Theravāda budističko društvo
Download PDF

Plemeniti osmostruki put

Put do okončanja patnje


Bhikkhu Bodhi


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


5. ISPRAVAN NAPOR
(samma vayama)

Pročišćenje postupaka u okviru prethodna tri elementa služi kao osnova za sledeći deo Puta, deo vezan za koncentraciju (samadhikkhandha). On predstavlja fazu vežbanja koja se kreće od moralnog obuzdavanja ka direktnom mentalnom vežbanju, a obuhvata tri elementa: ispravan napor, ispravnu svesnost i ispravnu koncentraciju. Svoje ime dobio je po cilju kojem teži, sposobnost istrajne koncentracije, koja je neophodna kao temelj mudrosti uvida. Mudrost jeste primarni alat za oslobođenje, ali prodorna vizija koju ona donosi moguća je jedino kada je um sabran i stabilan. Ispravna koncentracija donosi umu potrebnu mirnoću tako što ga ujedinjuje sa neprekidnim fokusiranjem na odgovarajući objekat. Međutim, da bi se to dogodilo, elementu koncentracije neophodna je pomoć napora i svesnosti. Ispravan napor obezbeđuje potrebnu energiju, a ispravna svesnost ustaljivanje tačaka na koje se pažnja fokusira.

Komentatori ilustruju međusobnu zavisnost ova tri elementa u grupi vezanoj za koncentraciju jednostavnim poređenjem. Tri dečaka krenu u park da se igraju. I dok idu vide drvo čija je krošnja u cvatu, pa odluče da uzberu nekoliko cvetova. Ali čak i najviši među njima ne može da ih dohvati sa zemlje. Onda se jedan od njih sagne i predloži drugom da mu se popne na leđa. Najviši dečak to i uradi, ali još uvek je nesiguran i boji se da će pasti. Tada i treći dečak primakne rame i ponudi mu da se osloni. Tako ovaj, stojeći na leđima prvog dečaka i oslanjajući se na rame drugog, uspeva da dohvati cvetove i uzbere ih. [1]

Najvišlji dečak u ovom poređenju koji je uzbrao cvetove predstavlja koncentraciju, sa njenom funkcijom ujedinjavanja uma. Ali da bi to učinila, koncentraciji je neophodna pomoć: energija ispravnog napora, koja je poput dečaka koji je ponudio svoja leđa za penjanje. Takođe joj je neophodna i stabilizujuća svesnost koju nudi ispravna svesnost, a ona je ovde onaj dečak koji je ponudio rame kao oslonac. Kada ispravna koncentracija ima takvu pomoć, osnažena ispravnim naporom i izbalansirana ispravnom svesnošću, ona je u stanju da poveže raštrkane tokove misli i fiksira um na svoj objekat.

Energija (viriya), mentalni faktor koji je u osnovi ispravnog napora, može se pojaviti u korisnim i štetnim oblicima. Isti taj faktor pokreće, sa jedne strane, žudnju, agresiju, nasilje i ambiciju, a sa druge velikodušnost, samodisciplinu, blagost, koncentraciju i razumevanje prema drugima. Trud uključen u ispravan napor jeste koristan oblik energije, ali je i nešto specifičnije, a to je energija pozitivnih stanja svesti usmerena ka oslobađanju od patnje. Ovo je naročito važno, jer da bi pozitivna energija doprinela napredovanju na Putu, nju mora da usmerava ispravno razumevanja i ispravna namera, kao i da ona deluje zajedno sa ostalim elementima puta. Inače, kao energija običnih pozitivnih stanja uma, ona tek obezbeđuje akumulaciju zasluga koje svoj plod donose unutar kruga rađanja i umiranja, ona ne obezbeđuje oslobađanje iz tog kruga.

Buda je mnogo puta isticao potrebu za naporom, za marljivošću, trudom i upornom istrajnošću. Razlog zašto je napor ključan leži u tome da svako sam za sebe mora da se izbori za sopstveno oslobođenje. Buda čini ono što može pokazujući gde je put oslobođenja. Za ostalo je neophodno praktikovanje tog puta, a to je zadatak koji traži energiju. Ta energija biće uložena u negovanje uma, a to je centralna tačka čitavog puta. Polazna pozicija jeste zamućen um, pun nečistoća i obmana; cilj jeste oslobođeni um, pročišćen i obasjan mudrošću. Ono što se nalazi između to dvoje jeste neprekidni napor da se zamućeni um transformiše u oslobođeni um. Ovaj posao samopročišćenja nije lak – ali nije ni nemoguć. Sam Buda i njegovi učenici predstavljaju živi dokaz da ovaj zadatak nije nemoguć. Oni nas takođe uveravaju da svako ko sledi put može stići do istog cilja. Ali ono što je za to neophodno jeste napor, praktikovanje vođeno odlučnošću: “Neću odustati od svojih napora sve dok ne dostignem ono što jeste dostižno čvrstom istrajnošću, energičnošću i trudom." [2]

Sama priroda mentalnih procesa utiče da ispravan napor bude podeljen na četiri “velika truda”:

1. sprečiti nastanak još nepostojećih nepovoljnih stanja uma,
2. napustiti nepovoljna stanja koja već postoje,
3. podstaći nastanak povoljnih stanja uma koja još ne postoje,
4. održati i usavršiti povoljna stanja koja već postoje.

Nepovoljna stanja (akusala dhamma) jesu mentalne nečistoće, kao i misli, emocije i namere iz njih izvedene, bilo da se manifestuju kroz postupke ili ostaju spolja nevidljivi. Povoljna stanja (kusala dhamma) jesu stanja uma koja nisu uprljana nečistoćama, naročito ona koja doprinose oslobađanju. Svaka od ove dve vrste mentalnih stanja nameće dvostruki zadatak. Ova nepovoljna strana zahteva da nečistoće koje još ne postoje u nama ili su tek primirene sprečimo da nastanu ili ne prerastu u erupciju, a da već aktivne nečistoće uklonimo. Povoljna strana zahteva da stvorimo one elemente koji donose oslobođenje a još nisu razvijeni, a onda ih uporno razvijamo do tačke pune zrelosti. Sada ćemo istražiti svaki od ova četiri odeljka ispravnog napora, posvećujući naročitu pažnju najplodonosnijem polju primene, negovanju uma kroz meditaciju.

(1) Sprečiti nastanak još nepostojećih nepovoljnih stanja uma

Tako plemeniti učenik koristi svoju volju da bi izbegao manifestovanje loših, nepovoljnih stanja koja se još nisu ispoljila; ulaže napor, budi energiju, napreže svoj um i bori se. [3]

Prva strana ispravnog napora teži prevazilaženju nepovoljnih stanja, stanja uma zamućenih nečistoćama. U meru u kojoj ometaju koncentraciju, te nečistoće se obično predstavljaju kao petočlani skup nazvan “pet prepreka” (pañćanivarana): čulna želja, zlovolja, tromost i pospanost, uznemirenost i briga i, na kraju, sumnja. [4] One se nazivaju “prepreke”, zato što blokiraju put ka oslobođenju; one rastu i obuzimaju um, sprečavajući smirenje i uvid, primarne instrumente napredovanja. Prve dve prepreke, čulna želja i zlovolja, jesu najjače u tog grupi, najozbiljnije barijere ka meditativnom napredovanju i one zapravo predstavljaju dva od ukupno tri korena svih štetnih stvari, a to su pohlepa i odbojnost. Ostale tri prepreke manje otrovne, ali ipak ometaju, jesu izdanci obmanutosti, obično deluju u sadejstvu sa drugim nečistoćama.

Čulna želja se tumači na dva načina. Ponekad se razume u uskom značenju kao žudnja za “pet izvora čulnog zadovoljstva”, tj. prijatnim prizorima, zvucima, mirisima, ukusima i dodirima. Ponekad se daje i šire tumačenje, gde ovaj termin uključuje žudnju u svim njezinim oblicima, bilo da se radi o čulnim zadovoljstvima, bogatstvu, moći, položaju ili bilo čemu drugom ka čemu se ona može usmeriti. Druga prepreka, zlovolja, jeste sinonim za averziju. Obuhvata mržnju, bes, ogorčenje, odbojnost bilo kojeg intenziteta, bilo da su usmereni ka drugim ljudima, ka sebi, ka predmetima ili situacijama. Treća prepreka, tromost i pospanost, jeste složena od dva elementa, međusobno povezana zajedničkom osobinom mentalne neaktivnosti. Prvi element je tromost (thina) i manifestuje se mentalnom inertnošću; drugi je pospanost (middha), koja se ogleda u sve slabijoj mentalnoj aktivnosti, “tonjenju” svesti ili preteranoj sklonosti ka spavanju. Na suprotnom polu je četvrta prepreka, uznemirenost i briga. I ovaj termin je zapravo složenica od dva dela, a povezuje ih karakteristično odsustvo mira. Uznemirenost (uddhaćća) jeste nespokojstvo i uzbuđenost, koja velikom brzinom um vodi od jedne do druge misli. Briga (kukkućća) jeste kajanje zbog ranijih grešaka i strepnja o njihovim mogućim, a neželjenim posledicama. Peta prepreka, sumnja, označava hroničnu nesigurnost i odsustvo odlučnosti: ovde se ne radi o istraživanju kritičkog uma, stavu koji je i Buda ohrabrivao, već o permanentnoj nesposobnosti da se posvetimo jednom putu duhovnog vežbanja i to zbog nesavladivih nedoumica u pogledu Bude, njegovog učenja ili prakse.

Prvi napor u pogledu prepreka jeste napor da sprečimo nastajanje još nenastalih prepreka. Ovo se isto tako naziva i napor obuzdavanja (samvarappadhana). Napor da se prepreke drže pod kontrolom jeste imperativ, kako na početku vežbanja, tako i tokom njegovog trajanja. Jer kada se prepreke pojave, one razbijaju pažnju i umanjuju kvalitet svesnosti, što opet utiče na naš mir i jasnoću. Te prepreke ne dolaze izvan uma, već su u njemu. Pojavljuju se aktiviranjem određenih sklonosti koje neprekidno leže skrivene u najdubljim slojevima mentalnog kontinuuma, čekajući na priliku da se pojave na površini.

Najčešće se te prepreke aktiviraju iskrom koja stigne kroz čulno iskustvo. Fizički organizam opremljen je sa pet čula, od kojih svako prima specifični vrstu informacija – oko oblike, uvo zvuke, nos mirise, jezik ukuse i telo dodire. Objekti čula neprekidno bombarduju na naša čula, koja onda te informacije prenose do mozga, gde se one obrađuju, vrednuju i onda formuliše odgovarajuća reakcija. Ali um podražajima koje prima može da barata na različite načine, vođen pre svega načinom na koji se prema njima postavi. Ako dolazećim podacima priđe nepažljivo, uz loše promišljanje (ayoniso manasikara), takvi objekti čula obično uskomešaju nepovoljna mentalna stanja. Oni to čine bilo direktno, svojim neposrednim uticajem, ili pak indirektno, ostavljajući u sećanju tragove koji kasnije mogu poslužiti kao predmet nečistoćama zamućenih misli, slika i maštanja. Generalno je pravilo da nečistoće koje su aktivirane odgovaraju objektu: privlačni objekti provociraju žudnju, neprijatni objekti podstiču zlovolju, dok neodređeni objekti podstiču nečistoće povezane sa obmanutošću.

Pošto nekontrolisan odgovor na čulni input stimuliše latentne nečistoće, ono što je očigledno potrebno da bismo ih sprečili da se probude jeste kontrola čula. Zato Buda, kao metod da se prepreke drže pod kontrolom, podučava vežbu nazvanu obuzdavanje čula (indriya-samvara):

Kada opazi oblik okom, zvuk uhom, miris nosom, ukus jezikom, dodir telom ili neki predmet umom, on ne analizira ni znak ni detalje. I nastoji da odbije onu misao koju bi nepovoljna stanja uma, pohlepa i tuga, mogli da podstaknu ukoliko ne bi motrio na svoja čula; zato on motri nad čulima, obuzdava svoja čula. [5]

Obuzdavanje čula ne znači poricanje čula, potpuno izolovanje od čulnog sveta. To je nemoguće i čak i kad bi ga bilo moguće postići, stvarni problem ipak ne bi bio rešen; jer nečistoće leže u umu, ne u organima čula ili njihovim objektima. Ključ kontrole čula označen je sintagmom "ne analizira ni znak ni delove". "Znak" (nimitta) jeste opšti izgled nekog predmeta u meri u kojoj je taj izgled shvaćen kao osnova za nepovoljne misli; "detalji" (anubyanđana) jesu manje upadljive osobine. Ako nema kontrole čula, um se nekontrolisano kreće među svim tim područjima čula. Prvo on registruje znak, koji nečistoće stavlja u pokret, zatim istražuje detalje, koji tim nečistoćama omogućuju da se umnožavaju i bujaju.

Da bi se obuzdala čula, neophodno je da se svesnost i jasno razumevanje primene na kontakte unutar područja čula. Svest o opaženom događa se u seriji, kao sled trenutnih kognitivnih činova, od kojih svaki ima svoj specijalni zadatak. Inicijalni stupnjevi ove serije događaju se kao automatske funkcije: prvo se um okreće ka objektu, zatim ga opaža, potom prima opaženo, istražuje ga i identifikuje. Odmah posle identifikacije otvara se prostor kojem se odigrava slobodna evaluacija objekta, koja zatim vodi do izbora reakcije. Kada nema svesnosti, latentne nečistoće uma koje vrebaju priliku da se ispolje, motivisaće pogrešno razmišljanje. Tako ćemo zgrabiti znak objekta, istražiti njegove detalje i time dati šansu nečistoćama: gonjeni požudom, postajemo fascinirani privlačnim objektom; gonjeni odbojnošću, bivamo odbijeni neprivlačnim objektom. No, kada primenimo svesnost na čulni podražaj, sasecamo ovaj kognitivni proces u korenu, pre nego što on dostigne stupanj na kojem stimuliše uspavane nečistoće. Svesnost prepreke drži pod kontrolom, tako što um održava na nivou onoga što je registrovano čulima. Ona svest prikiva na ono što je dato i sprečava um da datost menja kroz ideje rođene iz požude, mržnje ili obmanutosti. Zatim, sa ovako transparentnom svesnošću kao vodičem, um može nastaviti ka razumevanju objekta takvog kakav zaista jeste, a da ne bude zaveden na pogrešan trag.

(2) Napustiti nepovoljna stanja koja su već nastala

Tako plemeniti učenik koristi svoju volju da prevaziđe loša, nepovoljna mentalna stanja koja su već nastala; ulaže napor, budi energiju, napreže svoj um i bori se. [6]

Uprkos naporu kontrole čula, nečistoće se i dalje ispoljavaju. One isplivavaju iz dubine mentalnog toga, iz duboko zakopanih slojeva prošlih akumulacija, da bi se formirale u nepovoljne misli i emocije. Kada se to dogodi, nova vrsta napora postaje neophodna, napora da se napuste već nastala nepovoljna stanja, a on se kraće naziva naporom napuštanja (pahanappadhana):

On ne zadržava bilo koju misao o čulnog želji, zlovolji ili povređivanju, niti bilo koje drugo pogrešno i štetno mentalno stanje koje bi se moglo javiti; napušta ih, odbacuje, uništava, čini da ona nestanu. [7]

Baš kao što vešti lekar poseduje više lekova za različite boljke, isto tako je i Buda imao različite protivotrove za različite prepreke; neki su podjednako primenljivi na sve njih, drugi stvoreni radi određene prepreke. U jednom vrlo značajnom govoru Buda objašnjava pet tehnika za otklanjanje ometajućih misli. [8] Prva je da nečiste misli potisnemo povoljnom mišlju koja joj je upravo suprotna, slično kako stolar stari klin izbija novim. Za svaku od pet prepreka propisan je tačno određen lek, pravac meditacije konstruisan kako bi tu prepreku umanjio i potom uništio. Ovakav lek može se primenjivati povremeno, kada prepreka iskrsne i poremeti meditaciju na primaran objekat; a moguće je i nju samu uzeti kao primarni objekat meditacije, kako bi se izborili sa nečistoćom koja se javlja kao trajna prepreka u našoj praksi. No, pre svega, da bi protivotrov bio delotvoran kao povremeni lek kada prepreka iskrsne, najbolje je dobro upoznati ga tako što ćemo ga barem neko vreme koristiti kao primarni objekat.

Za želju lek opšte namene jeste meditacija o prolaznosti, koja ujedno uklanja ujedno i osnovu žudnje, a to je vezivanje, implicitnu pretpostavku da je objekat za koji smo se vezali stabilan i trajan. Za želju kada se ispolji u specifičnoj formi žudnje za čulnim zadovoljstvom najjači protivotrov jeste kontemplacija o neprivlačnosti samoga tela, o čemu će biti više govora u narednom poglavlju. Zlovolja svoj pravi lek pronalazi u meditaciji o ljubavi (metta), koja kroz metodično emitovanje dobrih želja da sva bića budu zdrava i srećna uklanja sve tragove mržnje i besa. Razvejavanje tromosti i pospanosti uma traži specijalan napor da se pojača energija, za šta se preporučuje nekoliko metoda: da vizualizujemo blistavu kuglu, da ustanemo i jedno vreme radimo hodajuću meditaciju malo bržim korakom, da razmišljamo o smrti ili da jednostavno donesemo čvrstu odluku da ćemo nastaviti vežbanje bez obzira na sve. Uznemirenost i briga se najbolje eliminišu usmeravanjem uma ka nekom jednostavnom objektu koji će ga smiriti; obično se preporučuje koncentracija na dah, posmatranje udaha i izdaha. U slučaju sumnje, specijalni lek jeste istraživanje: traganje, postavljanje pitanja i proučavanje učenja sve dok nejasne stvari ne postanu jasne. [9]

I dok ovaj prvi od pet metoda uklanjanja prepreka predstavlja povezivanje svake prepreke sa njoj svojstvenim lekom, ostala četiri metoda su opšte namene. Tako drugi ističe značaj sila kakve su stid (hiri) i strah (ottappa) od činjenja nemoralnih dela u napuštanju neželjene misli: razmišljamo o nekoj misli kao lošoj i neplemenitoj ili razmatramo njezine nepoželjne posledice sve dok se ne pojavi jedna unutrašnja odbojnost koja će tu misao odagnati. Treći metod uključuje namerno skretanje pažnje. Kada se pojavi neka štetna misao i traži da bude primećena, umesto da se u nju udubljujemo, jednostavno je isključimo usmeravajući pažnju u nekom drugom pravcu, kao kada bismo zatvorili oči ili okrenuli glavu u stranu da izbegnemo neki neprijatan prizor. Četvrti metod predstavlja suprotnu strategiju. Umesto da se okrenemo od neželjene misli, direktno se suočavamo sa njom kao sa nekakvim predmetom, posmatramo njene karakteristike i istražujemo njen izvor. Kada ovo uradimo, misao se stišava i na kraju nestaje. Jer štetna misao je poput lopova: ona stvara nevolje jedino kada deluje neopaženo, ali kada je stavimo pod prismotru, onda je kao ukroćena. Peti metod, koji koristimo jedino kao poslednje sredstvo, onda kada ništa drugo ne pomaže, jeste potiskivanje – svim silama obuzdavamo štetnu misao snagom volje, na isti način na koji snažan čovek slabijeg obori na tlo i onda ga svojom težinom drži prikovanom za njega.

Primenjujući ovih pet metoda na vešt i oprezan način, kaže Buda, postajemo gospodari svih tokova svojih misli. Tada više nismo podanik svog uma, već njegov gospodar. Koju god misao da želimo da mislimo, tu ćemo i misliti. Koju god misao da ne želimo da mislimo, tu nećemo ni misliti. Čak i ako se štetne misli povremeno pojave, možemo ih odmah odagnati, isto onako brzo kao što bi se nekoliko kapljica vode koje padnu na usijani šporet pretvorilo u paru.

(3) Podstaći nastanak još nepostojećih povoljnih stanja uma

Tako plemeniti učenik koristi svoju volju da podstakne nastanak povoljnih stanja uma koja još ne postoje; ulaže napor, budi energiju, napreže svoj um i bori se. [10]

Paralelno sa uklanjanjem nečistoća, ispravan napor takođe nameće zadatak negovanja povoljnih stanja uma. On se deli u dve grupe: podsticanje još nenastalih povoljnih stanja i dalje razvijanje već nastalih povoljnih stanja.

Prva grupa je takođe poznata kao napor razvijanja (bhavanappadhana). Iako se povoljna stanja koja treba razviti mogu grupisati na više načina — vedrina i uvid, četiri temelja svesnosti, osam elemenata puta itd. — Buda poseban naglasak stavlja na skup nazvan sedam elemenata probuđenja (satta bođđhanga): svesnost, istraživanje pojava, energija, ushićenje, smirenost, koncentracija i spokojstvo.

Tako on razvija sve elemente probuđenja, oslanjajući se na samoću, nevezivanje, prestanak, a završavajući sa oslobođenjem, a to su: svesnost, istraživanje pojava, energija, ushićenje, smirenost, koncentracija i spokojstvo. [11]

Ovih sedam stanja se grupišu kao "elementi probuđenja" zato što, sa jedne strane, ona vode ka probuđenju, ali i zato što, sa druge, ona i čine samo probuđenje. U preliminarnim fazama Puta ova stanja pripremaju put za veliko ostvarenje; na kraju ona ostaju njegovi sastojci. Iskustvo probuđenja, savršeno i potpuno razumevanje, jeste upravo tih sedam elemenata koji zajednički dejstvuju kako bi raskinuli okove i doneli konačno oslobođenje od patnje.

Put ka probuđenju počinje sa svesnošću. Svesnost raščišćava teren za uvid u prirodu stvari iznoseći na svetlo dana pojave koje se dešavaju sada, u sadašnjem trenutku, ogoljene od svakog subjektivnog komentara, interpretacija i projekcija. Zatim, kada je svesnost ogoljene fenomene dovela u fokus, elemenat istraživanja stupa na scenu kako bi ispitao njegove karakteristike, uzroke i posledice. I dok je svesnost u suštini receptivna, istraživanje je jedan aktivan faktor koji neumorno ispituje, analizira i secira fenomen, ne bi li otkrio njegovu fundamentalnu strukturu.

Ovaj rad na istraživanju zahteva energiju, treći elemenat probuđenja, koji narasta u tri faze. U prvoj, početna energija uklanja letargiju i budi inicijalni entuzijazam. Kako rad na kontemplaciji napreduje, energija dobija na snazi i ulazi u drugu fazu, istrajnost, u kojoj nosi vežbanje bez popuštanja. Najzad, kada je na svom vrhuncu, energija prelazi u treću fazu, nepobedivost, u kojoj pokreće napred kontemplaciju i čini prepreke nemoćnim da je zaustave.

Kako energija raste, oživljava i četvrti element probuđenja. To je ushićenje, prijatno zanimanje za određeni objekat. ushićenje postupno jača, dostižući ekstatičke visine: valovi blaženstva zapljuskuju telo, um blista radošću, revnost i samopouzdanje se intenziviraju. Ali ova iskustva, makoliko bila ohrabrujuća, još uvek sadrže jednu manu: stvaraju uzbuđenje koje se graniči sa uznemirenošću. Uz pomoć daljeg vežbanja, međutim, ushićenje se lagano povlači i sve više u nama preovlađuje jedan ton stišavanja, što signalizira nastanak petog elementa, smirenosti. Ushićenje i dalje postoji, ali je sada oslabljeno, a rad na kontemplaciji nastavlja se uz osećaj staložene vedrine.

Smirenost dovodi do sazrevanja koncentracije, šestog elementa, usredsređenosti uma na jednu tačku. A onda, sa produbljivanjem ove koncentracije, poslednji element probuđenja stiče dominaciju. To je spokojstvo, unutrašnja ravnoteža i balans, oslobođenost od dve mane kakve su uznemirenje i inertnost. Naime, kada preovlađuje inertnost, tada energiju treba buditi; kada uznemirenje preovlađuje, neophodno je posegnuti za obuzdavanjem. No, kada su oba ova defekta uklonjena, praksa se odvija ravnomerno, bez ikakve potrebe za brigom. Spokojan um se upoređuje sa kočijašem u kočiji koju vuku konji ravnomernim kasom: tada kočijaš nema potrebe ni da ih tera da idu brže, a niti da ih usporava zatežući kajase, već može da se zavali u svoje sedište i posmatra krajolik koji promiče. Spokojstvo ima isti taj "posmatrački" kvalitet. Kada su svi ostali elementi u balansu, um ostaje staložen i posmatra igru različitih fenomena.

(4) Održavati povoljna stanja koja su već nastala

Tako plemeniti učenik koristi svoju volju da održi povoljnih stanja uma koja su već nastala; da im ne dozvoli da nestanu, već da im omogući da jačaju, zreju i razviju se do punog savršenstva; on ulaže napor, budi energiju, napreže svoj um i bori se. [12]

Ovaj poslednji među četiri napora ima za cilj održavanje već postojećih povoljnih elemenata i njihovo razvijanje. Naziva se "napor održavanja" (anurakkhanappadhana), a objašnjava kao napor da se "čvrsto u umu održi poželjan objekat koncentracije koji se već javio" [13] Ovaj trud oko održavanja objekta doprinosi da elementi probuđenja steknu stabilnost i postepeno jačaju, sve dok ne rezultiraju oslobađajućim uvidom. Taj trenutak označava kulminaciju ispravnog napora, onog cilja u kojem bezbrojni individualni aktovi nastojanja konačno dosežu svoje ispunjenje.


Beleške

[1] Papañćasudani (Komentar za Mađđhima nikayu). [Natrag]

[2] Mađđhima nikaya (MN), sutta 70; Word of the Buddha, str. 59-60. [Natrag]

[3] Anguttara nikaya (AN) IV:13 [Natrag]

[4] Kamaććhanda, byapada, thina-middha, uddhaćća-kukkućća, vićikiććha. [Natrag]

[5] AN IV:14; Word of the Buddha, p. 57. [Natrag]

[6] AN IV:13; Word of the Buddha, p. 58. [Natrag]

[7] AN IV:14; Word of the Buddha, p. 58. [Natrag]

[8] MN 20 (Vitakkasanthana sutta); Word of the Buddha, p. 58. [Natrag]

[9] Potpuni opis metoda rada sa svakom od preprekama pogledati u komentaru za Satipatthana suttu (DN 22, MN 10). Prevod relevantnih odlomaka, sa dodatnim izvodima iz podkomentara, može se naći u knjizi Soma There: The Way of Mindfulness, str. 116-126. [Natrag]

[10] AN IV:13; Word of the Buddha, pp. 58-59. [Natrag]

[11]AN IV:14; Word of the Buddha, p.59. Pali nazivi za ovih sedam elemenata su: satisambođđhanga, dhammavićayasambođđhanga, viriyasambođđhanga, pitisambođđhanga, passaddhisambođđhanga, samadhisambođđhanga, upekkhasambođđhanga. [Natrag]

[12] AN IV:13; Word of the Buddha, p. 59. [Natrag]

[13] AN IV:14; Word of the Buddha, p. 59. [Natrag]