Theravāda budističko društvo

Vizija i rutina

Eseji

Bhikkhu Bodhi


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


VIZIJA I RUTINA

Celokupna čovekova aktivnost može se posmatrati kao međuigra dva suprotna ali podjednako važna faktora – vizije i repetitivne rutine. Vizija jeste kreativni elemenat u nekoj aktivnosti, čije prisustvo obezbeđuje da, iznad i preko ustaljenih okolnosti koje nas pritiskaju iz prošlosti, ipak imamo određeni prostor otvorenosti za budućnost, slobode da uočavamo smislenije ciljeve i otkrivamo efikasnije načine da ih dostignemo. Repetitivna rutina, nasuprot tome, obezbeđuje onaj konzervativni element aktivnosti. To je princip koji obezbeđuje trajanje prošlosti unutar sadašnjosti i omogućuje da dostignuća iz sadašnjosti budu sačuvana nedirnuta i verno prenesena u budućnost.

Krećući se u suprotnim smerovima – jedan prema promeni, drugi prema stabilnosti – vizija i rutina se mešaju na različite načine i za svaki pravac delovanja može se ustanoviti da u većoj ili manjoj meri pripada obema. Za svaki pojedinačni postupak, da bi bio i smislen i efikasan, neophodno je postići zdravu ravnotežu između njih. Kada jedan faktor dominira nauštrb drugoga, ishod neizbežno biva nepovoljan. Ako smo vezani za repetitivni ciklus rada koji nas lišava slobode da istražujemo i razumemo, uskoro klonemo, sputani okovima rutine. Ako smo pak podstaknuti uzvišenim idealima, ali nam nedostaje disciplina da ih sprovedemo u praksu, na kraju sebe uhvatimo kako tonemo u snove ili trošimo energiju na beznačajne poduhvate. Samo kada su uobičajeni poslovi iznutra prožeti vizijom, oni postaju odskočna daska za otkrića umesto umrtvljujuće kolotečine. Isto tako, samo kada uzvišena vizija porodi jedan tok istrajnog delovanja, moguće je da svoje ideale spustimo iz eteričnih visina imaginacije u trezveni svet činjenica. Mikelanđelu je bila potrebna munja genijalnosti da u kamenom bloku ugleda Davida; no za to su potrebne i godine vežbanja i bezbrojni udarci čekića i dleta da se dođe do čuda koje nam za sobom ostavlja jedno remek-delo.

Ovakva razmišljanja o odnosu između vizije i rutine sa podjednakim opravdanjem mogu se primeniti i na praktikovanje budističkog puta. Kao i svaka druga čovekova aktivnost, hodanje putem ka prestanku patnje zahteva da inteligentno razumevanje novog pogleda na istinu bude sjedinjeno sa strpljivom i stabilizujućom disciplinom ponavljanja. Ovde se faktor vizije putu priključuje pod naslovom ispravno razumevanje – kao razumevanje neiskrivljenih istina u vezi sa našom egzistencijom i kao stalno prodiranje u iste te istine putem produbljivanja kontemplacije i refleksije. Faktor ponavljanja se putu priključuje kao tegoban zadatak koji nam nameće sama praksa: potreba da se podvrgnemo specifičnim načinima vežbanja i da ih marljivo negujemo prema unapred predviđenom redosledu sve dok to vežbanje ne donese plod. Duhovno sazrevanje na budističkom putu može se zapravo zamisliti kao kao jedan niz stalno menjajući stupnjeva, gde je tokom jedne faze element vizije dominantan, da bi tokom sledeće to bila rutina. Blesak vizije otvara naše unutrašnje oko za suštinsko značenje Dhamme, zatim postepeno vežbanje učvršćuje naš uvid, da bi potom nagon za novom vizijom pokrenuo praksu napred do njezine kulminacije u krajnjem znanju.

Iako se težište može menjati iz jedne u drugu fazu, krajnji uspeh u razvijanju puta uvek zavisi od od balansiranja između vizije i rutine na takav način da svaka dâ svoj maksimalni doprinos. Međutim, zato što su naši umovi naviknuti da se fiksiraju na novo i upadljivo, često smo u praksi skloni da preceni jednu stranu, onu vizije, na račun repetitivne rutine. Tako bivamo nadahnuti očekivanjima u vezi sa onim stupnjevima puta koji su daleko van našeg trenutnog domašaja, dok u isto vreme obično zanemarujemo niže stupnjeve –- dosadne i bezbojne, ali za nas daleko urgentnije i važnije – koji su nam tu, pod nogama. Tako postupiti, međutim, znači zaboraviti ključnu činjenicu da vizija uvek operiše na temelju prethodno uspostavljene rutine i sa svoje strane mora podstaći nove obrasce rutine primerene dostizanju svog nameravanog cilja. Zato, ako želimo da premostimo jaz između ideala i stvarnost -– između zamišljenog cilja kojem težimo i živog iskustva nađe svakodnevice – neophodno je mnogo više pažnje posvetimo ponavljanju. Svaka povoljna misao, svaka čista namera, svaki napor da se vežba um predstavlja potencijal za razvoj duž Plemenitog osmostrukog puta. Ali da bi se od pukog potencijala pretvori u aktivnu snagu koja nas vodi do okončanja patnje, i najneuhvatljivije povoljne misli treba ponavljati, negovati i razvijati, pretvarati u trajne kvalitete našeg bića. Slabe same po sebi, ako se njihova snaga ponavljanjem akumulira, one postaju sila koja je nepobediva.

Ključ napredovanja budističkim putem jeste repetitivna rutina vođena nadahnjujućom vizijom. To je uvid u krajnju slobodu – mir i čistoću oslobođenog uma – koji nas inspiriše i nagoni da prekoračujemo sopstvene granice. No, jedino ponavljanjem – metodičnim negovanjem povoljnih praksi – lagano smanjujemo rastojanje koje nas deli od cilja i sve više približava oslobađanju.


Buddhist Publication Society Newsletter #3 (zima 1985), uvodni esej
Copyright © 1985 Buddhist Publication Society