Theravāda budističko društvo
Download PDF

Ađahn Sumedho

Emocionalne navike


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Živim ovde u manastiru Amaravati u Velikoj Britaniji već petnaest godina (1999). Imamo sada vrlo lep hram, zajedno sa manastirom, a neko je dao donaciju za vrlo lepu kuti (monašku kućicu), najlepšu kuti koju sam ikada imao. I lako je postati vezan za Amaravati ili ideje o Amaravatiju, sanghi, monasticizam ili budizam, za sliku dobrog budističkog monaha ili theravada tradiciju, za tajlandsku šumsku tradiciju, prenošenje budizma na Zapad itd. Sve te stvari su vrlo dobre i zbog njih bivamo hvaljeni. Ljudi ponekad kažu: „Nije li divno to što ste uradili! Vi ste utemeljili budističko monaštvo na Zapadu.“ Dobijem mnogo takvih laskavih poruka. Ali moramo biti pažljivi, kako ne bismo počeli da se vezujemo za te stvari i onda patili kada ne dobijamo komplimente ili kada monasi i monahinje počnu da se razmonašuju, a drugi ljudi počnu da vam nalaze nedostatke. Kada reagujemo na pohvalu i kritiku, uspeh i neuspeh, to su znaci vezivanja. I tu sam doneo čvrstu odluku. U svojoj praksi prioritet je uvek čistota, nikada profane stvari, niti monaški život, budizam uopšte, pojedinačni monasi ili monahinje, monaški red, budizam na Zapadu, budizam na Istoku, budizam na severu ili budizam na jugu. Čak i ako imam uspeha u tim stvarima, čak i ako učvrstim budizam trajno, za narednih hiljadu godina u Evropi, prioritet može biti jedino dostizanje nibbāne, prelaz na drugu obalu ovog mora patnje. Ovaj hram u Amaravatiju načinili smo tako čvrstim da će trajati hiljadu godina. Budizam možda neće preživeti, ali zgrada hrama hoće. Arhitekta nam je rekao da dvadeset slonova može plesati na njegovom krovu i neće se srušiti! Ali dostizanje nibbāne je jedini cilj postajanja monahom ili monahinjom. Meni je taj cilj uvek mnogo značio. Mogu da vidim da je nekada lakše graditi hramove nego vežbati i nastaviti to vežbanje sve do tačke na kojoj zaista znate i praksa više nije teorijska. Svako od nas ima tu mogućnost da sazna, neposredno. To je jedini način da budemo oslobođeni, kroz svoje neposredno znanje, a ne zahvaljujući razumevanju bilo koga drugog.

Navike koje imamo ja sada vidim kao vipaka-kamma (plod ranijih dela). Ako prihvatim bilo koju emociju koja se pojavi, dopustim joj da bude u svesti i onda pustim, ona će biti oslobođena svog zatvora. Meni je to koristan način posmatranja. Čak i posle mnogo godina moralnog življenja i istrajnog vežbanja, iznenađujuće je kakve se sve emocije jave u svesti. Ali na nivou prakse, šta god da se javi, ne pravite od toga problem; samo prepoznate priliku da oslobodite to jadno stvorenje, tu emociju, njezinog zatvora. To je stav vipaka-kamme, rezultujuće kamme. Kada su uslovi sazreli, rezultat se pojavi u svesti. Stvari koje su sazrele, koje se pojave u svesti – registrujte ih i oslobodite ih tako što ćete ih pustiti; dopustite im da budu ono što jesu i prirodno će nastaviti svojim putem. Zahvaljujući takvoj svesnosti otvorili ste vrata besmrtnog, oslobađate ta jadna stanja njihove patnje. Vrata do besmrtnog su otvorena – to je sabranost. Govorimo o vratima ka besmrtnom, ali ona nisu tamo negde, nešto daleko i skriveno. Buda je ukazivao upravo na tu sabranost – to je put ka besmrtnom.

Možete videti da to posedujete svakog trenutka svoga života. To je vaše nasleđe, vaša prilika, i tako čak i ako zaboravite na nju ili ne želite da je iskoristite upravo sada, doći će trenutak u vašem životu kada ćete želeti da to učinite. Čak i ako niste spremni za iskustvo neuslovljenog, za uvid, bićete jednoga dana. Biće vam dosta patnje te patnje koju stvarate zahvaljujući neznanju i vezivanju.

Čini se da je ovo vreme kada se ova vrsta učenja veoma ceni. Nije to samo kroz budističku formu, već na mnoštvo drugih načina. Čini se da ova vrsta prakse postaje dostupna ljudima ili je ovo možda vreme buđenja usled svih onih naizgled nerešivih problema i zbrke koju smo napravili zahvaljujući sopstvenoj pohlepi, mržnji i obmanutosti. Prenaseljenost, zagađenje, svi ti ratovi i naoružanje, kao i materijalizam, sve to je stvoreno – kako? Usled žudnje i vezanosti za žudnju. Toliko inteligencije utrošeno je na stvaranje groznih oružja, pametnih bombi koje i nisu tako pametne, na mnoštvo problema za ljudska bića i sva druga stvorenja na planeti u ovom trenutku, pa ipak, postoji potencijal za probuđenje, za uvid. Ako kontempliramo svoju situaciju kao situaciju tek jedne ljudske individue u ovom vremenu, možemo videti da je ono što smo naučili zahvaljujući sabranosti nešto vrlo obično i neuzbudljivo. Ništa slično tome da odjednom plamen sukne iz naše glave i imamo neko fenomenalno iskustvo. Stvar je vrlo suptilna. Niko je ne bi ni primetio. Nikakvih spoljašnjih znakova nema. Nema ničeg posebnog u tome da smo pažljivi, u tom ekspanzivnom intuitivnom slušanju, pažljivom osluškivanju, intuitivnoj svesnosti. Ništa fantastično, ništa o čemu bilo trebalo da pišemo svojim najbližima. I upravo zato biva neopaženo, zato ga ljudi ne primećuju. Oni tragaju za nečim spektakularnim, nekom vrstom mističnog iskustva gde se kao spajate sa konačnim, jedinstvo u blaženstvu. To bismo voleli, zar ne? Ponekad imate trenutke kada osećate kao da ste sjedinjeni sa konačnim, sa prirodom, sa svime, ali ta vrsta osećaja se pretvori u sećanje i onda se upinjete da ga imate ponovo; vežete se za sećanje; uvek tragate za nečim kroz sećanja, umesto da imate poverenje u vrlo jednostavnu sposobnost koju posedujemo upravo sada, a to je da jednostavno budemo pažljivi.

I to je otrežnjujuće, zar ne? Ni nalik nekom dostignuću koje možemo da pokažemo, kako bi ga svi videli. Profani ljudi smatraju da to ne vredi ni pišljiva boba. A načini na koje vas nagovaraju da krenete da meditirate obično polaze od obećanja da ćete izgledati mlađi, bićete u stanju da zaradite više novca, odnosi sa drugima će se popraviti, bićete uspešni, srećni, sve vaše bolesti izlečene. Takve stvari prodaju meditaciju. Obećavaju nam različite dobre stvari, kao nagradu za vežbanje. Nije reč o tome da se takve stvari nikada ne događaju, niti da se događa nešto suprotno i da postajete siromašniji i bolesniji zbog meditacije, već da sve to nije glavna poenta. To su sve slatkiši koji pojačavaju apetiti za meditacijom. Ali ja ovde govorim o krajnjoj svrsi meditacije – razumevanju istine. Za mnoge ljude, ako meditacija ne obeća mnogo dobrih stvari, tada je ona bezvredna. Međutim, ako imamo u vidu izbijanje na put ne-patnje i neustrašivost koja zatim sledi, to jeste najviša sreća. Biti neustrašiv i razumeti istinu je samo po sebi nagrada. Nije vam potrebno bilo šta više od toga. Nije potrebno da imate mnogo novca, dobro zdravlje ili bilo šta drugo.

Ovaj um nije tek nekakva stvar u našoj lobanji. Svesnost donosi osećaj ekspanzije, povezanosti, neograničenosti, beskonačnosti, nemerljivosti. Ona nije fiksirana samo na jedan objekat, zar ne? Ona je otvorena i prijemčiva; ona je široka; nije vezana za samo jednu malu stvar. To je ono što zovemo intuitivnom svesnošću. Kakva god prijatne, neprijatne, jadne emocije ili dosadne misli da dođu, poželite im dobrodošlicu. Otvorite vrata zatvora, kako biste ih oslobodili, umesto da grozničavo razmišljate kako ne želite da imate takve glupe misli i osećanja.