Theravāda budističko društvo
Download PDF

Neočekivana sloboda

Ađan Munindo


Prevod Nenad Ivanović
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Bez osuđivanja

Neznanje je najveća mana,
veća od bilo koje druge.
Napustivši je, budite bez mana, o monasi!

Dhammapada, stih 243

Da li bismo mogli zajedno da razmislimo o tome šta se događa kada smo uhvaćeni u klopku navike da osuđujemo?
Više puta sam u poslednje vreme čuo izraz “kult krivice”. Začudo, neki od onih koji su koristili taj izraz kao da veruju da je “neko tamo” odgovoran za postojanje toga kulta.

Sa stanovišta prakse, naše istraživanje osuđivanja počinjemo tako što prvo posmatramo šta je to čime mi doprinosimo sopstvenoj patnji. Kada smo utvrdili naš udeo, onda smo u stanju da bolje razumemo uzroke nastajanja patnje.
Razmotrimo jedan primer. Prošle nedelje je vozač bagera kopajući na gradilištu našeg centra za meditaciju pokidao glavnu cev za snabdevanje vodom. Zbog toga su manastir i nekoliko okolnih kuća četiri sata bili bez vode. Usledilo je prilično mnogo osuđivanja. Neki ljudi su smatrali da je vozačeva krivica, jer nije bio dovoljno pažljiv. Drugi su govorili da je to krivica vođe projekta što nije dovoljno istražio stvari pre početka radova. Sledeća grupa je tvrdila da je to krivica šefa gradilišta, jer je dopustio da radnici rade bez nadzora. Čak je bilo i tvrdnji da su susedi prizvali ovo da se desi svojom lošom karmom jer su tako teški i komplikovani.

Zatim je usledila priča o tome kako je kvalitet vode koju ovde pijemo jako loš. Osudu za to, kako je zaključeno, zaslužuju oni koji su odgovorni za globalno otopljavanje. To svakako nije Engleska, jer je ona samo jedna mala zemlja. To mora biti Amerika. Četiri procenata svetske populacije proizvodi dvadeset i četiri posto zagađenja! Lako je osuđivati Ameriku.

Ali kuda nas vodi ta osobina da osuđujemo? Na površini, možemo se osećati bolje ukoliko imamo nekoga da osuđujemo. Može nam laknuti kad pomislimo da znamo ko je kriv. Mogućnost da etiketiramo druge kao odgovorne je takođe u vezi sa strepnjom, proizašlom iz potrebe da uvek znamo da su stvari pod kontrolom. No, da li nas oslobađa od patnje to što imamo koga da osuđujemo (taj neko možemo biti i mi). Nagrada stiže trenutno, ali da li je to isto što i nalaženje zadovoljstva? Sada smo stvorili sebi neprijatelja, što je samo drugi vid patnje. Ukoliko osuđujemo sami sebe, onda sami postajemo povređeni i podeljeni iznutra još više nego što smo to bili ranije.

Ispravna motivacija

Naravno da je motivacija da otkrijemo uzroke problema naša prirodna zainteresovanost da budemo oslobođeni od patnje i nema ništa loše u vezi sa time. Ipak, vrsta osuđivanja o kojoj ovde govorimo ne dolazi iz našeg čistog srca. U ovakvim slučajevima zdrav impuls da razumemo uzroke patnje biva zatrovan neobuzdanim strastima. Životna energija koju doživljavamo kroz ljudske strasti se sada rasplamsava, obuzima naša srca i usijava nam um.

Sama po sebi, ova životna energija nije ni dobra ni loša. Neutralna je. Ali načinom na koji se manifestuje podstiče predstave o dobrom i lošem. Način na koji se odnosimo prema ovim predstavama može nam omogućiti da preuzmemo odgovornost za svoju patnju. Kako vidimo, naše iskustvo je ono što određuje da li idemo kroz život osuđujući kada god patimo ili smo, kada patnja naiđe, učvršćeni u nameri da budemo slobodni.

Šta mi, dakle, možemo da uradimo? U prethodnim razmišljanjima o zaljubljivanju istraživali smo kako, na vrhuncu snage i životnosti, možemo da skliznemo u stare načine sužavanja svesnosti i tako izgubimo lepotu i slobodu stanja “biti pun ljubavi”. Razmatrali smo kako se ovo događa kao posledica naše nesposobnosti da prihvatimo punoću života, sa svom njegovom energijom. Ova nesposobnost proizilazi iz navikom pokretanog straha, koji rezultira našom hroničnom ograničenošću da živimo životom punoga srca. Umesto da budemo oslobođeni onime što obećava da nam pruži sreću bez kraja, završimo tako što sve to pokvarimo i postajemo ovisni jedni o drugima kroz naša vezivanja.

Nije li to slično sa osuđivanjem? Kada ne dobijemo ono što želimo, ili dobijemo ono što ne želimo, ili izgubimo ono u čemu smo uživali dok smo ga imali, patimo od bola razočarenja, tuge i očajanja. Energija se razbukti i počinjemo da gorimo. Početna reakcija se pretvara u ozlojeđenost i jarost. Kako se oluja pojačava i penje u glavu, tako počinjemo da tražimo koga ili šta bismo mogli da osudimo. Ubeđeni smo da nismo u stanju da podnesemo bol – kao vulkan koji zemljina kora ne može da zaustavi – i onda energija izlazi u vidu eksplozije i pada na objekat našeg osuđivanja. Zato što nam se čini da je pritisak izazvan frustracijom iznad granice tolerancije, energiju srca usmeravamo van sebe.

Ako sve ovo uočimo, vidimo i onu tačku u kojoj se stvari mogu promeniti. Ukoliko smo spremni da ovako reagujemo, moguće je da se, umesto da postanemo još krući u prijanjanju za stvari koje želimo, otvorimo i prihvatimo te strasti. Pripremati se uz ovakvu vrstu kontemplacije znači povećavati izglede za punoću uma onda kada nam bude najpotrebnija.

Ispravna priprema

Svi znamo kako je to kada smo obuzeti strastima. Prema tome ne treba da čekamo da se to desi, pa da onda nešto preduzimamo. Ispravna priprema je način na koji možemo da se zaštitimo od sopstvenih štetnih navika. Uspostavljajući unapred ovu vrstu razumevanja, mnogo je manja verovatnoća da ćemo da skliznemo nazad u stari način života. Sila navike je sada obuzdana punoćom uma. Ovakva vrsta promišljene odmerenosti nije isto što i slepo potiskivanje za koje se bojimo da će nam se vratiti u budućnosti u mnogo moćnijoj formi.

Praktikujući ovakvu odmerenost, stvaramo uslove da prozremo privid patnje. Razvijamo sposobnost da prevaziđemo to stanje inertnosti koje nas uvek iznova vezuje za ponižavajuće stanje “gubitništva”. Kada iskusimo stanje odsustva straha koje nam je poznato kao ljubav, u iskušenju smo da ščepamo njegovu lepotu, verujući da ćemo tako učiniti da ona traje. Ali kako se povećava uvid u ispravnu odmerenost i svojim sjajem nadjačava stare bolne navike, ljubav se pročišćava. Poređenja radi, kada smo povređeni, težimo da reagujemo odbacivanjem, tražeći nekoga ili nešto da okrivimo. Ali usmeravanje strasti ka spolja, na neki spoljašnji objekat, čini nas slabim i ovisnim. Ukoliko možemo dovoljno dugo da ostanemo sa tom energijom, opirući se iskušenju da pokušamo da je se oslobodimo, onda će ta energija rasti sve dok se zidovi koji nas drže u zatvoru ne sruše. I tada se naša svesnost otvara. Biti obuzdan, sa svesnošću koja zna, predstavlja ujedno i transformaciju. Svesno obuzdavanje je pogonska snaga koja nas oslobađa.

Nakon što smo svesno prošli kroz takvo proširenje svesnosti, sasvim nam je jasno da nismo bespomoćne žrtve svojih unutrašnjih strahova. Transformacija divljih strasti kroz svesnost znači da potpuno drugačije gledamo na njihovo rasplamsavanje. Otkrivamo da u nama postoji malo više prostora za njih – barem dotle dok sami sebe ponovo ne sputamo. Ne posmatramo ih više kao neprijatelje kojima neprekidno moramo da se odupiremo. Od ovoga momenta nadalje imamo drugačiji pogled na patnju. Učenje koje nam kaže da puna svesnost o patnji vodi do oslobađanja od patnje sada postaje istina na jedan novi način. Od sada, kada se pojavi bol kao što je razočarenje, razumemo da je zaustavljanje impulsa da osuđujemo pravi put, a ne mučno, beskrajno trpljenje. Dozvoliti da pritisak strasti u nama poraste, dok u isto vreme ostajemo mirni i fokusirani sa jednim stavom zanimanja, to je put do novog razumevanja. Drugim rečima, naša patnja, posmatrana na ovaj način, postaje ključ koji otvara upravo ona vrata zbog kojih smo se osećali kao u zatvoru.

Trebalo bi da razmotrimo još jednu stvar, a to je rizik da, kada okusimo plodove prakse i oduševi nas prostranstvo proširene svesnosti, postanemo jalovi i uobraženi. Možda pomislimo: “Transformisao sam svoj bes”. Ovo znači ponovo se izgubiti. Energija koja nas je zaista oslobodila skučenog prostora zgrčenog srca, nije ista kao i energija naših obmana. Nije “ja” to uradilo. To je uradila priroda. To je uradila Dhamma. Tvrdnja koju izričemo je zapravo samo ona stara navika koja ponovo diže glavu. Ali i odatle možemo nešto da naučimo. Možemo još jasnije da uvidimo kako neprobuđeni ego neprestano pokušava da dosegne sigurnost vezujući se za bilo šta. Impuls probuđenja, međutim, traži jedino istinu: nema slobode kroz vezivanje.

Nadam se da će nam ovo razmatranje svima pomoći da naučimo kako da budemo obazrivi.