Theravāda budističko društvo

Nibbana sada

Nibbana sada!

Ađahn Sumedho


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Poteškoća sa rečju nibbana (na sanskritu: nirvana) jeste da njeno značenje leži izvan dosega reči kojima bismo ga opisali. Ono je, u suštini, neopisivo. Druga poteškoća je da mnogi budisti nibbanu vide kao nešto neostvarivo — toliko visoko i daleko da zapravo ni ne zavređujemo da pokušamo da do toga dođemo. Ili vidimo nibbanu kao cilj, kao nešto nepoznato, nešto nedefinisano što bi nekako trebalo da dosegnemo. Većina nas je uslovljena na taj način. Želimo da dosegnemo i postignemo nešto što nemamo. Dakle, na nibbanu gledamo kao na nešto što, ako marljivo radimo, pridržavamo se sile (pravila morala), istrajno meditiramo, možda odemo u manastir, posvetimo čitav svoj život praksi, tek tada će nam kao nagrada možda, na kraju, stići nibbana — i pored toga što nismo sasvim sigurni šta je ona zapravo.

Ađahn Ča je koristio sintagmu "stvarnost neprijanjanja" kao definiciju nibbane: uvid u stvarnost neprijanjanja, Ovo nam pomaže da stvari smestimo u njihov kontekst, zato što je naglasak na probuđenju za to kako prijanjamo i vezujemo se čak i za reči kao što su "nibbana", "budizam", "praksa", "sila" ili bilo šta drugo.

Često se kaže da budistički put jeste put neprijanjanja. Ali i to može postati samo još jedna tvrdnja za koju prijanjamo i čvrsto je držimo. I tu se krije kvaka-22: koliko god se upinjali da svemu tome pronađete smisao, na kraju ste potpuno zbunjeni zato što i jezik i opažanje imaju svoje granice. Morate da odete iza jezika i opažanja. A jedini put da se nađete iza navika koje upravljanju mislima i emocijama jeste kroz svesnost — svesnost svojih misli i svesnost emocija. "Ostrvo dalje od kojeg ne možete otići" jeste metafora za to stanje kada jesmo budni i svesni, nasuprot pojmu postajanja budnim i svesnim.

Na kursevima meditacije ljudi često polaze od jedne osnovne zablude koju nikada ne dovode u pitanje: "ja sam neko ko se vezuje i ima mnoštvo žudnji, zato moram mnogo da vežbam kako bih se otresao tih žudnji i prestao da prijanjam i vezujem se za stvari. Ne treba ni za šta da se vezujem." To je često naša polazna tačka. I onda odatle krećemo da vežbamo, a mnogo, mnogo puta rezultat je tek obeshrabrenost i razočarenje, samo zato što je naša praksa zasnovana na vezivanju za jednu ideju.

Na kraju uvidimo da bez obzira koliko se upinjali da se oslobodimo žudnje i da ne prijanjamo za bilo šta, da bez obzira šta da radimo — postanemo monah, asketa, sedimo satima, idemo sa jednog kursa meditacije na drugi, činimo sve one stvari za koje verujemo da će nas osloboditi te sklonosti ka vezivanju — ipak smo na kraju razočarani, samo zato što ta temeljna obmana nikada nije bila prepoznata.

Zato je metafora ostrva od kojeg dalje ne možete otići toliko moćna. Ona ukazuje na princip svesnosti iza kojeg ne možete otići. On je vrlo jednostavan, vrlo direktan i ne možete ga pojmiti. Morate mu verovati. Morate verovati u tu jednostavnu sposobnost koju svi imamo, da budemo potpuno prisutni i potpuno budni, i početi da prepoznajete to vezivanje, te ideje koje smo formirali o sebi, o svetu oko nas, o svojim mislima, opažanjima i osećajima.

Put svesnosti jeste put prepoznavanja stanja i stvari takvih kakve jesu. Mi jednostavno prepoznajemo i prihvatamo njihovo postojanje, bez okrivljavanja ili procenjivanja, ne kritikujemo ih, niti ih hvalimo. Dopuštamo im da budu, i pozitivne i negativne. I kako stičemo sve više poverenja u put svesnosti, počinjemo da uviđamo stvarnost tog ostrva iza kojeg ne možemo dalje otići.

Kada sam počinjao da praktikujem meditaciju, osećao sam sebe kao nekog ko je vrlo zbunjen i želeo sam da izađem iz tog stanja zbunjenosti, da se oslobodim svojih problema i postanem neko ko je britak mislilac i može jednoga dana postati probuđen. To me je usmerilo u pravcu budističke meditacije i monaškog života.

Ali onda, kako sam promišljao tu poziciju "nekoga ko treba da učini nešto", počeo sam da uviđam da je to jedno kreirano stanje — da je to jedna pretpostavka koju sam sâm stvorio. I ako sam delovao iz te pretpostavke, mada sam razvio razne vrste veština i živeo uzornim životom korisnim za mene i za druge, na kraju bih se ipak osetio razočaranim zato što nisam dostigao cilj nibbane.

Na sreću, u monaškom životu sve vas usmerava na sadašnji trenutak. Uvek učite da dovedete u pitanje i prozrete pretpostavke o samome sebi. Jedan od glavnih izazova jeste pretpostavka: "ja sam neko ko treba da učini nešto kako bi u budućnosti postao probuđen". Već samim prepoznavanjem ovoga kao pretpostavke koju sam sâm stvorio, to što je svesno zna da se tu radi o nečemu nastalom iz neznanja ili nerazumevanja. Kada to do kraja vidimo i prepoznamo, tada prestajemo da stvaramo pretpostavke.

Svesnost ne znači vrednovanje naših misli, emocija, postupaka, reči. Svesnost je znanje tih stvari do kraja – da su one to što jesu, u ovom trenutku. Tako mi je veoma koristilo da naučim da budem svestan stanja, ali da ih ne kategorizujem, vrednujem. Na taj način stvorena karma prošlih postupaka ili govora dok se ispoljava u sadašnjosti biva potpuno prepoznata, ali bez nagomilavanja nove, bez njenog pretvaranja u problem. Ona je ono što jeste. Nešto što dolazi i prolazi. Kako uviđamo to i dopuštamo stvarima da prođu u skladu sa svojom prirodom, taj uvid u prolaznost obezbeđuje nam rast poverenja u praksu nevezivanja i napuštanja.

Na vezanosti koje su u nama, čak i za dobre stvari kao što je budizam, može se gledati kao na vezanosti koje nas čine slepim. To ne znači da treba da okrenemo leđa budizmu. Jednostavno prepoznajemo vezanost kao vezanost i vidimo da je stvaramo iz neznanja. Kako uporno promišljamo o ovome, sklonost ka vezivanju polako slabi, da bi nam se stvarnost nevezivanja, neprijanjanja prikazala kao ono što nazivamo nibbana.

Ako gledamo na taj način, nibbana je ovde i sada. Ona nije neko dostignuće u budućnosti. Ta stvarnost je ovde i sada. Ona je tako jednostavna, ali izvan moći opisivanja. Ne možemo je pokloniti bilo kome, čak ni saopštiti, jedino je svako sam za sebe može znati. I kako počinjemo da uviđamo ili prepoznajemo neprijanjanje kao Put, moguće je da postanemo time prilično uplašeni. Može nam se učiniti da se događa neka vrsta poništavanja: sve na ovome svetu za šta mislim da jesam, sve što smatram stabilnim i stvarnim, počinje da se raspada i to može biti zastrašujuće. Ali ako imamo poverenje da nastavimo suočavanje sa takvim emocionalnim reakcijama, ako dopustimo stvarima koje nastanu da i nestanu, da dođu i da prođu u skladu sa svojom prirodom, tada pronalazimo stabilnost, ne u dostizanju i postizanju, već u tome da jesmo – da jesmo budni, da jesmo svesni. Pre mnogo godina u knjizi Vilijama Džejmsa "Tipovi religijskog iskustva" pronašao sam pesmu Čarlsa Svinburna. I pored toga što je imao, kako su to neki opisali, iskrivljen um, Svinburn je zapisao neke vrlo duboke opservacije:

Ovde počinje more koje se ne okončava
sve do kraja sveta. Tu gde stojimo,
možemo li znati naredni vrhunac plime
što će ga doseći ovi svetlucavi talasi,
Trebalo bi znati ono što čovek nikada
znao nije, nit ugledalo oko njegovo…
Ah, tu srce čovekovo poskakuje,
hrleći za tminom tom u susret avanturi,
sa obale koja drugu nema, sva morem okružena.

"Na ivici" (iz knjige "Letnji raspust")

Ova pesma jeste eho Budinog odgovora Kappi u Sutta nipati (1092-5):

[Kappa:]
"Gospodine, ima ljudi zaglavljenih na sred bujice,
zastrašenih i užasnutih silinom reke bivanja,
ophrvanih starošću i smrću. Za njihovo dobro,
gospodine, recite mi gde pronaći ostrvo,
ukažite na čvrst oslonac izvan sve tog bola."

[Buda:]
"Gospodine, ima ljudi zaglavljenih na sred bujice,
zastrašenih i užasnutih silinom reke bivanja,
ophrvanih starošću i smrću. Za njihovo dobro,
gospodine, recite mi gde pronaći ostrvo,
ukažite na čvrst oslonac izvan sve tog bola."

"Kappa", reče učitelj, "za dobro onih što
zaglavljeni su na sred bujice,
ophrvanih starošću i smrću
reći ću ti gde čvrst oslonac možeš naći.

Postoji ostrvo, ostrva iza kojeg dalje ne možeš
To je mesto ništavila, mesto ne-posedovanja
i ne-prijanjanja. To je potpuni kraj starosti i smrti
i zato ga ja nazivam nibbana [hlađenje, utrnuće].

Postoje ljudi koji su, svesnošću svojom,
uvideli ovo i postali potpuno ohlađeni ovde i sada.
Oni više nisu robovi Mare, Smrti,
oni u njegov jaram više ne mogu biti upregnuti.

Reč "ništavilo" može zvučati kao uništenje, anihilacija ili nihilizam. Ali mi isto tako možemo naglasiti "stvar-nost", tako da ona postaje "ne-stvar-nost". Dakle nibbana nije neka stvar koju možete pronaći. Ona jeste mesto "ne-stvar-nosti", mesto neposedovanja, mesto nevezivanja. Ona je, kao što je Ađahn Ča govorio, mesto gde doživljavamo "stvarnost neprijanjanja".

Nibbana je stvarnost koju svako od nas može upoznati sam za sebe – onda kada jednom prepoznamo nevezivanje i prepoznamo stvarnost neprijanjanja.