Theravāda budističko društvo

Opažanje prostora

Download PDF

Opažanje prostora

Ađahn Sumedho

(Preuzeto iz govora održanog tokom perioda povlačenja u Amaravati manastiru 
u Velikoj Britaniji avgusta 1985. i odštampanog u časopisu "The Middle Way")


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Tokom meditacije možemo biti budni, pažljivi; to je kao osluškivanje, bivanje u trenutku u kojem smo – samo osluškivanje, ništa više. I vidite možete li sada da čujete taj primordijalni zvuk. On je kao pisak – zapravo ga je veoma teško opisati. Čak i ako zapušite uši, gurnete prst u uvo ili ste pod vodom, možete ga čuti. To je jedan da tako kažem pozadinski zvuk, on ne zavisi od naših ušiju, jer i kada su one začepljene još uvek postoji taj piskavi, vibrirajući zvuk. Ovo možemo iskoristiti u meditaciji, jer to što sada radimo je da učimo kako da posmatramo ono što jeste; ono što možemo iskusiti, što možemo opaziti i toga biti svesni – čak i loše misli i loša raspoloženja mogu u tu svrhu biti iskorišćena, umesto da ih odbacujemo od sebe.

Mi zapravo u polje naše svesti uvodimo stvari onakve kakve jesu, opažamo prostor i oblike, prazninu i formu; neuslovljeno i uslovljeno. Možemo na to gledati i kao na arhetipski simbol: muško – žensko; prostor – forma.

Na primer, počinjemo da opažamo prostor u ovoj prostoriji. Većina ljudi inače verovatno ne bi ni primetila prostor, oni bi zapazili samo stvari; uočili bi ljude, zidove, pod, statuu Bude, nameštaj. Ali da biste uočili prostor, šta radite? Skrećete svoju pažnju sa stvari i skoncentrišete se samo na prostor. To ne znači odgurivati stvari od sebe, niti poricati da njih ima u ovoj prostoriji – poricati njihovo pravo da budu ovde; jednostavno se ne koncentrišemo na njih, ne idemo od jedne stvari do druge.

Početi opažati prostor oko ljudi je sasvim različit način posmatranja nekoga, zar ne? Posmatramo prostor oko njih, pre nego što gledamo njih same. To je način da počnemo i mi da se otvaramo. Kada imamo obuhvatan um, tada u njemu ima mesta za sve. Kada je um sužen, tada ima prostora samo za nekoliko stvari; sve mora biti manipulisano i kontrolisano, tako da imate samo ono što smatrate pravim – ono što želite je tu – a sve druga mora biti potisnuto. Život na tom stupnju je uvek pun potiskivanja i ograničenja; to je uvek borba – neprekidno postoji tenzija da se sve stvari sve vreme drže pod kontrolom. Ako imate sasvim uzak um, nered života uvek mora biti uređen za vas, pa ste otuda uvek zauzeti, manipulišući umom, odgurujući stvari ili ih čvrsto držeći.. To je dukkha neznanja, koja dolazi od nerazumevanja stvari.

Obuhvatan um ima mesta za sve. On je poput prostora u ovoj sobi, koji ne povređuje bilo šta što ulazi i izlazi iz nje. U stvari, mi kažemo "prostor u ovoj sobi", a zapravo ova soba je u prostoru; ova zgrada je u prostoru. I kada ova zgrada nestane, prostor će još uvek biti tu. I kada pogledamo vidimo zidove i oblik prostorije, ali i prostor. U ovom trenutku možemo da vidimo granice ove prostorije i njezin prostor ograničen zidovima ove zgrade.

Prostor je nešto što smo skloni da ne primećujemo, zato što on ne privlači našu pažnju, zar ne? On nije poput lepog cveta: nečeg zaista lepog ili nečeg zaista groznog – što smesta privuče vašu pažnju. Možete u trenutku biti potpuno opčinjeni nečim uzbudljivim, fascinantnim, gnusnim ili užasnim, ali sasvim je dugačije sa prostorom. Da biste zapazili prostor morate da se smirite – morate da ga kontemplirate.

To je tako zato što prostornost nije ekstrem, ona nema ekstremne kvalitete. Ona je samo prostrana, dok cvetovi mogu biti izuzetno lepi, sa divnim svetlocrvenim, narandžastim i ljubičastim laticama, neverovatnih oblika. – zaista neverovatnih oblika – koji tako zaslepljuju naše umove. Nešto drugo naše, pak, može biti zaista ružno i gnusno.

No, prostor nas ni ne zaslepljuje niti izaziva gnušanje, a ipak bez prostora ne bi bilo ničega drugog, ništa ne bismo mogli da vidimo. Ako imate samo ovu prostoriju i popunite je stvarima do poslednjeg kubnog santimetra ili je potpuno ispunite betonom – načinite od nje jedan ogroman betonski blok – tada u njoj nema ni najmanje prostora. Tada u njoj, naravno, ne biste mogli da držite prekrasno cveće ili bilo šta drugo, ona bi bila samo jedan veliki blok. Bila bi beskorisna, zar ne? Zato nam je potrebno i jedno i drugo; treba da cenimo i oblik i prostor, jer oni se savršeno dopunjuju, savršen su par, savršen sklad – prostor i oblik. Promišljamo o tome, razmatramo, i iz toga dolazi mudrost. Tako znamo kakve su stvari, umesto da se neprekidno upinjemo da ih načinimo onakvima kakvim možda želimo da jesu.

Zatim, primenimo to na um. Možemo videti da u našem mentalnom prostoru postoje misli, emocije – mentalna stanja – koja nastaju i nestaju. Obično smo njima opčinjeni, gnušamo ih se ili smo jednostavno usredsređeni na te misli i emocije; idemo od jedne stvari do druge – pokušavajući da ih se otarasimo ili da njih reagujemo, da ih kontrolišemo ili njima manipulišemo. Zato se nikada ne izmaknemo i na svoj život pogledmo malo poizdalje, u perspektivi, već ostajemo opsednuti potiskivanjem i prepuštanjem; uhvaćeni smo u procep između ta dva ekstrema.

Zahvaljujući meditaciji imamo priliku da posmatramo sopstveni um. Tišina uma je poput prostora u ovoj sobi, ona je uvek tu, ali je suptilna. Ona se ne ističe, ona ne hvata vašu pažnju. Ona nema neki izrazit kvalitet koji bi stimulisao i zarobio vašu pažnju, zato morate da je usmerite, morate da budete pažljivi. I sada taj zvuk tišine (ili primordijalni zvuk, zvuk uma ili kako već hoćete da ga zovete) neko može iskoristiti na veoma vešt način, izdvajajući ga, usmeravajući pažnju ka njemu. Ako koncentrišemo svoju pažnju neko vreme na njega, on postaje nešto što možete početi zaista da upoznajete. To je način upoznavanja u kojem je moguće promišljati. Nije to neko stanje koncentracije u koje ste potpuno uronili, nije to potiskujući način koncentracije. Um je skoncentrisan u stanju balansa i otvorenosti, pre nego uronjen u neki predmet, tako da je zapravo moguće da razmišljamo i onda to koristimo kao način posmatranja stvari u perspektivi – da stvari puštamo da nastavljaju svojim putem.

Sada bih zaista želeo da istražujemo ovo, tako da počnete da uviđate kako da stvari napuštate, a ne samo da imate ideju kako bi trebalo da ih napuštate. Jer sa ovog seminara biste mogli da odete sa idejom kako treba da napuštate stvari. I tada, kada to ne budete u stanju, počnete da razmišljate: "Ne mogu da napuštam stvari" – ali to je samo još jedan ego problem koji ste stvorili. "Samo drugi mogu da napuštaju, a ja ne mogu. A trebalo bi da mogu. – Ađahn Sumedho je rekao da bi svako trebalo da napušta stvari." Ali ta jednostavna stvar se samo još jednom pretvorila u "ja sam" problem, zar ne?

Uzmite sada taj problem i počnite da zapažate, promatrate i kontemplirate prostor oko te dve reči; umesto da tragate za nečim drugim, vežite pažnju na prostor oko te dve reči. To je kao posmatranje prostora u ovoj sobi; vi ne tragate za prostorom, za ne? "Gde je prostor u ovoj sobi? Tragam za prostorom u ovoj sobi, da ga niste možda videli?" A šta zapravo radite? Posmatrate ga; otvoreni ste prema njemu zato što je ovde sve vreme. To nije nešto što treba da pronađete u ormanu, u susednoj sobi ili ispod poda. On je upravo ovde i sada – i zato se otvarate, počinjete da opažate.

Ako ste još uvek skoncentrisani na zavese, prozore ili ljude, tada ne uočavate prostor. Ali zapravo ne morate da se otresete svih tih stvari da biste uočili prostor; umesto toga samo počinjete da se otvarate prema prostoru, da ga primećujete. Više od fokusiranja pažnje na jednu stvar, vi otvarate svoj um potpuno; ne odabirate određeni objekat – uslovljeni objekat – već prostor u kojem se ti uslovljeni objekti nalaze.

Isto je i sa umom, isto to možete primeniti i u sebi. Kada su vam oči zatvorene, ne gledate u bilo šta, već je to više kao osluškivanje unutrašnjeg glasa koji ne prestaje – i on govori: "Ja sam ovo, ja ne bi trebalo da budem takav…": a sve to koristite da bi vas odvelo do prostora, umesto da pravite veliki problem u vezi sa opsednutostima i strahovima što vam se roje po glavi. Na taj način, čak i đavo, ili neka rđava misao, mogu vas odvesti do praznine.

Ovo je korisno, jer se više ne radi o bici u kojoj pokušavamo da se otarasimo zla i ubijemo đavola. Puštamo đavola da uradi za nas ono što može. Jer i taj đavo je jedna prolazna stvar koja se u našem umu javi i prođe – zato od toga ne treba praviti ništa specijalno. Đavo ili anđeli – zapravo su isti. Ranije biste pomislili usplahireno: "đavo!" I pokušaj da se otarasite đavola i zadržite anđele jeste dukkha. Ali ako zauzmemo tu smirenu poziciju Buda-znanja – poznavanja stvari kakve zaista jesu – tada sve postaje istina onoga kakvo zaista jeste. I tako vidimo da su dhamme kao što je dobro, loše, korisno, beskorisno, sve redom kvaliteti koji nastaju i nestaju.

To podrazumevamo pod promatranjem, početkom opažanja onoga što jeste. Umesto da pretpostavljate kako bi trebalo da bude ovako ili onako, jednostavno posmatrate. Dakle ono što vam sada govorim jeste ohrabrivanje da posmatrate – umesto da vam govorim kako jeste. Nemojte unaokolo ići i govoriti: "Poštovani Sumedho nam je rekao kako jeste." Ne pokušavam da vas ubedim u bilo šta, već da vam izložim način za razmatranje, za promišljanje o sopstvenim iskustvima, o sopstvenom umu. Ponekad ako nam se skrene pažnja na te stvari počnemo i da ih primećujemo, kao što je slučaj sa zvukom tišine – nikad ga ne uočite, dok vam neko ne skrene pažnju na njega. A on je tu sve vreme, kao nešto što nikada niste zapazili. Zato što ne poseduje bilo kakvo posebno svojstvo, on se ne zadržava u umu kao sećanje sve dok nam na njega neko ne ukaže i tada pomislite: "Da, zaista!"