljao o monasima i iskušenicima među svojim učenicima. I otkrio je da je i njihova priroda u suštini ista – nepouzdana! Kako bi i moglo biti drugačije? Takva je jednostavno priroda svih stvari.

Tako, za onoga ko vežba svesnost nije neophodno da ima nekoga da ga savetuje i podučava mnogo kako bi bio u stanju da vidi i razume. Jedan primer je sam Buda, koji je u jednom od svojih prethodnih života bio kralj Mahađanaka. On nije morao mnogo da uči. Sve što mu je bio potrebno jeste da posmatra drvo mangoa.

Jednoga dana, dok je jašući na slonu išao parkom u pratnji svojih savetnika, opazio je da su se grane nekih stabala povijala od bogatog roda. Pošto nije mogao da se tom prilikom zaustavi, odlučio je da se kasnije vrati i da nabere mango. Nije mu, međutim, ni na kraj pameti padalo da su pohlepni savetnici koji su išli za njim obrali sve što se moglo obrati; da su koristili motke kako bih sve plodove otresli, udarali i lomili grane i razbacivali lišće na sve strane. Kada se uveče kralj vratio u voćnjak mangoa, unapred je zamišljao izuzetni ukus plodova, da bi ođednom otkrio da nema nijednog, svi su bili obrani! I ne samo to, već su i grane bile polomljene, a lišće svuda po zemlji.

Sasvim razočaran i uznemiren, kralj onda opazi još jedno stablo mangoa u blizini, ali na njemu nijedna grana nije bila slomljena, niti list otrešen. Zapitao se zašto je to tako. I onda shvati da na njemu nema nijednog ploda. Ako drvo nema ploda, niko ga ni ne primećuje i njegovi lišće i grane ostanu neoštećeni. Ova lekcija ga je zaokupila tokom povratka u palate: “Muka je, teret i teškoća biti kralj. Potrebno je neprekidno brinuti o svakom podaniku. I šta ako neko pokuša da napadne, opljačka ili osvoji delove kraljevstva?” I tako nije mogao mirno da zaspi; a i kad je zaspao, mučili su ga teški snovi.

Posle buđenja ponovo je u mislima video drvo mangoa bez plodova i njegove nedirnute grane i lišće. “Ako i mi postanemo slični tom mangou”, razmišljao je, “I naše ‘lišće’ i ‘grane’ će takođe ostati neoštećeni”.

U svojoj odaji kralj je sedeo i meditirao. Na kraju, nadahnut lekcijom koju mu je dao mango, odlučio je da se zaredi. Upoređivao je sebe sa tim drvetom i zaključio da ako se neko ne zapetlja u poslove ovoga sveta, postaće istinski nezavistan, oslobođen briga i poteškoća. Njegov um biće miran. Posle takvog razmišljanja, postao je lutajući monah.

Nadalje, kud god bi došao, kad bi ga pitali ko je njegov učitelj, odgovorio bi: “Mango”. Nije mu toliko bilo potrebno bilo kakvo drugo učenje. Drvo mangoa bilo je povod njegovom probuđenju za Opanayiko-Dhammu, za učenje koje vodi ka unutra. I sa tim probuđenjem je on postao monah, onaj ko ima malo briga, zadovoljan je malim i raduje se samoći. Kraljevski status je napustio i konačno je njegov um našao svoj mir.

U ovoj prici Buda je bio bodhisatta koji je na ovaj način neprekidno razvijao svoju praksu. Poput Bude u liku kralja Mahađanake, i mi bi trebalo da se osvrnemo oko sebe i posmatramo, jer sve na ovom svetu može da nas poduči.

Sa makar malo intuitivne mudrosti, bićemo u stanju da jasno prozremo puteve ovoga sveta. I doći ćemo do razumevanja da je sve na ovome svetu naš učitelj. Drveće i loza, na primer, mogu nam otkriti pravu prirodu stvarnosti. Kad imamo mudrost, više nema potrebe da postavljamo pitanja, da proučavamo. Od prirode možemo naučiti dovoljno da bismo postali probuđeni, baš kao u priči o kralju Mahađanaki, jer sve sledi put istine. Ništa ne odstupa od istine.

Uz mudrost idu staloženost i obuzdanost, a uz njih opet dublji uvid u prirodu stvari. Na taj način, razumećemo da krajnja istina svega jeste “anićća-dukkha-anattā”. [2] Uzmite na primer drveće; sva drveća na ovom svetu su jednaka, sva su Jedno, kada ih posmatramo kroz vizuru “anićća-dukkha-anattā”. Prvo, ona nastanu, zatim rastu i stare, neprekidno se menjajući, da bi na kraju umrla, baš kao što svako drvo mora da umre.

Isto tako, ljudi i životinje bivaju rođeni, rastu i menjaju se tokom života, sve dok na kraju ne umru. Mnogobrojne promene koje se dogode tokom ovog putovanja od rođenja do smrti pokazuju Put Dhamme. To znači da su sve stvari prolazne, da im je propadanje i rastvaranje prirodno stanje. Ukoliko posedujemo svesnost i razumevanje, ukoliko učimo sa mudrošću i sabranošću, videćemo Dhammu kao stvarnost. Tako, videćemo da se ljudi neprekidno rađaju, menjaju i na kraju umiru. Sve je podložno tom ciklusu rađanja i umiranja i zbog toga svako u ovom univerzumu jeste Jedno bice. I tako, videti jednu osobu jasno i precizno isto je kao i videti svaku drugu osobu na ovom svetu.

Isto tako, sve jeste Dhamma. Ne samo stvari koje vidimo fizičkim očima, već isto tako i ono što vidimo u svom umu. Misao se pojavi, potom se menja, onda nestaje. To je “nāma Dhamma ”, jednostavno mentalna slika koja nastane i nestane. To je prava priroda uma. Sve zajedno, to je plemenita istina o Dhammi. Ako ne gledamo i posmatramo na ovakav način, mi zapravo ne vidimo! Ali, ako vidimo, tada imamo i mudrost da slušamo Dhammu koju je objavio Buda.

Gde je Buda?
Buda je u Dhammi.
Gde je Dhamma?
Dhamma je u Budi.
Upravo ovde, sada!
A gde je Sangha?
Sangha je u Dhammi.

Buda, Dhamma i Sangha postoje u našim umovima, ali mi moramo to jasno da vidimo. Neki ljudi prihvate prazne reči i kažu: “Ah! Buda, Dhamma i Sangha postoje u mom umu”. Pa ipak, njihovo vežbanje nije tome saglasno ili prikladno. Otuda nije tačno da se Buda, Dhamma i Sangha mogu pronaći u njihovim umovima, a samo zato što “um” mora prvo postati onaj um koji zna Dhammu.
Vraćajući sve na ovu tačku Dhamme, shvatićemo da istina postoji u ovome svetu i da je otuda moguće da je kroz vežbanje saznamo.

Na primer, “nāma Dhamma”, osećaji, misli, maštanja itd., sve je to nepouzdano. Kad se javi bes, on raste i menja se, da bi na kraju nestao. Sreća, isto tko, nastaje, raste i menja se, a na kraju nestaje. I jedno i drugo je prazno. Nijedno nije nekakva “stvar”. Sve je takvo, i ono mentalno i ono materijalno. U nama postoje ovo telo i um. Izvan nas, postoji drveće, puzavice i sve druge stvari koje pokazuje taj univerzalni zakon neizvesnosti.

Bilo da se radi o drvetu, planini ili nekoj životinji, i prvo i drugo i treće je Dhamma, sve je to Dhamma. A gde je ta Dhamma? Pojednostavljeno govoreći, ne postoji bilo šta što nije Dhamma. Dhamma je priroda. Ovo se naziva “Saćća Dhamma”, Istinska Dhamma. Ako vidimo prirodu, vidimo Dhammu; ako vidimo Dhammu, vidimo prirodu. Gledajući prirodu, znamo Dhammu.
I onda, kakva je korist od mnogo učenja kada krajnja priroda života, upravo u ovom trenutku, u ovom činu, jeste jedan beskrajni krug rađanja i umiranja? Ako smo sabrani i potpuno svesni bez obzira u kojem položaju naše telo bilo (sedeći, stojeći, hodajući ili ležeći), tada je znanje o samome sebi spremno da bude rođeno; a to znači znanje o istini Dhamme već postoji ovde i sada.

U ovom trenutku, Buda, pravi Buda, još uvek živi, jer on je sama Dhamma, “Saćća Dhamma”. A “Saćća Dhamma”, ono što omogućuje da neko postane Buda, još uvek postoji. Ona nije nigde pobegla! Iz nje nastaju dva Bude: jedan u telu i drugi u umu.

“Prava Dhamma”, govorio je Buda Anandi, “može se razumeti jedino kroz vežbanje”. Ko god vidi Budu, vidi Dhammu. A kako? Prethodno, Buda nije postojao; tek kada je Siddhattha Gotama [3] razumeo Dhammu, postao je on Buda. Ako to tako objasnimo, onda je on jedan od nas. Ako mi razumemo Dhammu, onda ćemo isto tako i mi postati Buda. Ovo se naziva Buda u umu ili “Nāma Dhamma”

Moramo biti svesni svega što činimo, jer mi smo naslednici svojih i dobrih i loših dela. Ako sejemo dobro, onda i žanjemo dobro. Ako sejemo loše, onda i žanjemo loše. Da biste se uverili kako je zaista tako, sve što treba da radite jeste da posmatrate svoj život. Kad je razumeo ovu istinu, Siddhattha Gotama je postao probuđen i tako se u ovom svetu pojavio Buddha. Isto tako, ako bilo ko vežba da bi dostigao ovu istinu, tada će i on postati Buda. Otuda, Buda još uvek postoji. Neki ljudi zaista sa radošću kažu: “Ako Buda još uvek postoji, tada i ja mogu da praktikujem Dhammu!” Tako bi trebalo da gledate na sve to.

Dhamma koju je Buda razumeo jeste ona Dhamma koja trajno postoji u ovom svetu. Ona se može uporediti sa podzemnom vodom koja je stalno u zemlji. Kad neko hoće da iskopa bunar, mora kopati dovoljno duboko da bi stigao do podzemne vode. Ta vode je već u zemlji. Taj koji kopa ne stvara tu vodu, on je samo otkriva. Slično tome, Buda nije izmislio Dhammu, nije stvorio Dhammu. On je samo otkrio ono što je već postojalo. Zahvaljujući kontemplaciji, Buda je video Dhammu. Zato se kaže da je Buda bio probuđen, jer probuđenje znači znati Dhammu. Dhamma jeste istina ovoga sveta. Kad ju je video, Siddhattha Gotama je nazvan “Buda”. I ta Dhamma jeste ono što ljudima omogućuje da postanu Buda, “Onaj koji zna”, onaj koji zna Dhammu.

Ako su bića dobrog ponašanja i verni Buda-Dhammi, tada u njima nikada neće biti iscrpljene vrlina i dobrota. Uz pomoć razumevanja, uvidećemo da mi zapravo nismo daleko od Bude, već da sedimo licem u lice sa njim. Kada razumemo Dhammu, u istom tom trenutku ćemo ugledati Budu. Ako zaista vežbamo, tada ćemo čuti Buda-Dhammu bilo da sedimo u podnožju drveta, ležimo ili smo u bilo kojem drugom položaju. To nije nešto o čemu treba samo razmišljati. To je nešto što se rađa u čistom umu. Nije dovoljno zapamtiti ove reči, jer se to zasniva na viđenju same Dhamme, ni na čemu drugom. Zato moramo biti odlučni da vežbamo kako bismo bili u stanju da to vidimo, i tada će naša praksa biti zaista potpuna. Gde god da sedimo, stojimo, hodamo ili ležimo, čućemo Budinu Dhammu.

Kako bismo praktikovali njegovo učenje, Buda nas je savetovao da živimo na mirnom mestu, tako da smo u prilici da naučimo kako da saberemo i obuzdamo svoja čula: oko, uho, nos, jezik, telo i um. To je temelj naše prakse, jer to su mesta na kojima sve stvari nastaju, i samo na tim mestima. Tako sabiramo i obuzdavamo ovih šest čula kako bismo upoznali stanja koja se tu javljaju. Sve što je dobro i loše nastaje kroz ovih šest čula. Ona su glavne sposobnosti tela. Oko dominira pri viđenju, uho pri slušanju, nos pri mirisanju, jezik pri kušanju, telo pri doticanju toplog, hladnog, tvrdog, mekanog, a um pri nastajanju mentalnih slika. Sve što treba da radimo jeste da svoju praksu izgradimo oko ovih tačaka.

A praksa je vrlo laka, jer sve što je neophodno je Buda već uradio. To se može uporediti sa time da je Buda zasadio voćnjak i sada nas poziva da u njemu beremo. Mi sami ništa ne treba da zasadimo.

Bilo da se radi o moralu, meditaciji ili mudrosti, ništa ne treba stvarati, odlučivati ili spekulisati, jer sve što treba da uradimo jeste da sledimo stvari koje već postoje u Budinom učenju. Zato, mi smo bića koja imaju mnogo zasluga i mnogo sreće kad samo u došli u priliku da čujemo Budino učenje. Voćnjak već postoji, voće je već zrelo. Sve je već gotovo i savršeno. Jedino još nedostaje onaj ko će da uzbere voće, neko sa dovoljno poverenja u praksu!

Moramo biti svesni da su naše zasluge i sreća vrlo vredni. Sve što treba da uradimo jeste da pogledamo unaokolo i vidimo koliko mnogo je bića bez sreće; uzmimo, na primer, pse, svinje, zmije ili neka druga stvorenja. Ona nemaju šansu da proučavaju Dhammu, nemaju šansu da upoznaju Dhammu, nemaju šansu da praktikuju Dhammu. To su bića loše sreće, koja primaju kammičku odmazdu za svoja dela. Kada neko nema šansu da proučava, upozna i praktikuje Dhammu, tada nema ni šansu da se oslobodi patnje.

Kao ljudska bića, mi ne treba sebi da dozvolimo da postanemo žrtve loše sreće, lišeni valjanih dela i discipline. Nemojte budite žrtve loše sreće! To znači, onaj bez nade da će kročiti putem dostizanja nibbane, bez nade da će razviti vrlinu. Ne mislite da smo mi već beznadežni! Ako tako razmišljamo, postajemo vlasnici loše sreće, baš kao i druga bića.

Mi smo bića koja dolaze iz Budine sfere uticaja. Tako mi ljudska bića imamo dovoljno zasluga i resursa. Ako ispravimo i razvijemo svoje razumevanje, stavove i znanje sada, onda će nas to odvesti do toga da se ponašamo i vežbamo tako da vidimo Dhammu u sadašnjem životu kao ljudska bića.

Mi se razlikujemo od drugih bića, po tome što bi trebalo da nas probudi Dhamma. Buda je učio da u ovom trenutku Dhamma postoji ovde, pred nama. Buda sedi pravo pred nama, ovde i sada! Pa u kojem drugom vremenu i mestu ćete početi da gledate?

Ako ne razmišljamo pravilno, ako ne vežbamo pravilno, spašćemo na to da budemo životinje ili bića u paklu ili gladni duhovi ili demoni. [4] A kako to? Samo zavirite u svoj um. Kad se pojavi bes, šta je to? Evo ga, samo gledajte! Kada se pojavi obmana, šta je to? To je to, baš tu! Kada se pohlepa javi, šta je to? Upravo tu pogledajte! Ako ne prepozna i jasno ne razume ova mentalna stanja, um se menja i više nije um ljudskog bića. Sva stanja su u procesu nastajanja. Nastajanje podstiče rađanje ili egzistenciju, određenu sadašnjim stanjima. Tako mi postajemo i postojimo na način na koji nas naš um uslovljava.


Beleške

[1] Govor održan učenicima Zapadnjacima u Bung Wai šumskom manastiru u tokom meditativnog povlačenja 1977, neposredno pošto se jedan od starijih monaha razmonašio i napustio manastir. [Natrag]

[2] Anićća-dukkha-anattā: tri karakteristike postojanja, a to su: prolaznost/nestabilnost; patnja/nedovoljnost; ne-sopstvo/impersonalnost. [Natrag]

[3] Siddhattha Gotama: ime istorijske ličnosti koja je potom postala Buda (Budni, onaj koji zna). Ova reč takođe označava stanje probuđenja ili prosvetljenja. [Natrag]

[4] Prema budističkom mišljenju, bića se rađaju u nekom od osam stanja egzistencije, u zavisnosti od svoje kamme. Tu su tri nebeska stanja (gde dominira sreća), ljudsko stanje i četiri već pomenuta loša stanja (gde dominira patnja). Poštovani ađan ovde naglašava da bi ova stanja trebalo da prepoznamo u svome umu u sadašnjem trenutku. Tako da u zavisnosti od stanja uma, možemo reći da se neprekidno preporađamo u ovim različitim stanjima. Na primer, kada je um zahvaćen plamenom besa, tada smo sa ljudskog plana pali i preporodili se u paklu upravo ovde i sada. [Natrag]