Theravāda budističko društvo

Neočekivana sloboda

Ađan Munindo


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Kontemplacija sreće

Sreća je imati prijatelje kad nevolja naiđe.
Sreća je kad smo i sa malo zadovoljni.
Sreća su mnoga dobročinstva kad život okončavamo.
Sreća je kad se oslobodimo svake patnje.

Dhammapada, stih 331

Ako praktikujemo Budino učenje redovno slušamo o uzimanju utočišta. Kada smo se prvi put sreli sa budizmom, neki od nas su možda imali utisak da je uzimanje utočišta zanimljiv tradicionalan način da izrazimo svoje poverenje prema učitelju. Možda je neko upravo na taj način postao deo ove religije – prošli ste kroz ritual “uzimanje utočišta”.

U mom slučaju, znam da kada sam otkrio Budino učenje sve to nisam smatrao naročito bitnim. Pokušavao sam da se prilagodim razumevanju sveta koje je poseban naglasak stavljalo na meditaciju. Praksa uzimanja utočišta i pravila morala izgledala mi je kao nešto sekundarno. Trebalo mi je mnogo godina pre nego što sam počeo svesno da osećam koliko je to zaista važno imati utočište; imati osećaj da smo nečemu posvećeni, nečemu izvan pukog dobijanja onoga što poželimo.

Naravno, svi mi u većoj ili manjoj meri pokušavamo da dobijemo ono što želimo i postoji određena vrsta prijatnosti – osećaj zadovoljenja – koja iz toga proizlazi. Ako dobijem ono što želim, generalno se osećam ugodnije nego ako ne dobijem ono što želim. U naporu da negujemo svesnost, međutim, naša percepcija ovog uobičajenog stanja stvari se menja. Počinjemo da razumemo da to zadovoljstvo dobijanja onoga što želimo ima u sebi i jednu udicu; postepeno postaje očigledno da u tom procesu željenja i dobijanja ima još nečega sem onoga što obično pretpostavljamo.

Pretpostavljati da morate da dobijete ono što želite da biste postali srećni jeste vrlo ograničavajuće. Ako sam vezan za to da dobijam ono što želim, nema načina da ne osetim jedan zapanjujući osećaj zavisnosti. Drugi stih 331. strofe Dhammapade glasi: “Sreća je kad smo i sa malo zadovoljni.” To je poruka koju tako retko čujemo – da postoji zadovoljstvo koje proizlazi iz toga da nam ne treba ništa više od onoga što već imamo. Zadovoljstvo obično povezujemo sa dobijanjem onoga što mislimo da nam treba ili onoga što priželjkujemo, pa ipak Buda je mudro ukazao da je već samo vezivanje za želje i potrebe to koje nam stoji na putu dublje sreće i spokojstva.

Ovaj stih Dhammapade govori o prirodi pravog zadovoljstva. U svakom stihu pominje se pali reč sukha, koja znači “sreća” ili “zadovoljstvo”. Ovaj stih nam daje dobru priliku za kontemplaciju načina na koji tragamo za srećom. Svako je od nas zainteresovan za sreću – svi cenimo blagostanje – ali ako se ne zaustavimo i pažljivo razmislimo, tada lako možemo krenuti za onom srećom koja nije ni blizu onome za šta su mudra bića shvatila da jeste moguće.

Buda bi ponekad koristio reč sukha kada je govorio o nibbani, na primer, “nibbanam paramam sukham”. Ovo je stih koji mi redovno recitujemo i znači “nibbana je najviša sreća”. Ljudi to ponekad dovode u pitanje i kažu: “Kako možete da koristite reč ‘sreća’ kada govorite o nibbani? Nibbana bi trebalo da predstavlja slobodu od želje, a sreća je vezana za želju, zar ne?” Čak ni potpuno probuđeni Buda ne može da kaže šta je to nibbana. Nije moguće reći kako izgleda to stanje prosvetljenja, oslobođenosti ili potpune unutrašnje slobode koje je Buda dostigao, zato što su sve reči i pojmovi o tom iskustvu samo puki putokazi ka nečem nesaznatljivom i neizrazivom. Međutim, kada su ga upitali kako izgleda nibbana, jedan od načina na koji ju je Buda opisao bio je krajnja sreća. Ono što želimo više nego bilo šta drugo jeste da doživimo sreću.

Vrednovanje prijateljstva

Potpuno probuđeno ljudsko biće će vam reći da nije istina da sreća dolazi samo onda kada dobijemo ono što želimo. Kada se javi sreća, na bilo koji način, bilo bi dobro da pogledamo šta je to što doživljavamo, to što zovemo “srećom”, i kako se prema njemu odnosimo. Jedan primer jeste sreća iz prvog reda ove strofe: “Sreća je imati prijatelje kad nevolja naiđe.”
Poslednjih nekoliko nedelja često sam razmišljao koliko je srećna naša zajednica što ima toliko mnogo dobrih prijatelja i koliko je blagotvorno, koliko je zaista divno imati ih. Ove godine odlučili smo da organizujemo parti. Na Badnji dan, popodne, bio je parti za decu, a uveče smo i mi imali svoju malu zabavu. Okupili smo se oko vatre, začudo pojavili su se dobri prijatelji manastira sa nekoliko boca punča – bezalkoholnog naravno! I tako smo proveli čitavo veče zajedno – okupljeni kao jedna zajednica. Nismo se mnogo udubljivali u velike tajne života, već smo jednostavno uživali u zajedničkom druženju. Prijatno je biti sa ljudima za koje osećate da im možete verovati i prijatno je da vas se sećaju ljudi sa kojima ste nešto podelili.

Nažalost, ponekad se ne primećujemo dovoljno. Čak i ako brinemo jedni za druge i poštujemo se, možda to ne izražavamo – nikada to ne kažemo jedni drugima. Možda su neki od nas i propatili zbog odnosa u kojima nije bilo dovoljno izražavanja međusobnog prijateljstva. To izražavanje jeste jedna veština, koju moramo da razvijamo. I Buda je uočavao opasnost nedovoljnog vrednovanja prijateljstva i govorio je često o kvalitetima i vrednosti prijateljstva, istinskog blagoslova koji nam dolazi od duhovne bliskosti. Kada na nju naiđemo, doživljavamo sreću i zaista treba da budemo potpuno svesni toga, da osetimo tu okrepljujuću snagu koju dobijemo kada smo u dobrom društvu. U jednom od poslednjih brojeva našeg manastirskog glasnika opisao sam koliko zaista cenimo sve novogodišnje čestitke koje dobijamo. Znam da kada bi ljudi prestali ovamo da dolaze nedeljom uveče ili za praznike, kada bismo bili samo nas devetorica, život ne bi bio isti! To što imamo prijatelje koji dolaze da bi nam se pridružili u zajedničkom slavljenju stvari koje poštujemo i cenimo jeste veliko bogatstvo za nas.

Videti dublje

Drugi stih ove strofe kaže: “Sreća je kad smo i sa malo zadovoljni.” Može biti teško čuti ono što se ovim govori ako ne praktikujemo meditaciju; ako sami sebi nismo priznali mogućnost unutrašnje tišine – mesta na kojem ne želimo ništa posebno. Meditacija je način posmatranja koji nam omogućuje da, ukoliko talasi želje prolaze kroz naš um, u stanju smo da ih vidimo baš takve kakvi jesu – kao talase, kao pokret. Mnogo je više toga u nama nego što nam aktivni um dopušta da vidimo. Ponekad kao da smo ispunjeni neprekidnom bujicom želja u umu i srcu. Takva aktivnost je prilično iscrpljujuća. Ako ne odlučimo da pažnju okrenemo ka unutra i istražimo prirodu ovako aktivnog uma, sa svim njegovim idejama i zahtevima, onda se poistovećujemo sa tim što se čini da on jeste. Verujemo, čak smo ubeđeni, kako jedini način da budemo srećni jeste da dobijemo ono što želimo.

Pre nekog vremena čuo sam priču o meditantkinji koja je živela u Londonu i bila vrlo angažovana na poslu. Za razliku od mnogih njezinih sugrađana, odlučila je da svakog dana ide peške do posla. I vremenom je shvatila da ima problem. Na putu do posla prolazila je pored jedne pekare sa izuzetno dobrim pecivom i nije bila u stanju da prođe a da ne kupi ne jedno, već nekoliko peciva. Ovaj sled kupovanja i jedenja peciva imao je koren u nekom unutrašnjem nagonu, a ne u prirodnoj želji da se zadovolji glad. Iako je postala svesna šta se događa, iako je sve to uočila, ipak nije mogla da prestane da kupuje pecivo! To je za nju bilo ponižavajuće iskustvo, jer je u mnogim delovima prakse bila vrlo uspešna. No, kad je prolazila pored te pekare sve bi se srušilo. Jednog dana, osećajući zaista apsurdnost i tegobnost čitave te situacije, jednostavno je odlučila da na posao ide drugim putem. Donela je odluku, čvrstu odluku, da neće prolaziti pored te pekare. Načinila je jedan gest obuzdavanja.

Onda je, zaista zadovoljna sama sobom, sve to ispričala svom učitelju, na šta je on odgovorio: “Bojim se da si pogrešno razumela učenje – to što si u radila uopšte nije u duhu prakse. Tvoj izbor je strategija izbegavanja onoga što se događa. Treba da ideš na posao kao i obično, ali da sebe unapred pripremiš, uveče i ujutru pre polaska. I kako ideš prati proces korak po korak, posmatraj šta se događa u tvom telu i umu.”

U svojoj praksi smo razumeli da ometanja uma dolaze do nas različitim intenzitetom i da je u svakom od tih slučajeva neophodno da reagujemo na odgovarajući način. U ovom, bilo je neophodno da sebe unapred pripremimo. U takvim situacijama nužno je da usporimo, osvestimo šta se događa dok se događa i jednostavno da to vidimo, da znamo, da nas ne zavede privid stvari i da verujemo da nećemo biti srećni sve dok ne dobijemo to pecivo.

Tu ženu je redovno obmanjivala misao: “Neću biti srećna sve dok ne kupim pecivo.” I tako, slédeći savet svog učitelja, pripremila se. Narednog jutra išla je kao i obično, pored one pekare. Približavala se prodavnici svesna svojih osećanja i misli. Uskoro je bila pred njom, stajala, bila potpuno svesna i znala: “Hoću da uđem i uzmem to pecivo.” Bilo je sasvim jasno da se ne šali – ne pokušava da sebe ubedi da je to tako, već je samo uočavala sa jednom zainteresovanom svesnošću da želi da uđe unutra i kupi pecivo. I dok je tako stajala, počelo je da joj biva malo lakše da oseća tu želju, sve dok na kraju nije samo posmatrala i znala tu sirovu energiju želje. Uskoro je želja nestala i ona je u trenutku osetila kraj patnje.

Zbog svog strpljenja i ispravnog napora, ova žena je imala uvid u istinu na koju ukazuje drugi stih strofe sa početka. Uzimanje sve više, u njenom slučaju, samo je umanjivalo kvalitet života, iako je to pecivo izgledalo kao da ga povećava! Kada nas zavede način na koji se želja ispolji, često verujemo da su nam potrebne takve stvari. Želja ima tu prirodu privida. Nema ničeg lošeg u vezi sa tim prividom, sve dotle dok ga prepoznajemo.

Kada se javi želja, može nam se učiniti da postoji neka potreba. U odnosima sa drugima, na primer, može se javiti osećaj da postoji nešto što je zaista potrebno da kažemo drugoj osobi. Nije neuobičajeno da neko dođe i kaže mi: “Zaista moram da vam ovo kažem.” Onda se olakša i posle se bolje oseća. Pokušavam da ohrabrim ljude da uspore tempo; pitam ih da li bi mogli da to zamene sa “Zaista želim da vam nešto kažem” Tada, ukoliko žele nešto da mi kažu, a ja sam spreman da ih saslušam, možemo započeti razgovor. Ideje o tome šta sve moramo imamo u svim oblastima života. Način na koji vežbamo ohrabruje istraživanje odnosa prema onome što osećamo kao svoju potrebu.

Dakle, ovo učenje ukazuje da, često, kada imamo manje mi zapravo imamo više. To ne znači kritikovati prividne potrebe ili želje kada se jave, već stvoriti u sebi interesovanje da dublje pogledamo u to šta se događa u nama u ovom trenutku. Na primer, poslednjih deset godina, u dva ili tri slučaja, pojavilo se u meni osećanje: “Moram odavde da odem!” Na svu sreću, imao sam ono što je potrebno da ne krenem za tim impulsima. U stvari, vrlo sam zahvalan što ih nisam sledio, jer iza privida nužnosti obično postoji nešto drugo. U sebi negujemo interesovanje za ono što se događa kada osetimo snažnu potrebu, kako bismo videli dalje od toga kako se stvari čine: da bismo videli stvarnost ili Dhammu. To kako se stvari čine jeste “svet”. To kako stvari zaista jesu jeste Dhamma. Videti iza privida stvari izvor je velike sreće i zadovoljstva.

Vežbanje kao priprema

Treći stih strofe kaže: “Sreća su mnoga dobročinstva kad život okončavamo.” Ovo mi ne bi nužno palo na pamet da nisam pročitao te reči. To nije misao o kojoj bih inače mnogo razmišljao. Ali Buda o tome govori vrlo često – ne gubiti vreme, ne biti rastrojen. Ne znamo kada ćemo umreti – to može biti i uskoro. Zato nas je podsticao da se pripremimo. Veliki deo toga što činimo kao duhovnu vežbu jeste, zapravo, priprema. Ađan Ča je jednom rekao da istinska praksa nije sedenje na jastučetu – to je priprema. Istinska praksa se događa onda kada strasti pritisnu naše srce. Ako smo u stanju da budemo tu u trenutku kontakta i ostanemo bez gunđanja, to je prava praksa. Ali ako sebe ne pripremimo… Hm, siguran sam da iz ličnog iskustva znate šta se dogodi.

Čak i ako sebe pripremimo, kad se strasti razbuktaju nije lako ostati tamo, u sred vatre. Mnogo je lakše poći za njima, biti njima ponet i onda ih ispoljiti fizički. Druga uobičajena reakcija je otići gore u glavu i racionalizovati ili izmaštati svoj put kroz njih – možda kroz scenario nebeskih zadovoljstava ili košmar krajnjeg nasilja: fantazije nas mogu odvesti na najneuobičajenija mesta. Ako nas ponesu strasti, tada delujemo njima gonjeni i to bez neophodne opreznosti, pokretani divljom energijom. Dakle, naš zadatak jeste da budemo u stanju da ostanemo u središtu, dok energija divlja, da je pri tome ne potiskujemo, ne guramo nadole tako da dobijemo poremećaj varenja ili srčani napad. Isto tako, ne prepuštamo se maštanjima, ne postupamo iz strasti, već idemo srednjim putem tako što smo prijemčivi, a ipak mirni i usredsređeni i onda kada su strasti na svom vrhuncu – to je način da na kraju eliminišemo svoju naviku izbegavanja.

U kom smislu je formalna meditacija priprema? Kad sedimo na jastučetu nastojimo da budemo mirni i da se ne pomeramo, čak i ako to poželimo. Dok sedimo, samo posmatramo šta god da se dogodi u telu i umu, ne pokušavamo da postignemo bilo šta specijalno. Doživljavamo misli i fantazije, različite vrste osećanja i senzacija. Dopuštamo stvarima da budu takve kakve jesu. Što više pokušavamo da na silu zaustavimo svoju imaginaciju i unutrašnji dijalog, to življa naša mentalna aktivnost postaje. Mudar način postupanja u takvoj situaciji je da pokušamo sebe da vidimo kao domaćina kojem razni ljudi dolaze u posetu – ophodimo se prema njima ljubazno i predusretljivo, ostavljamo im prostor da budu ono što jesu. Ali nije naša obaveza da se njima bavimo više od toga. Ponekad naša zaokupljenost svakodnevnim aktivnostima znači da nemamo nimalo stvarnog mira. Nedavno sam čitavu večernju meditaciju proveo uređujući unutrašnjost našeg novog centra za meditaciju. Nije uvek strašno ako ne postižemo duboki mir. Važnije je znati da ne moramo da pođemo za svojim mislima i reakcijama. Meditacija je način vežbanja da budemo sa stvarnošću kakva jeste. Za to se pripremamo – kako da budemo sa tim što jeste, potpuno prisutni u telu i umu, tako da od toga što jeste možemo da učimo, umesto da nas zarobi ono “šta bi bilo” ili “kad bih samo”.

Taj “šta bi bilo” poremećaj je široko rasprostranjen: “Šta bi bilo da se to nije dogodilo?” “Šta bi bilo da se to dogodilo?” Bolest “kad bih samo” je takođe vrlo bolno i tužno stanje, od kojeg svi patimo u različitoj meri. Umesto da se mučimo zaraženi “kad bih samo” bolešću, možemo doživeti zadovoljstvo učenja od onoga što već jeste – stvari kakve prirodno jesu. Za to je, međutim, potrebno vežbanje i jedan od načina na koje nas je Buda podsticao da budemo više fokusirani u svojim naporima jeste da razmišljamo o sopstvenoj smrti i kako će ona izgledati.

Imam veoma dobru prijateljicu koja živi u staračkom domu u Njukaslu. Mogla je sama o sebi da se stara sve do svoje devedeset sedme godine, ali je poslednje tri godine smeštena u domu, gde ima medicinsku negu. Nedavno mi je rekla: “Zaista saosećam sa ljudima u ovom domu. Većina njih nisu sebe pripremili za to da budu ovde.” Ona sedi u sobi, skoro po čitav dan, mirno se pripremajući za smrt. Svaki put kad je obiđem kaže mi: “Bila sam spremna da umrem sinoć.” Opisuje mi kako se ponekad probudi u tri izjutra ispunjena strahopoštovanjem, povezanog sa osećajem ogromne, slobodne, bezgranične svesnosti. Kada počne da posmatra stvari oko sebe ili da se pokreće, primećuje kako ta svesnost prestaje ili biva ograničenija. Na osnovu tog iskustva, kaže, razvila je praksu kako da spreči tu kontrakciju i ponovo se rastvori u bezgraničnosti, za koju zamišlja da je slična umiranju.

Često smo razgovarali o tome na sasvim miran i jasan način. Ona pokazuje istinsko unutrašnje spokojstvo. I vidim da stvarno žali ljude koji po čitav dan sebe zabavljaju gledanjem televizije. Nastoji da se ne uključuje u razne aktivnosti koje se organizuju za štićenike doma. Oseća da je smrt suviše važna da bismo pažnju skretali na takve stvari. I tako, veći deo vremena sasvim zadovoljno ostaje u svojoj sobi. Čita Dhammapadu i još poneku budističku knjigu. Meditira i kontemplira umiranje. Za mene je sve to velika inspiracija. Kada pročitam “Sreća su mnoga dobročinstva kad život okončavamo”, ponekad pomislim: šta je alternativa tome – užasna tuga kad shvatite da je na vas došao red. Slika koju Buda koristi za nekoga ko svoj život nije proveo razvijajući vrlinu jeste mršava, stara čaplja na obali isušenog jezera, u kojem više nema ribe. Na kraju života takvi ljudi nisu nakupili nimalo vrline; sve što im ostaje je duboki osećaj pustoši. Uporedimo to sa mogućnošću istinskog zadovoljstva ako stignemo na kraj života znajući da smo ga uložili u ono što je zaista bitno i istinski vredno.

Pravo utočište

Ovo nas dovodi do poslednjeg stiha: “Sreća je kad se oslobodimo svake patnje.” Biti u stanju da prozremo patnju znači imati utočište. Imati takvo utočište je kao da imamo kompas. Ako se ikada nađete na okeanu ili u divljini sa kompasom, bićete u stanju da pronađete put. U tom smislu je kompas vrlo važan. To je ono što ja razumem pod utočištem. Ono znači mudro istraživati život i pronaći šta je zaista vredno. Na paliju reč za prosvetljeno biće jeste arahant, što doslovno znači onaj koji je vredan nečega. Takva osoba vredi zato što je razumela šta je zaista vredno iz perspektive stvarnosti. Praktikujući Buddha-Dhammu, postupno otkrivamo šta je to što je zaista vrednost života i tako dobijamo pravu orijentaciju. Ta orijentacija jeste sinonim za uzimanje utočišta u Budi.

I zapamtite šta “Buda” znači. Postoji istorijska ličnost po imenu Buda, naravno, ljudsko biće koje je živelo u Indiji pre dve i po hiljade godina. I mi smo najiskrenije zahvalni za njegovu ljudskost, učenje i primer. Ali on za sobom nije ostavio svoju ličnost. Stvarnost Bude ovde i sada koju možemo uzeti kao utočište jeste kvalitet uma koji ima integritet i mudrost da vidi kroz pojavnost patnje, ne tako što će je ignorisati, već upravo što će još pomnije i hrabrije gledati u nju. Buda je rekao: “Ako hoćete da vidite Budu, gledajte Dhammu.” Vidite stvarnost, vidite ono što jeste. A da biste stvarnost videli jasno, takvu kakva jeste, to znači shvatiti da je ona najdragocenije utočište koje možemo imati.

Uzeti Budu kao utočište znači razvijati potencijal koji svi imamo za življenje sa svesnošću, a koja nije ograničena našim reakcijama na doživljeno. Istorijski Buda je svakako bio ljudsko biće. Sedeo je i jeo; hodao i kupao se kao što to i svi drugi čine. Patio je zbog starosti i sedeo bi na jutarnjem suncu kako bi umanjio bolove u leđima. Ono po čemu se razlikovao je da njegova svesnost nije bila ograničena. Mi, sa druge strane, doživljavamo ograničenost svesnosti sve vreme. Očigledan primer za ovo je kad se suočimo sa reakcijom tipa: “Ne mogu ovo više da podnesem.” Kad god doživimo ovakvu reakciju, ako smo razvili svesnost, postoji deo nas koji zna da taj osećaj ograničenosti nije krajnja istina. Svi smo ponekad prošli kroz to “ne mogu ovo više da podnesem” i ustanovili da ipak možemo. Možda smo na kursu meditacije i počeli smo da osećamo jake bolove; možda se javio strah ili neka druga emocija i osetili smo se nemoćnima da je izdržimo. Umesto da jednostavno odustanemo, nadahnuti poverenjem uspeli smo da se probijemo kroz ta iskustva, ostajući fokusirani na stvarnost, da bismo onda otkrili kako se bol rastvara ili osetili da se oslobađamo emocije koja nas je mučila. Shvatamo da prividnost tog “ne mogu ovo više da podnesem” jeste samo to – slika, privid; nešto što nam se samo pričinjava kao stvarnost. Da nas je potpuno zaveo taj svet ili način na koji se stvari pričinjavaju, posegli bismo za tom prividnom realnošću, verujući da je ona pravo stanje stvari. Tada bismo svesnosti nametnuli ta ograničenja i tako sebe definisali, a onda trpeli patnju kao posledicu osećaja da smo zaista ograničeni.

Mnogo je drugih prilika u životu kada osećamo: “Moram ovo imati…” ili “Ne mogu sa tim da se izborim”. Obećanje, nada i inspiracija koju nam nudi primer Bude i mnogih njegovih učenika jeste poruka da čista svesnost nije ograničena. Ona je sama po sebi neograničena. Appamano Buddho, appamano Dhammo, appamano Sangha – ‘Bezgraničan je Buda, bezgranična je Istina, bezgranična je monaška zejednica.’

Kroz sopstveno istraživanje razmotrite mogućnost da je, kada se osetite ograničenim, to samo privid stvari. Razmotrite to – nemojte tek da verujete u to – i onda posmatrajte kako se srce i um šire, a time se povećava i vaš potencijal za življenje, sa više prostora, sa više mogućnosti. Ako nešto naučite od toga, razmotrite šta se događa ako nastavite da napredujete sve dok nema bilo kakvih granica, dok niste sve napustili. Da ponovo citiram ađan Čaa: “Ako napustiš malo, imaš malo mira; ako napustiš mnogo, imaš mnogo mira; ako napustiš potpuno, imaš potpuni mir.”

Ta tri dragulja uzimamo kao svoje utočište: Buda, Dhamma i Sangha. Svesno kontempliramo svoje istinsko utočište i držimo ga za najvišu vrednost. Patnja je neizbežna kad srcu i umu nametnemo ograničenja. Buda je bio oslobođen patnje jer je sebe oslobodio svake takve navike. Za nas još uvek postoji patnja – svakome prema njegovoj meri. Za nas sloboda postoji još uvek samo na kratko.

Kada naučimo da patnju doživljavamo tako da ne verujemo u ono kako nam se ona čini i istrajemo kraj nje na način na koji moramo da istrajemo – sa svešću koja je ovde i sada, bez ikakve kritike – pre ili kasnije doživećemo napuštanje, olakšanje i radost. To je sreća koja dolazi kad prozremo patnju i to je sreća koja jača naše poverenje. Poverenje koje se time rađa nas ne upliće u bilo kakve rasprave ili nadmetanje. To je vrsta poverenja izgrađena na ličnom iskustvu, koje nam je potpora u životu. I mada se s vremena na vreme možda nađemo u mraku ili bez ikakvog spoljašnjeg znaka da idemo u dobrom pravcu, osetimo se sigurnim zahvaljujući upravo tom unutrašnjem osećaju poverenja što dolazi od okrenutosti našeg srca ka istini.

Zahvaljujem vam se na pažnji.