Theravāda budističko društvo

Neočekivana sloboda

Ađan Munindo


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Ko kaže da je pogrešno bojati se?

Stvarno smatraju stvarnim,
a privid prividom,
takvi, hraneći se ispravnom mišlju,
stvarno i pronalaze.

Dhammapada, stih 12

Kako se naš kurs meditacije približava kraju i počinjemo ponovo da međusobno razgovaramo, nekoliko ljudi mi je pomenulo kako su se tokom kursa suočili sa mnogo straha. Iako na površini nije bilo ničega čega bi se trebalo plašiti i nismo mogli biti u prijatnijoj i bezbednijoj grupi ljudi, to nije sprečilo strah da se pojavi. Pitam se postoji li bilo ko od nas ko tokom ovog kursa nije barem jednom doživeo strah. I pitam se kakva je bila naša reakcija na taj strah. Ima li ikoga ko nije tom strahu pripisao negativnu vrednost; ko nije sebi rekao da je pogrešno bojati se.

Dakle, ko nam to govori da je pogrešno bojati se? Kada osetimo strah i čujemo u sebi glas koji kaže da ne bi trebalo da se bojimo, ko to govori? Ovo je važno pitanje i želeo bih večeras da ga razmotrim.

Pažljivo osluškivanje

Kada prvi put čujemo ovo pitanje, možda ga čujemo tako kao da je naglasak na “Ko kaže da je pogrešno bojati se?”, dakle na tome da bismo mogli otkriti ko je taj koji kaže “pogrešno je” i naučiti ga da kaže da je u redu. To bi bila jedna razumljiva vrsta reakcije. Kada naiđemo na nešto što nam se ne dopada, često je prva reakcija da pokušamo da pronađemo ko je za to odgovoran. Ali šta se događa ako naglasak u tom pitanju pomerimo na “Ko kaže da je pogrešno bojati se?”

Ako se bojimo, predložio bih da pokušamo da to osetimo do kraja, da se potpuno osetimo uplašenim. Neophodno je razumeti da nam upravo taj lik koji kaže “Pogrešno je bojati se” govori i da je pogrešno osećati razne druge stvari. On ili ona neprekidno procenjuje i osuđuje. To je isti onaj koji se ushićuje ovim svetom, konzumira svet, hrani se svetom kroz pohvalu i pokudu.

Buda je govorio da je hraniti se pohvalom i pokudom isto što i hraniti se tuđom pljuvačkom, onim što je bolje ispljunuti ili povratiti. Takav opsesivno kritičan um hrani se zauzimanjem pozicije sudije, deljenjem stvari na ispravne, pogrešne, dobre ili loše. Deo nas zaista uživa da bude superiorian donoseći takve procene.

Isti takav počinje da uživa u pohvalama kada stvari idu dobro i kada nam se doživljaj života čini prihvatljivim. Glas kaže: “Stvarno si sjajan, odlično to radiš. Ubrzo će razni ljudi žudeti da čuju tvoje bisere mudrosti. Na pravom si putu.” Taj se lik hrani pohvalom i pokudom, dobitkom i gubitkom, uspehom i neuspehom. To je onaj deo nas za koji je Buda rekao da je rob ovoga sveta. Energija koja ga održava u životu jeste lažna i ima svoj kraj.

Ne moramo se osećati loše kad i sami naiđemo na takvu lažnu energiju. Ne moramo da je osuđujemo. Potrebno je samo da je prepoznamo kao takvu. Ono što prepoznaje taj lažni put jeste samo po sebi stvarno. Buda je rekao: “Uvidevši lažno u lažnom, dostižemo ono što je stvarno; zamenivši stvarno za lažno, ostajemo zarobljeni lažnim”. Kada vidimo da trošimo lažnu energiju, a to je ono što činimo kada osuđujemo strah u sebi, prepoznajemo tu sklonost. Poistovećivanje sa tim kritikovanjem i osuđivanjem stvara vrlo ograničen identitet, jedan krajnje naporan identitet. To znači da se uvek upinjemo da uspemo i pobedimo. Uvek ćemo pred sobom imati nekakvog neprijatelja kojeg ćemo morati da se oslobađamo. Nasuprot tome, onaj ko ide stazom izvan ispravnog i pogrešnog, dobra i zla, postoji kao svesnost koja vidi, koja sluša, koja zna i koja sa radošću prima svako iskustvo.

Strah je samo to

Dakle, vežbanje je način oslobađanja od sklonosti da se prepuštamo navici kritikovanja, stajanja u odbranu ili protiv našeg straha ili bilo čega što doživljavamo. Naše vežbanje jeste zauzimanje stava onoga ko u polje svesnosti prima ono što jeste, koji osluškuje u tišini i oseća se slobodnim. Strah je upravo to što jeste – ne kritikujmo ga. Strah u početku znači: “Ja se bojim”. Ali ako nastavimo da ga osluškujemo i osećamo, to “ja” se razlaže i ostaje samo taj osećaj straha. Strah. I svesnost, prisutnost u sred našeg iskustva, ni odgurivanje ni privlačenje, ni prihvatanja ni odbacivanje, ni za ni protiv. Ali to ne znači da pri tome uzimam tu svesnost kao novi fiksirani identitet. Svaki osećaj želje da nešto posedujemo i budemo sigurni možemo takođe jednostavno prihvatiti.

Tada počinjemo da razumemo kako naša želja i strah idu zajedno, da su neraskidivo povezani. Kada uočimo tu vezu između želje i straha, ne želimo više da se izgubimo u toj želji, jer vidimo da kad god se izgubimo u tome što želimo ujedno jačamo svoj strah u pogledu budućnosti. Strah jeste druga strana želje. Ako je “ja” obuzeto željom, ono što to “ja” ne uviđa jeste koliko sam obuzet i strahom da neću dobiti ono što želim. Ako živimo slobodno sa svojim osećanjima želje, žudnje, žeđi, ako živimo i onda vidimo jasno, znamo precizno, tada je strah da nešto nećemo dobiti samo to što jeste, ništa više, nikakav problem. Međutim, ako se vežemo za želju da nešto dobijemo, takođe se, čak i ako to ne uviđamo, vezujemo i za strah da to nećemo dobiti. I onda se pitamo otkuda u nama toliko straha. Zašto ljudi koji su vrlo imućni, koji žive raskošno, imaju i više strahova? Zato što više slede želju. Strah i želja idu zajedno. I kako radimo na tome da budemo iskreni sa jednim, otkrivamo i jedan iskreniji odnos sa ovim drugim. Ako želimo da se oslobodimo prekomernih želja, onda moramo da vidimo kako se osećamo u vezi sa strahom. Kada se uplašimo, primamo taj strah u polje svesti. Ako je to zasta jak strah, što se može dogoditi ponekad, ako je to panika, pokušajmo barem da se setimo da umirimo sklonost da odmah kažemo: ovo ne valja. Ne kažemo ni da je u redu; ne pokušavamo da se dobro osećamo u vezi sa time. Ali na taj način prigušujemo one glasove u sebi koji govore kako je loše ukoliko se bojimo. Nije loše bojati se, nije dobro bojati se. Kada osetimo strah, hoćemo da ga osetimo do kraja, slobodno, bez procenjivanja. Nismo ni za ni protiv straha.

Kako naša svesnost stiče kvalitet da može više toga da obuhvati, u stanju smo da i svoj doživljaj straha primimo u svest, imamo priliku da je bolje proučimo. Možemo je analizirati dublje, na svoj način, ne čitajući knjige ili tek razmišljajući o strahu. Razmišljanje nam ne pomaže mnogo kad se zaista uplašimo. Jer tada možemo da slušamo, osećamo, posmatramo grčenje čitavog tog tela-uma koje doživljavamo kao strah.

Strah nije nekakva stvar; on je jedna aktivnost. Strah je ograničavanje i sabijanje energije srca. Kada se nađemo u nekoj fizički opasnoj situaciji, krvni sudovi u našem telu se grče i sužavaju, postajemo napeti, dobijamo više energije i brzo izlazimo iz te situacije. To je ono što bi trebalo da se dogodi, to je je jedna primerena reakcija. Ali često se ista stvar desi zbog nekog umišljenog razloga ili pretnje. Razvijamo vrlo kompleksne obrasce izbegavanja, da bismo na kraju uvideli da smo mi ti koji stvaramo taj strah. Na neki način postajemo njegovom žrtvom. I u tom stanju bespomoćnosti jedina stvar koju smo u stanju da uradimo jeste da ocenimo kako je to pogrešno, da zaključimo da smo na gubitku. Ali moguće je da uz pomoć razvijene, blistave svesnosti odemo izvan tih grčevitih reakcija, da se oslobodimo procenjivanja i čak i potrebe da razumemo. Svesnost je samo spremnost da nešto primimo takvo kakvo jeste.

Kada svetlost zaseni ovakve mračne reakcije poricanja i izbegavanja, dinamička aktivnost straha koji stvaramo sama se od sebe otkriva. Osećamo da se to događa, osećamo da smo upravo mi odgovorni za to grčenje koje osujećuje osećaj života, koje osujećuje mogućnost lepote, inteligencije, ljubavi. Možda ćemo uspeti da uvidimo kako je mogućnost da volimo uvek bila tu. Zapravo, to je najprirodnije stanje. Vidimo da jedina stvar koja osujećuje jeste to grčenje usled straha, a koje činimo iz pomanjkanja svesnosti. I možda ćemo, ako uspemo da se sami u to uverimo, prestati da se upinjemo da više volimo, prestati da pokušavamo da se ne plašimo. Gubljenje je vremena truditi se da više volimo. To je kao da pokušavate da zaradite novac kada već u banci imate čitavo bogatstvo.

Zašto okretati leđa stvarnosti?

Ako uvidimo da smo mi ti koji zaklanjamo sjaj srca, tada možda počnemo da osećamo šta se nalazi iza te sklonosti da sprečavamo, koja je postala navika. Ako se to desi, tada nas upravo ta sklonost zainteresuje, a ne neka poboljšana slika o sebi koju pokušavamo da napabirčimo. Tada nam to “ja” koje ne komentariše, sve oprašta, zrači ljubavlju, svima je prihvatljivo, zaokruženo, ljupko, usavršeno, izgleda kao jedna sasvim neprivlačna fantazija; bleda i nezanimljiva. Ono što je zanimljivo, što je istinski privlačno jeste mogućnost da iskusimo stvarnost bića u sred sopstvenih reakcija. Ne pretvaramo se da se ne plašimo, ne pretvaramo se da nam ne prijaju pohvale, ne pretvaramo se da nam ne smeta tuđe kritikovanje. Ali kada, na primer, osećamo da nas kritikuju i to nam se ne sviđa, primamo to u celosti. Zašto okretati leđa stvarnosti? Kada nam prija dok nas neko hvali i ističe, prepoznajemo to što jeste. Kada se plašimo, kažemo: “Da, plašim se”. Osećamo ono što osećamo sve dotle dok nema distance, nema rascepa unutar nas i jedno smo sa onim što osećamo.

Dok pokušavamo da ovo uradimo postoji realan rizik da naiđemo na više strasti nego što smo u stanju da podnesemo. I ako se to desi, moramo priznati kako nam je neophodno da ojačamo svoj osećaj zadovoljenosti, veću stabilnost karaktera. Ponizno to prepoznajemo, ne pokušavamo da to odgurnemo, ne pokušavamo bilo šta da preskočimo, da zaobiđemo bilo koji stupanj ili iskustvo, ne pokušavamo da postanemo prosvetljeni ili nešto slično. Priznajemo svoje ograničenosti i vraćamo se vežbanju pažnje, sa zanimanjem se posvećujemo praksi meditacije na dah. Hoćemo to da radimo ne zato što je to dobro ili ispravno ili nam je neki stručnjak rekao da bi to trebalo da radimo, već zato što želimo da steknemo snagu i veštinu, kako bismo se prepustili stvarnosti, a za šta na ovom stupnju barem predosećamo da je moguće.

Ako vežbanju samadhija priđemo sa ovom vrstom iskrenog zanimanja, onda nas ono neće odvesti do borbe sa samim sobom, neće nas odvesti u samoprocenjivanje po navici u trenutku kad naiđemo na sopstvena ograničenja. Neizbežno je da ćemo, kako intenziviramo osećaj srca kroz vežbe kao što su zavet ćutanja i fokusiranje uma, prolaziti područjima u kojima se ne osećamo kompletnim, celovitim ili sigurnim. Tako mora biti. Strah može biti zdrava reakcija kad se krećemo opasnom teritorijom. Reći da se plašimo ne znači reći da smo nedorasli. Ađan Ča je imao običaj da kaže: “Pa ako hoćeš da pretrčiš auto-put i treba da se plašiš; to je opasno!” Zato budimo obazrivi ako naiđemo na reakcije na strah kao što su: “Grešiš, ne uspevaš jer se plašiš”.

Probajmo da ih saslušamo sa više strpljenja i sa dubljom naklonošću.