Theravāda budističko društvo

Razvijanje stava prema meditaciji

Razvijanje stava prema meditaciji

Ađahn Sumedho


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Kada saberemo svoj um i pogledamo u sebe, javlja se osećaj sažimanja u jednu tačku. Ako nismo uhvaćeni u proces razmišljanja, možemo postati svesni toga „ovde i sada“, tela, daha, mentalnih stanja, raspoloženja; u stanju smo da dopustimo svemu da bude takvo kakvo jeste.

Stav koji mnogi ljudi imaju prema meditaciji jeste da neprekidno postoji potreba da se nešto promeni. Možda pokušavaju da postignu neko posebno stanje ili neku vrstu osećaja blaženstva kakav su imali ranije ili čak i ako nikada nisu osetili tako nešto, možda s enadaju da ako nastave da vežbaju, to će im poći za rukom. Kada praktikujemo meditaciju sa takvom idejom da nešto dobijemo, tada čak i ta ideja vežbanja, čak i reč „meditacija“. može izazvati uslovljenu reakciju: „Ima nešto što treba da uradim. Ako sam loše raspoložen, treba da se oslobodim tog raspoloženja. Treba da skoncentrišem svoj um.“ Ako je um rastresen i juri na sve strane unaokolo: „Treba d aga saberem. Moram se skoncentrisati.“ I tako meditaciju pretvaramo u težak rad i često doživljavamo neuspeh, zato što gledajući na stvari kroz ove ideje, upinjemo se da sve kontrolišemo. Ali to je nemoguće.

Ideja da odemo negde u pećinu i meditiramo ili da se osamimo je vrlo privlačna, zato što kako se navikavate na samoću, doživljavate određeni stepen smirenosti usled pomanjkanja čulnih podražaja. To je jedna vrsta izolacije čula. Ali tu vrstu smirenosti je lako poremetiti. Kada čulni stimulansi ponovo počnu da nas bombarduju, prva misao je: „Idem natrag u pećinu.“ Možda počnete da mrzite druge ljude. Vidite ih uvek kao opasnost. „O ne, evo ih opet. Sad će poremetiti moj samadhi!“ Dakle, ovo najverovatnije nije put ka oslobođenju.

Drugi ekstrem je da smatrate kako ne bi trebalo da idete u pećinu, niti da praktikujete meditaciju. Nekada čujete ljude kako kažu da je jedino potrebno da budemo prirodni i pustimo sve da se događa samo od sebe. To je tačno ako ste to u stanju, ali ako još uvek ne znate čak ni šta je to prirodno, tada je teško verovati samom sebi.

Reč „meditacija“ pokriva različita mentalna iskustva. Cilj budističke meditacije jeste da vidimo stvari kakve zaista jesu; to je stanje budne pažnje. I to je vrlo jednostavno učiniti; to nije nešto komplikovano ili teško, za šta su potrebne godine da bismo postigli. Toliko je lako da ga čak ni ne primećujete. Kada kažete: „Treba da vežbam meditaciju“, zamišljate je kao nešto što treba da postignete – treba da savladate svoje mane, kontrolišete svoje emocije i razvijete vrline, da biste postigli neku vrstu idealnog stanja uma. Sve to zvuči tako daleko i strano onome što možemo očekivati u svom životu kao ljudska bića.

Zatim možda imate one slike o tome šta meditanti rade. Možda pomišljate na jogije koji sede na nekom pustom mestu, na vrhu planine ili u pećini. Čak i statua Bude može u nama podstaći taj osećaj udaljenosti i razdvojenosti, ako ne razumete na koji način da koristite taj specifičan objekat.

Dakle, razvijajući svoj stav prema meditaciji, prema formalnoj praksi ili praksi u svakodnevnom životu, možda ćemo razdvojiti to dvoje. Tokom formalne prakse ili na meditacijskim povlačenjima sve je organizovano, samo sledimo rutinu, strukturu. A onda, kada ustanemo, možda nam se učini da to nije meditacija i sve to napustimo. Potom se okrenemo „meditaciji u svakodnevnom životu“ i onda nam se i to učini beznadežnim. Ako uporedimo svakodnevni život i uređenost nekog meditacijskog povlačenja, oni su međusobno vrlo različiti. Međutim, ne možete proživeti čitav život unutar te kontrolisane strukture, kao nekakvo trajno iskustvo. Geshe Tashi Tsering je u svom govoru sinoć vrlo lepo ukazao da je to zaista velik izazov. Kako razvijate tu pažnju, tu probuđenost unutra samog toga života? Time ne uklanjamo mogućnost odlaska na kurseve meditacije, niti na bilo koji način umanjujemo njihovu vrednost. Ali je ovo način gledanja na meditaciju kao na probuđenost i svesnost, sabranost, tako da je to nešto što razvijate tokom čitavog svog života, kako god da morate da ga živite, u kakvim god okolnostima. To je osećaj dopuštanja stvarima da budu. U ovom trenutku sada možete dopustiti svom telu da bude takvo kakvo god da je, baš kao i vašem emocionalnom ili mentalnom stanju. Možete biti tek posmatrač. Upravo sada moje raspoloženje je upravo ovakvo, osećam se upravo ovako. Samo posmatrajte to; samo ga budite svesni. Postoji li konfuzija, indiferentnost, sreća, tuga, sumnja ili neizvesnost? Šta god da je tu, dopustite mu da bude ono što jeste.

Sa takvim stavom posmatranja onoga što jeste, šta god da je, pokušajte da pogledate u sebe. To može biti nešto sasvim određeno, kao što je bes, nešto vrlo jasnog oblika. Međutim, veliki deo naših emocija su nejasne, nekako bezoblične stvari koje se neprekidno menjaju. Dale, postavite se sada u poziciju Bude, onoga ko zna – ne sudije – i samo gledajte. Uočite koja vrsta raspoloženja ili osećaja vas je obuzela.

Kada počnemo zaista da uočavamo, zaista da slušamo i obraćamo pažnju, održavajući svesnost u odnosu na upravo to raspoloženje ili mentalno stanje (što vrlo retko činimo), tada ćemo možda postati svesni napetosti u telu ili osećaja zbunjenosti, osećaja da ne znamo baš tačno šta bi trebalo da radimo, šta bi trebalo da pronađemo. I sada postanite svesti tog osećaja kao mentalnog objekta. Sve što radimo jeste da sve više sebe stavljamo u poziciju Bude, onog ko zna. Tada svoje emocionalno stanje vidimo na jedan objektivan način; ono je ovakvo. „Šta bi sad trebalo da radim?“ – I ovo se može videti kao jedan mentalni objekat.

Druga sugestija jeste da se opustite u sadašnjosti. Imate ideje šta bi trebalo da radite i stvarate sebi napetost usled previše napora. A poenta nije u tome da još jače zapnete ili da uopšte ni ne počinjete, već u potrebi prave količine pažnje kako biste amo slušali, samo bili otvoreni za ovaj sadašnji trenutak, na jedan opušten način. Ako forsiramo, ako se suviše trudimo, tada se obično i zgrčimo, ne opustimo se. No, opet, ako kažem „opustimo“, vi to možete razumeti kao „pustimo sasvim“ i tada jednostavno zaspite – oni koji sede na podu tokom meditacije jednostavno legnu i zaspe. Ili neko to „opustimo“ može uzeti kao stav napuštanja, stav da ne moramo bilo šta da radimo ili postignemo. Ovo nije situacija u kojoj nešto dobijemo. Niste ovde da nešto dobijete ili postignete, dakle ovo nije neka profana stvar. Vi niste ovde da dostignete svoj samadhi ili dokažete bilo šta. I uz to može često ići i strah da nećete biti u stanju da to učinite. „Možda sam ja jedan od onih koji nikada neće postati probuđeni.“ Ili ono za šta se svi mi nekada sapletemo: „Ne očekujem da dostignem probuđenje u ovom životu. Jednostavno nemam sve ono što je potrebno za to.“ E pa, ne verujte sasvim ni u to.

Ađahn Ča je imao običaj da meditaciju naziva godišnji odmor za srce. Skloni smo da mislimo kako je meditacija nešto što treba da postignemo, još jedna stvar koju treba da radimo i osvojimo, ali Ađahn Ča je to opisao kao godišnji odmor. Pokušajte to, pokušajte da meditaciju vidite na taj način.