Theravāda budističko društvo

Ađan Sumedho

Religijska konvencija i
praktikovanje vrline (sīla)

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Hteo bih da kažem [1] nekoliko reči o korišćenju konvencionalne religije. Naravno, govorim samo na osnovu svog iskustva kao budističkog monaha, mada bih rekao da je u ovom smislu moguće prepoznati vrednosti religijskih konvencija u bilo kojoj formi. Danas postoji tendencija odnosa prema religijskim konvencijama i formi kao nečem što više nije važno. Postoji neodređena nada da ako ste samo svesni i poznajete sebe, to je sve što je neophodno da činite. Ili bismo mi tako voleli da bude, zar ne? Jednostavno održavaj svesnost tokom dana, šta god da radiš: ispijaš svoj viski, pušiš džoint, obijaš sef, džepariš nekog u Sohou; sve dok je to učinjeno sa svesnošću, nema problema.

Ima jedan briljantan budistički filozof u Tajlandu, zove se Ađahn Buddhadāsa. [2] Već je prilično star, ali proveo sam neko vreme u njegovom manastiru pre nekoliko godina. Pošto sam dolazio iz Ađahn Čaovog manastira, upitao sam ga za Vinayu, pravila za monahe, i koliko je ona važna za praksu meditacije i za probuđenje. „Znaš“, rekao je, „samo svesnost – to je sve što ti je potrebno. Samo neguj svesnost i sve će biti u redu. Ne brini se za druge stvari.“ Pomislio sam: „Ovo odlično zvuči, ali se pitam zašto Ađahn Ča toliko naglašava sva ta pravila.“ Gajio sam veliko poštovanje za Ađahn Čaa i kada sam se vratio, ispričao sam mu šta mi je Ađahn Buddhadasa rekao. Ađahn Ča na to odgovori: „To je istina, ali nije ispravno.“  

Skloni smo slepom vezivanju. Na primer, zamislite da ste zaključani u skučenoj, smrdljivoj zatvorskoj ćeliji i pojavi se Buda, sa rečima: „Evo ti ključ. Sve što treba da uradiš jeste da ga uzmeš, gurneš u otvor ispod kvake, okreneš udesno, pritisneš kvaku nadole, otvoriš vrata, iskoračiš napolje i slobodan si.“ Ali možda ste toliko navikli na to da ste zaključani u zatvoru da ne razumete baš najbolje uputstva, pa zato kažete: „Ah, Bog mi je dao ključ“ i okačite ga na zid, molite mu se svaki dan. To će vaš boravak u zatvoru možda učiniti malo srećnijim, možda ćete biti u stanju da izdržite sve muke i smrad te skučene ćelije; ali ste još uvek u zatvoru, zato što niste razumeli da nije sam po sebi ključ taj koji će vas spasiti. Zbog manjka bistrine i razumevanja, slepo ste se vezali za ključ. I to se događa u svim religijama; zgrabimo ključ i klanjamo mu se, molimo mu se, ali zapravo ne naučimo kako da ga koristimo. I tako kada po drugi put dođe Buda i kaže vam: „Evo ti ključ“, možda ste razočarani i kažete: „Uopšte u to ne verujem. Molio sam se godinama tom ključu i ništa se nije dogodilo! Taj Buda je običan lažov!“ Zato uzmete ključ i bacite ga kroz prozor. To je drugi ekstrem. Ali još uvek ste u zatvoru – tako da ni to nije rešilo vaš problem. Onda, nekoliko godina kasnije Buda se ponovo pojavi i kaže: „Evo ti ključ“, ali ovoga put ste malo mudriji i prepoznajete mogućnost da ga na pravi način upotrebite, tako da slušate malo pažljivije, uradite pravu stvar i na slobodi ste.

Taj ključ je poput religijske konvencije, poput theravada budizma: to je samo ključ, samo forma; to nije cilj sam po sebi. Na nama je da razmišljamo i promišljamo kako da ga iskoristimo. Čemu on služi? Takođe moramo da uložimo energiju kako bismo ustali, otišli do vrata, gurnuli ključ, okrenuli ga u pravom smeru, pritisnuli kvaku, otvorili vrata i izašli napolje. Ključ to neće uraditi za nas; sami to moramo uraditi. Sama konvencija to ne može uraditi, jer nije u stanju da uloži napor; nema energiju ili bilo šta svoje, izuzev onoga što u nju sami stavimo, baš kao što ni ključ ne može ništa da uradi sam od sebe. Njegova korisnost zavisi od vašeg napora i mudrosti.

Neki savremeni religijski lideri imaju običaj da kažu: „Nemajte bilo šta sa bilo kakvom religijskom konvencijom. One su poput zidova zatvora“ i čini se da smatraju kako je možda najbolje otarasiti se ključa. Naravno, ako ste već izvan ćelije, ključ vam nije potreban. Ali ako ste još unutra, tada će vam on malo pomoći. Zato smatram da morate prvo znati jeste li napolju ili unutra; tada ćete znati šta vam je činiti. Ako ste još uvek puni sumnji, neizvesnosti, straha, konfuzije (sumnja je najbolji znak); ako niste sigurni gde ste, šta da činite ili kako da bilo šta učinite, kako da izađete iz svoje zatvorske ćelije, najmudrija stvar koju možete da uradite je da, umesto bacanja ključeva ili njihovog sakupljanja, uzmete jedan ključ i otkrijete na koji način da ga upotrebite. To je ono što podrazumevamo po praksom meditacije. Praktikovanje Dhamme jeste učenje da uzmete određeni ključ, iskoristite ga da otvorite vrata i izađete. Kad ste jednom napolju, znate to. Više nema sumnje.

Možemo početi od idealističkog stava da je svesnost dovoljna, ali šta podrazumevamo pod tim? Šta je to zapravo svesnost? Je li ona zaista to što mi verujemo da jeste? Vidimo ljude koji kažu: „Veoma sa razvio svesnost“, a zapravo rade nešto vrlo metodično, precizno. Dok stavljaju zalogaj u usta, oni dižu, dižu, dižu; zatim žvaću, žvaću, žvaću; gutaju, utaju, gutaju… I pomislite: „On jede sa velikom svesnošću“, ali moguće je da u njemu uopšte nema svesnosti. On samo jede na vrlo koncentrisan način;: koncentriše se na dizanje, dodirivanje, žvakanje i gutanje. brkamo svesnost i koncentraciju. Tako možete misliti: „Pa, ako sa svesnošću opljačkam banku, to je u redu. Ukoliko imam svesnost dok pljačkam banke, nema nikakve kamme.“ [3] Nema sumnje da vam je neophodna dobra koncentracija, kako biste bili uspešan pljačkaš banaka. Morate da budete svesni straha i svog opšteg stanja, da budete svesni opasnosti i mogućnosti, sa umom prijemčivim za svaki pokret ili znak opasnosti i tada se koncentrišete na obijanje sefa i tako dalje. Ali u budističkom smislu, svesnost – sati – uvek je kombinovana sa mudrošću – paññā. Sati-sampajañña i satipaññā: u Tajlandu ove dve reči koriste zajedno. Znače svesnost i jasno razumevanje, svesnost-mudrost. Dakle, možda imam impuls da opljačkam banku, ali satipaññā mi kaže: „Ne, ne sledi taj impuls!“ Paññā prepoznaje loš ishod ako delujem na osnovu tog impulsa, loš kammički ishod; ona donosi razumevanje da je takva stvar pogrešna, nije ispravna. Postoji potpuno razumevanje tog impulsa, znanje da je to samo jedan impuls, ništa suštinsko. Tako, ako se pojavi želja da opljačkam banku, ne pravi neurotičarske probleme sam sebi, zbog brige o svojim kriminalnim sklonostima. prepoznajem da postoji jedan impuls u umu, ali odustajem da ga sledim.

Pri tome, uvek imamo merilo vrline, sīla, kao konvencionalni temelj življenja u ljudskom obliku u ovom društvu, u ovom materijalnom svetu sa drugim bićima; standard ili putokaz i za delovanje i za nedelovanje. Putokazi za sīlu su pet pravila vrline: odustajanje od ubijanja, krađe, pogrešne vrste seksualnih odnosa, laganja ili drugih vrsta pogrešnog govora i, na kraju, uzimanja alkohola ili supstanci koje menjaju svest. To su pravila sīle. No, sīla u budizmu nije rigidna, kruta norma, gde ste osuđeni na pakao ukoliko je prekršite na bilo koji način, kao kod onih krutih moralnih normi koje vezujemo za viktorijanska vremena. Svi se plašimo strogog, puritanskog morala kakav je nekada vladao i zato kada danas izgovorite reč „moral“, ljudi zadrhte i pomisle: „Uf, viktorijanska stega! On mora da je nekakav užasan moralista, koji se boji života. Moramo se osloboditi i iskusiti život. Nećemo moral – hoćemo iskustvo!“

I tako vidite ljude koji izlaze da se zabave, čine razne stvari, misleći da je iskustvo samo po sebi sve što im je neophodno. Ali, u stvari je bolje nemati neka iskustva, naročito ako se kose sa uobičajenim tumačenjem pet pravila vrline. Na primer, zaista bih hteo da imam iskustvo ubijanja nekoga, jer sve do tada moje životno obrazovanje neće biti kompletno. Moja sloboda da se ponašam spontano biće inhibirana sve dok zapravo ne iskusim ubistvo.“ neki ljudi možda veruju u tako nešto, možda ne nešto tako ozbiljno kao što je ubistvo, ali u mnoge druge stvari. Zato čine sve što požele i nemaju granici na kojoj kažu „Ne“. „Nikada ničemu ne reci ‘Ne’”, kažu. „Jednostavno reci ‘Da’ – kreni i uradi to, održavaju pri tome svesnost i uči na osnovu toga. Sve doživi!“ Dobro zvuči, zar ne? „Učini sve što poželiš“ – to j ono što bismo želeli da čujemo. Ja bih želeo. Bilo bi lepo uradi sve što želim i nikada ne reći „Ne“. Ali onda, posle nekoliko godina, možda ćete početi da razmišljate kako željama nema kraja. Sada želite nešto više nego što ste želeli ranije i tome nema kraja. Možda ste privremeno zadovoljni, kao kada se najedete i ne možete više da uzmete ni jedan jedini zalogaj; tada pogledate na najveće đakonije i kažete: „Uh, odvratno!“ Ali to je samo privremeno gađenje i ne prođe mnogo vremena pre nego što počnu da vam opat izgledaju privlačno. Zato, ako činite sve što želite, na kraju ćete biti iznureni, istrošeni, zbunjeni, potišteni i nesrećni, čak i u relativno mladim godinama. Viđao sam tužne slučajeve mladih ljudi koji su krenuli i „doživeli sve“, a kad ih pitate: „Koliko imate godina? Četrdeset?“, oni kažu: „Ne, meni je u stvari dvadeset jedna.“

Budizam u Tajlandu je jedna krajnje tolerantna vrsta religije; moralistički stavovi se tamo nikada nisu zaista razvili. Zato se ljudi nekada uznemire kad odu u Bangkok i čuju stravične priče o dečijoj prostituciji i korupciji. Bangkok je svetski Grad greha ovih dana. Kažete „Bangkok“ i ljudima se oči ili zacakle od ushićenja ili smrače i potom kažu: „Kako jedna budistička zemlja može dopustiti tako užasne stvari?“ Ali kada poznajete Tajland, shvatate da iako su Tajlanđani možda malo nehajni na nekim nivoima, barem ne postoji ona vrsta militantne okrutnosti kakvu nalazimo u nekim drugim zemljama, gde postoje prostitutke i poniju ih ili pobiju sve kriminalce u ime svoje religije. U Tajlandu počinjete da shvatate kako moral zapravo mora da dođe iz mudrosti, ne iz straha. Tako će i neki tajlandski monasi podučavati moralnost na manje striktnoj osnovi nego neki drugi.

Na primer, u vezi sa prvim pravilom, neubijanjem: znam monaha koji živi na obali Tajlandskog zaliva, u oblasti gde ima mnogo pirata i ribara koji su vrlo grubi, sirovi ljudi. Među njima je ubijanje sasvim uobičajena stvar; tako taj monah pokušava da ih ohrabri da barem ne ubijaju jedan drugog. Kada ti ljudi dođu u manastir, on im o neubijanju ne govori do nivoa: „Ne treba da ubijate bilo šta, čak ni larve komaraca“, jer oni to ne mog uda prihvate. Život im uglavnom zavisi od ribarenja i ubijanja životinja. Dakle, ja moral ne predstavljam ovde nekakav kruti standard koji je teško održavati, već radije kao nešto o čemu bi trebalo da razmišljate i to koristite, kako biste počeli da razumete taj standard i razumete kako živeti na bolji način. Ako krenete zauzevši suviše striktnu poziciju, postanete ili puki moralista, puritanac i vezan za nju ili pomislite kako to nije za vas i ni ne pokušavate; tada nemate bilo kakav standard.

Drugo pravilo je odustajanje od krađe. Na najgrubljem nivou, jednostavno odustajete od pljačkanja banaka, krađe u prodavnicama i sličnog. Ali ako malo rafinirate svoju sīlu, odustajete od uzimanja stvari koje vam nisu date. Kao monasi, uzdržavamo se čak da dodirnemo stvari koje nam nisu date. Ako vam dođemo u goste, ne bi trebalo da šetamo okolo i uzimamo stvari jednu za drugom, čak i ako nemamo nameru da ih ponesemo sa sobom. Čak i hrana nam mora biti direktno data. Ako se pridržavamo pravila, a vi iznesete nešto i stavite na sto s rečima: „Ovo je za vas“, još uvek ne bi trebalo to da jedemo, sve dok nam ne date direktno u ruke. To je pročišćavanje pravila da ne uzimamo ono što nam nije dato. Dakle, postoji grublji aspekt odustajanja od ozbiljnijih stvari kao što je krađa ili provala i pročišćeniji trening, način vežbanja sebe samoga. Za mene je to vrlo korisno monaško pravilo, jer sam kao nezaređen bio vrlo nepažljiv. Neko bi me pozvao u svoju kuću i krenuo bih da razgledan ovo, prevrćem u rukama ono; čak nisam ni znao da je to pogrešno i da može nekome smetati. Bila je to moja navika. A kad bi neko stavio hranu, odmah bi je dohvatio i krenuo da jedem. No, kad sam postao monah, to više nisam mogao da radim. Osetio bih impuls da razgledam ovo ili uzmem ono, ali je postojalo i pravilo koje kaže da ne mogu to raditi. Kroz monaški trening razvijete mnogo blaži način ponašanja. Posle izvesnog vremena ne osećate nagon da pipate stvari ili da ih uzimate u ruke. Možete da sačekate i tada su drugi u prilici da vam ponude, što je mnogo lepši način odnošenja prema stvarima oko vas i prema ljudima, nego što je to navikom gonjeno hvatanje, pipanje i slično.

Tu je zatim treće pravilo o seksualnosti. U naše vreme postoji ideja da je svaka vrsta seksualnog odnosa nekakvo iskustvo, tako da je u redu imati ga – sve dotle dok održavate svesnost. A ako nemate uopšte seksualne odnose, to se nekako smatra užasnom perverzijom. Na najgrubljem nivou, ovo pravilo znači odustajanje od preljube, od neverstva prema svom partneru. Ali možete ga rafinirati u okviru braka tako što ćete biti obzirniji, manje egoistični u odnosu, manje opsednuti seksom, tako da ga više ne koristite kao puko telesno zadovoljstvo. Zapravo, možete ga rafinirati sve do celibata, do stepena kada živite poput budističkog monaha i nije vam dopuštena bilo kakva vrsta seksualne aktivnosti. To je ceo dijapazon unutar ovog pravila.

Mnogi ljudi misle kako monaški život u celibatu mora biti užasna represija. Ali on to nije, jer su seksualni nagoni potpuno prihvaćeni i shvaćeni kao prirodni nagoni; jedino što ih ne sledimo. Ne možete da nemate seksualne želje. Ne možete da kažete: „Neću imati bilo kakvu vrstu želja“ – u stvari, možete da kažete, ali ih svejedno još uvek imate. Ako ste monah i mislite da ne bi trebalo da imate bilo šta od toga, tada postanete vrlo uplašen i represivan monah. Čuo sam kako neki monah kaže: „Nisam dostojan ovog ogrtača. Ljudi ne bi trebalo da mi daju hranu. Moram se razmonašiti, zato što mi toliko rđavih misli prolazi kroz glavu.“ Ali ogrtač baš briga za vaše misli i nema potrebe praviti problem od toga. Svi imamo grozne misli bilo da smo u ogrtaču ili nismo. Ali mi sebe vežbamo da ne govorimo ili postupamo gonjeni njima. Kada usvojimo Pāṭimokkha [4] pravila, time prihvatamo sve te stvari, prepoznajemo ih, potpuno smo ih svesni i puštamo ih da odu svojim putem – i one odu. I tako, posle izvesnog vremena, pronalazimo u svom umu veliki mir, kao rezultat življenja u celibatu.

Seksualni život, sa druge strane, vrlo je uzbudljiv. Ako ste tužni, uplašeni, dosadno vam je ili ste uznemireni, um vam se vrlo lako prepusti seksualnim maštanjima. Nasilje je takođe vrlo uzbudljivo, tako da seks i nasilje često idu zajedno, kao kod silovanja i sličnih stvari. Ljudi vole te stvari da gledaju u bioskopu. Vrlo malom broju ljudi bi se dopao film o monahu koji se drži celibata – bio bi to vrlo dosadan film. Ali ako naprave film o monahu koji je prekršio sva pravila, obogatili bi se!

Četvrto pravilo tiče se govora. Na najgrubljem nivou, ako ste veliki lažov, mogli biste se pridržavati tog pravila tako što biste se, recimo, uzdržavali da govorite najveće laži. To bi značilo da barem primetite kad ste izgovorili veliku laž, dok bez ovog pravila ne biste čak bili ni svesni da ste to uradili. Jer laži mogu postati navika. Ali ako rafinirate ovu početnu poziciju, učite da govorite i komunicirate na vrlo pažljiv i odgovoran način. Ne trošite vreme na puko brbljanje, ne ogovarate, ne preterujete; ne koristite govor kako bi ste pokazali jako oštroumnim ili da namerno povredite, vređate ili omalovažite druge ljude. Počinjete da uviđate koliko duboko utičemo jedni na druge time što govorimo. Možemo jedni drugima upropastiti čitav dan nekom grubom rečju. Umesto toga, govor je moguće razviti kao sredstvo donošenja mudrosti i saosećanja u ovaj svet.

Peto pravilo je odustajanje od alkoholnih pića i droga, koji menjaju svest. Ovo može značiti da se trudite da se ne opijete – ljudi vole da na taj način tumače ovo pravilo. Ali trezvenije gledanje je da ne bi trebalo uopšte da pijete alkohol; čak ni čašu vina za večerom. To je standard o kojem treba da razmišljamo i koristimo ga.

Ako ste odlučili da se pridržavate ovih pravila, tada znate kad ste ih prekršili, tako da su oni pomoć da budemo malo oprezniji, malo budniji i odgovorniji prema načinu na koji živimo. Ako nemamo kriterijume, skloni smo da uradimo sve što nam se prohte ili što se nekom drugom prohte. Ja sam po prirodi moralističan. Nikada zapravo nisam voleo da budem nemoralan. Ali u vreme dok sam živeo u Berkliju, u Kaliforniji, pošto se činilo da pametnija, inteligentnija i iskusnija bića oko mene, kojima sam se iskreno divio, odobravaju potpuno nemoralne stvari, mislio sam: "Hm, možda bi i ja trebalo tako nešto da učinim!" Kada se nekom divite, poželite da budete kao on. I tako sam sebe uvalio u pravi haos, jer ljudi mogu biti vrlo ubedljivi; mogu čak i od ubistva načiniti sveti čin.

Dakle, sīla je vodič, način da sebe učvrstimo u odustajanju od štetnih postupaka telom i govorom, kako prema sebi, tako i prema drugim bićima u svojoj okolini. Ona nije nekakav apsolutni standard. Da bi vas odvratio od ubijanja neću vas plašiti govoreći vam kako ćete se, ako ubijete jednog jedinog crva u vrtu, narednih 10.000 života preporađati kao crv. U takvom postupanju nema nimalo mudrosti. Ako ste tako uslovljeni, vaši postupci se zasnivaju na strahu da ćete završiti u paklu. Nećete zaista razumeti; niste razmišljali o svemu tome, gledali i zaista koristili svoju mudrost da uočite stvari kakve jesu. Ako se bojite da koristite dela i reči, možete postati neurotični; ali ako sa druge strane niste dovoljno uplašeni i mislite da možete činiti što god poželite, takođe ćete postati zbunjeni i neurotični. U okviru zapadne kulture bilo je mnogo poricanja i potiskivanja vezanog za seksualnost, što je generisalo neuroze i podeljene ličnosti; tako se javila pretpostavka: "Dakle, ako jednostavno prekinemo tu represiju, nećemo više imati takvih problema. Postaćemo slobodne, srećne, dobro integrisane ličnosti." Ali danas nema tih ograničenja, pa ipak ljudi i dalje postaju potišteni i neurotični. Tako je očigledno da neuroza izvire iz priklanjanje obema ekstremima. I represija i prepuštanje potiču od pomanjkanja svesnosti u pogledu prirodnog stanja seksualnosti.

Treba da prepoznamo i ono što je uzbudljivo i ono što smiruje. Zašto se budistička meditacija često smatra dosadnom? Ponavljanje i recitovanje – zašto ne pevamo arije? (Nekada davno sam želeo da budem operski pevač!) Kada sam sam ili kada sedim na izdignutom mestu rezervisanom za učitelje i obavljam svoju dužnost, recitujem što je monotonije moguće. Ako se zaista koncentrišete na monotono recitovanje, ono smiruje. Jedne večeri smo sedeli u našem šumskom manastiru u Tajlandu i meditirali, kad sam začuo jednu američku pop pesmu koju sam mrzeo još dok nisam postao zaređen. Preko zvučnika ju je puštao jedan od onih putujućih prodavaca kojekakvih lekova i melema, kako bi privukao seljane da kupe nešto od njega. Vetar je duvao u pravom smeru i činilo se da je "Tell Laura I Love Her" neko svirao u samoj sali za meditaciju. Nisam bio čuo američku pop muziku godinama, tako da sam dok je svirala ta sentimentalna melodija zapravo počeo da plačem i počeo da prepoznajem ogroman emocionalni uticaj takve muzike. Ako zaista to ne razumete, ona vas zgrabi za srce i budete zahvaćeni uzbuđenjem i emocijama koje budi u vama. To je efekat muzike kada nemate svesnost. Otuda je naše recitovanje monotono i ako se koncentrišete na njega, ono vas neće odvući u sentimentalna raspoloženja, u suze i ekstazu. Umesto toga, osećate mir, spokojstvo i vedrinu. Ānāpānasati [5] takođe smiruje, zato što ima blagi ritam, suptilan, ne uzbuđujući. I premda je samo po sebi monaški život dosadan u smislu da nema romanse, avanture i uzbuđenja, on jeste mir, spokojstvo i vedrina.

Zato razmišljajte o tome šta je to u vašem životu što vas uznemirava, a šta smiruje, tako da počnete da razumete kako da koristite paññu, svoj kvalitet mudrosti. Mi kao budisti to činimo, tako da uočavamo šta na nas utiče i kako. Razumemo sile prirode sa kojima treba da koegzistiramo. Ne možemo sve da kontrolišemo, kako se ništa nasilno ili uznemirujuće ne bi dogodilo u našoj blizini, ali možemo uložiti napor ka razumevanju toga što se događa i učiti od sopstvenog života dok ga živimo.


Beleške

[1] Govor je objavljen u knjizi „Ćittaviveka: Teachings from the Silent Mind“ [Natrag]

[2] Ađahn Buddhadāsa (1906-1993) umro je pošto je ova knjiga već bila objavljena. Njegovo učenje išlo je protiv onoga što je video kao prazni ritualizam u okviru tajlandskog budizma i veoma je cenjeno zbog svoje jasnoće i intelektualne strogosti. Uprkos neslaganju Ađahn Čaa sa njegovom tvrdnjom, Buddhadasina slika bila je jedina slika monaha na oltaru u odajama Ađahn Čaa. Ađahn Buddhadasino učenje predstavljalo je važan element u ličnom razvoju Ađan Sumedha. [Natrag]

[3] Kamma: delo koje nastaje kao rezultat svesnih impulsa i namera, a donosi rezultat u zavisnosti od etičkog kvaliteta toga što radimo. [Natrag]

[4] Pāṭimokkha jeste zbirka od 227 pravila i uputstava, koja čini srži Vinaye, monaškog kodeksa koji je Buda ustanovio. U theravada manastirima, ona se recituje svake dve nedelje. [Natrag]

[5] Široko primenjivana tehnika meditacije, u kojoj stabilizujemo um tako što pažnju fokusiramo na udah i izdah i fizičke senzacije njime izazvane. [Natrag]