Theravāda budističko društvo

Plemeniti osmostruki put

Put do okončanja patnje

Bhikkhu Bodhi


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


4. ISPRAVAN GOVOR, ISPRAVNO DELOVANJE, ISPRAVNO ŽIVLJENJE
(samma vaca, samma kammanta, samma ajiva)

Sledeća tri člana puta – ispravan govor, ispravno delovanje i ispravno življenje – mogu se tretirati zajedno, pošto čine prvi od tri dela puta, onaj koji se odnosi na moral (silakkhandha). Iako principi obuhvaćeni ovim delom teže obuzdavanju nemoralnih postupaka i podsticanju moralnog ponašanja, njihov krajnji cilj nije toliko etičke prirode, koliko duhovne. Oni nisu propisani samo kao vodič za delovanje, već prvenstveno kao pomoć u mentalnom pročišćenju. Kao neophodan preduslov čovekovog zdravlja, etika ima sopstveno opravdanje u Budinom učenju i njena važnost jeste izuzetna. Ali u specijalnom kontekstu Četiri plemenite istine, etički principi podređeni su osnovnom cilju puta, konačnom oslobođenju od patnje. Zato, da bi vežbanje u moralu postalo pravi deo Puta, ono mora da bude pod patronatom prva dva elementa Puta, ispravnog razumevanja i ispravne namere, kao i da vodi dalje ka vežbanju koncentracije i mudrosti.

Iako je vežbanje u moralu stavljeno kao prvo od tri vrste vežbanja, njega ne treba uzimati olako. Ono jeste temelj čitavog Puta, ključ uspeha i u drugim vrstama vežbanja. Sam Buda često je podsticao svoje učenike da se pridržavaju pravila morala, da "vide opasnost i u najmanjem prekršaju". Jednom je neki monah došao kod Bude i upitao ga da mu ukratko opiše vežbanje, a Buda mu je odgovorio: "Prvo sebe ustali u polaznoj tački, u povoljnim stanjima uma, a to znači u pročišćenom moralu i u ispravnom razumevanju. Onda, kada je tvoje ponašanje pročišćeno i tvoja gledišta ispravna, tada treba da vežbaš četiri temelja svesnosti" (SN XLVII:3).

Pali reč koja je ovde preveden sa moral, sila, u tekstovima se pojavljuje sa nekoliko značenja koja se međusobno preklapaju, a sva su povezana sa ispravnim ponašanjem. U jednom kontekstu ona znači delovanje u skladu sa moralnim principima, u drugom same te principe, a negde drugde kvalitete karaktera koji dolaze sa poštovanjem tih moralnih principa. Sila u smislu pravila ili principa predstavlja formalističku stranu etičkog treninga, sila kao vrlina je pokretački duh, a sila kao ispravno ponašanje je izraz te vrline u konkretnim situacijama. Često se sila formalno definiše kao odustajanje od štetnih telesnih i verbalnih postupaka. Ova definicija, sa svojim naglaskom na spoljašnje delovanje, čini se površnom. Druga objašnjenja, međutim, nadoknađuju ovaj nedostatak i otkrivaju da u sili ima više od onoga što nam se čini na prvi pogled. Abhidhamma, na primer, izjednačava silu sa mentalnim elementima odvraćenosti (viratiyo) –- ispravnim govorom, ispravnim delovanjem i ispravnim življenjem –- iz čega je jasno da ono što se kroz pridržavanje pravila morala zaista neguje jeste um. I tako, dok vežbanje u sili donosi donosi "javnu" korist kroz inhibiranje društveno pogubnih postupaka, ono obuhvata i ličnu korist mentalnog pročišćenja, sprečavajući nečistoće uma od toga da nam diktiraju na koji način treba da se ponašamo.

Reč "moral" i njene izvedenice sugerišu osećaj obaveze i sputavanja sasvim stran budističkom shvatanju sile; ova konotacija verovatno dolazi iz teističke osnove zapadne etike. Budizam, sa svojim neteističkim okvirom, etiku temelji ne na pojmu poslušnosti, već na pojmu harmonije. Zapravo, komentari reč sila objašnjavaju jednom drugom rečju, samadhana, koja znači "harmonija" ili "usklađenost".

Poštovanje sile vodi ka harmoniji na nekoliko nivoa – društvenom, psihološkom, kammičkom i kontemplativnom. Na društvenom nivou principi sile pomažu da se uspostave harmonični međuljudski odnosi, spajajući masu različito konstituisanih članova jednog društva, sa svim njihovim privatnim interesima i ciljevima, u kohezivni društveni poredak u kojem je konflikt, ako i nije potpuno eliminisan, barem redukovan. Na psihološkom nivou sila donosi harmoniju uma, zaštitu od podeljenosti izazvane osećajem krivice ili kajanja zbog nekog prekršaja morala. Na kammičkom nivou, poštovanje sile obezbeđuje harmoniju sa kosmičkim zakonom kamme, otuda povoljni rezultati tokom budućeg kretanja krugom novih rođenja i umiranja. I na četvrtom nivou, kontemplativnom, sila pomaže da se uspostavi početna čistota uma, na dublji i potpuniji način, tako što se metodički razvija smirenost i uvid.

Kad se ukratko definišu, elementi vežbanja u moralu se obično formulišu kroz negacije, kao uzdržavanje. Ali sila znači više od uzdržavanja od onoga što je pogrešno. Svaki princip koji je sadržan u pravilima, kao što ćemo videti, ima dva svoja vida, oba od presudne važnosti za vežbanje kao celinu. Jedan je uzdržavanje od štetnog, a drugi posvećenost korisnom; prvo se naziva "izbegavanjem" (varitta), a drugi "činjenjem" (caritta). Na početku vežbanja Buda naglašava princip izbegavanja. On to čini ne zato što je uzdržavanje od štetnog dovoljno samo po sebi, već da bi elemente prakse izložio pravim redosledom. Tako su ti koraci dati u svom prirodnom nizu (više logičkom nego hronološkom) kroz čuveni stih iz Dhammapade: "Uzdrži se od lošeg, neguj dobro i pročisti svoj um – to je učenje Budnih" (stih 183). Druga dva koraka – negovanje dobrog i pročišćavanje uma – takođe su važni, ali da bi bili i uspešni, neophodna je odluka da se klonimo onoga što je štetno. Bez takve odluke, pokušaj da razvijamo povoljne kvalitete osuđen je na to da donese iskrivljen i zakržljao izdanak.

Vežbanje u moralu obuhvata dva osnovna kanala spoljašnjeg delovanja, a to su govor i telo, kao i još jedno vrlo važno područje, a to je način na koji zarađujemo za život. Tako se trening sastoji od tri elementa: ispravan govor, ispravno delovanje i ispravno življenje. Njih ćemo sada razmotriti pojedinačno, prateći redosled kojim su obično poređani u uobičajenom izlaganju o putu.

Ispravan govor (samma vaca)

Buda ispravan govor deli na četiri komponente: uzdržavanje od laganja, uzdržavanje od ogovaranja, uzdržavanje od grubih reči i uzdržavanje od naklapanja. Pošto rezultati govora nisu odmah vidljivi kao kod telesnih postupaka, njegova važnost i potencijal se lako previđaju. No, uz malo promišljanja pokazuje se da govor, i njegov izdanak, pisana reč, mogu imati ogromne konsekvence, kako dobre, tako i loše. Zapravo, dok je za bića kao što su životinje, koje žive na preverbalnom nivou, fizičko delovanje od prvorazrednog značaja, za ljude uronjene u verbalnu komunikaciju govor uveliko dobija na značaju. Govor može upropastiti živote, stvoriti neprijatelje i započeti ratove ili može dati mudrost, isceliti podele i stvoriti mir. Oduvek je bilo tako, pa ipak u savremenom dobu i pozitivni i negativni potencijali govora su se mnogostruko uvećali neverovatnim razvojem sredstava, brzine i obima komunikacije. Sposobnost verbalnog izražavanja, usmenog ili pismenog, često je smatrana specifičnim obeležjem ljudske vrste. Na osnovu toga možemo shvatiti potrebu da to sredstvo bude iskorišćeno za čovekovo usavršavanje, pre nego da bude, kao što je to često slučaj, znak njegove degradacije.

(1) Uzdržavanje od laganja (musavada veramani)

"Ovde osoba izbegava da izgovara laži i uzdržava se od toga. Ona govori istinu, posvećena je istini, pouzdana, vredna poverenja, ne obmanjuje druge ljude. Kada je deo nekog skupa ili se nađe među ljudima, među svojim srodnicima ili u društvu ili na kraljevom dvoru i pozovu je da svedoči i kaže ono što zna, ako ne zna ništa, ona odgovara: "Ja ne znam ništa", a ako zna, ona odgovara: "Ja znam"; ako nije ništa videla, ona kaže: "Ništa nisam videla", a ako je videla, ona kaže: "Videla sam". Tako ona nikada svesno ne govori laž, ni radi sopstvene koristi, niti radi nečije tuđe koristi, a ni radi bilo kakve druge koristi." [1] Ova Budina izjava otkriva i negativnu i pozitivnu stranu ovog pravila. Negativna strana je uzdržavanje od laganja, a pozitivna strana govorenje istine. Faktor koji određuje da li se radi o prekršaju jeste namera da se obmane. Ako neko govori neku laž verujući d aje to istina, tada nema prekršaja pravila, pošto ne postoji namera obmanjivanja. Iako je ova namera zajednička za sve oblike laganja, laž se može pojaviti prerušena na više načina, u zavisnosti od korena motivacije; da li se radi o pohlepi, mržnji i obmanutosti. Pohlepa kao glavni motiv rezultira u laži čiji je cilj pridobijanje neke lične koristi za sebe ili one koji su nam bliski – materijalno bogatstvo, položaj, poštovanje ili divljenje. Sa mržnjom kao motivom, laganje ima oblik zlonamerne laži, laži usmerene na to da druge povredi i nanese im štetu. Kada je obmanutost osnovni motiv, posledica je manje pogibeljna vrsta laži: iracionalna laž, laž izrečena u afektu, preterivanje koje treba da zabavi, laganje iz šale.

Budin strogi odnos prema laganju ima nekoliko razloga. Prvo, laganje razara koheziju jednog društva. Ljudi mogu živeti u zajednici jedino u atmosferi uzajamnog poverenja, kada s razlogom veruju da drugi govore istinu; uništavanjem osnove za poverenje i razvijanjem opšte sumnjičavosti, rašireno laganje postaje vesnik pada iz socijalne solidarnosti u haos. Ali laganje ima i druge konsekvence duboko lične prirode, koje su barem podjednako razarajuće. Po samoj svojoj prirodi, laži su sklone da se umnožavaju. Kad jednom slažemo i vidimo na neko u to posumnja, osećamo se primoranim da ponovo slažemo ne bi li odbranili svoj kredibilitet, da napravimo konzistentnu sliku događaja. I taj proces se onda ponavlja: laži se produžavaju, umnožavaju i međusobno povezuju, sve dok ne stvore mrežu laži iz koje je teško pobeći. Na taj način laž je minijaturna paradigma za čitav proces subjektivne iluzije. U svakom slučaju njezin tvorac, zavedem sopstvenom obmanom, na kraju završava kao njena žrtva.

Sagledavanje svega ovoga stoji verovatno iza Budinog saveta datom sopstvenom sinu, mladom iskušeniku Rahuli, neposredno pošto se dečak zamonašio. Jednoga dana je Buda došao kod Rahule, pokazao na monašku zdelu u kojo je bilo malo vode i upitao: "Rahula, vidiš li ovo malo vode što je preostalo u zdeli?" Rahula odgovori: "Vidim, gospodine." "Isto tako je malo, Rahula, duhovno postignuće (samañña, dosl. 'isposništvo') onoga ko se ne plaši da namerno slaže." Onda Buda prosu onu vodu, odloži zdelu i reče: "Vidiš li, Rahula, kako je voda bila odbačena? Isto tako, Rahula, onaj koji namerno laže odbacuje svoje duhovno postignuće makoliko ono bilo." I zatim ponovo upita: "Vidiš li kako je ova posuda sada prazna? Na isti način je onaj koji se ne stidi da laže ispražnjen od svakog duhovnog postignuća." Na kraju Buda okrenu zdelu naopako i reče: "Vidiš li, Rahula, kako ova zdela stoji naopačke? Na isti način onaj ko namerno govori laže okreće svoje duhovno postignuće naopačke i nije u stanju više da napreduje." Zato, zaključio je Buda, ne treba da namerno slažemo čak ni u šali. [2]

Rečeno je da je tokom vežbanja za prosvetljenje, kroz mnogo života, bodhisatta mogao da prekrši svako pravilo morala izuzev zaveta da će govoriti istinu. Razlog za to je vrlo dubok i otkiva da je posvećenost istini imala značaja koji prevazilazi domen etike i čak mentalnog pročišćenja, odnoseći nas u domen znanja i bića. U sferi međuljudskih odnosa, istinit govor je isto što i mudrost u sferi ličnog razumevanja. To dvoje su spoljašnji i unutrašnji modaliteti iste posvećenosti onome što jeste stvarno. Mudrost se sastoji od razumevanja istine, a istina (saćća) nije samo verbalni iskaz, već i priroda stvari kakve one jesu. Da bismo shvatili istinu, čitavo naše biće mora biti usklađeno sa stvarnošću, sa stvarima kakve jesu, što zahteva da u komunikaciji sa drugima poštujemo stvari kakve jesu, time što ćemo govoriti istinu. Istinit govor uspostavlja saglasnost između našeg unutrašnjeg bića i stvarne prirode pojava, dopuštajući mudrosti da nastane i dokuči njihovu pravu prirodu. Tako, mnogo više od etičkog principa, posvećenost istinitom govoru jeste stvar zauzimanja stava u prilog stvarnost, pre nego iluzije, u prilog istine shvaćene mudrošću, pre nego fantazija koje je isplela želja.

(2) Uzdržavanje od ogovaranja (pisunaya vacaya veramani)

"On izbegava ogovaranje i uzdržava se od njega. Ono što je čuo ovde, on ne ponavlja tamo, da ne bi izazivao razdor; ono što je čuo tamo, one ne ponavlja tamo, da ne bi izazivao razdor. Tako on ujedinjuje podeljene; a one koji su već ujedinjeni, ohrabruje. Sloga ga raduje, on se raduje i uživa u slozi; i sloga je ta koju on širi svojim rečima." [3]

Ogovaranje je govor iza kojeg stoji namera da se stvori neprijateljstvo i podela, da se jedna osoba ili grupa udalji od druge. Motiv za takav govor jeste najčešće mržnja, ogorčenje zbog tuđeg uspeha ili vrlina, namera da se drugima naškodi kroz klevetanje. Mogući su i drugi motivi: okrutna namera da se drugi povredi, želja da se preotme nečija naklonost, izopačena radost u tome da vidimo razdor među prijateljima.

Ogovaranje je jedan od najozbiljnijih moralnih prekršaja. Mržnja kao koren već sama po sebi pravi dovoljno loše kamme, li pošto se ovaj postupak odvija obično posle svesne odluke, negativna sila postaje još jača, jer umišljaj doprinosi njezinoj ozbiljnosti. Kada se ogovaranje sastoji od laži, dve loše stvari – laž i ogovaranje – kombinuju se da bi proizvele izuzetno moćnu nepovoljnu kammu. Kanonski tekstovi beleže nekoliko slučajeva kada je kleveta vodilo do rađanja u svetu patnje već u narednom životu.

Suprotnost ogovaranju, kao što to ističe Buda, jeste govor koji podstiče prijateljstvo i harmoniju. Takav govor izvire iz uma prožetog prijateljskom ljubavlju i simpatijom. On zadobija poverenje i naklonost drugih, koji osećaju da se mogu pouzdati u drugu osobe, bez straha da će takvo približavanje biti iskorišćeno protiv njih. Izvan očiglednih koristi koje takav govor donosi u sadašnjem životu, rečeno je da uzdržavanje od klevetanja kao svoj kammički rezultat ima zadobijanje mnoštva prijatelja koji se nikada ne mogu okrenuti protiv nas zbog tuđih kleveta. [4]

(3) Uzdržavanje od grubih reči (pharusaya vacaya veramani)

"On izbegava grube reči i uzdržava se od njih. Govori reči koje su blage, prijatne za uho, pune ljubavi, takve reči koje idu pravo do srca i učtive su, prijateljske i prihvatljive mnogima." [5]

Grub govor jeste govor izrečen u besu, s namerom da onome ko ga čuje nanese bol. Takav govor može imati nekoliko oblika, od kojih ćemo ovde pomenuti tri. Jedan je grdnja: psovanje, ruženje i prekorevanje uvredljivim rečima. Drugi je uvreda: povređivanje drugog time što mu pripisujemo neku uvredljivu osobinu, nešto što vređa njegovo dostojanstvo. Treći je sarkazam: obraćanje nekome na način da ga naizgled hvalimo, ali takvim tonom ili izvrtanjem značenja da ironična namera postaje očigledna i izaziva bol.

Glavni koren grubog govora jeste mržnja, koja uzima oblik besa. Pošto mentalne nečistoće u ovakvom slučaju obično deluju impulsivno, bez predumišljaja, ovaj prekršaj je manje ozbiljan od ogovaranja i kammičke posledice su generalno manje oštre. Pa ipak, grub govor je štetan postupak sa neprijatnim posledicama i za onog ko govori i za druge, sad i u budućnosti, tako da ga treba obuzdavati. Idealan protivotrov jeste strpljenje – učiti da tolerišemo pokudu i kritiku upućenu od drugih, da saosećamo sa njihovim nedostacima, da poštujemo različitosti u gledištima, da podnosimo grdnju bez osećanja obaveze da uzvratimo. Buda poziva na strpljivost čak i u najizazovnijim okolnostima:

"Monasi, čak i ako bi vam razbojnici i ubice sekli testerom udove, ko god ispolji bes neće slediti moj savet onako kako sam vam ga dao. Jer ovako treba sebe da vežbate: 'Neuznemiren će naš um ostati, ispunjen ljubavlju i bez bilo kakve skrivene zlobe; i tu drugu osobu ćemo prožimati mislima ljubavi, širokim, dubokim, neograničenim, oslobođenim besa i mržnje'." [6]

(4) Uzdržavanje od naklapanja (samphappalapa veramani)

"On izbegava naklapanje i uzdržava se od njega. Govori u pravo vreme, u skladu sa činjenicama, govori ono što je korisno, govori o Dhammi i praksi; njegov govor je nalik blagu, izgovoren u pravom trenutku, u skladu sa razumom, odmeren i pun smisla." [7]

Dokono naklapanje jeste besmislen razgovor, govor koji nema bilo kakvu svrhu ili dubinu. Takav govor ne saopštava bilo šta vredno, već samo uskomešava nečistoće, kako u našem, tako i u umu drugih. Buda savetuje da naklapanje ograničinimo i govor ograničimo na koliko je to god više moguće na stvari koje su zaista bitne. U slučaju monaha, na koga se pre svega misli u upravo citiranom odlomku, njegove reči treba da budu birane i prvenstveno u vezi sa Dhammom. Laici će češće biti prisiljeni na kurtoazno ćaskanje sa prijateljima ili porodicom, kao i na razgovor koji je u vezi sa njihovim poslom. Ali čak i tada treba da budu pažljivi kako taj razgovor nebi kliznuo na stranputicu, na kojoj bi neukroćeni um, uvek željan neke slatke ili začinjene hrane, moga da se prepusti umnožavanju svojih nečistoća.

Tradicionalna egzegeza uzdržavanja od naklapanja govori jedino o izbegavanju da se i sami uključimo u takav razgovor. Ali možda bismo danas mogli ovom elementu dati još jednu dimenziju, zbog stvari koje su karakteristične za naše doba, a nisu bile poznate u vreme Budi i starih komentatora. To je izbegavanje da se izložimo naklapanju kojim nas neprekidno bombarduju sredstva masovne komunikacije. Neverovatna lepeza tehnoloških sprava –- televizija, radio, dnevne novine, časopisi, film -– emituju neprekidnu poplavu nepotrebnih informacija i stvari koje nam skreću pažnju, a neposredna posledica toga je da um ostaje pasivan, prazan i sterilan. Sve te sprave, naivno shvaćene kao "napredak", prete da otupe našu estetsku i duhovnu senzibilnost i načine nas gluvima za jedan viši zov kontemplativnog života. Ozbiljni aspiranti na putu oslobođenja moraju biti vrlo pažljivi u tome čemu sebe izlažu. Jako mnogo će pomoći ispunjenju sopstvenih težnji ako sve te izvore zabave i nepotrebnih informacija svrstaju u kategoriju naklapanja i ulože napor da ih izbegnu.

Ispravno delovanje (samma kammanta)

Ispravno delovanje znači uzdržavanje od štetnih postupaka načinjenih telom kao njihovom prirodnim sredstvom ispoljavanja. Ključni element na ovom delu puta jeste mentalni mentalni sastojak koji se naziva uzdržavanje, ali pošto se to uzdržavanje odnosi na postupke načinjene telom, ono se naziva "ispravno delovanje". Buda govori o tri komponente ispravnog postupanja: uzdržavanje od ubijanja, uzdržavanje od uzimanja onoga što nam nije dato i uzdržavanje od zloupotrebe seksa. Svaku od njih ćemo ovde ukratko razmotriti.

(1) Uzdržavanje od oduzimanja života (panatipata veramani)

Ovde čovek izbegava oduzimanje života i uzdržava se od toga. Bez štapa ili mača, svestan, pun saosećanja, on želi dobrobit svim svesnim bićima. [8]

"Uzdržavanje od oduzimanja života" ima širu primenu nego što je to samo uzdržavanje od ubijanja drugih ljudi. Ovo pravilo obuhvata uzdržavanje od ubijanja bilo kakvom svesnog bića. "Svesno biće" (pani, satta) jeste ono koje ima um ili svest; praktično, time se označavaju ljudi, životinje i insekti. Biljke se ne smatraju svesnim živim bićima; iako ispoljavaju izvestan stupanj senzitivnosti, njima nedostaje puna svest, ključni atribut svesnih bića.

"Uzimanje života" koje treba izbegavati jeste namerno ubijanje, svojevoljno lišavanje života nekog bića sa svešću. Ovaj princip oslonjen je na činjenicu da svako biće voli da živi i plaši se smrti, da svako traga za srećom i beži od bola. Ključna odrednica za kršenje pravila jeste volja za ubijanjem, učešće u delu koje biće lišava života. Samoubistvo se takođe generalno smatra kršenjem pravila, ali ne i slučajno ubijanje, kada nema namere za ubijanjem. Uzdržavanje se može smatrati da se odnosi na dve vrste postupaka, primarne i sekundarne. Primarni su stvarno uništavanje života, a sekundarni namerno povređivanje ili mučenje drugog bića, bez ubijanja.

I dok je Budin iskaz o nepovređivanju sasvim jednostavan i direktan, kasniji komentari daju detaljnu analizu ovog principa. Jedna rasprava iz Tajlanda, koju je pisao vrlo učeni tajlandski patrijarh, okuplja masu ranog materijala u jedno vrlo detaljno razmatranje, a koje ćemu ukratko ovde sumirati. [9]

Rasprava ukazuje da oduzimanje života može imati različite stupnjeve moralne težine, a otuda i različite posledice. Tri osnovne varijable koje određuju moralnu težinu jesu objekat, motiv i napor. U pogledu objekta, postoji razlika u ozbiljnosti između ubijanja ljudskog bića i ubijanja životinje, te je prvo ubistvo kammički teže, pošto čovek ima razvijeniji osećaj za moral i veći potencijal nego životinje. Među ljudskim bićima, stepen kammičke težine zavisi od kvaliteta osobe koja je ubijena i njezinog odnosa prema ubici; tako ubijanje osobe viših duhovnih kvaliteta ili sopstvenog dobrotvora, kao što su roditelj ili učitelj, jeste naročito težak čin.

Motiv za ubistvo takođe utiče na moralnu težinu. Čin ubijanja može biti podstaknut pohlepom, mržnjom i obmanom. Od ove tri, ubistvo motivisano mržnjom jeste najozbiljnije, a težini doprinosi i to ukoliko je ubistvo ranije bilo isplanirano. Snaga napora koji u svemu tome učestvuje takođe ima svoju ulogu, te je nepovoljna kamma proporcionalna snazi i ukorenjenosti pomenute tri mentalne nečistoće.

Pozitivni pandan ovome, uzdržavanje od oduzimanja života, kao što Buda ukazuje, jeste razvijanje blagosti i saosećanja za druga bića. Ne samo da izbegavamo ubijanje, već svoje srce ispunjavamo simpatijom, dobrim željama za sva bića. Posvećenost nepovređivanju i briga za dobrobit drugih predstavljaju praktičnu primenu drugog elementa Puta, ispravne namere, u obliku saosećanja i neškodljivosti.

(2) Uzdržavanje od onoga što nije dato (adinadana veramani)

On izbegava uzimanje onoga što mu nije dato i uzdržava se od toga; ono što druga osoba poseduje od stvari i stoke u selu ili u šumi, to on ne uzima sa namerom da ukrade. [10]

"Uzimanje onoga što nije dato" znači prisvajanje legitimnog tuđeg poseda, s namerom da to ukrademo. Ukoliko neko uzme nešto što nema vlasnika, kao što je kamenje, drvo ili čak i drago kamenje izvađeno iz zemlje, takav se čin ne računa kao kršenje pravila, iako mu ti predmeti nisu dati. Ali ono što se smatra prekršajem, iako ne izričito navedeno, jeste uskraćivanje drugima onoga što im s pravom pripada.

Komentari pominju mnogobrojne načine na koje se "uzimanje onoga što nije dato" može učiniti. Neki od najčešćih su ovde pobrojani:

(1) krađa: tajno uzimanje tuđeg imetka, kao što je provala, džeparenje itd.;
(2) pljačka: uzimanje tuđeg imetka javno, uz primenu sile ili pretnje;
(3) otimanje: uzimanje tuđeg imetka iznenada, pre nego što vlasnik ima vremena da reaguje;
(4) obmana: dolaženje u posed tuđeg vlasništva uz pomoć lažne tvrdnje da ono pripada nama;
(5) prevara: varanje pri merenju kako bi se prevarile mušterije. [11]

Stepen moralne težine koja se pridaje postupku odrešuje se na osnovu tri faktora: vrednost uzetog predmeta, kvaliteti žrtve i kradljivca i subjektivno stanje kradljivca. U pogledu prvog, moralna težina je direktno proporcionalna vrednosti predmeta. U pogledu drugog, težina varira u zavisnosti od moralnih kvaliteta onoga od kojeg se uzima. U vezi sa trećim faktorom, krađa može biti motivisana ili pohlepom ili mržnjom. Iako je pohlepa najčešći uzrok, mržnja takođe može stajati iza takvog čina, kao kada neko nekog lišava njegovog vlasništva ne toliko zbog toga što tu stvar želi za sebe, koliko želi da naudi drugom. Između ova dva, čin motivisan mržnjom je kammički teži nego onaj motivisan pukom pohlepom.

Kao pozitivni pandan uzdržavanju od krađe imamo poštenje, koje podrazumeva poštovanje za ono što pripada drugima i njihovo pravo da svoju imovinu koriste na način na koji to žele. Druga sa ovim povezana vrlina jeste umerenost, zadovoljenost onim što imamo, bez sklonosti da svoj imetak uvećavamo na nedoličan način. A najistaknutija suprotna vrlina jeste velikodušnost, davanje onoga što sami posedujemo kako bismo na taj način pomogli drugima.

(3) Uzdržavanje od zloupotrebe seksa (kamesu miccha-cara veramani)

On izbegava zloupotrebu seksa i uzdržava se od nje. On nema seksualni odnos sa osobama koje su pod zaštitom osa, majke, brata, sestre ili rodbine, niti sa udatim ženama, ni sa monahinjama, kao ni sa onima koje su verene. [12]

Vodeći princip kod ovog pravila, sa etičke tačke gledišta, jeste očuvanje bračne zajednice od spoljašnjih uticaja i promovišu poverenje i vernost među supružnicima. Sa duhovne tačke, ono pomaže da se neutrališe ekspanzivna tendencija seksualne želje i otuda je korak u pravcu obuzdavanja, koje svoj vrhunac dostiže u celibatu (brahmacariya), koji je obavezan za monahe i monahinje. No, za nezaređene, ovo pravilo obuhvata uzdržavanje od seksa sa nedopuštenim partnerom. Prvenstveni prekršaj jeste ulazak u puni seksualni odnos, ali i svako drugo seksualno angažovanje manjeg stepena može se smatrati sekundarnim kršenjem ovog pravila.

Osnovno pitanje koje se njime postavlja jeste ko je to nedopušteni partner. Budin iskaz definiše nedopuštenog partnera sa stanovišta muškarca, ali kasnije rasprave elaboriraju ovo pitanje u pogledu oba pola. [13]

Za muškarca, tri vrste žena se smatraju nedopuštenim partnerkama:

(1) Žena koja je udata za drugog muškarca. Sem zakonske supruge, ovo obuhvata i onu koja mu nije zakonska žena, ali je opštepriznata kao njegova supružnica, ona koja živi sa njim ili je on izdržava ili je na neki drugi način priznata kao njegova partnerka. Sve ove žene su neprikladne partnerke za sve muškarce izuzev njihovih supružnika. Ovoj grupi takođe pripada devojka koja je verena. No, udovica i li razvedena žena su izvan ovih granica, pod uslovom da nije obuhvaćena nekim drugim pravilom.

(2) Žena koja je još uvek pod zaštitom. To je devojka ili žena koja je pod zaštitom majke, oca, rođaka ili drugih lica koja imaju pravo da se smatraju njezinim zaštitnicima. Ovo pravilo sprečava bekstva ili tajna venčanja suprotna željama staratelja.

(3) Žena koja je zabranjena običajima. Ovde se ubraja ženska rodbina, zabranjena kao partner društvenim konvencijama, zatim monahinje i druge žene pod zavetom celibata, kao i one koje ne mogu biti partnerke zbog zakona određene zemlje.

Sa stanovišta žene, dve vrste muškaraca se smatraju nedopuštenim partnerima:

(1) Za udatu ženu, svaki muškarac sem sopstvenog supružnika jeste izvan dopuštenog. Tako udata žena krši pravilo ako prekrši svoj zavet vernosti mužu. Ali udovica i razvedena žena može slobodno da se ponovo udaje.

(2) Za svaku ženu, bilo koji muškarac zabranjen konvencijama, kao što je bliski srodnik i onaj pod zavetom celibata jeste nedopušteni partner.

Sem ovoga, svaki slučaj prisilnog i nasilnog seksualnog odnosa predstavlja prekršaj. Ali u tom slučaju prekršilac je jedino onaj ko koristi silu, a ne i onaj ko je trpi.

Vrlina koja korespondira sa uzdržavanjem, za ljude u braku, jeste bračna vernost. Muž i žena terba da oboje budu verni jedno drugom, zadovoljni svojom vezom i ne treba da rizikuju raskid te zajednice time što će tragati za nekim drugim partnerima. Ovaj princip, međutim, ne ograničava postojanje seksualnog odnosa samo na bračnu zajednicu. On je dovoljno fleksibilan da dopusti varijacije u zavisnosti od društvenih konvencija. Njegov glavni cilj, kao što je već rečeno, jeste da spreči seksualne veze kojima se povređuju drugi. Kada zreli, nezavisni ljudi, iako nisu u braku, stupe kroz uzajamnu saglasnost u seksualnu vezu, sve dok neka druga osoba nije namerno povređena, nema ni bilo kakvog prekršaja.

Zaređeni monasi i monahinje, uključujući muškarce i žene koji poštuju samo osam ili deset pravila, obavezni su da održavaju celibat. Oni ne samo da se moraju uzdržati od prekršaja u vezi sa seksom, već i od bilo kakvog seksualnog kontakta, barem za vreme dok traje njihov zavet. Svetački život na svom najvišem nivou ima za cilj potpuno čistotu misli, reči i dela, te otuda zahteva i okretanje od plima seksualne želje.

Ispravno življenje (samma ađiva)

Ispravno življenje obezbeđuje da za život zarađujemo na ispravan način. Što se tiče nezaređenih sledbenika, Buda uči da imetak treba steći u skladu sa određenim normama. Treba do njega doći jedino na legalan, a ne na nelegalan način; treba ga steći na pošten način, a ne prevarom ili obmanom; i isto tako na način koji ne povređuje ili nanosi patnju drugima. [14] Buda, takođe, izričito pominje pet zanimanja kojima se povređuju drugi, te ih zato treba izbegavati: trgovina oružjem, živim bićima (uključujući i uzgoj životinja za klanje, kao i trgovinu robovima i prostituciju), klanje i trgovinu mesom, zatim otrovima, alkohlnim pićima i drugim opojnim sredstvima (AN V:177). Potom on nabraja nekoliko nečasnih načina da se zaradi, a koji potpadaju pod pogrešno življenje: obmanjivanje, verolomstvo, proricanje budućnosti, podvala i zelenašenje (MN 117). Očigledno, svako zanimanje koje zahteva kršenje pravila o ispravnom govoru i ispravnom delovanju jeste pogrešno življenje, ali i druga zanimanja, kao što je prodaja oružja ili otrova, iako možda ne zahtevaju kršenje ovih pravila, ipak su pogrešni, zbog posledica koje imaju na druge.

Jedna tajlandska rasprava razmatra pozitivne aspekte ispravnog življenja u tri poglavlja kao što su , ispravnost u pogledu drugih osoba i ispravnost u pogledu stvari. [15] "Ispravnost u pogledu delovanja" znači da oni koji nešto rade treba svoje obaveze da obave marljivo i savesno, da ne troše uludo vreme tvrdeći da su radili duže nego što zaista jesu ili da potkradaju imovinu poslodavca. "Ispravnost u pogledu drugih osoba" znači da prema zaposlenima, kolegama na poslu i mušterijama treba gajiti poštovanje i pažnju. Poslodavac, na primer, treba da zaposlenima određuje poslove u skladu sa njihovim mogućnostima, da ih adekvatno za to nagradi, unapređuje onda kada to zasluže i da im periodično odmor i dodatnu stimulaciju. Kolege bi trebalo da sarađuju umesto da se takmiče, dok bi trgovci trebalo da budu pošteni sa mušterijama. "Ispravnost u pogledu stvari" znači da se u poslovnim transakcijama i prodaji robe treba držati istine. Ovo znači izbegavanje lažnog oglašavanja, dovođenje u zabludu nekog u vezi sa kvalitetom i kvantitetom robe, kao i druge nepoštene postupke.


Beleške

[1] AN X:176 (Ćunda kammaraputta sutta). [Natrag]

[2] MN 61 (Ambalatthika Rāhulovāda sutta). [Natrag]

[3] AN X:176 (Ćunda kammaraputta sutta). [Natrag]

[4] Podkomentar za Digha nikāyu. [Natrag]

[5] AN X:176 (Ćunda kammaraputta sutta). [Natrag]

[6] MN 21 (Kakaćupama sutta). [Natrag]

[7] AN X:176 (Ćunda kammaraputta sutta). [Natrag]

[8] AN X:176 (Ćunda kammaraputta sutta). [Natrag]

[9] Njegovo visočanstvo princ Vađirañanavarorasa, The Five Precepts and the Five Ennoblers (Bangkok, 1975), str. 1-9. [Natrag]

[10] AN X:176 (Ćunda kammaraputta sutta). [Natrag]

[11] The Five Precepts and the Five Ennoblers daje potpuniju listu, str. 10-13. [Natrag]

[12] AN X:176 (Ćunda kammaraputta sutta). [Natrag]

[13] Ono što sledi jeste sažetak iz The Five Precepts and the Five Ennoblers, str. 16-18. [Natrag]

[14] Videti AN IV:62 (Anana sutta); AN V:41 (Adiya sutta); AN VIII:54. [Natrag]

[15] The Five Precepts and the Five Enoblers, str. 45-47. [Natrag]