Theravāda budističko društvo

Živeti dobro u sred neizvesnosti

Ađahn Munindo


Prevod Branislav Mitić
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Mislim da ćemo se svi složiti da očigledne, brze promene sa kojima je veći deo čovečanstva prinuđen da se suoči predstavljaju veliki izazov. Kuda god da odemo, za većinu ljudi povećana količina tehnologije, a za neke pojedince čak i blizina raznih tehničkih uređaja, kompjutera i ostale opreme je uznemirujuća. Za neke druge ljude, neprestano gledanje u ekrane i monitore sužava delokrug svesti i stvara pojačanu nelagodnost, koju mnogi sve teže podnose. Kako da podnesemo tu nelagodnost?

Čisto sumnjam da ćemo svi živeti na selu kao hipici i tako se otarasiti sve te tehnologije. Prednosti moderne medicine su privlačne. Moram reći da prilično cenim neke pogodnosti koje moderna medicina omogućava. Mogućnost da odem na tretman akupunkturom. To je nešto što cenim. Ne želim da se odreknem toga. Za neke druge ljude, mogućnost rezervacije odmora putem interneta je nešto čega se oni neće tek tako odreći. Ne mislim da će tehnologija iščeznuti. Bilo da volite Uber, AirBnB ili tehnologiju koju te organizacije koriste ili ne, to je nebitno. Moramo da prihvatimo da su tehnologija i ubrzane promene koje ona donosi već ovde. Deo našeg vežbanja je da to shvatimo. Suditi o tome i predavati se nostalgiji i tome kako je bilo u dobra, stara vremena i kakve romantične sklonosti smo nekada imali je kratkoročno zabavno, ali nije delotvorno.

Kada sam ja odrastao, u našoj kući je bila samo jedna soba koja se grejala. Pošteno govoreći, to uopšte nije bilo romantično. Ja volim centralno grejanje. Volim to što moja koliba ima solarne panele na krovu. Cenim napredak tehnologije i korist koju to donosi. Ali ne cenim stanje nelagodnosti u kojoj se svet nalazi. To je veoma izazovno. Možemo li prihvatiti taj izazov kao deo našeg vežbanja? To je nešto što bi vredelo razmotriti.

Promena, bilo da je postepena, očigledna ili veoma brza, oduvek je bila sa nama. Promena nije ništa novo. Promena je suština postojanja. Buda je označio promenu kao jednu od osnovnih istina na koju bi bilo mudro obratiti pažnju. Međutim, činjenica je da nismo baš bili mudri što se tiče shvatanja posledica povećane moći koja nam postaje dostupna putem tehnologije. Tehnologija je sama po sebi neutralna. Ne možemo reći da je tehnologija dobra ili loša, ali ona pojačava sve. Moguće je i to da tehnologija pojača mogućnost saradnje kreativnih umova, što bi dovelo do kreativnih rešenja nekih ljudskih patnji. Bilo da je u pitanju praktična saradnja – čišćenje okeana od ogromnih količina plastike koja se nalazi njima – ta saradnja je vrlo značajna i od nje možemo imati veliku korist. Ili mogućnost besplatnog širenja Dhamma učenja celim svetom. To je nešto divno što možemo da uradimo. Pretpostavljam da je, izuzev mene, svako u ovom manastiru ovde zahvaljujući internetu. Ali, takođe internet tehnologija može da pojača i našu glupost. Neka ozbiljno poremećena osoba ima mnogo lakši pristup oružju i ostalim stvarima koje mogu povrediti njega ili druge ljude. Tako da nije problem u tehnologiji, nego u našem odnosu prema njoj. Ni to nije ništa novo, to postoji već nekoliko decenija. Činjenica je da nam tehnologija daje svu tu moć i da su promene sve brže, ali mislim da je jasno da nismo baš bili mudri kako se odnosimo prema tehnologiji. Tokom poslednjih nekoliko decenija tehnologija je bila sve prisutnija i pristupačnija. Po svemu sudeći, koristili smo je uglavnom da bi nam bilo što udobnije. Mi to možemo raditi, kao što nam pokazuju primeri centralnog grejanja ili moderne medicine, lako dostupne hrane, pogodnih putovanja.

Međutim, to nije nikakva vrlina. Kad se malo bolje razmisli, udobnost vrlo lako vodi u samozadovoljnost. Izgleda da smo upravo to i postigli. I sad smo tu gde jesmo – imamo razne vrste otpornih bakterija zbog prekomerne upotrebe antibiotika, imamo preterano prerađenu hranu koja ne sadrži dovoljno hranljivih sastojaka, ljude koji kupuju jeftinu hranu, ali se loše hrane, zatim imamo virtualne kriminalce, kojih je sve više. Tako da tehnologija koja je uzrok ovih ubrzanih promena nije problem, već je to naš nemaran odnos prema toj moći, to jest sposobnosti.

Kao sledbenici Bude, na koji način da rešimo ovaj problem? Da li postoji rešenje? Iz budističke perspektive, mudrost je uvek rešenje. Mudrost nadmašuje posledice nesmotrenosti. Zračenje mudrosti uči nas onome što treba da naučimo, a to je da prestanemo da budemo nesmotreni. Budući nesvesni, neprobuđeni, neobavešteni o stvarnosti, odnosimo se prema tehnologiji na način da nam ona donosi udobnost, ali nas i uspavljuje. Može se čak reći da je puko zabavljanje tehnologijom jedan neozbiljan odnos prema njoj. Mogli bismo mudro da je koristimo, na način koji bi koristio i nama i svim ostalim bićima. Kada razmislimo o tome – to je nezamisliva greška, ako se uzme u obzir mogućnost otklanjanja nepravde u svetu.

I dalje postoje ljudi koji žive u siromaštvu, i dalje postoje ljudi koji žive bez osnovnih ljudskih prava. Ako shvatimo to, emotivno i mentalno, ono što je zaista neophodno je da ne koristimo tehnologiju samo za postizanje udobnosti, što je samo sebi u redu, ali mi zaista treba to da radimo na mudar način, na način koji donosi istinsku korist i da verujemo da je to moguće ostvariti. Da verujemo da sjaj mudrost nadmašuje nesmotrenost. Svetlost uvek nadvlada tamu – to je nešto na šta samog sebe često volim da podsećam. Bez obzira na to koliko dugo je neka soba bila mračna, potpuno mračna, jedna mala sijalica, i najmanji zračak svetlosti dovoljan je da potpuno preobrazi tamu. Bez obzira koliko je dugo bilo mračno i koliko strašno tama izgleda, tama je zaista preobražena i više nije strašna, možemo da vidimo kuda idemo.

Nesmotrenost nije nešto sa čime moramo da živimo. Možemo učiniti nešto povodom nesmotrenosti, ali to zahteva mudrost i razumevanje. Buda je, i to vrlo jasno, govorio o tome kako razmatranje promena jeste uzrok nastajanja mudrosti. Postoji čuveni citat na pāli jeziku:

Sabbe sankhāra anićća'ti, yada paññaya passati,
atha nibbindati dukkhe esa maggo visuddhiya.
"

Ovaj zadnji deo "esa maggo visuddhiya", u prevodu "na ovaj način vidiš stvarnost" ili u bukvalnom prevodu "ovo je put pročišćenja", to je način na koji se srce oslobađa nečistoća nepoimanja stvarnosti. A kako da stignemo tamo? Koja je karakteristika tog putovanja?
"Sabbe sankhara anićća'ti" – prepoznaj to kao nepostojanost, da su sve uslovljene stvari nepostojane, u stanju promene, u stanju protoka, nestabilne, neizvesne. Sve uslovljene pojave su neizvesne, "yada paññaya passati" – uvideti to mudrošću, "atha nibbindati dukkhe" – osoba postaje razočarana dramom, ona se odvraća od mučne drame sveta koju obično volimo, ta drama sveta postaje očigledna. Nema kraja tim stalnim pokušajima da postanemo srećni udovoljavajući našim željama. Tome nema kraja. To nije zadovoljstvo. Mi pogrešno mislimo da je zadovoljstvo kratkoročno zadovoljenje naših želja i to stalno ponavljamo. Kad se pojavi svrab, mi se počešemo i osećamo se bolje. Ali to ne traje dugo. Trebalo bi da se uzdignemo iznad onoga kako to na prvi pogled izgleda i sagledamo celokupnu sliku, da mudro uvidimo koristeći naš intelekt, a to je da čak i ako želimo da počešemo svrab, to neće izazvati prestanak svraba, čak će mu i škoditi, tako da mi moramo da uklonimo tu pobudu.

Drama sveta, to jest dukkha, koja je rezultat našeg pogrešnog odnosa prema željama postaje očigledno uzaludna, mučna i nezanimljiva. Drama sveta postaje dosadna kada obratimo pažnju na istinu o nepostojanosti. Put mudrosti je to da zaista istaknemo tu nepostojanost, a ne da se priklonimo strahu i zabrinutosti. Čak i kad kolektivna zabrinutost postane jaka, da ne verujemo u to. "To nije sigurno" je mudra misao. Verovati u snagu mudrosti, da ona može da nadsija nesmotrenost tela, govora i uma. Nesmotranost sveta je vrlo dosadna, mučna stvar u koju smo svojom greškom uključeni.

Ali, ovakve priče daju budizmu lošu reputaciju i neki ljudi misle da je budizam pesimističan. To je zato što se još nisu umorili od te drame sveta, ta drama je kao loša navika, kao i sve ostale navike, recimo navika vezanosti za naše elektronske uređaje. Svi znamo da bi trebalo isključiti internet u određeno vreme, isto tako i ostale elektronske uređaje, ali da li to i uradimo? Svi znamo šta je pravilan način ishrane, ali da li ga se pridržavamo? Svi znamo kako se pravilno vežba, ali da li to i radimo? Svi imamo neke nepoželjne navike. Kako da ih se oslobodimo?

Po Budinoj preporuci, mudrost koja nas oslobađa nastaje tako što usredsredimo pažnju na nepostojanost. Sve je nepostojano. Sve se menja. Čak i navika nesmotrenosti koja prouzrokuje sebičnost. Sebičnost koja je u porastu tokom poslednjih nekoliko decenija kao rezultat razvoja tehnologije. Zašto bismo smatrali da je sebičnost nešto postojano? Zbog čega bismo to radili?

To nije pametna pretpostavka. Ne tako davno, smatralo se da je ropstvo nešto dobro. To nije bilo tako davno. Bilo je puno zlostavljanja i nepravde i to je bilo dozvoljeno, pre svega nekoliko decenija. Ne bi se moglo reći da su ropstvo i ostali oblici zlostavljanja i nepravde iskorenjeni, ali sigurno, u samo nekoliko poslednjih decenija, sasvim sigurno tokom prošlog veka postignut je izuzetan napredak u tome kako se odnosimo jedni prema drugima, kako se ponašamo jedni prema drugima. Smatram da su priznavanje ljudskih prava i porast obrazovanja proizveli porast empatije. Ako se tako nastavi, možda ćemo shvatiti da ova opsednutost samim sobom i sebičnost nisu postojani? Iako izgleda kao ozbiljna zarazna bolest, narcizam je kao nekakva globalna religija. Možda bi i to moglo da bude preobraženo? Nemojmo pretpostaviti da su uzroci i posledice našeg nemarnog odnosa prema modernoj tehnologiji i sebičnost koja je iz toga proizašla postojani. To se takođe menja, nestabilno je i nije postojano. To je mudar način razmatranja zakona anićća, zakona nepostojanosti, promene. Nekima od vas je možda poznata knjiga Stivena Pinkera. Jedan deo knjige posvećen je obrazovanju i nekim pogodnostima koje ljudi širom sveta doživljavaju. Tokom poslednjih 50-100 godina dogodio se ogroman napredak u ljudskom društvu. Manje je ubijanja, manje je ratova, obrazovanje i zdravstvena zaštita su pristupačniji. Barem deo tog napretka možemo pripisati obrazovanju. Možemo zato početi da učimo mlade ljude mudrim pogledima na postojanje i životne principe, i podstaknemo ih da kontempliraju nepostojanost i da razvijaju pažnju.

Kao što svi znamo, sada postoji mogućnost da se razvija pažnja, u sekularnom smislu. Mislim da su ti programi koji već postoje u mnogim školama jako dobra stvar. Možda ste čuli za program koji se zove "Dot B" koji se već primenjuje, gde se deca uče svesnosti, što u stvari znači "stop and breathe", u prevodu "zaustavi se i diši". Nešto vam se može desiti – neko vas uvredi ili vas izgrdi, neko vam otme mobilni telefon, neko se izdere na vas, nešto vas uznemiri ili ste frustrirani – nemojte odmah reagovati, zaustavite se i dišite. Deci je predstavljena ova mogućnost razvijanja pažnje. Naučnici to podržavaju istraživačkim radom, koji pokazuje kakve se promene dešavaju u moždanom centru za emocije. Te promene su slične promenama koje se događaju kada smo na kursu meditacije. Taj deo mozga je vrlo značajan za prevazilaženje strepnje i straha. Ovo je primer mudrog korišćenja tehnologije. Lično, pun sam nade što se tiče ovakvog korišćenja tehnologije kako bismo pronašli način prevazilaženja ovog ubrzanog tempa promena, bez upadanja u neočekivane pretpostavke o njima. Možemo se osećati ugroženo, ali postoji li način da budemo sa tim osećajem ugroženosti, a da sami ne postanemo ugroženi? Postoji li način negovanja našeg osećaja za bilo šta, a da se ne izgubimo u tome?

To je način vežbanja pažnje, čulne suzdržanosti i mudrog razmišljanja. Način na koji prevazilazimo uslovljene reakcije u različitim životnim situacijama. Naravno, postoji puno stvari koje mogu da izazovu osećaj ugroženosti. Ali nemojmo smatrati da je taj osećaj ugroženosti trajan. Sve se menja, "sabbe sankhara anićća". Sve uslovljene stvari su u stanju promene. Nemojmo to pogrešno shvatiti našim nesmotrenim razmišljanjem, misleći da je to nešto trajno. Sve se može promeniti. Sve se menja. Ima puno nade što se tiče mogućnosti unapređenja obrazovanja i korišćenja tehnologije za studiranje nečega što će zaista koristiti našim stvarnim potrebama, a ne da je koristimo za postizanje udobnosti.

Postoji još jedan deo mozga koji se zove insula, a koji ima veze sa tim kako se odnosimo prema svom telu, kako registrujemo šta se događa u našem telu i kako smo svesni osećaja u svom telu. Smatra se da pažnja povećava taj deo mozga, a povećanom pažnjom, kao i povećanom tačnošću percepcije šta se događa u našem telu, veća je i šansa rasta empatije. Empatija je složen proces. Ne želim da previše pojednostavljujem šta se tu događa, ali može se reći da je deo empatije biti svestan toga što naše telo pokušava da nam saopšti. Šta se događa u našem telu dok posmatramo ponašanje ili aktivnosti neke druge osobe? Šta se događa sa drugim ljudima? Mi to registrujemo u svom telu i to nas uči nečemu. Jednostavan primer toga je ako gledamo video snimak u kome se neko skija i on ima nezgodu u kojoj povredi nogu. Naša noga se trgne dok to gledamo. Naše telo to registruje. Vežbanje pažnje može nam pomoći da razvijemo svoju kompletnu telesno-umnu osetljivost, kompletnu telesno-umnu svesnost što znači da smo bolje obavešteni o iskustvu koje doživljavamo i o svetu u kojem živimo. Bolje smo obavešteni o našoj humanosti. Tako da unapređeno obrazovanje podrazumeva vežbanje pažnje i učenje ljudi kako da misle o saradnji.

Naravno, obrazovanje može biti učenje ljudi kako da programiraju kompjutere ili kako da vrše naučna istraživanja, ali takođe može da nas uči kako da koristimo svoje mišljenje za razmatranje saradnje. Ili Darvinova teorija o opstanku najjačih. Razmislimo šta u stvari znači učiti mlade ljude? Šta uopšte znači "najjači"? Ako ne razmislimo pažljivo, možemo pomisliti da je "najjači" nekakav supermen, nadčovek ili neki heroj. Lepa pretpostavka, ali ako malo bolje pogledamo –svi moraju da idu da spavaju i opstaju jedino oni koji znaju kako da sarađuju i imaju prijatelje da pripaze na njihovu stoku dok oni i njihova cela zajednica spavaju. Saradnja je suštinski neophodna. Opstanak najjačih nije to što na prvi pogled izgleda. To takođe znači da će opstati oni koji mogu da sarađuju. Treba razmatrati takve stvari i učiti mlade kako da koriste intuiciju. Najveći broj ljudi smatra da je intuicija unutrašnji osećaj o nečemu. Ali kako možemo verovati našem unutrašnjem osećaju? Da li da prihvatimo samo instinkt i intuiciju? Gde je u svemu tome pojmovna analiza? Postoje naravno ljudi koji su upali u zamku funkcionisanja na isključivo mentalnom nivou i ceo njihov život se svodi na pojmovnu analizu. Oni su umrtvili sebe u odnosu na intuitivno poimanje sveta u kome žive. Ali mislim da u većini nas intuicija ima svoje mesto. A koje je mesto intuicije? Ako koristimo svoju pažnju i razvijene sposobnosti da to razmotrimo, možemo uvideti da u nama ima mesta za intuiciju, ali ima mesta i za pojmovnu analizu. Ta dva aspekta naše čovečnosti funkcionišu zajedno, sarađuju. Koje je mesto optimizma? Koja je posledica pesimizma?

Lično sebe vidim kao strateškog optimistu. Ne volim da vidim sebe kao naivnog optimistu. Naivni optimizam je posramljujući. Život nije samo lep. Postoje neki vrlo ozbiljni izazovi koje moramo biti spremni da prihvatimo. Ali ako dozvolimo sebi da upadnemo u stanje stalnog pesimizma, to je nesmotreno. Koja je posledica toga? To je kao nadanje i beznadežnost. Naivno nadanje takođe može biti prilično posramljujuće. U nekim krugovima nada ima lošu reputaciju. Smatra se da je biti pun nade suštinski naivno, ali rekao bih da nadanje, kada je povezano sa pažnjom, čulnom suzdržanošću i mudrim razmišljanjem, vrlo efikasan način suočavanja sa strahom, vrlo efikasan način suočavanja sa haosom, vrlo efikasan način jačanja našeg duhovnog imuniteta i našeg emocionalnog imuniteta. To je vešta samoodbrana od haosa, od očiglednog haosa života, kad nema prave mudrosti da se bude pozitivno nastrojen ili kako ja volim da kažem "biti kreativno obazriv".

Kreativna obazrivost je divan izraz. Kreativna obazrivost je ona nastrojenost koja ima upravo idealnu količinu napetosti. Previše napetosti izaziva stres. Premalo napetosti izaziva apatiju. Idealna količina napetosti dovodi do idealne količine empatije koja nam je potrebna da istražimo i prihvatimo izazove sa kojima se suočavamo. Izabrati da se bude optimističan nije izbegavanje bolnih životnih napora. To je prihvatanje da time što smo optimistični možemo imati pozitivan uticaj na budućnost. Ako previše razmišljamo o tim stvarima, možemo doći do zaključka da nije potrebno nadati se. Ali biti izgubljen u beznadežnosti vodi u depresiju. A kada smo depresivni i očajni, donosimo loše odluke. Loše odluke koje utiču na nas, vode nas ka lošim navikama i uzrokuju štetu kako nama, tako i drugima. Ali kada ima nade, nade koja je dobro razvijena, odmerena, nade koja je povezana sa pažnjom, čulnom suzdržanošću i mudrim razmišljanjem, takva nada podržava mudrost. I mudrost je to što nam pomaže da se suočimo sa očiglednim, ubrzanim tempom promena, mudrost je to što nam ukazuje na mogućnost stvaranja uzajamne koristi, koristi koja povećava dobrobit i nama i drugima.

Hvala na pažnji ove večeri.