Theravāda budističko društvo
Download PDF

Neočekivana sloboda

Ađan Munindo


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Istinska uteha

Mudrost je ta koja omogući
napuštanje manje sreće
za račun dostizanja sreće
koja je veća.

Dhammapada, stih 290

Tokom srednje škole, redovno su me ohrabrivali da učestvujem na godišnjem takmičenju u govorništvu koje je organizovao lokalni Rotari klub. Mislim da su roditelji to činili delimično i zato što su se nadali da bih mogao da nastavim porodičnu tradiciju i postanem protestantski propovednik. Kakva god da im je bila motivacija, koristio mi je taj izazov. Sećam se dve godine kada sam bio naročito uspešan. Jedne sam govorio o svom heroju iz tog doba, dr Albertu Švajceru, i druge je moja tema bila da li bi religija trebalo da bude uteha ili izazov. Te dve teme su mi i dalje zanimljive, ali ovom prilikom bih se okrenuo samo ka ovoj drugoj.: treba li da religija bude uteha ili izazov? To pitanje iziskuje razmatranje na kojem god stupnju prakse da se nalazimo. Šta je to za čime tragamo kroz svoja iskustva sa religijom? Tragamo li za utehom? Očekujemo li poruku utehe? Ili nas naša religija podstiče? I šta je to što mislimo da bi ona trebalo da radi? Moja posvećenost rođena je iz autentičnog interesovanja za obe ove stvari – za pronalaženje utehe i za prave izazove.

Pronalaženje utehe u Dhammi

Kakav je to osećaj kada religija teši ili kakav bi on trebalo da bude? U budističkim tekstovima, kao i u svakodnevnom iskustvu nalazimo da je impuls da se okrenemo unutrašnjem životu, duhovnom životu, često podstaknut patnjom. Tako je bilo u Budino vreme, a tako je i danas – nezadovoljstvo i unesrećenost navode bića da tragaju za nečim što je više od sreće koja dolazi od zadovoljavanja čula. Kažu da nije zadovoljstvo to zbog kojeg se Buda odlučio na život obuzdavanja kako bi stigao do oslobođenja. Bilo je to očajanje, pošto je video starost, bolest i smrt. Ti prizori su budućeg Budu doveli u stanje potištenosti dok je razmišljao: “Hoće li sve te stvari i meni da se dogode?” I onda se javilo nadahnuće i nada kada je budući Buda, bodhisatta, video asketu, tragača, čoveka na putu traganja za alternativom bolu i očaju.

Treba razumeti, međutim, da je razlog zašto je bodhisatta bio u stanju da krene na tegoban i po život opasan zadatak otkrivanja puta ka slobodi u tome što je on bio spreman za to. U zapisima Budinih sopstvenih reči o svom putu vežbanja kaže se da je on proveo mnoge živote negujući strpljenje, ljubav, uzdržanost i mnoge druge vrline, kako bi skupio snagu da obavi svoj zadatak. Jedna od stvari koje ja uzimam iz takvih priča jeste podstrek da negujem snagu neophodnu za to putovanje. Jedan od vidova negovanja te snage jeste i učenje da budemo u saglasju sa samim sobom.

Pronalaženje utehe u prijateljima

Danas je grupa ljudi došla u manastir kako bi pokopala prah preminulog. Bilo je mnogo tuge, jer je reč o mladiću koji je umro tragičnom smrću i čitava porodica i prijatelji bili su ophrvani žalošću. Svi znamo da budizam uči kako patimo zato što smo vezani za nešto. Ali bi bilo sasvim neprimereno da ljude koji pate u takvom trenutku suočimo sa ovim učenjem. Ako ste izgubili nekoga ko vam je drag i odete do svojih budističkih prijatelja radi malo ohrabrenja i utehe, a oni vam kažu: “Znaš, pre svega nije trebalo ni da se vezuješ za njega! Sve je prolazno, izvor patnje i bez trajne suštine”, to bi bilo krajnje bezosećajno.

Kad patimo, mi tražimo utehu i smatram da je u redu tražiti je na razne mudre načine i prakse koji se nude kao deo budizma. Sem bola koji dolazi sa gubitkom, u svetu oko nas još je jako mnogo drugih stvari koje u nama izazivaju patnju. Trenutna situacija sa prirodnom sredinom, razni vojni sukobi, borba koju ljudi vode u životu – akutne krize ili tek svakodnevna otupelost – sve to može da nas užasno rastuži. Ukoliko tako, srca bremenitog tugom, pokušamo da se okrenemo dubljim uzrocima patnje i pre nego što smo spremni, možemo samo još dublje potonuti u očajanje. Ponekad ono što nam je potrebno jeste da pronađemo prijatelje i bliske osobe koje nas neće osuđivati zato što patimo. Naša patnja nije znak da nismo uspeli; ona nije kazna. Međutim, suviše je lako prikloniti se uobičajenom gledištu koje kaže da ukoliko patimo to znači neuspeh. Isto tako, ako smo uznemireni, da treba to da prevaziđemo. Neki bol ne isceljuje na način na koji priželjkujemo ili u trenutku kada to želimo. U takvim situacijama, imati prijatelja, nekoga ko pokazuje razumevanje za našu patnju, zaista je velika uteha. Duhovni prijatelji, kalyanamitta, jedna su od najvažnijih uteha u životu.

Utočište

Takođe je važno da postoje mesta na koja možemo da odemo, mesta kao što je ovaj manastir, koja su utočišta. Zaista smatram da imati mesto kao što je ovo, gde možemo uvek da dođemo, mesto posvećeno istini i stvarnosti, jeste veliko ohrabrenje. Ne morate biti slavni, popularni, dobrog izgleda ili zdravi da biste otišli u manastir; vrata su otvorena i ništa ne morate da platite. Možete doneti i svoju patnju, ponuditi je i smatrati da je prihvaćena. To je velika uteha i dobar način nošenja sa patnjom. I kao što nam je govorio učitelj kraj kojeg sam živeo: “Ne čekajte da imate problem pre nego što uspostavite kontakt.” Tada je on govorio o odnosu prema učitelju, ali taj princip važi isto tako i za mesto koje je utočište. Baš kao što je kada se doselimo u novi grad razumno da se raspitamo za dobrog lekara, a ne da čekamo da budemo bolesni, isto je tako razumno da se upoznamo sa mestima i grupama ljudi koje nam mogu biti na raspolaganju i pre nego što se nađemo pred izazovima.

Mesto rituala

Ritualne prakse čije negovanje ohrabrujemo su takođe dobri načini pronalaženja utehe u vežbanju. Posvećivanje svoje puññe ili zasluga drugima je nešto što takođe možemo da uradimo, naročito na sahranama i u sličnim tužnim situacijama, kada se suočeni sa patnjom osetimo bespomoćnima. Ljudi koji su došli danas – nije bilo ničega što bi mogli uraditi da povrate svog sina, brata, prijatelja, koji je preminuo. Ali biti u stanju da učinimo nešto korisno, da stvorimo malo dobrote, jeste utešno. Tradicionalan budistički način stvaranja dobrote jeste doći u manastir, mesto posvećeno stvarnosti, i načiniti gest podrške tom mestu, monasima i monahinjama koji tu žive. A onda tu dobrotu i zaslugu jednog takvog čina možemo posvetiti osobi koja je umrla.

Ovakva jedna ideja se možda neće učiniti primamljivom i utešnom na prvi pogled, zato što je to nešto što nam nije blisko, ali kada takve stvari činimo kao dobro delo, tada se ipak na naše iznenađenje može javiti osećaj utehe, kad srce ispolji svoju sposobnost da stvori dobrotu. Dobra dela je moguće činiti telom, govorom ili mišlju; gestovima ljubaznosti, kroz obuzdavanje, kroz velikodušnost, negovanje poštenja i postojanosti – sva ta dobra dela stvaraju skladište dobrote, koje onda možemo da posvetimo nekom drugom. Poslednje što uradim svako veče pre nego što odem u krevet jeste da svim bićima posvetim sve ono dobro što sam možda učinio telom, govorom ili mišlju. Provedem izvesno vreme prolazeći među “svim bićima” – od mojih učitelja, roditelja, prijatelja, saputnika, vladara, neprijatelja… Ponekad to može da potraje i kad se umorim i poželim da odem u krevet, možda sve to malo i skratim, ali retko, možda i nikad ne propustim da to uradim. To mi je vrlo važno.

Postoje takođe meditacije o prijateljskoj ljubavi i saosećanju. Ove jasne, konkretne vežbe stvaraju opipljiv osećaj utehe koji nas jača iznutra. Potrebno je da znamo da postoje stvari koje možemo uraditi kako bismo stvorili unutrašnje blagostanje. Jer nismo uvek spremni da se okrenemo i sami sebe zapitamo najdublja pitanja o uzrocima patnje.

Recitovanje je još jedna istinski isceljujuća stvar koju možemo da uradimo. U trenucima velikog očajanja ili tuge, još uvek možemo da recitujemo. Kada je moj otac bio u bolnici, posle niza moždanih udara, osećao sam se bolno nemoćnim što nisam mogao da mu ponudim bilo kakvu opipljivu pomoć iako sam to zaista želeo. Još gore je bilo kad sam ustanovio da ne mogu ni svoj um da smirim tokom meditacije. Međutim, recitovanje jeste pomoglo. Tada sam zaista osetio veliku zahvalnost što sam imao prilike da napamet naučim nekoliko sutta. Iako nisam video stvarnost, bio sam u stanju da recitujem te stihove o stvarnosti, o istini. Čin recitovanja bio je izvor stvarne utehe.

Buda je učio da treba dobro da razmislimo kad odabiramo pravo vreme da se upustimo u razmatranje dubljih korena patnje. Ako je neko gladan, na primer, trebalo bi prvo da ga nahranite pre nego što ga podučite Dhammi. Monahe je upozoravao da ljude sa praznim stomacima ne treba da podučavaju kako je uzrok patnje njihovo neznanje u vezi sa četiri plemenite istine! Prava stvar je, naravno, da ih prvo nahranite. Ako održavamo jasnu svesnost o onome što se događa u svakoj situaciji, uz pomoć prave motivacije u svom srcu intuitivno ćemo znati koji je pravi način ponašanja. Pravi postupak proizlazi iz viđenja pravog konteksta stvari, u odnosu na koji reagujemo. Iako nas Budino učenje ohrabruje da sebe stavimo na probu, istražujući načine na koje sami sebi stvaramo patnju, ovaj ponekad tegoban posao može biti započet jedino u situaciji unutrašnjeg balansa.

Prvo uteha, potom izazov

Dakle, svakako da religija ima šta da ponudi kao uteha i ohrabrenje ljudima kada im je to neophodno. Ali ovde postoji i jedan paradoks: Moramo znati kako da na pravi način učinimo da se osećamo dobro i snažni, mada nas vezanost upravo za ta osećanja u tome sprečava. Život činimo ugodnim tako što se prilagođavamo svojim prirodnim težnjama. A težimo tome da se ne osećamo tužnim, da nam ne bude neudobno, da nismo gladni, obeshrabreni, deprimirani ili usamljeni. Imati dobre prijatelje, zdravlje i emocionalnu stabilnost su sve prirodni načini da se bude srećan, ali praksa pročišćavanja znači da idemo protiv svojih preferencija, znači suprotstavljanje uverenju da su nam sve te stvari neophodne kako bismo bili srećni. Ako ne razumemo kako sve ove različite dimenzije duhovne prakse funkcionišu – ako ne razumemo ulogu ugađanja kroz izlaženje u susret svojim preferencijama i ulogu izazova koji dolazi od kretanja u smeru suprotnom tim preferencijama – tada možda postanemo zbunjeni. Ako pokušavamo da se bavimo Budinim učenjem ili nekom drugom duhovnom tradicijom koja dovodi u pitanje naše uobičajene preferencije, a pri tome se duboko u sebi osećamo osiromašenima i uskraćenima, bez poverenja i blagostanja, tada stvari možemo učiniti još mnogo gorim nego što su bile do tada.

Ići protiv preferencija

Praksa pročišćenja zahteva od nas da uvidimo prirodu preferencija vrlo jasno. I to neizbežno uključuje i izazov suprotstavljanja našim željama. Da bismo to učinili neophodno je da imamo jedan kontekst zadovoljenja, iako u isto vreme samo kretanje nasuprot preferencijama neće biti prijatno. Važno je ovo razumeti, jer kada se posvetimo vežbanju koje nas stavlja pred izazove i osetimo se nesrećnima i nezadovoljnima, može nam se učiniti da nešto nije u redu.

Više sam puta u različitim prilikama citirao nešto što sam u knjizi Tomasa Mertona pročitao tokom svoje prve godine monaškog “staža”. Kako se to ponekad dogodi, ako opis procesa u koji smo uključeni čujemo iz perspektive jedne druge tradicije, to nam može doneti više jasnoće. U svojoj knjizi Nove misli za kontemplaciju Tomas Merton piše:

„Kakav li se holokaust događa kad uporno spaljujemo svoje izlizane reči, klišee, slogane, racionalizacije. Najgore od svega jeste da i prividno sveti pojmovi bivaju pretvoreni u prah zajedno sa svim ostalim. To je strašno lomljenje i spaljivanje idola, pročišćavanje svetilišta tako da nijedna jedna stvar ne zauzima ono mesto za koje je Bog naredio da bude prazno: to središte, egzistencijalni oltar koji jednostavno ‘jeste’.“

Da bismo kontemplativni život produbili, neohodno je da budemo spremni na izazove svojoj udobnosti.

„…Neka se niko ne nada da će u kontemplaciji pronaći pribežište od konflikta, od tuge ili sumnje. Upravo suprotno, duboka, neizreciva izvesnost kontemplativnog iskustva budi jednu tragičnu tugu i otvara pitanja u dubinama srca nalik ranama koje ne prestaju da krvare. Za svaki dobitak u dubokoj izvesnosti postoji odgovarajući rast sumnje na površini. Ta sumnja ni na koji način ne predstavlja prepreku istinskoj veri, ali ona nemilosrdno istražuje i dovodi u pitanje lažnu ‘veru’ svakodnevice, čovekovu veru koja nije ništa drugo do pasivno prihvatanje opšteg mišljenja.“ (Thomas Merton, New Seeds for Contemplation, New York, New Directions Pub., 1974)

Osvešćivanje svojih preferencija

Mudar način da se odnosite prema svojim preferencijama jeste priznavanje da ih svako ima, ali i da one, ako ih ne razumemo, ograničavaju naše iskustvo. Svako od nas više voli da ima prijatne senzacije – i savršeno je prirodno imati telesne preferencije. U meditaciji, na primer, podstičemo sebe da ostanemo mirni, da disciplinujemo telo, da fokusiramo pažnju sve dok telo i um nisu u harmoniji i ne postignemo skoncentrisanost na jednu tačku. U miru takvog samadhija u stanju smo da čitamo stvarnost uma sasvim drugačije nego kada su i telo i um neskoncentrisani i rastrojeni. Nastojimo da negujemo tu fokusiranost i kada je jednom doživimo, nema nikakve sumnje u pogledu njezine vrednosti. Pa ipak, da bismo dostigli takvu mirnoću, nephodno je obuzdavanje. Kada sedimo mirno, telo se često oseća neudobno i ta neudobnost nije u skladu sa našim preferencijama. Ukoliko ne razumemo da se našim preferencijama treba suprotstaviti, tada nećemo biti u stanju da stignemo do te fokusiranosti koja nam pomaže da preciznije čitamo stvarnost. Osećamo se neudobno, to nam odvuče pažnju i onda se pomerimo.

Ne idemo protiv svojih preferencija zato što u njima ima bilo šta suštinski pogrešno. Zapravo, ono što stvara problem jeste način na koji se odnosimo prema njima. Suprotstavljamo im se zato da nas ne bi vodile kuda one hoće. Naše uživanje u zadovoljstvu jeste prirodno, ali trčeći za njime ujedno sami sebe upetljavamo u najrazličitije komplikacije. Ako patimo zbog trčanja za zadovoljstvom, prva reakcija bi nam mogla biti da zauzmemo stav protiv zadovoljstva: Budino učenje tumačimo tako kao da kaže da naša veća naklonjenost zadovoljstvu nego bolu sama po sebi izaziva patnju. Ako je ovo naš motiv za vežbanje, onda i na taj način možemo sebi stvoriti nove probleme. Moramo zapamtiti upozorenje da naročito pazimo kako ćemo prihvatiti učenje. U stihovima koje u manastiru recitujemo dva puta nedeljno pošto smo odrecitovali pravila patimokkhe ima i jedan stih koji kaže: “Ovo vežbanje ako se pogrešno praktikuje vodi do većeg bola, baš kao što kusa trava, ako se pogrešno uhvati, poseče ruku.” Kusa trava u Indiji ima oštre ivice. I siguran sam da vam je slika jasna. Slično ovome možemo zamisliti da hoćemo da posečemo travu na mestu gde vežbamo meditaciju u hodu i, umesto da srp uhvatimo za dršku, nepažnjom zgrabimo sečivo; poseći ćemo se. I ne samo da smo time povećali svoju patnju, već sada ne možemo ni da posečemo tu travu.

Budina metafora o uzimanju vežbanja u obuzdavanju na pravi način naročito je primenljiva na vežbanje celibata. Odluka da se svojevoljno odreknemo seksualnih aktivnosti nije recept za lagodan život. Budistički tekstovi, kao i naša evropska monaška tradicija puni su priča o tragičnim događajima na ovom putu. Dakle naš trening uvek naglašava svesnost kao važnu komponentu napora u obuzdavanju. Osećanja seksualne želje ne treba kontrolisati uz pomoć volje, niti ih treba odbaciti kroz već naviknuto razvrstavanje na “dobro” i “loše”, kako se to često dešava. Umesto toga, treba ih do kraja primiti sa svesnošću i prijemčivošću, onako kako se manifestuju. Jednostavno ih treba prepoznati, ali ne i slediti. Na taj način postižemo obuzdavanje neukroćenih strasti, a energija koju one sadrže ostaje na raspolaganju za proces pročišćavanja srca od pohlepe, mržnje i obmanutosti. Idemo nasuprot svojih uslovljenih, površnih preferencija, ali na način koji vodi ka oslobađanju, a ne ka još većoj patnji.
Jedan drugi vid ohrabrenja

I tako, alate duhovnog vežbanja treba uzeti na pravi način. Svoje preferencije dovodimo u pitanje koristeći ispravno razumevanje. Ako neprekidno negujemo osećaj zadovoljstva, ako uvek sebi dajemo ono što želimo i kad poželimo, tada je sva prilika da nikada nećemo uspeti da te preferencije sagledamo kao preferencije. Nikada nećemo uspeti da svoja sviđanja i nesviđanja sagledamo tek kao puke uslovljenosti uma. Ako uvek idemo za svojim preferencijama, tada ćemo uvek osećati da su one “ja”. Svaki put kad sebi dam ono što želim, “ja” se oseti zadovoljenim i onda to “ja” još malo poraste i malo je srećnije. A svaki put kad uspem da izbegnem ono što ne volim, “ja” se oseti zadovoljnijim sobom. No, put Dhamme nije da sebi uvek damo ono što želimo i nije da se uvek okrenemo od onoga što nam se ne dopada. Na tom putu idemo protiv svojih preferencija kako bismo uvideli njihovu uslovljenu prirodu. Vežbajući u skladu sa ovim principima, otkrivamo mogućnost za jedan novi nivo ohrabrenja.

Postoji početni nivo ohrabrenja ili sreće koji dolazi od zadovoljavanja želja i povinovanja preferencijama, ali i jedan drugi nivo sreće koji dolazi kao direktan rezultat naše spremnosti da idemo nasuprot željama – iz znanja da ne moramo da zadovoljavamo svoje želje – iz razumevanja da su sve naše preferencije uslovljene. Zbog toga kažem da pročišćenje, osnovna duhovna aktivnost, znači suprotstavljanje preferencijama kako bismo otkrili jedno drugo ohrabrenje, proisteklo iz srca koje je u miru sa samim sobom. Takvo ohrabrenje nije samo fizičko, mentalno ili emocionalno, već znači zadovoljenost u suštini našeg bića nastalu na osnovu razumevanja, jasnog uvida.

Pre nekoliko godina prihvatio sam poziv da posetim prijatelja u Pekingu, kako bismo zajedno otputovali u Japan, u Kjoto. Želeo sam da putujem u Japan još od kada znam za sebe i pošto je prijatelj radio u Kini, a ja sam posle posete porodici na Novom Zelandu putovao natrag za Britaniju, nije predstavljalo veliko skretanje sa maršrute zaustaviti se u Kini.

Mnogo vremena unapred me je zaokupljala misao o tom putovanju. Ideja da ću najzad otići u Japan i videti sve te divne vrtove i hramove u Kjotou bila je prekrasna. Ali dogodilo se da je moj let od Šangaja za Peking bio otkazan. I našao sam se na aerodromu sam, bez novca i nisam imao ni gde da prenoćim. Pravo iskušenje, sa gomilom gnevnih kineskih putnika koji su se borili za slobodna mesta na narednim letovima. Skoro niko nije govorio engleski i nisu uopšte bili impresionirani mojom posvećenošću svetom životu! Na kraju, pošto sam skoro ostao bez pasoša i dugo stajao na pisti u ledenoj februarskoj noći, ukrcao sam se najzad u prenatrpan avion i stigao u Peking. Ali ne i moj prtljag. I u krevet sam legao tek sutradan ujutro, oko dva. U međuvremenu moj se prijatelj vratio sa sastanka u Hong Kongu, gde ga je kolega sa posla u kojeg je imao poverenja bezobzirno prevario, a i njegov let je takođe kasnio. Kad smo se ujutro probudili, obojica smo imali upalu grla i loše smo se osećali. I pošto smo započeli razgovor o odlasku za Kjoto ispostavilo se da očigledno nijedan od nas nije za to sposoban. Posle toliko planiranja i iščekivanja, pomisao da od tog puta neće ništa biti trebalo je da izgleda strašno razočaravajuće. Uz toliko mnogo motivacije, očekivao sam da ona bude nezamisliva. Ali na moje iznenađenje i zadovoljstvo, bila je savršeno zamisliva. I tako odlučismo da ne odemo za Japan.

Tokom meditacije te večeri sam zaista osetio sreću znajući da nisam morao da dobijem ono što sam želeo. Jasno sam uvideo da zadovoljstvo koje dolazi sa zadovoljenjem želje jeste inferiorno u odnosu na zadovoljstvo povezano sa tom slobodom da ne moram da dobijem ono što želim. Postoji stih u Dhammapadi koji kaže: “Mudrost je ta koja omogućuje napuštanje manje sreće u korist veće sreće.” To veče sam se malo približio razumevanju tog vida Budine mudrosti. Na kraju se ispostavilo da smo se drugog dana obojica osećali bolje, odjurili na aerodrom i proveli prekrasno vreme u Kjotou.

Tačka ravnoteže

Ako Budino učenje o suprotstavljanju svojim preferencijama uzmemo na pogrešan način, tako što ćemo poverovati da možda postoji neka unutrašnja vrlina u tome što ćemo slediti ono što ne volimo, tada možemo sami sebi da naudimo. I sam je Buda, pre prosvetljenja, sledio put samomučenja tokom niza godina. To ga je učinilo vrlo nesrećnim i dovelo skoro na ivicu smrti. Na kraju je shvatio: “Ne, ovo nije iskorenjivanje patnje.” Pre toga je već zaključio da ni zadovoljavanje želje i nastojanje da nam život bude ugodan koliko god je to više moguće ne vode do istinskog razumevanja, jer kada se susreo sa starošću, bolešću i smrću, to ga je učinilo potištenim i tužnim. No, asketizam i namerno potiskivanje želja takođe nije rešilo problem. Na kraju je odlučio da ga reši jednom za svagda i, sedeći uporno pod bodi drvetom, načinio je svoj poslednji odlučni napor ka probuđenju. Oslonjen na ranije akumuliranu dobrotu, tokom niza života, uspeo je da stigne do tačke na kojoj je uvideo kako zauzimanje bilo kakvog čvrstog stava za ili protiv onoga što nam se sviđa ili ne sviđa stvara patnju. Naučio je da nezauzimanje stava ni za ni protiv bilo čega jeste sloboda. Buda je to svoje otkriće nazvao Srednjim putem.

Taj Srednji put, govorio je Buda, rođen je iz ispravnog razumevanja prave prirode stvari. Ali da bismo razumeli tu prirodu neophodno je da idemo protiv svojih preferencija. Vežbajući se u moralu, sila, trudimo se da ne sledimo nepromišljene sklonosti. Tokom formalne meditacije sebe vežbamo da se ne pomeramo kad god se pojavi impuls da to uradimo, obuzdavamo svoj um zadržavajući pažnju kad god um poželi da ide kud mu je volja. Želimo da znamo: “Mogu li svojom voljom odabrati da ne sledim tu želju, tu preferenciju?”

U Mahasatipatthana sutti Buda opisuje meditanta koji, doživevši zadovoljstvo, samo sedi ispunjen svesnošću, jednostavno zna da u njemu postoji zadovoljstvo i ne dodaje mu bilo šta drugo, niti nešto od njega oduzima. Ali kako stižemo do te tačke da smo svesni zadovoljstva, a da mu se ne prepuštamo, ne jurimo za njim, smišljamo kako još više da ga zgrabimo? Do toga stižemo obuzdavajući sebe. Kada se jave prijatne senzacije, navikli smo da poželimo još više toga. Javlja se impuls za traganjem za novim zadovoljstvom, zasnovan na našoj sklonosti ka prijatnom iskustvu. Ali ako slepo, po navici, uvek sledimo ovakvu sklonost, postoji jedna neprijatna posledica: kada se javi patnja, nismo u stanju da sebe obuzdamo i da se ne borimo protiv tog bola. Ako se po navici prepuštamo novim zadovoljstvima, isto tako ćemo po navici načiniti problem i od bola. Međutim, ispravno razumevanje nastaje kada se zainteresujemo za stvarnost naših sklonosti. Kad stigne zadovoljstvo, jesmo li u stanju da zaustavimo sklonost ka traganju za novim zadovoljstvima – ne zato što imamo bilo kakvo mišljenje o želji, već zato što smo zainteresovani za stvarnost želje? Umesto da bivamo nagnani na zadovoljavanje svojih želja, tada počinjemo da osećamo zov slobode od slepe navike.

Ako ne razumemo da budistička praksa od nas traži da dovedemo u pitanje svoje preferencije, tada ćemo smatrati da je zadovoljstvo ili nešto što treba slediti ili nešto čemu se treba odupreti i kritikovati. Nećemo ni pomisliti da postoji srednji put između ove dve mogućnosti. Učenje o Srednjem putu jeste jedno ohrabrenje da preispitamo svoje sklonosti, da vidimo šta stoji iza prijatnog i neprijatnog izgleda stvari.

Ponekad doživljavamo istinski bol i patnju. Ne mislim tu na mali bol u kolenima; mislim na osećaj da nam se čitavo nebo sručilo na glavu. Privid je da će taj bol trajati zauvek. Tako mislimo: “Ne mogu ovo da izdržim, ne mogu sa tim da se nosim.” I naravno, voleli bismo da nije tako kako jeste. Ali Dhamma nas poziva da zaustavimo neodoljivu tenedenciju da pokušamo da menjamo situaciju. Umesto toga, mi dobrovoljno primamo način na koji taj bol sebe ispoljava, primamo ga takvog kakav jeste. To je put vežbanja uvida u stvarnost, u stvari kakve jesu.

Ostanemo li zarobljeni prividom stvari, bez poverenja u ovakav način vežbanja, tada nam se bol, razočarenje, očaj, žalost čine trajnim i stvarnim. Tada ćemo poverovati kako moramo nešto učiniti da ih nekako rešimo ili im umaknemo; da je sve bolje samo ne biti sa njima. Ako nam nedostaje posvećenost da ostanemo sa bolom, u svesnosti, nismo u stanju da prodremo kroz privid.
Prirodne preferencije tela

Dhamma nas ohrabruje da stvaramo razumevanje potrebno da bismo išli protiv preferencija i time uvidimo njihovu uslovljenost. Postoje telesne preferencije i mentalne preferencije, i ponekad zaista ne možemo mnogo učiniti na menjanju preferencija sopstvenog tela; one su u njemu programirane. Više volim buter od kikirikija i med na tostu za doručak od fermentirane ribe, koja je izgleda omiljena poslastica ljudi u Tajlandu. Dokle god sam živ, siguran sam da mi riba i čili neće postati omiljeniji od butera i meda na hrskavom tostu. Ali ovaj nivo preferencija ne mora da predstavlja problem, sve dotle dok znamo da se jednostavno radi o preferencijama tela. To je samo stvar našeg odrastanja. Ali ono što možemo promeniti je to kako gledamo na svoje preferencije.

Ako se prema njima odnosim na način neznalice i anagarika mi ujutru u moju kuti donese lep tost za doručak, tada se mogu izgubiti u svom zadovoljstvu. Možda ću dati i kompliment anagariki, govoreći mu kako je dobar i kako odlično obavlja svoje dužnosti. I ohrabriću ga da donese tost i narednog jutra. I ako mi on sutradan donese fermetisanu ribu za doručak, možda ću se izgubiti i reći nešto uvredljivo. Frustriranost mojih nesvesnih tendencija će me voditi do uznemirenosti. Ako “ja” obično dobije ono što želi, tada mogu biti uhvaćen u zamku sopstvenih preferencija. Tako se prema njima odnose neznalice.
U istoj doručak-situaciji, ako sam iskren u posvećenosti da odem izvan vezanosti za svoje preferencije, vežbanje će stimulisati spremnost da jednostavno osetim kako je to biti razočaran kad ne dobijem ono što želim. Onda vidimo da takva spremnost da primimo bol vodi do povećane prisutnosti i jasnoće u kontekstu zadovoljstva. Vidimo da više nismo toliko izgubljeni ni u zadovoljstvu ni u bolu. Susret sa svojim preferencijama jeste način da ojačamo negovanje sabranosti, a ne samo strategija kako da se otarasimo neprikladnih želja.

Ukoliko postoji mudar i znalački odnos prema preferencijama, bićemo spremni da svoju sklonost da verujemo u stvari kako nam se čine zaustavimo dovoljno dugo kako bismo videli kroz njih. Videćemo da je želja pokret uma. Ona nastaje, ona se pojavljuje, možemo je osetiti, primiti u polje svesti bez ikakvog prosuđivanja i ona će nestati, poput čestice prašine koja lebdi u prostoru. Taj prostor se ne sudara sa česticom, niti biva uznemiren njezinim prolaskom. Talasi koji se valjaju okeanom ne menjaju prirodu tog okeana; prirodno je za okean da na površini ima talase koji se njime kreću. Ali taj talas ne određuje prirodu okeana. Slično tome, želja koja prođe kroz um ne definiše um. Ukoliko smo ovo uvideli, ukoliko smo sklonost da idemo za svojim preferencijama ukrotili dovoljno dugo da prozremo način na koji želja nastaje i nestaje, tada je perspektiva iz koje gledamo na preferencije mnogo slobodnija.

Bilo da za doručak ima tost i med ili fermentirana riba, bilo da je to poželjno ili nepoželjno u odnosu na preferencije našeg tela, srce neće biti ni ushićeno ni deprimirano. To je vrlo važan princip: u stanju smo da prozremo svoje preferencije, tako da srce ostaje slobodno. Ako razumemo i prihvatimo ovaj princip, tada ćemo biti spremni da prođemo kroz sve što je neprijatno za nas. Nećemo stalno očekivati da život bude prijatan. Nećemo reći: “Zaista sam imao dobru meditaciju”, samo zato što smo se osećali prijatno. Često čujem da ljudi pitaju: “Kakva ti je bila meditacija?” A onda im prijatelji odgovaraju otprilike ovako: “Ja sam beznadežan slučaj, zaista strašno.” Ako ih pitam: “Šta je u tome beznadežno?” odgovaraju: “Pa, um nikako da mi se smiri. Nikako da osetim mir, jasnoću.” I zatim pitam: “Jeste li znali da um nije miran? Jeste li znali da u njemu nije bilo jasnoće?” A odgovor je: “Da, znao sam.” Pa zašto je onda meditacija bila užasna? Samo zato što se nije poklopila sa vašim preferencijama. Ako mi neko kaže: “Meditacija je bila vrlo dobra, telo budno i puno energije, um jasan i bistar. Praksa mi zaista dobro ide”, on zapravo govori da meditacija zadovoljava njegove preferencije.

Vežbanje

Vežbanje uključuje svesnu spremnost da idemo protivno svojim preferencijama. To ne znači zauzimanje filozofskog stava da je zadovoljavanje želja pogrešno. To bi bio tek koncepcijski pristup vežbanju. Trening znači otkrivanje spremnosti da idemo protiv sopstvenih preferencija radi razumevanja, tako da možemo da ih se oslobodimo. Možda nećemo uspeti da ih promenimo, ali one više ne upravljaju nama.

Zaista bih želeo da je više harmonije u ovom svetu i da se svako slaže sa svakim. Ali stvarnost je da postoji mnogo sukoba. Moja priželjkivanja su osujećena, no da li to znači da treba da padnem u očajanje? Ako me ipak obuzme očaj, iz Budine perspektive govoreći, to je posledica neznalačkog postavljanja prema preferencijama. Mudar način postupanja bi značio da mi i dalje osećamo tugu i razočarenje, ali oni ne zamagljuju unutrašnju jasnoću i mir. Naš uvid nije osujećen; naša sposobnost kontemplacije nevolje u kojoj smo se našli nije osujećena zbog onoga kako se osećamo.

Kada smo se zaista ustalili u svojoj praksi i usvojili ovaj princip vežbanja da idemo protiv preferencija, ne prilazimo životu sa zahtevom da on bude prijatan, niti ga smatramo neuspešnim ako je neprijatan. Ne krećemo da meditiramo očekujući da bude prijatna. Ako idemo na kurs meditacije i ne doživimo duboke uvide koje smo priželjkivali, nećemo smatrati da je kurs bio neuspešan. Kada dođe do problema u našim odnosima sa drugim ljudima i teško se međusobno podnosimo, nećemo reći da sve ide u pogrešnom smeru. Osećamo bol i to je neprijatno, ali smatrati da u tom ima nečeg pogrešnog znači dodavati nešto nepotrebno čitavom iskustvu. Sve to može biti bolno, ali ako smo spremni da sa interesovanjem priđemo tom bolu, da preispitamo svoje preferencije, tada smo iz Budine perspektive na putu koji vodi ka razumevanju.

Postoji sreća koja nastaje iz boljeg razumevanja nečega što nam se do tada obično činilo kao pretnja. Kada doživite jasnoću rođenu iz razumevanja da želja nije ono što nam se čini, da bol nije ono što nam se čini, tada možete dopustiti raznim ranije neprijatnim pojavama da postoje u vašem umu. Na početku vežbanja, kada ste bili neosetljivi za ono što se odigrava u umu, možda ste tek primećivali da je pun raznovrsnih beskorisnih želja. Možda ste počeli da se stidite zbog takvih sklonosti svoga uma, ali to je zbog toga što ste još uvek njima bili zarobljeni. Ako vežbamo na pravi način, obuzdavajući sklonost da sledimo te stvari, ako ih proučavamo i posmatramo, tada ćemo ih možda jednoga dana prozreti. Želja, bes ili strah se mogu javiti u umu, a da on ipak ostane jasan, pun samopouzdanja i otvoren kao i onda kada sedimo u svesnosti. Boravimo u svesnosti u kojoj su sva ova stanja sadržana. Ona prolaze kroz svesnost; nastaju, traju i onda nestanu, ali njima nismo uznemireni. Kada počnemo ovo da doživljavamo, srce uči da boravi na jednom sasvim novom nivou sreće.