Theravāda budističko društvo

Trenuci svakodnevnog puta

Download PDF

Trenuci svakodnevnog puta

Razgovor sa Ađahn Sumedhom


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Ađahn Sumedho iguman je Amaravati manastira u Hertfordširu, Engleska, i nekadašnji učenik pokojnog tajlandskog učitelja meditacije Ađahn Čaa, koji ga je tokom deset godina podučavao u manastiru Wat Pah Pong. Rođen je u Sijetlu, država Vašington, 1943. godine i potpuno se zaredio 1967. Ađahn Sumedho je blisko sarađivao sa nekoliko organizacija budističkih nezaređenih sledbenika, uključujući i English Sangha Trust. Godine 1975. osnovao je Wat Pah Nanachat, međunarodni šumski manastir u provinciji Ubon, Tajland, i smatra se osnivačem tajlandske šumske budističke tradicije na Zapadu. Autor je između ostalih knjiga Sada je znanje, Pažnja – put u besmrtnost i Četiri plemenite istine, a njegovo učenje je među širim krugovima budista prepoznato kao krajnje praktično i direktno. Razgovor je za Spirit Rock News februara 2006. vodio Filip Mafit.

Hvala vam učitelju Sumedho što ste odvojili vreme da svoje učenje podelite sa Spirit Rock zajednicom. Želeo bih da počnem molbom da malo podrobnije objasnite šta podrazumevate pod pojmom "opuštena pažnja"?

Dakle, ono na šta ukazujem jeste dovesti sebe u stanje u kojem se osećate opušteno, ali ste i pažljivi. Ovo je na neki način oksimoron — obično posvetimo nečemu pažnju snagom svoje volje i to može biti sasvim kontraproduktivno sa stanovišta meditacije. Zato ova kombinacija "opušteno" i "pažnja" treba da ohrabri jednu pažljivu otvorenost na sadašnji trenutak.

Kako se ono što nazivate "zvuk tišine" odnosi prema "opuštenoj pažnji"

Na osnovu sopstvene prakse ustanovio sam da kada se nalazim u tom relaksiranom stanju pažljivosti, i nisam zadubljen ili fokusiran na bilo šta posebno, čujem tu visoku vibraciju ili ton. Nazivam ga "zvuk tišine". To je nešto poput nekakvog bekgraunda za sve oko nas. I kada ga jednom uočimo, shvatamo da je poput nekakvog toka na kojem možemo da se opustimo. On dopušta pažnju u odnosu na širok spektar svesnog, a ujedno zaustavlja misaoni tok uma.

Taj "zvuk tišine" može nam poslužiti kao orijentir da bismo znali kada smo u prirodnom stanju svesnosti. To znači imati opuštenu pažnju prema osećanjima sopstvenog tela, svojim emocionalnim stanjima, mislima i sećanjima. Doživljavate ih iz perspektive tog praznog prostora, umesto beskrajnog niza reakcija koje u našem umu obično izazivaju naši osećaji i emocije. To nije neki veštački stvoren znak, nešto što svojom voljom morate da održavate. To je stvar prepoznavanja i poverenja prema svom odnosu sa svetom oko sebe.

Ohrabrujuće je prepoznati i naučiti kako da boravimo u stanju opuštene pažnje, umesto da pokušavamo da usredsredimo svoj um na ono stanje za koje zamišljamo da bi u njemu naš um trebalo da se nalazi. Vaš odnos prema svetu uslovljenosti postaje odnos svesnosti i promišljanju o prirodi prolaznosti.

Zvuk tišine nije nekakav objekat koji morate održavati tako što ćete se na njega koncentrisati, pre je reč o prepoznavanju i poverenju da bilo da ste ga svesni ili ne, on je uvek tu.

Dakle, vi na meditaciju gledate kao na otvorenu pažnju?

Tako je, na otvorenu pažnju.

I iz pozicije te otvorene pažnje uočavate ono što doživljava um?

Tada ste u stanju da da budete svesni svega onoga što se javi u svesti.

Ako ne zamerate na pitanju, kako biste opisali svoju praksu?

To je čista svesnost, zaista. za mene je to jednostavno vrlo prirodno stanje. Ne zahteva napor. Ne traži posebne uslove. Ne zahteva meditacijsko povlačenje ili osamljenost da bih radio ono što nazivam praksom. To je jednostavno stanje bića — u kakvom god da sam fizičkom stanju, u kakvim god okolnostima, doživljavam ga.

Da li biste mi dali neki primer takve svesnosti u svakodnevnom životu?

Pa, na primer, više godina sam živeo u društvu jednog monaha. Imao je prilično ekscentrične manire i načine na koje je obavljao stvari, tako da sam se vrlo često osećao frustriranim ili ozlojeđenim zbog toga. Na sličan način je uticao i na druge. Postao sam svestan da na neki način između nas postoji konflikt i to mi je donelo osećaj očajanja. Smatrao sam da je on kriv za to. I onda je jednoga dana došao uvid — u stvari sam ja krivac a ne on. Uvideo sam da se ja grčevito držim svoje ideje, neiskazane i neprepoznate, da on ne treba da bude takav kakav jeste. Kada sam jednom uvideo kako sam uvek gledao na njega i kako sam se odnosio, mogao toga da se oslobodim i da ga više prihvatim "kakva jeste", bez uslovljavanja i ideja kakav bi trebalo da bude. Od tog trenutka naš odnos je počeo da funkcioniše. Postali smo vrlo dobri prijatelji. Bio je to za mene važan uvid, jer ponekad niste ni svesni da nešto radite, naročito kada osobu o kojoj je reč zajednica smatra kao tešku. Možete lako tome da se priklonite, složite i sve onda krene naopako.

Treća plemenita istina, ona o prestanku patnje, jeste ona koja najviše zbunjuje učenike. O njoj se takođe manje podučava nego o prve dve, iz različitih razloga. Da li biste nam objasnili šta je prestanak?

To je kraj patnje, zaista. To morate da postignete. Ne možete da ga opišete. Prestanak zaista zvuči pomalo anihilacionistički za misaoni um. Mislite kako će sve nestati, kako ostaje neka vrsta praznine, ništavila. A reč je o prestanku patnje. zato prva plemenita istina govori o patnji, druga o uzrocima, a treća o prestanku patnje. To ne znači da je taj nestanak neka vrsta uništenja svega, već prestanak patnje. I kada patnja prestane, svesnost još uvek funkcioniše. Kada dostignete prestanak patnje više vas ne vezuju uzroci. Jer ste ga prepoznali i dostigli. Prestanak je mir, oslobađanje, prosvetljenje, Buda — sve one stvari kojima težimo kao idealu. One se postižu prekidanjem vezanosti i prestankom patnje. Ali ako pokušavamo da se otarasimo patnje zato što je ne volimo, zapravo joj time ne dopuštamo da prestane. Samo je potiskujemo ili bežimo od nje. A zapravo jedino kroz to primanje, prepoznavanje, korišćenje patnje mi zapravo možemo dopustiti patnji da prođe i da stignemo do njezinog prestanka.

Šta znači vaš izraz "trenutak puta"?

Za mene to znači imati uvid u put, koji je zapravo ostvarenje prestanka o kojem sam govorio. To je produbljeni uvid. Taj prvi trenutak je obično sasvim kratak i onda se misaoni um vraća sa rečima: "Šta je to bilo?" ili "Bi oje to trenutak puta". Kada ga se setite, stvara u vama želju da ga ponovo imate. Ali posle tog trenutka osećaj oslobađanja vezanosti za to sećanje je ono što je važno i na šta se treba fokusirati, negujući neku vrstu uobičajene svesnost, ne tragati za novim trenutkom puta kao takvim, već razvijati svesnost u svakodnevnom životu, u našoj svakodnevnoj rutini. 

Integrisanje uvida u svakodnevni život je teško za mnoge učenike. Dožive nešto što osećaju kao duboki uvid i očekuju da se potom sve promeni. Možda taj uvid potraje svega nekoliko trenutaka ili se mogu nalaziti neko vreme u stanju izmenjene svesti, nekoliko sati ili čak dana. Ali uvek dođe trenutak kada se to završi. Onda izražavaju takvo razočarenje i toliko nesigurnosti kako dalje da nastave. kako biste vi svojim učenicima objasnili da je to u redu, da ne treba ništa veliko da se dogodi?

Često učenici dožive takav uvid tokom grupnog meditacijskog povlačenja ili kad su sami i okruženje im je sasvim kontrolisano i smireno. Tokom prakse osećaj "ja" umine i imamo uvid. No lako je vezati se za to sećanje na uvid, povezujući ga sa određenom situacijom. I onda vas ne napušta želja da opet imate takvo jedno iskustvo tako što ćete se naći u sličnoj situaciji.

Učenici često propuštaju da prepoznaju mogućnost da stvarnost svesnosti uvek bude tu, bez obzira gde su i šta rade. Greše misleći da moraju da kontrolišu svoju okolinu, idu na seminare meditacije ili neka posebna mesta kako bi praktikovali svesnost. Ovakvo razmišljanje može biti još jedna vrsta mentalne blokade; to je "prijanjanje" za sećanje. Praksa je uvek na pravi način videti patnju i uzrok patnje, u svim situacijama. Bez prestanka radite sa svesnošću patnje i prekidanjem vezanosti za njezine uzroke. U ovom slučaju patnja je želja da imate još jedan miran seminar meditacije ili želja da imate nečega čega ćete se sećati, a sada ga nemate. Ako neumorno radite sa patnjom, tada počinjete da prepoznajete čak i vezanost za svoj stav prema vipasani, stav prema tehnikama meditacije ili za svoja druga gledišta i ta gledišta o praksi su takođe patnja.

Učenici su isto tako često vezani za ideju napredovanja: "Dobro, ovo sam obavio, šta je sledeće"?

Tako razmišljanje je često zabluda. Ono ojačava taj model ličnosti koja želi nešto da postigne. U stvari, čitava praksa sastoji se od prekidanja vezanosti i odustajanja, Praksa prekidanja vezanosti je mnogo skromnija od razmišljanja: "Na kojem stupnju svog meditacionog programa sam sada?" Ukoliko tako razmišljam, to moj ego ponovo nastoji da steknem osećaj kao nešto postižem. Meni mnogo više pomaže da prozrem tu želju i ne pokušavam da postanem ili dobijem ili postignem nešto, već da uvidim patnju vezivanja za takve stavove.

Koristite izraz "da prozrem tu želju". Jedna od stvari u vašem učenju koja je na mene ostavila utisak jeste da problem nije sama želja, već naša vezanost za želju. Da li bi bilo fer reći da kada vas ne zarobi želja, tada je ona transparentna?

Da, jer želja je jedna vrsta prirodne energije u ovom svetu. Patnju izaziva neznanje… vezanost za želju jeste uzrok naše patnje. U primeru duhovnog napredovanja, vezivanje za želju — "Na kojem sam stupnju sada?" i "Hoću da stignem do narednog stupnja" — možemo videti da je takvo razmišljanje zasnovano na iluziji sopstva kao nekoga ko pokušava da postane nešto. Po meni, takva želja plod je neznanja. Prepoznavši neznanje, iluziju, vi ga se i oslobađate. I tada, prekinuvši tu vezanost, događa se uvid u plemenite istine — suština nam postaje vidljiva i stvarna. Ne pomaže mi ako sebe posmatram kroz prizmu postignuća ili uspeha. te vrste reči mi ne koriste, jer su one moj ego.

Čini se da danas većina učenika shvata da treba da budu svesni aktuelnog trenutku, ali su imali mnogo manje instrukcija o onom aspektu meditacije koji se tiče prihvatanja. Deo vašeg učenja izgleda da govori i o takvom razumevanju potpunog prihvatanja sadašnjeg trenutka, prihvatanja trenutka kakav on jeste.

Kada nešto dobijete, vi ga čitavog obuhvatite, čak i onaj deo koji vam se možda ne dopada naročito. Taj osećaj prihvatanja, otuda, nije odabiranje ili selekcija ili ispravljanje, već dopuštanje ovom trenutku da bude ono što jeste i čak biti zahvalan zbog njega. On uključuje stav dobrodošlice, pre nego neku vrstu kritičkog, odupirućeg ili presuđujućeg stava.

To bi značilo prihvatanja i tela i uma.

Tela i uma. Po meni, svesnost donosi taj intuitivni trenutak koji sve uključuje. Nema deljenja stvari na dobre i loše, ispravne i pogrešne. To je prihvatanje svega što se pojavi onakvog kakvo jeste. I dobro i loše mogu postojati u istom trenutku.

Kao monah tokom četrdeset godina, vi ste jako dobro upoznali čovekovu prirodu. Kada se osvrnete iza sebe, ima li nečega što se pokazalo kao najveće otkriće za tog tridesetogodišnjaka koji prvi put oblači ogrtač?

Da. Ne veruj ni reč onome što ti govori tvoj um. (Smeh)

Kažite malo više o tome.

Drugim rečima, vi niste isto što i vaše misli. To je najveće otkriće. U tridesetoj, moje misli su bile moja stvarnost. One su bile način na koji sam sebe stvarao i prosuđivao. Bio sam vrlo strog prema sebi i na mnoge način prilično okrutan i zahtevan. Danas znam kako da razmišljam a da ne postanem žrtvom sopstvenih misli.

Tokom meditacijskog povlačenja više puta ste ponovili: "ličnost se nikada ne prosvetljuje"

Ono što podrazumevam tu od ličnošću jesu moje navike kako razmišljam, vezanost za sećanja i način na koji sam se razvio na ličnom planu. To su navike koje gomilate, i kao i sve drugo one su to što jesu, ali ništa više od toga. One nemaju sopstveni život. To sopstvo koje se čini toliko stvarnim, dakle to "ja-i-moje", jeste zapravo mrtva stvar. Ono više ne poseduje bilo kakvu iluziju da je reč o osobi ili duši. I onda postajemo oslobođeni teskobe rutinskog načina razmišljanja i emocija koje su ranije imale tendenciju da dominiraju našom svešću.

Tokom poslednjeg meditacijskog seminara mnogi učenici primetili su do koje mere se osećaju prihvaćenim kada su u vašem prisustvu.

Kada jednom prepoznam prazninu svesti, da postoji jedino svesnost, u stanju sam vidim ljude neopterećen bilo kakvim sećanjem ili mišljenjem o njima.

(Klanjajući se) Poštovani Sumedho, svi mi u Spirit Rock zajednici zahvalni smo vam na vašem učenju i prisustvu. Imate našu najdublju zahvalnost.

Objavljeno u Spirit Rock News, tom 19, broj 1, februar 2006 – august 2006.