Theravāda budističko društvo

Neočekivana sloboda

Ađan Munindo
 

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Šta je to samoobuzdavanje

Nalik pticama što po vazduhu ne ostavljaju trag
jesu i oni čiji umovi ne hrle za iskušenjima koja im se nude.
Oni su usredsređeni na, drugima neuhvatljivo,
bezoblično stanje oslobođenosti.

Dhammapada, stih 92

Samoobuzdavanje – nekkhamma na paliju – jeste jedno od deset paramita, “savršenstava” ili “sila dobrote”. Lično sam uveren da je samoobuzdavanje jedan od najvažnijih, a u isto vreme i najmanje cenjenih vidova duhovnog života. Ne govorim ovo da bih opravdao svoj život monaha. Možda vi i očekujete da kažem da je samoobuzdavanje dobro, s obzirom da ga praktikujem već dvadeset pet godina! Međutim, ja sam, zajedno sa mnogim drugima, odabrao da živim ovim životom jer razumem da postoji ogromna korist od odustajanja od svega što je suvišno – korist od sposobnosti da ostavimo po strani sve ono što nije neophodno i živimo jednostavnim životom.

Ovde ne govorim samo o odustajanju od spoljašnjih. fizičkih stvari kao što je, na primer, jelo posle podneva. Nema ničeg moralnog ili nemoralnog u tome da ne jedemo popodne – jednostavno preskočimo večernju čašu mleka i to je to! Ne mislim čak ni na nešto teže stvari kao što su muzika ili seks. Te stvari kojih se klone monasi i monahinje nisu same po sebi suština samoobuzdavanja. Ti spoljašnji gestovi jesu samo načini da ohrabrimo ono napuštanje u sebi. Ti gestovi su sami po sebi funkcionalni, doprinose negovanju snage srca koja nas održava na tom unutrašnjem putovanju. Svakako da je svakom od nas, ne samo monasima i monahinjama, potrebna ta sposobnost. Tačno je da monaška zajednica svesno naglašava ovaj vid Budinog učenja, čak od njega pravi način života, ali jedno ovakvo vežbanje značajno je za svakoga ko je zainteresovan za unutrašnju slobodu.

Sve do pre koju deceniju rimokatolička crkva je zahtevala od svojih vernika da ne jedu meso petkom. Kada je papa ukinuo ovu zabranu pomislio sam da je to stvarno šteta. Premda je značaj ove specifične forme uzdržavanja diskutabilna, barem je u izvesnoj meri podsticala formalnu praksu obuzdavanja. Ja sam dovoljno staromodan da mislim kako je uskršnji post još uvek dobra ideja. To je doba godine kada imamo priliku da kažemo: “Dobro, tokom ovog perioda uložiću energiju u to da vidim koliko sam u stanju da se odričem.”

Stvar je u tome da ukoliko ne znamo da kažemo “ne” uslovljenim željama, lako nas je prevariti – bilo da je to spoljašnji svet ili naši unutrašnji porivi. Ako ne možete da kažete sebi “ne” kada uđete u neki od onih velikih supermarketa u kojima ima svega, vrlo je verovatno da ćete kupiti i ono što vam ne treba. Prelistavajući šarene kataloge ili kupujući preko interneta, sasvim lako dajete broj svoje kreditne kartice, povodite se za trendovima na tržištu, da biste tek kasnije počeli da razmišljate: “Zašto sam to uradio?” Svima nam je poznata takva situacija – nemogućnost da kažemo “ne” stvarima koje su suvišne.

Možemo ovo prepoznati na spoljašnjem nivou: kupujemo novu odeću koja nam nije potrebna, hranu koja nam nije potrebna, CD-je koje možda nikada nismo ni preslušali. Ali ono što je teže uvideti jeste kako taj obrazac funkcioniše u našem unutrašnjem svetu, uvideti taj mentalni podsticaj koji neprekidno dodaje nešto novo svakodnevnom iskustvu: dobro, loše; ispravno, pogrešno; treba ovo, ne treba ono. Ova sklonost da reagujemo, presuđujemo i dodajemo na naše iskustvo sprečava nas da primimo stvarnost u njezinoj čistoj, nezamućenoj formi. Poenta življenja u kojem odustajemo od nekih mogućnosti jeste u tome da negujemo svesnu volju da kažemo “ne” stvarima koje bismo inače želeli da imamo ili radimo – stvarima koje zapravo nisu neophodne radi naše dobrobiti – koristimo spoljašnje konvencije da naučimo kako da se oslobađamo na jednom dubljem nivou. Učimo veštinu oslobađanja. Taj proces učenja nazivamo “treningom”, pošto zahteva određenu dozu veštine u primeni napora. Nekontrolisan napor u ovom području redovno vodi do slepog i potencijalno razornog potiskivanja.

Izbor vrste treninga

Ako želimo da razumemo samoobuzdavanje, onda treba da ga isprobamo na sebi. Makoliko o njemu pričali, to nam neće mnogo pomoći. Njegove prave efekte vidimo jedino kada uložimo napor i posmatramo šta se događa. Ponekad se iznenadimo kako je dobar osećaj biti u stanju reći sebi “ne”, može čak biti vrlo zarazno. Sećam se kako sam jednom pomagao prevodeći tek zaređenom mladom monahu, koji je bio pun oduševljenja koje dolazi posle prijema u sanghu. Zamolio je da ga ađan Ča posavetuje kako da primenjuje različite metode negovanje samoobuzdavanja i odlučnosti. Taj momak užagrelih očiju i vrlo energičan, pričao je ađan Čau kako namerava da se zavetuje da naredna tri meseca sezone kiša neće uopšte leći, niti će prihvatati hranu mimo one koju sakupi proseći, kako će jesti samo jednom dnevno, nositi samo minimum odeće i slično. Mnogo je slušao o dhutanga (asketskim) praksama koje je Buda savetovao monasima. Ađan Ča ga je saslušao i onda mu rekao da će biti najbolje ako se jednostavno zavetuje da nastavi da vežba kao i do tada i ne preduzima ništa posebno. Ađan Ča je bio potpuno svestan koliko praksa samoobuzdavanja nadahnjuje kada prvi put osetimo moć koju nam daje.

Ponekad se možemo pretvoriti pomalo i u misionara u vezi sa tim – svakoga ko hoće da nas sluša ubeđujemo u vrline samoobuzdavanja, čak ga i namećemo drugima. Time čitavoj ovoj stvari stvaramo samo lošu reputaciju. Pre nekoliko godina ađan Sumedo morao je da interveniše kako bi smirio entuzijazam tek imenovanog starešine jednog malog manastira. Taj monah je uveo sistem da se sva hrana koja se pripremi u manastiru ili donese sa strane pre ručka sipa u jednu plastičnu kofu – žito, varivo, kolači, sve. Onda bi je on promešao i uzeo sebi nekoliko kutlača, pre nego što bi dodao kofu sledećem do sebe. Bez sumnje da je ovakav gest samoobuzdavanja trebalo da na plemenit način stavi na iskušenje sklonost ka hrani, ali očigledno je bilo da nisu svi u zajednici to doživljavali kao nešto korisno. Ađan Sumedo je u svojoj pronicljivosti poslao u isti taj manastir jednu veliku, lepo zapakovanu kutiju vrlo ukusnih kolača, na kojoj je stajala cedulja: “Nije za kofu.”

Čak i bez ikakvog spoljašnjeg gesta samoobuzdavanja, možemo nešto naučiti kad vidimo koliko je teško osloboditi se svega suvišnog u sopstvenom umu. Primer za ovo je kad sednemo da meditiramo. Znamo kako vežba koncentracije može učvrstiti um, otvoriti srce i doneti veću jasnoću i razumevanje – znamo kako je pogodno i prijatno to stanje uma; pa ipak, kada odlučimo: “Dobro, odvojiću trideset minuta i meditiraću” i pokušamo da se fokusiramo, um odluta na razne načine. Onda pomislimo: “Zašto se to događa? Zašto mi um luta? To nije neophodno, završio sam sa svim time, želim da se smirim.” To je ono što podrazumevam pod suvišnim. Dakle, možemo li da se oslobodimo tog viška? Imamo li tu sposobnost, tu snagu koja nam omogućuje da jednostavno kažemo “ne” toj nagonskoj sili?

Nije isto što i moral

Treba shvatiti da ovde ne govorimo o moralu. Ponekad se ta dva vida prakse – moral i samoobuzdavanje – brkaju i to nam sigurno ne može pomoći. Ne govorimo o pet pravila morala koja svi znamo: ne ubijanje, ne krađa, ne neodgovoran seks, ne laganje, ne opojna sredstva. To su moralne stvari koje će, ako ih zanemarimo, naškoditi drugima i naškoditi nama. Kada se pridržavamo osam pravila, tri dodatna su pravila o samoobuzdavanju. Šesto pravilo je uzdržavanje od jela posle podneva, a sedmo i osmo se tiču izbegavanja zabava i svega što odvlači pažnju kao što su muzika, nakit, predugo spavanje. Sem toga, treće pravilo postaje pravilo o samoobuzdavanju, jer uzdržavanje od neprimerenih seksualnih odnosa prerasta u celibat (odsustvo bilo kakve namerne seksualne aktivnosti). To nije pitanje morala. Po tradiciji, nezaređeni budisti se ohrabruju da se ograničeni vremenski period pridržavaju osam pravila kako bi negovali sposobnost samoobuzdavanja, oslobodili se navike priklanjanja onome što nije u vezi sa ciljem. Tu se radi o vežbanju veštine, a ne o moralu.

Ako vas takva mogućnost inspiriše i želite da se i sami okušate, ja bih vas u tome ohrabrio, ali i savetovao da nikom ne govorite šta radite. Neka to bude put ka smanjivanju tereta, a ne ka jačanju lažnog osećanja ega. Možete na primer odlučiti da ćete jednom nedeljno ili jednom mesečno vežbati tako što ćete reći “ne” nečemu. Možete reči “ne” svojoj želji da gledate omiljenu TV emisiju – ne iz nekih moralnih razloga, već jednostavno radi razvijanja sposobnosti samoobuzdavanja, a da pri tome ne zapadnete u raspravu sa samim sobom ili slepo potiskivanje. Kao rezultat svoga eksperimenta sa samoobuzdavanjem otkrićete nešto zanimljivo – dobićete svoju energiju natrag. Garantovano. Ako ne dođe prvi put, kažite “ne” još nekoliko puta. U početku se ta energija može manifestovati kao ljutnja ili uznemirenost. Kada osetite razdraženost, može vam se učiniti da ovakva praksa nije za vas. Ili da ste sve to već prevazišli i u tom slučaju nećete imati bilo kakvih sumnji u vezi sa energijom i spokojstvom – već ćete biti u savršenoj ravnoteži. Ali ako to još niste, savetovao bih vam da istrajete, sa merom i punom svesnošću, učeći od tih početnih reakcija.

Ponekad nas ovakva praksa može voditi dotle da otkrijemo u sebi resurse za koje nismo ni znali da ih imamo. Može nas iznenaditi da smo u stanju da istrajemo u nečemu, dok smo ranije popuštali pod takvim pritiskom. Uzmimo primer: ja lično u globalu nemam poverenja u masovne medije, ali vidim da su novinari i producenti izuzetno ubedljivi. Urednici TV stanica i novina naravno šalju svoje najšarmantnije novinare kako bi obezbedili materijal, ali ono što se posle nađe u programu može biti potpuno drugačije u odnosu na ideju iz vremena kada je materijal sakupljan.

Pre koju godinu poverena mi je dužnost da se staram o Čithurst manastiru i neka TV stanica iz Brajtona uporno je tražila dozvolu da snima grupu učenika koji su dolazili u manastir kao deo nastave iz veronauke. Nije bilo teško naći opravdanje i kazati “da” producentu te emisije, pa ipak neki osećaj u stomaku mi je govorio da ne treba verovati njihovim motivima; postojala je bojazan da neće biti dovoljno pažljivi da ne odvlače pažnju dece od glavnog cilja posete. I tako sam rekao “ne”. Zvali su ponovo više puta u pokušaju da me navedu da promenim mišljenje, ali iznenađujuće je koliko sam lako uspeo da ostanem pri svojoj prvobitnoj odluci. Priznajem da me je brinulo kako bi u školi mogli biti razočarani zbog ovakvog mog stava, ali sam još uvek osećao da je “ne” pravi odgovor. Na kraju se ispostavilo da je nazvao direktor škole i rekao koliko su se nastavnici obradovali kad su čuli da neće biti nikakve TV ekipe unaokolo, tim pre što novinarima niko ranije nije rekao “ne”.

Strateška frustracija

Ako se osećamo bespomoćni na ovom terenu, lako nas nešto omete i iznutra i spolja. Primetio sam da ne samo da nas čini krajnje ranjivim, već i vodi do otupelosti čula. Ako svaki put sebi priuštimo ono što želimo, postajemo nezainteresovani, gubimo oštrinu. U današnjoj kulturi obilja i udobnosti obično zaboravljamo da obratimo pažnju na ovu dinamiku. U praksi se dešava da volim da dobijem ono što želim, a ipak postoji deo mene koji zna da pri tom podmirivanju ne dobijam ono dublje zadovoljenje za kojim čeznem.

Taj deo naše prakse označavam kao “stratešku frustraciju” – odlučujemo da se prepustimo frustraciji na jedan konstruktivan način. Rinzaj škola zen budizma je formalizovala frustraciju kroz meditativnu tehniku nazvanu koan. Od meditanta se traži da razmišlja o nekoj krajnje frustrirajućoj situaciji ili mu se postavlja naizgled nemoguće pitanje naročito smišljeno da “resetuje” rasuđujući deo uma. Tokom tog procesa stvara se ogromna energija, pre oslobađanja putem “razrešenja” koana. Ceo proces je krajnje frustrirajući i takav i treba da bude. Možete ga posmatrati i u nama samima. Ne morate otići na zen meditaciju ili se zamonašiti, jedino posmatrajte svoj nivo energije dok odlučujete da li da sledite ili da obuzdavate želje. Neprekidno trčanje za željama znači rasipanje toliko mnogo sopstvene energije.

Kakvo je stanje uma pre nego što se javi želja? Ono je zapravo sasvim u redu, zar ne? Um koji ne uznemirava bilo kakva želja je smiren. Tek kada želja počne da raste osetimo svrab; ali ako se odmah počešemo – smesta zadovoljivši želju a da nismo zastali da je bolje pogledamo – nećemo zapaziti koliko želja može da bude iritirajuća. Kada nama vlada želja, propuštamo da vidim šta je ona zapravo. Želja je jednostavno pokret unutar svesti – talas na površini okeana. Međutim, naše iskustvo najčešće nije takvo: kada se javi želja, mi smo uglavnom njome uznemireni.

I pošto se želja pojavila, na raspolaganju su nam tri mogućnosti. Možemo je zadovoljiti, tako da je se istog trenutka oslobodimo i takvo oslobađanje od iritacije možemo doživeti kao zadovoljstvo. Najčešće idemo tim putem, ali time ujedno i jačamo snagu želje i njenog zadovoljenja. Na duži rok obično postajemo manje smireni. Sledeća opcija koja nam je na raspolaganju jeste potiskivanje želje i pretvaranje da ne želimo bilo šta – što znači slepo poricanje. Treća mogućnost je da tu želju zadržimo u fokusu svesti. Mi možemo da je zadržimo. I kao rezultat toga događa se nešto divno. Energija koju smo doživljavali kao želju ispostavlja se kao sirova energija. Ta energija zaista može da motiviše našu praksu i odvede nas do mnogo veće sreće nego što je ona ako smesta zadovoljimo želju koja se javila. Dakle, frustriranje želje nije nešto za šaku čudaka ili mentalnih bolesnika koji žive u manastirima zato što ni ne znaju kako da uživaju u životu. Samoobuzdavanje je zapravo učenje kako da dopremo do izvora energije duboko u nama.

Kada me ljudi pitaju o samoobuzdavanju, ohrabrujem ih da istražuju sami za sebe, a ne samo da prihvataju mišljenja drugih – uključujući i mene i moje stavove. Isprobajte ga i vidite. Ako se u sebi borite sa nečim što je teško – kao što je tuga, na primer – i imate problem da se toga oslobodite, uočite karakteristike te borbe. Osećate da želite toga da se oslobodite, ali ne možete. Pitate se: “Šta ja to radim? Kakav je to višak prtljaga koji vučem za sobom?” Dobar deo toga je samo navika, koja se formira zato što zapravo ne odvojimo vreme da upoznamo želju kakva ona zaista jeste, kao pokret u našem umu. Suviše brzo zaključujemo da moramo da zauzmemo stav za ili protiv naših želja, a da zapravo ne istražujemo stvarnost. Želja nije ono što izgleda. Možemo sebe zapitati: “Da li ja želim da živim u skladu sa obrascima želje kojom sam postao uslovljen i ograničen? Ili želim da živim u stanju slobode, održavajući svest u ovde i sada, bez zauzimanja stava za i protiv nečega?” Uvek iznova me inspiriše jedna takva kontemplacija. Samoobuzdavanje, baš kao i želja, nije ono što nam se na prvi pogled čini. Idući na vešt način protiv svojih želja, nećemo sebe učiniti manje srećnima!

Molim vas da ne mislite kako je ovakva praksa naročito teška ili predviđena tek za nekoliko izuzetnih pojedinaca. Svima nam je potrebno da naučimo kako da svesno živimo, sa dovoljno snage da sledimo ono za šta nam naše srce kaže da je istinito. Svi smo potencijalno u stanju da svoju pažnju usmerimo ka onome što lično smatramo da je zaista važno. Ne treba u tome da nas ometaju mišljenja drugih ljudi. Ako na osnovu sopstvenog iskustva prepoznamo nešto kao zaista vredno, okrenimo mu se svim srcem i umom. Samoobuzdavanje, razvijano sa ispravnim razumevanjem, postaje vodeći princip koji nas održava na našem istinskom putu onda kada bismo inače možda sa tog puta bili odvučeni nečim drugim.