Theravāda budističko društvo

Neočekivana sloboda

Ađan Munindo


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Sami zajedno

Ko okusi osamljenost i smirenje
postaje neustrašiv i bezgrešan,
utažen okusom ispravnosti.

Dhammapada, stih 205

Pitanje: Možete li uporediti prednosti vežbanja kao monaha i vežbanja kao domaćina?

Ađan Munindo: To da li neko živi životom celibata, kao monah ili monahinja, ili živi kao laik, domaćin, jeste stvar izbora stila življenja. Taj izbor ne tiče se samo ličnih afiniteta, već ima veze i sa raznim vrstama uslovljenosti – sa onim što smo u sebi akumulirali, našom kammom. Temeljna je postavka budističkog pogleda na svet da mi ne dolazimo na ovaj svet kao prazan list papira, već sa svojom istorijom i skupom sklonosti. To sa čime se pojavljujemo u ovom životu čini onda kontekst i pozadinu u odnosu na koju se potom odvija naš život, a većina nas nije u stanju da vidi njezine detalje.

Za sve nas, međutim – monahe, monahinje ili nezaređene – praksa je u suštini ista. Svako od nas susreće se sa frustracijama, ograničenošću života i patnjom. Ono što je bitno je da li smo voljni da se suočimo sa svojom patnjom svesno i pažljivo je osmotrimo ili smo se, pak, svesno ili nesvesno, odlučili da od nje okrećemo glavu, da je izbegavamo, kako bismo što više odložili suočavanje sa onim što se događa. I u životu domaćina i u manastiru postoji čitava skala stupnjeva posvećenosti, od onih koji su vrlo motivisani da vide šta je stvarnost u svakom trenutku, do onih koji su okupirani raznim razbibrigama. Pri ovome, važno je da li nam naš način života zaista odgovara i pomaže da razvijemo spremnost za suočavanje. Ta spremnost je ključ.

Bez obzira na način života koji smo odabrali, činjenica je da kroz čitav život moramo da se suočavamo sa raznim ograničenjima. Voleli to ili ne, svi doživljavamo situacije kada ne dobijamo ono što bismo želeli i svi ponekad reagujemo iz čiste navike, ni ne razmišljajući. Kada se tako nešto dogodi, kako mi na to reagujemo? Odupiremo li se tome govoreći: “Ne bi trebalo tako da se ponašam, već da sebi bolje sebi razjasnim u kom pravcu ide moj život” ili u našem srcu postoji sposobnost da pri jednom takvom iskustvu susretnemo tu osobu – sebe – bez prekorevanja?

Susret sa usamljenošću

Govoreći iz ličnog iskustva, mogu da kažem da je život monaha bio težak izbor, ali ne osećam danas da se zbog toga kajem. Kajem se zbog načina na koji sam reagovao u nekim situacijama u prošlosti, ali ne žalim što sam se odlučio da živim kao monah. Osećam to kao jednu vrstu privilegije i srećnu okolnost i kako vreme prolazi taj osećaj se samo učvršćuje. A radi se u suštini o življenju u samoći i upoznavanju te samoće. Da, monasi žive u zajednici, ali u tom zajedništvu mi smo sami. Struktura takvog života dovodi nas do dubokog prepoznavanja te naše usamljenost i do agonije usamljenosti.

Za nekoga ko živi životom monaha, ko se zavetovao na celibat, samoća se ne smatra simptomom neuspeha. Na nju se gleda pre kao na indikator – znak. Kada bol samoće osećate kao strašan – upravo takav kakav jeste – to ne znači neuspeh. To osećanje vam govori gde su vaši resursi, gde treba da krenete da biste stigli do svog zlata. Dakle, vežbamo sebe da ga primimo sa dobrodošlicom i razmotrimo. I treba da se osećamo usamljenim – barem dotle dok ne uvidimo zadovoljstvo u svojoj usamljenosti. Iz te perspektive, usiljeno druženje ili bilo koja druga nesvesna aktivnost koja nas odvaja od precizne, lične prijemčivosti za samoću smatra se preprekom.

Postoje monaške zajednice i u budizmu i u nebudističkim tradicijama u kojima ima tendencija ka socijalizovanju i grupnoj aktivnosti, ali prema mom razumevanju i posmatranju tih stvari, neizbežno je da se ili te tendencije ugase ili da se same te zajednice ugase. Razlog je u tome da je monaški život u suštini samotnički – sve se vrti oko toga kako biti sam. Odluka da se živi takvim životom donosi se iz najrazličitijih razloga, ali na kraju to mora biti učinjeno zato što smo ustanovili da je naša unutrašnja priroda napravila takav izbor. Nije ni ispravno ni pogrešno živeti monaškim životom ili porodičnim životom. Biramo ono što je primereno našem stanju – šta god da je to što nas podržava u posvećenosti putu vežbanja.

Svako ko je živeo životom monaha, monahinje ili iskušenika barem izvesno vreme poznaje taj bol samoće, ali je nadam se okusio i blagodet podrške koju nam pruža duhovna zajednica kada se sa njom sretnemo. Duhovna zajednica je vrlo važan elemenat u ohrabrivanju da krenemo dublje kroz sve vidove iskustva – možda kroz usamljenost više nego kroz bilo koji drugi. Pokušaj da živimo monaški bez bilo kakve podrške bi bio zaista težak. Upravo zbog toga Buda je ohrabrivao stvaranje duhovne zajednice, sanghe, zajedničku posvećenost celibatu i životu obuzdavanja, uz međusobnu podršku u naporima.

Ako smo se na pravi način pripremili uz pomoć snage sabranosti i postojanosti samadhija, zajedno sa samopoštovanjem koje dolazi kroz obuzdavanje čula i moralno ponašanje, tada možemo da prihvatimo energetsku stvarnost samoće. Umesto da razmišljamo: “Osećam se usamljeno, šta da uradim kako bih se otarasio tog osećaja samoće? Napisaću jedan mejl, pročitaću knjigu ili nazvati nekog”, otvaramo se da primimo – bez bilo kakve kritike ili analize – taj osećaj usamljenosti. Divna je stvar biti ohrabrivan na takav korak i to je dobar deo onoga o čemu je i reč kad je u pitanju duhovna zajednica.

Kao porodičan čovek ili nezaređen sledbenik, ne morate se nužno suočiti sa samoćom na način na koji će se to dogoditi monahu ili monahinji. Život sa partnerom u odnosu uzajamne posvećenosti, na primer – u najvećem broju slučajeva i sa decom – donosi sasvim drugačije iskustvo. Pod pretpostavkom da takva veza nije destruktivna ili disfunkcionalna, u njoj će postojati osećaj prijateljstva – bliskog, intimnog prijateljstva. Pošto je poslednja intimna veza u kojoj sam se našao bila pre trideset godina, ja zaista malo mogu o tome da kažem. Ali na osnovu onoga što mi govore drugi ljudi, ulazak u blisku vezu ne štiti bilo koga od bola samoće. Zato, kakav god bio naš način života, svi koji smo posvećeni praksi treba da idemo duboko u to iskustvo i pronađemo sopstveni put do rešenja.

Promene ličnosti

U pogledu promena ličnosti koje se događaju tokom prakse, ono što vidim danas u svakome ko vežba, bilo da je monah ili nezaređeni, jeste promena u srcu u pravcu sve veće spremnosti da prihvatimo sadašnji trenutak u njegovoj punoći – bez interpretiranja, prepuštanja ili izbegavanja.

Za svako iskustvo naš um može da zamisli razne vrste ishoda, neke prijatne i neke neprijatne. Možemo postati vrlo napeti zbog tih zamišljenih mogućnosti. Međutim, ako vežbamo na pravi način i iskreno, otkrivamo sve veću sposobnost prilagođavanja različitim mogućnostima – kako onih od kojih zaziremo, tako i onim koje nas opčinjavaju. Ustanovio sam da je ovo istina zahvaljujući godinama vežbanja i posmatrao sam kako ta sposobnost raste u mnogima sa kojima sam živeo. Biti svedokom takvom uvećavanju sposobnosti uvek je radost.

Danas sam primio pismo od jedne osobe iz Istočne Evrope koja vežba već nekoliko godina. On je mlad i vrlo zagrejan za svoju praksu, ali je upravo shvatio koliko je vezan za pogrešnu ideju da pripada najboljoj religiji. Niko u njegovoj porodici i niko u njegovom okruženju nije budista, dakle on je jedan usamljeni budista. I vrlo se čvrsto držao te ideje o sebi kao budisti, što je sasvim razumljivo – tako svi mi počinjemo. Ali zato što je vežbao na pravi način, došao je do tačke kada je počeo da labavi tu svoju vezanost za ideju sebe kao budiste, shvatio je koliko je bio obmanut u uverenju: “Ja sam budista i budizam je najbolja od svih religija.”

U pismu mi je opisao kako ga je, pošto je uvideo tu obmanu, obuzela užasna sumnja. Razmišljao je: “Moj mozak je ispran. Budizam je samo još jedan sistem za ispiranje mozga.” Pisao mi je kako je gledao film o nacistima u Nemačkoj tokom tridesetih godina prošlog veka, gde nacistička omladina krstari zemljom i uči ostalu mladež da pevaju nacionalističke pesme u slavu Hitlera i tako dalje. Nacisti su znali kako da programiraju umove velikog broja ljudi tako da se vežu za specifične stavove i uverenja, da se prilagode tačno određenoj ideji.

Gledanje tog filma podudarilo se sa uviđanjem koliko je rigidno bilo njegovo shvatanje budizma. I upleo se u tu đavolsku sumnju, u kojoj je zaključio da je strašno pogrešio i da je budizam zapravo gomila gluposti! “To je samo još jedan oblik programiranja za imbecile,” pomislio je, verujući da je načinio veliku i ponižavajuću grešku.

Na sreću, njegova praksa je na pravi način bila uravnotežena, tako da je uskoro bio u stanju da promisli o promeni svoga iskustva i sumnji u koju je upao. Realnost njegovog iskustva bila je da on sumnja, ništa više. Nije znao da je budizam gomila gluposti; nije znao da je programiran da veruje u nekakve sektaške besmislice. Njegova praksa je bila dovoljno široka, nekritizerska i ovde-i-sada da je bio u stanju da se prilagodi toj sumnji ne vezujući se za nju, ne postajući ona. Da u trenutku kada se javila misao: “Programirala me je gomila fanatičnih monaha i ađan Munindo je samo još jedna vrsta naciste” – nije bio spreman, tada je mogao da čitavu stvar baci kroz prozor, ode na piće sa prijateljima i stvori čitavu gomilu loše kamme. No, impresionirao me je način na koji je taj mladić prošao ceo taj period – sam samcit – dopuštajući sumnji da bude tu. Dopustio je mogućnosti da je potpuno pogrešio da ostane u njegovoj svesti, a da nije izgubio ravnotežu uma. Spremnost da iskusi sumnju omogućila mu je izvestan uvid u prirodu sumnje.

Kako istrajavamo u praktikovanju Buda-Dhamme, otkrivamo sve veću spremnost da se prilagodimo svim vrstama mogućnosti koje nam iskrsavaju. Ne žurimo sa zaključcima i zbog toga srce i um počinju da se šire na jedan otvoreniji i lagodniji način. Kroz praktikovanje obuzdavanja otkrivamo da postoji sve više, a ne manje, mogućnosti. Oni koji vežbaju postaju opušteniji, postaju sve samopouzdaniji. To je ona vrsta promene ličnosti koju biste očekivali od prakse.

Naravno, moje iskustvo bilo je da, umesto da moram da osećam izvesnost u vezi sa stvarima, u stanju sam sebi da dopustim da nisam siguran. Ponekad mi ljudi kažu da kada govorim delujem vrlo siguran u to što govorim i pun samopouzdanja, ali to nije nužno i moje subjektivno iskustvo. Kada govorim o Dhammi, ono što me zanima jeste da ohrabrim istraživanje. Na kraju govora o Dhammi nadam se da slušaoci imaju dublja pitanja nego što su ih imali na početku. Međutim, kada se sretnem sa braćom i sestrama, kao i sa njihovim supružnicima, koji su svi hrišćani evangelisti, tada znam da sam sa ljudima koji su zaista sigurni. Ako ne putuju po svetu kao misionari u Africi, Turskoj, Indiji ili Sjedinjenim Državama, tada vode crkve u svom susedstvu. Oni nemaju bilo kakvih sumnji – svakako ne onih svesnih. Sasvim su uvereni da poseduju odgovore. U tom smislu nas razdvajaju čitavi svetovi, zato što ja ne kažem da imam odgovore. Osećam se povezanim sa stvarnošću koja je mnogo veća od mene – nečim što je izvan svakog deljenja na unutrašnje i spoljašnje – stvarnošću o kojoj vodim jako mnogo računa. I to je ono čemu ja svim srcem posvećujem svoj život; ali ne mogu da kažem da znam ili da sam siguran. Ja pozdravljam to stanje neizvesnosti – zato što ga smatram jednim zdravim stanjem.

Nije sigurno

Što se tiče ispravnog napora u svakodnevnom životu – prilagođavanja situacijama u porodici, situacijama u zajednici i drugim ljudima – smatram da je to pitanje vrlo bitno. Ako shvatimo da, zapravo, većinu vremena nismo sigurni, to nas čini ljudima mnogo lakšim da se sa njima bude. Ukoliko se, iz straha ili nesigurnosti, vežemo za neku ideju ili čvrst stav, možemo postati veoma rigidni. Ili se u nekim situacijama osetim dovoljno ugroženim i odmah se javlja strah i grčenje – rigidnost zavlada i tada mogućnosti postaju ograničene. Moj um tad ne želi da prebira po milionima mogućnosti, ne želi da pluta unaokolo i traga za onim što je najprikladnije. U stanju zgrčenosti i ograničenosti on želi da nešto dobije i oseti se sigurnim. Ali to mi ne koristi i to ne koristi drugim ljudima. Sa druge strane, kada smo u stanju da zapamtimo da ne znamo šta će se dogoditi sledećeg trenutka – da nismo sigurni – tada postoji opuštanje, oslobađanje; otvaranje i poverenje, ponovno povezivanje sa onim odnosom poverenja prema životu. Život je neizvestan, ali to je samo jedna činjenica. Ne moramo da budemo u stanju neprekidnog straha zbog toga.

Postoje i mnoge druge kontemplacije koje za cilj imaju da nas dovedu do odnosa poverenja prema životu, ali mislim da ova refleksija o činjenici da većinu vremena ne znamo šta će se dogoditi jeste posebno korisna. Kada se usled straha ili nesigurnosti javi potreba da se za nešto uhvatimo, ako smo sebe pripremili, zaustavimo se i samo čekamo, ostajući otvoreni i u isto vreme u dodiru sa tim osećajem “nije sigurno”. To je bila jedna od ađan Čaovih redovnih poduka, možda i najčešća. Šta god da mu kažete, pošto bi odgovorio, često bi i dodao: “Ali, mai neh, mai neh”, nije sigurno. Neh – koje potiče od pali reč nicca, “trajno” – na tajlandskom znači “sigurno”. Mai je negacija. To je bila zaista osnova čitavog njegovog učenja. Šta god bismo se dogovorili: “Uradićemo ovo” ili “Sledeće nedelje idem za Bangkok”, redovno bi dodao “mai neh”, “ali nije sigurno”. Ne zato što mu je nedostajalo odlučnosti – on je bio sve samo ne kolebljiv; već zato što je želeo da u svemu što radimo vidimo Dhammu.

Na dan kada je ađan Ča umro 1992. prijatelj manastira je kao dar doneo lampu. Ta lampa je gorela narednih deset dana kao gest našeg poštovanja. Na kraju smo organizovali pomen ovde u Dhamma sali. Mnogo ljudi iz Njukasla i okoline se okupilo radi recitovanja i meditacije, u znak zahvalnosti prema našem učitelju koji je upravo preminuo. Tom prilikom sam čitao govor iz zbirke govora ađan Čaa pod nazivom Hrana za srce. Bio je o ađan Čaovoj omiljenoj temi – prolaznosti. Reči tog govora dobijale su novo značenje dok sam ih čitao. I kada sam došao do tog važnog odlomka, ključne rečenice čitavog govora, koja glasi: “…i svako učenje bilo kojeg učitelja koje ne sadrži reči o prolaznosti…” sijalica je pregorela, “nije Budino učenje …” Morao sam da zastanem nekoliko trenutaka. Takve stvari se događaju, zar ne? Šta ih izaziva, šta se zapravo dogodi – ko bi znao? Ali je ceo događaj svakako pomogao da se taj posebni aspekt ađan Čaovog učenja dublje ureže u moj um:

“Svako učenje bilo kojeg učitelja koje ne sadrži reči ‘nije sigurno’ ili ‘prolaznost’, nije Budino učenje”