Theravāda budističko društvo
Download PDF

Neočekivana sloboda

Ađan Munindo


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Pitanje identiteta

Bramanom se ne postaje
ni po pletenju kose, ni po kastinskom rodu.
U kome je istina i ispravnost,
taj je sretan, taj je braman.

Dhammapada, stih 393

Kažu da će večeras jedna trećina svetske populacije gledati na TV-u finale Svetskog kupa između Francuske i Brazila. To znači, milijarde ljudi! Šta je to što privlači toliki interes? To je važno pitanje za nas, o kojem treba da razmislimo.

Ove naročite večeri doživljaj sebe kao Francuza nabijen je emocijama. Novine izveštavaju da je finale kupa pokrenulo talas nacionalnog ponosa u Francuskoj neviđen još od Velike revolucije 1789. Na ispitu je lični i nacionalni identitet – strasno osećanje da smo zaista neko.

Svako od nas ima svoje načine podsticanja tog osećanja koje šaljivo možemo nazvati “nekost”. Identifikovanje sa nacionalnošću, biti Francuz, Britanac, Brazilac, Novozelanđanin ili Burmanac je jedan od načina. Takođe se identifikujemo sa svojim polom, sa time da smo muškarac ili žena, i sa svojom religijom, sa time da smo budisti ili hrišćani ili Jevreji i tako dalje. I to stvaranje osećaja identiteta je u redu do određene granice, ukoliko smo obazrivi.

Ali postoje jasni znaci koji pokazuju da, iza te tačke, to nije u redu. Pogledajte šta se dogodilo kada je Engleska izgubila poslednji meč. Vandalizam takozvanih navijača nije OK. Šta nam naša praksa kaže o vežbanju pažnje da vidimo dalje od te vrste identiteta koji doprinosi jednoj ovako nesrećnoj obmani?

Ko sam ja?

Svoje istraživanje možemo početi uočavanjem značaja koji ovo pitanje ima. Rasni ratovi, klasni ratovi i religijski ratovi nude obilje materijala za refleksiju. Uočavanje značaja koji osećaj identiteta ima za ono što radimo podstiče nas da sabranost pažnje usmerimo na to koji zapravo telesni osećaj stvara to što smo “neko”. I dok to činimo, počinjemo da zapažamo rađanje čvrstog “ja”; uočavamo kada i u kojim okolnostima zadobijamo taj osećaj.

Možemo takođe da posmatramo kakav je to doživljaj kada nam nedostaje nekakva samodefinicija. Kako izgleda kada se probudite pošto ste prethodne večeri kasno otišli u krevet? Mnogo toga možemo naučiti u tom kratkom periodu posle buđenja, kada osećaj ličnosti još nije sasvim formiran. Ponekad ne možemo da se prisetimo gde se nalazimo. Sledeći put kad budete u toj situaciji pokušajte da ne pobegnete suviše brzo iz nje. Posmatrajte kako tragate za poznatim opažajima. Ne žurite da otvorite oči. Samo ostanite sa tim osećanjem da želite da pronađete sigurnost; ili da ne znate gde ste ili ko ste. Kada otvorite oči, kako izgleda prepoznati “moju sobu” ili “moje stvari”? Posmatrajte taj osećaj stvrdnjavanja dok se odigrava. To može biti efikasan način labavljenja one veze kojom se vezujemo za svoj ograničeni identitet.

Koristeći ovakve vežbe, bolje razumemo način na koji pojmovi “moje telo” i “moje misli” nastaju. Shvatamo da su te ideje samo relativno istinite. Razvijamo osećaj odgovornosti prema takvim pojmovima. Uviđamo da u krajnjoj instanci oni nisu mi. U mojoj situaciji, na primer, ideja: “Ja sam starešina manastira i u obavezi sam da prisustvujem sastancima monaške zajednice”, ima posledice o kojima mogu da razmislim. Zato što je ta ideja istinita u relativnom smislu, ja i delujem u skladu sa njom, iako ona nije ono što ja jesam.

Ako smo neobazrivi u svom odnosu prema ovakvim relativnim identitetima, pažnja nam obično ne dopire do stvarnosti i programirane pojmove uzimamo kao apsolutne istine. Verujemo: “Ovo telo je zaista ja”, “Moja uloga u ovoj zajednici je izuzetno važna” i takve ideje mogu imati ozbiljne posledice. Počeo sam da poboljevam od artritisa i verovanje u telesni identitet kao krajnju istinu vodi do velike borbe. Ili ako ustanem ujutro još uvek sa mislima o nekom konfliktu od juče, pretpostavka da ja jesam ono što mislim odmah vodi do borbe. Sve dotle dok verujem da su te uslovljene aktivnosti uma više od relativnih identiteta, što one zapravo jesu, ne postoji način da budem jednostavno srećan.

Međutim, ako počnemo da uočavamo da je supstancijalnost ovakvih mentalnih procesa samo privid, bilo bi ipak greška jednostavno ih ignorisati. Isto kao što bi za političare bilo naivno da ignorišu snagu osećanja nacionalne pripadnosti, isto tako je naivno za nas da ne obratimo vrlo pomnu pažnju na ova područja našeg unutrašnjeg sveta. Pokušaj da zanemarimo osećaj identiteta samo bi doprineo patnji zbog naših zabluda. Imali bismo užasan osećaj bespomoćnosti, kao posledicu življenja jednog lažnog života. Na sreću, mudro učenje koje su nam preneli oni koji su Putem hodali pre nas poziva nas na vežbanje tela, govora i uma koje vodi ka uočavanju mesta gde se krije naš pravi identitet.

Postojanje kao svesnost

U Britaniji živim već 20 godina i ponekad zaboravim da nisam Britanac. Ali kada se vraćam sa putovanja moram da stanem u dugi red pred pultom za imigrante, zajedno sa Rusima, Turcima i Amerikancima. Imam novozelandski pasoš, zato me podsećaju da sam ja ovde gost. Ovih dana stajao sam u redu za imigrante i osećao kako je to “biti” autsajder. To je vrlo zanimljivo. Taj osećaj “ja sam…” se lako uočava ako smo spremni da ga uhvatimo. Uz pomoć budnosti, to je lako. Iako u tom trenutku svesnost funkcioniše slobodno, setimo se da postoji i jedna veća slika. Mnogo je više toga u vezi sa nama od te ideje “ja sam Novozelanđanin” ili “ja, budista”. Gde te ideje nastaju i nestaju? Šta je tu postojalo pre nego što su neka ideja i sa njom povezan osećaj nastali? I šta tu ostaje kad taj osećaj prođe?

Istu tu dinamiku možemo razmotriti i iz perspektive meditacije. Ako smo istrajni u vežbanju, stići ćemo do iskustva prirodne mirnoće, u kojoj boravimo potpuno bez napora. Postoji osećaj viđenja, ali nema vidljivog sadržaja. Ne razmišljamo: “Ja sam muškarac” ili “Ja sam monah”. Um ne uznemiruje misao, osećaj ili gest bilo koje vrste. A nismo zaspali. I šta je tu? Daljeg razmatranja radi, možemo reći da je tu svesnost. To ne znači da mi tu sedimo i mislimo: “Tu je svesnost” – samo smo svesni.

Budni smo i na oprezu

Kako stičemo veštinu u održavanju takve svesnosti, otkrivamo kako da postojimo kao svesnost – i u isto vreme dopuštamo drugim aktivnostima da se dogode. Moguće je da postoji mišljenje i osećanje, ali mi ne zaboravljamo sebe. Ukoliko se, na primer, tokom meditacije javi prijatno osećanje i isto tako misao “Ovo mi se sviđa”, ne gubimo svesnost i ne postajemo ograničeni identifikovanjem sa tim zadovoljstvom. Uzdržavamo se od usmeravanja fokusa svoje pažnje na sadržaj svesti i, ne vezujući se, uspevamo da se ne izgubimo u radostima i nevoljama egzistencije. Iz takve perspektive shvatamo da imamo izbor da se vežemo i postanemo “neko”, ali da isto tako posedujemo snagu da zaustavimo tu tendenciju. Vidimo da nismo robovi svojih uslovljenih identiteta – nismo ta osoba za koju nam kažu da jesmo!

Naša meditacija počinje da donosi blagoslov u ovaj svet. Veština u svesnosti pokazuje se kao povećano prisustvo u svakodnevnim situacijama. Evo primera: ako neko pređe moju ličnu granicu koju pokušavam da održim, tada je velika šansa da ću se osetiti besnim. Ako se zatim javi osećaj: “Ja sam besan”, ali u tom trenutku posedujem snagu svesnosti da se “probudim”, tada ne počinjem da tragam za sigurnošću u uslovljenom osećaju bivanja neko ko je povređen. Moj osećaj za to ko sam ja nije ograničen na taj pokret u umu. Čak i kada se pojavi taj osećaj ”ljut sam”, ne počinjem da se hranim otrovom ozlojeđenosti. Preživljavam bes i boravim u svesnosti.

Boravimo u budnosti onda kada se sećamo, kada smo na oprezu. Mi često zaboravljamo. Ali ono što je bitno jeste da smo zainteresovani za to da se setimo. Zaista ne želimo da doprinosimo patnji ovoga sveta tako što ćemo preuzimati neki sintetički identitet koji je oblikovao neko drugi. I buđenje jeste moguće. Malo pomalo učimo da živimo svoj život sa osećajem da smo samo budni. Prestaje da bude toliko bitno da li znamo ko smo ili gde ide naš život. U stanju smo da budemo budni za onaj pokret uma kada se osećamo kao da smo izgubljeni. U stanju smo da budemo budni za to da ne znamo ko smo i onda ustanovimo da smo još uvek u stanju da delamo pozitivno iz osećanja odgovornosti prema sopstvenom životu. Možda se ne osećamo onako kako bismo želeli, ali delamo iz osećanja lične realnosti, koju prepoznajemo kao istinitu. Možemo da budemo sa sobom, umesto da se borimo protiv sebe.

Biti jedno sa životom

Kada otkrijemo kako da budemo sami sa sobom na takav način, spremniji smo da budemo u skladu i sa unutrašnjim i sa spoljašnjim događajima. Šta god da nam se događa, otkrivamo da smo sve spremniji da “budemo jedno” sa tim.

Zapravo, mi već jesmo jedno sa onim što se događa, ali zbog navike da budemo nepažljivi, u stanju smo da živimo kao da smo odvojeni od svega. Osećamo kao da na neki način nismo uopšte uključeni, već da sebe posmatramo izdaleka. Negujemo sliku sebe i živimo u toj slici. Ovo nam donosi mnogo patnje. Sklonost da “podnosimo” život tako što održavamo te iskonstruisane slike o samima sebi, te lažne identitete, troši ogromnu energiju. Nije ni čudo da se tako često osećamo iscrpljenima.

Nema mnogo godina tome kako su mobilni telefoni bili novost i neka vrsta statusnog simbola. Tako sam čuo priču o jednom momku koji se vozio vozom i šepurio se sa svojom prinovom, vodeći duge razgovore, pri čemu je naravno išao na živce ostalim putnicima. A onda je u istom kupeu jedna trudnica dobila porođajne bolove. Naravno, svu su se okrenuli ka tom momku, očekujući se da pozove hitnu pomoć kako bi je sačekala na sledećoj stanici. Na njihovo zaprepašćenje, morao je da im prizna da je telefon samo imitacija; da je on samo pravio predstavu. Čini se da su i majka i dete na kraju bili dobro. Mladiću je verovatno trebalo nešto duže da se oporavi.

Vezujući se za sliku o samome sebi i za ideju kakav bi naš život trebalo da bude, ostajemo zarobljeni u večnoj borbi i rasipamo svoj vitalitet. Možda nas nikad nisu podučili i otuda nam ne pada na pamet da možemo da izmenimo svoj položaj. Ili nas pomisao na suočavanje sa pravim sobom suviše plaši. Na žalost, potencijal za autenično postojanje ostaje skriven navikom da sami sebe činimo bespomoćnim. Ali kada nam se pogled razbistri, shvatamo da ne moramo da se plašimo. Kada smo budni, strah može da nas poduči. On nas uči da budemo prisutni, da budemo pažljivi. Strah ne znači uvek da nešto nije u redu; često na taj način zaključujemo vođeni navikom. Možemo odlučiti da strpljivo primimo taj strah od gubitka sigurnosti, gubitka svog dragocenog identiteta, i onda možemo biti svedoci stišavanja tog straha. Ono što ostane jeste mnogo veće vrednovanje svesnosti.

Što je više u životu budnosti, to nam je lakše da se setimo svoje sposobnosti da budemo svesni. Sve je naš učitelj – čak i konfuzija. Ako smo konfuzni, ali i svesni toga, to nam pomaže da uvidimo kako da ne budemo ograničeni. Ako zaboravimo da budemo budni, ako se za nešto uhvatimo, odmah ulazimo u svoj ograničeni identitet i postajemo izgubljeni u toj konfuziji. Uvek imamo mogućnost da krenemo u tom pravcu, ali je manje bolno odlučiti se za to da se setimo da budemo svesni i ne preuzmemo nekakav nama daleki, ograničeni identitet zbunjene žrtve.

Supruga američkog ambasadora u Južnoj Koreji jednom je posetila čuvenog tamošnjeg učitelja meditacije. Ovu sam priču čuo još sedamdesetih. Navodno je žena zamolila učitelja da joj objasni suštinu učenja, a on je odgovorio da je ključ budističke meditacije da postanemo jedno sa svime. To je baš nije mnogo impresioniralo i pitala ga je kakva korist ljudima od takvog učenja može biti ako bi bila bačena atomska bomba. Učitelj odgovori da, ako bi bomba bila bačena, ona bi svakako postala jedno sa svime, tako da u međuvremenu može početi da se priprema za to.

Ovo nije trebalo da predstavlja grub odgovor. Meditacija i jeste pripremanje. Kada meditiramo sedeći ili u hodu, mi vežbamo svoje duhovne kvalitete. Izoštravamo alat poverenja, energije, svesnosti, koncentracije i uvida, tako da možemo da budemo sabrani kada pravo učenje stigne do nas. I naravno, to pravo učenje dolazi sa razbuktavanjem naših najsnažnijih emocija. Tokom formalne meditacije sebe pripremamo za sopstveni život. To je kao što jedemo da bismo mogli da živimo – ne živimo da bismo mogli da jedemo. Slično tome, meditiramo da bismo mogli da živimo; ne živimo da bismo mogli da meditiramo.

Upoznavanje onog “između”

Na pravi se način pripremiti za ono što dolazi znači biti potpuno angažovan. Čitavo biće je prisutno, što znači da za jedan mudri postupak možemo da iskoristimo sve svoje resurse. Nadajmo se da to neće biti ništa slično atomskoj pečurci. Svakoga dana iskrsavaju okolnosti u kojima možemo osetiti agoniju nedovoljne svesnosti.

Skloni smo ili da se osetimo dalekim od onoga što se događa ili da postanemo izgubljeni u tome. Obe tendencije u nama rađaju osećaj izveštačenosti, kako god dramatična ili izuzetna neka situacija bila. Moje razumevanje Srednjeg puta jeste da je moguće zadržati se između ta dva modela ograničenog postojanja. Iz perspektive ega to “između” se čini nesigurnim i apsolutno neprimamljivim. Ali to i nije problem – ne kaže li nam naše Učenje da upravo to treba i da očekujemo? Ići svojim putem nije Put, ako uzmemo da Put jeste ono što je stvarno. Ako ovako razmišljamo, pažnju nam privlači i postajemo zainteresovani za sposobnost da se zadržimo na tom Putu. Više ne reagujemo i ne bunimo se zbog toga što se osećamo nesigurnima i nezaštićenima. Ne dopada nam se taj osećaj, ali nas to ne odvodi u stanja raspolućenosti ili pokušaja da se zaokupimo nečim drugim. Ostajemo jedno sa tim iskustvom – a ne razdirani grčevitim držanjem za neku sliku.

Ostajući u tom između, otkrivamo jednu suptilniju vrstu poverenja u samoga sebe. To nije “moje” poverenje, jer je to poverenje koje pripada stvarnosti. Ona vrsta istraživanja o kojoj govorimo, ako usledi, potkopaće svako gledište o nama samima za koje smo suviše čvrsto vezani. To nas može dovesti u stanje očaja, bespomoćnosti i nedoraslosti. Ali nas isto tako može preneti izvan ograničenih identiteta uslovljenih tim osećanjima. Borba prelaska od nalaženja sigurnosti u lažnim identitetima do prepoznavanja jednog bezgraničnog boravišta izvan ličnosti jeste teška. Čini nam se da ćemo čitavi u njoj sagoreti. U to nema sumnje. I zato postoje učitelji i zato imamo njihovo vođstvo kroz ovaj proces transformacije.

Identitet i ličnost

Prošle nedelje mladi bračni par koji živi u blizini doneo je svoju devetomesečnu kćerkicu u manastir radi blagoslova. Posmatrajući to malo biće, čini se kao da u njoj nema nikakvog čvrstog osećaja “nekog”. Još uvek ne postoji akumulirana percepcija individue odvojene od svojih roditelja ili čulnog sveta. Dečiji psiholozi nam kažu da je potrebno sedam godina da se takvo diferenciranje potpuno završi. To se nekako poklapa sa uzrastom najmlađeg arahanta zabeleženog u kanonskim tekstovima. Možda pre sedme godine ne postoji dovoljnog “nekog” ko bi se transformisao iz tog pogrešnog poistovećivanja sa ličnošću.

Naučiti da boravimo u svesnosti izvan ograničenog ličnog identiteta ne znači da pokušavamo da se oslobodimo svoje ličnosti. To što je Buda podučavao učenje o anatta, nepostojanju trajnog sopstva, ne znači da treba da osećamo krivicu zbog toga što imamo lične želje ili da smo zatečeni onime što jesmo. Svi mi imamo ličnost; i da bismo je stvorili moramo jako mnogo da se pomučimo! Budizam nam kaže da ličnost nije sve ono što nam se čini da jeste, ali to ne znači kako treba da počnemo da se izvinjavamo zbog svog osećaja da smo neko određen. O tome moramo pažljivo da razmislimo. Dragoceno “ukazivanje na stvarnost” koje predstavlja učenje o Dhammi postaje opasno kada se izrodi u dogmu. Time hoću da kažem da koncept anatta treba shvatiti samo kao koncept; iskustvo na koje on ukazuje jeste nešto potpuno drugo.

Naša ličnost jeste ono kako mi sebe doživljavamo i mi to dočekujemo sa dobrodošlicom i cenimo. Poslednja stvar koju treba da radimo je da pokušamo da se toga oslobodimo. Ukoliko smo dovoljno nepromišljeni da ipak pokušamo – a neki od nas jesu bili toliko nepromišljeni – tada dobar deo naše ličnosti biva gurnut da tako kažem u suteren. I kada on nije na otvorenom, već je gurnut u mračno podzemlje, sve što je mračno u nama postaje još veće. Ponekad nam stižu nagoveštaji iz tog podzemlja i ukoliko smo dovoljno prijemčivi za tu potmulu grmljavinu, bićemo i dovoljno mudri da pozdravimo njegov povratak na svetlost dana pre nego što izraste u nešto poput čudovišta. A možemo biti sigurni da će izaći na svetlo pre ili kasnije. Možda će sačekati da postanemo poznati; jednoga dana neko počne da nas kritikuje javno – i davno potisnuto ogorčenje diže svoju groznu glavu kako bi ga svi videli.

Ako naše vežbanje nije gonjeno nekakvom ambicijom, oprez će nas voditi i mi ćemo prirodno učiti lekciju života. Neće biti potrebe pokušavati da se oslobodimo onoga što kod sebe ne volimo. Iz svoje perspektive potpuno jasnog viđenja, Buda je ukazao na iluziju tog osećaja “ja”. Iz naše perspektive, mi prihvatamo taj poziv na istraživanje i, imajući na umu koliki stupanj svesnosti smo u stanju da dostignemo, istražujemo upravo tu dinamiku ličnosti. Konstatujemo da to što smo smatrali svojim “sopstvom” jeste u stvari jedan dinamičan proces. Taj uvid može nas šokirati. Ako nismo spremni, taj šok može u nama pokrenuti još grčevitije vezivanje, što bi stvarno bila šteta. Ali, ako smo kroz svoju strpljivu i istrajnu posvećenost ispravnom vežbanju sebe pripremili, tada zaista proziremo prolaznu prirodu ličnosti i time se probuđenje produbljuje.

Povratak kući

Odavde nadalje, sama borba da odbranimo ili promovišemo sopstvo pretvara se u materijal naše kontemplacije. Sila osećanja koja nas nagoni da zaštitimo svoja individualna prava se menja, transformiše se u aktivnu, saosećajnu brigu za sva bića. Baš kao što se grana koja zimi izgleda kao da je osušena u proleće preobražava u mirisno, rascvetalo drvo, naše krute lične sklonosti omekšavaju i otkrivaju se kao sredstvo izoštravanja svesti.

Dakle nismo zainteresovani da se otarasimo ličnosti. Ali jesmo zainteresovani da izmenimo svoje gledanje na nju. U trenucima kada smo jedno sa samim sobom otkrivamo takvu jasnoću i osetljivost kakvi su do tada bili nezamislivi, kao i volju i spremnost da u svest pustimo sve ono što smo možda do tada slali u podzemlje. Taj je proces otrežnjujući i napreduje sopstvenim ritmom, koji često nije “moj” ritam. “Ja” želim da ga već jednom završim. Međutim, ako na ovaj stupanj stignemo prirodnim putem, što znači bez forsiranja, tada će nam svi resursi neophodni da se izdrže testovi biti na raspolaganju. Kao što u manastiru ujutro recitujemo: “Dhamma drži one koji se drže nje da ne padnu u obmanu.”

Srce koje je budno proučava tu obmanu, ne beži od nje, niti joj okreće leđa. Naravno, još uvek imamo svoju već u naviku preraslu želju da je izbegnemo, ali onda proučavamo i tu želju. Pažljivo istražujemo ono što nam je već pri ruci i tako počinje da nam biva jasnije ko i šta smo mi zapravo.

Uputstvo da kontempliramo anattu nije podsticaj da postanemo nešto ili neko drugi nego što smo to inače – a ovo uključuje i pokušaje da budemo niko! To je pre usmeravanje da prepoznamo stvarnost koja je oduvek tu i bila. Postepeno sazrevanje tog prepoznavanja rastvara prividnu monolitnost našega sopstva. Možemo se opustiti ispunjeni poverenjem u koristi koje imamo od svega što smo podneli u tom procesu istraživanja, dok doživljavamo narastanje jednog agilnijeg bića. Otkrivamo sve više situacija u kojima uspevamo da se sebe sve brže i brže setimo. Sada je mnogo verovatnije da ćemo biti u stanju da se prilagodimo bilo kojoj situaciji u kojoj se nađemo dok koračamo ovim svetom – ne zato što smo postali liberalniji ili spustili svoje kriterijume, ne zbog toga, već zato što više ne držimo sami sebe toliko grčevito.

Čuo sam jednog uglednog monaha kako govori o razlikama između probuđenih i neprobuđenih stanja kao o razlici između tekuće i zamrznute vode. Um koji se identifikuje sa egom liči na kocku leda koja se uklapa jedino u oblik kakav je i ona sama. Kako tokom vežbanja naš rigidni, zamrznuti ego biva izložen vatri predanosti, na kraju sledi otopljavanje i, slično vodi, u stanju smo da se slobodnije krećemo u okolnostima sopstvenog života.

*  *  *

Pitanje: Možete li reći nešto više o posedovanju ličnosti – da li se to što ste govorili odnosi samo na nas ili i probuđeni (arahant) imaju ličnosti?

Ađan Munindo: Vrlo dobro pitanje. Ne mogu reći da sam ikada seo i poverljivo razgovarao sa bilo kojim arahantom i pitao ga: “Šta misliš o svojoj ličnosti?”, mada bih to voleo. Mislim da sam najbliže tome bio razgovarajući sa ađan Čaom i ađan Tetom. Da li su oni bili arahanti ili ne, ja ne znam. Zapravo, mislim da uopšte razgovor o tome je li neko arahant ili nije nema mnogo smisla. Po meni je stanje čistote nečijeg srca sasvim lično pitanje. U ono što sam ubeđen jeste da su obojica bili veliki monasi, koji su jako dobro znali stvarnost i praksu. Međutim, vaše pitanje ostaje. Kada bi ađan Čaa pitali nešto slično, on je znatiželjnicima uvek odgovarao da se to njih ne tiče i da im je mnogo korisnije da nastave svoje vežbanje. Ipak, jednom prilikom, kada su ga pitali je li arahant ili nije, rekao je: “Ja sebe doživljavam kao drvo. Imam grane, lišće, cvetove, plodove i ostalo. I ptice naiđu i slete na neku od grana, pojedu poneki plod, neke kažu da je sladak, neke kažu da kiseo. I onda počnu da raspredaju da li im se on sviđa ili im se ne sviđa i tako dalje. To je samo cvrkut ptica, to je ono što one rade. Dakle, ja sam ono što jesam. Možete me zvati arahantom, a i ne morate, možete da kažete šta god vam se svidi.”

Ovo je slično pitanju imaju li arahanti ličnost ili nemaju. Možemo raspravljati o dinamici ponašanja jednog arahanta iz perspektiva posmatrača, te tako reći: “Da, njihova ličnost je ovakva ili njihova ličnost je onakva.” Ja ovde samo nagađam, ali bih rekao da iz perspektive arahanta, oni nemaju ličnost.

Predložio bih možda kao korisnije da vidimo kako kod nas stoje stvari. Ađan Ča je često govorio da je imati i nemati zapravo ista stvar. Rekao bi: “Hai mee mai mee – pretvori imanje u nemanje. Imaj, ali ne poseduj. Na imanje i nemanje treba gledati kao na istu stvar.” I još bi dodao: “Kao ova šolja. Možeš da imaš ovu šolju, ali u isto vreme treba da znaš i kako da je nemaš. Tek kada su imanje i nemanje ista stvar, tek tada si slobodan.” Postoji imanje sa vezivanjem i postoji imanje bez vezivanja; velika je razlika među to dvoje, ogromna razlika

Karakteristika arahanta je da im je srce oslobođeno svake sklonosti ka vezivanju. Uklonjeno je svako ispoljavanje neznanja i zablude. Tako da su, prema Budinom učenju, svi njihovi postupci vođeni mudrošću i saosećanjem. To ne znači da su oni savršeni u svakoj odluci koju donesu. Oni su savršeni jedino u smislu da ne mogu biti zahvaćeni štetnim stanjima uma. Buda je jednom morao da prekori nekog arahanta zato što nije prisustvovao redovnom recitovanju monaških pravila (patimokkha), obaveznom za celu monašku zajednicu (sangha). Pošto je bio oslobođen svake nečistoće u srcu, taj monah je smatrao da ne mora da se pridruži ostalim monasima na njihovom okupljanju svake dve nedelje. Iz perspektive Budinog superiornog znanja, ovo je bila pogrešna procena, jer je mogla manje napredne članove sanghe da navede da se i sami tako ponašaju.

Isto tako to ne znači da bi vam se svidele sve njegove manifestacije mudrosti i saosećanja. Zamišljam da bismo mogli da se nađemo u društvu nekog arahanta i osetimo se sasvim frustrirani, da nam se on zaista ne svidi. Na primer, možda je odrastao u okruženju u kojem se nije mnogo pažnje posvećivalo higijeni. Možda mu se oseća iz usta ili vam se ne dopada njegov akcenat, možda nije oprao svoj ogrtač ili vam se nešto treće ne dopadne. A njemu, prema njegovom specifičnom uslovljavanju, sve to izgleda savršeno prihvatljivo. Može čak imati vrlo grub osećaj za humor. Poznavao sam neke ljude koji su zaista ličili na arahante, ali su uživali u prilično grubim šalama. Možda smatrate to neprihvatljivim i kažete: “Ova osoba ne može biti arahant, suviše je vulgarna da bude arahant.”

No, Buda je govorio da ne možete odrediti je li neko probuđen na osnovu spoljašnjeg izgleda. I to spolja nije samo boja njihove kože ili telesna građa; to je sve što možete da primetite spolja, uključujući i ono što bismo mi nazvali ličnošću. Morate biti arahant da biste prepoznali arahanta.

Ima nekoliko priča u kanonu koje opovrgavaju pretpostavke ljudi o tome kako bi jedan arahant trebalo da izgleda. Jedna je iz govora (sutta) koji nosi naslov Lakuntaka Bhaddiya iz Samyutta nikāye (Zbirke govora grupisanih po temama). U toj sutti Buda pominje monaha po imenu Badija, za kojeg kaže da je ružan, neugledan, čak odvratan. Pa ipak je upravo taj monah “do kraja ostvario onaj najviši cilj svetačkog života”.

Isto tako u Dhammapadi (Putu istine) stih 408 kaže: “Onog ko govori istinu, blago i jasno, ne vređajući nikoga, toga ja zovem bramanom.” U komentaru se objašnjava da je ove stihove Buda izgovorio u vezi sa događajem u kojem je učestvovao stariji monah Vaća, koji je imao običaj da se svakome obraća sa visine, čak na uvredljiv način. Nazivao je ljude “jadnima” i “bednima”, što se naravno nije moglo očekivati od jednog budističkog monaha. Pošto su se osetili povređenima, neki ljudi dođoše do Bude da se požale. Kad je saslušao pritužbe, Buda je pronikao u um monaha Vaće i video da je njegovo srce potpuno oslobođeno svake namere da povredi. Zaista je on bio potpuno probuđen i na taj način je govorio samo po duboko usađenoj, ali bezazlenoj navici. I Buda je iskoristio priliku da objasni ovu stvar, govoreći da je moguće da se jedna tako probuđena osoba učini grubom, ali je u sebi savršeno čista.