Theravāda budističko društvo

Živeti sa bolom, ali ne i sa patnjom

Download PDF

Živeti sa bolom,
ali ne i sa patnjom

Bhikkhu Bodhi


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

 


Kada pišem o životu sa bolom, uopšte nemam potrebu da koristim svoju imaginaciju. Od 1976. me muči hronična glavobolja, koja se tokom svih ovih decenija samo pogoršavala.

Ovakvo stanje postavilo je granitnu stenu na putu mog praktikovanja meditacije. Bol često odnese po čitav dan i noć iz mog kalendara, a ponekad se to protegne i na nekoliko dana. Ovakvo stanje koštalo me je sve ukupno nekoliko godina mog produktivnog života. Pošto usled intenzivnog bola ne mogu da čitam, ono je ponekad ugrožavalo i moju vokaciju proučavaoca i prevodioca budističkih tekstova.

U traganju za lekom konsultovao sam ne samo zapadnu medicinu, već i travare u zabačenim selima Šri Lanke. Bezbroj puta su me probadale igle akupunkturista, prepuštao sam svoje telo u ruke kineskih masera-terapeuta u Singapuru, uzimalo tibetanske lekovite pilule u Dharamsali i tražio pomoć od egzorcista i iscelitelja čakri na Baliju. Ali rezultati su bili sasvim skromni. Trenutno u držanje bola pod kontrolom zavisim od nekoliko vrsta lekova. Ali oni nisu u stanju da ga uklone iz korena.

Iz prve ruke sam video kako bol može da duboko izjeda naš duh. U stanju je da unese dugu senku u odaje našeg srca i gurne nas u stanje potištenosti i očaja. Ne mogu tvrditi da sam pobedio bol, ali naše tako duge veze otkrio sam neka pravila koja su mi pomogla da se nosim sa takvim jednim iskustvom.

Pre svega, korisno je prepoznati razliku između fizičkog bola i naših mentalnih reakcija na njega. Iako su telo i um tesno isprepleteni, um ne mora da deli istu sudbinu kao i telo. Kada telo oseća bol, um može da stoji izvan toga.

Umesto da sebi dopusti da bude u to uvučen, um može jednostavno da posmatra bol. Zapravo, um čak može preusmeriti bol i transformisati ga u sredstvo unutrašnjeg razvoja. Buda bića mučena telesnim bolom upoređuje sa čovekom probodenim strelom. Dodavanje mentalnog bola (averzije, besa, depresije ili samosažaljenja) povrh fizičkog bola jeste kao da nas je pogodila i druga strela. Mudra osoba se zaustavlja na prvoj streli. Time što bol nazovemo njegovim pravim imenom, zaustavljamo ga da se širi izvan domena fizičkog i time sprečavamo da nanosi duboke i prodorne rane duhu.

Bol možemo smatrati i učiteljem – oštrim i ponekad vrlo elokventnim. Svoju glavobolju često sam osećao kao jednog unutrašnjeg Budu koji me podseća na prvu plemenitu istinu. Sa takvim učiteljem gotovo da mi nije bilo ni potrebno da čitam prvu njegovu propoved u Parku jelena u Sarnatu. Da bih čuo odjeke Budinog glasa kojim objavljuje da šta god da osetimo može postati deo patnje, trebalo je samo da obratim pažnju na osećaje u sopstvenoj glavi.

Kao sledbenik Dharme, imam potpuno poverenje u zakon karme. Otuda, prihvatio sam ovakvo stanje bola u sadašnjem životu kao odraz neke nepovoljne karme koju sam stvorio u prošlosti. No, ovim ne želim da nekome koga muči neka bolest savetujem da se jednostavno preda. Iako ta bolest može biti neizbežni plod nekog prošlog dela, ona isto tako može biti i rezultat nekog sadašnjeg uzroka koji je moguće efikasno ukloniti odgovarajućim medicinskim tretmanom.

Međutim, kada različite vrste lekova ne daju rezultat, možemo biti prilično sigurni da se radi o karmičkom faktoru. Što se mene tiče, ne razbijam mnogo glavu oko toga šta bi moglo biti ta moja prošla karma, a savetujem i drugima da ne podležu takvim opsesivnim brigama. Jer one lako mogu odvesti u fantazije i praktikovanje sujeverja. U svakom slučaju, verujući u zakon karme, možemo razumeti da ključ budućeg dobrog zdravlja leži u našim rukama. To nam je podsetnik da se klonimo štetnih postupaka motivisanih mržnjom i da se isto tako da činimo samo ono što unapređuje dobrobit i sreću drugih.

Hronični bol može biti i podsticaj za razvijanje onih kvaliteta koji daju veću dubinu i snagu našem karakteru. Na taj način, na njega se može gledati kao na blagoslov, a ne kao na teret. Mada, naravno, ovo ne bi trebalo da nas odvrati od pokušaja da pronađemo njegov uzrok ako je to moguće.

Moj napor da se nosim sa hroničnim bolom pomogao mi je da razvijam strpljenje, hrabrost, odlučnost, spokojstvo i saosećanje. S vremena na vreme, kada bi me bol gotovo potpuno zarobio, padao sam u iskušenje da dignem ruke od svih svojih obaveza i prepustim se sopstvenoj sudbini. Ali sam onda otkrio da kada odložim na stranu brige povezane sa bolom i jednostavno ga strpljivo podnosim, on se na kraju spusti na podnošljiv nivo. Tek na tom nivou spreman sa da donosim realističnije odluke i bolje funkcionišem.

Iskustvo sa hroničnim bolom pomoglo mi je da razumem koliko je bol nerazdvojan od ljudskog života. To je nešto što smo mi u Americi, naučeni na komfor i razne pogodnosti, skloni da zaboravimo. Hronični bol mi je pomogao da saosećam sa milijardama koji se svakoga dana suočavaju sa glađu, sa milionima žena koje svakoga dana prelaze kilometre kako bi obezbedile vodu za svoje porodice; sa onim stanovnicima zemalja trećeg sveta koji bolesni leže u bolnicama, slabo opremljenim i bez dovoljno osoblja, i liše nade tupo pilje u zid.

Čak i u najakutnijim fazama bola – kada čitanje, pisanje i govor iziskuju krajnji napor – pokušavam da mu ne dozvolim da nagriza moj duh i da održavam svoje zavete, naročito onaj da ću slediti monaški put sve do kraja života. Kada mi bolovi obaviju glavu i počnu da se spuštaju niz vrat i ramena, koristim kontemplaciju da bih istražio te osećaje. To mi pomaže da ih vidim jednostavno samo kao događaje, ne povezujući ih sa sobom, kao procese koji se odigravaju na grubom i suptilnom nivou gonjeni silom uzroka i stanja, kao senzacije sa sopstvenim uočljivim nijansama, teksturom i karakteristikama.

Najmoćnija alatka za ublažavanje bola koju sam do sada pronašao jeste kratka meditativna formula mnogo puta ponovljena u Budinim govorima: "Kakvi god da su osećaji — prošli, sadašnji i budući — nijedan od njih nije ja, nije moje sopstvo, ne pripada meni."

Da bi neko imao koristi od ove tehnike nije mu potrebno duboko meditativno zadubljenje ili proboj do dubokog uvida. Čak i korišćenje ove formule tokom perioda kontemplacije pomaže nam da stvorimo distancu između sebe i onoga ko doživljava bol. Takve kontemplacije lišavaju bol njegove moći da stvara čvorove ličnog identifikovanja u umu, te time one učvršćuju našu stabilnost i duhovnu snagu.

Iako je i za delovanje ove tehnike potrebno vreme i napor, kada tri teme kontemplacije — "nije ja, nije moje sopstvo, ne pripada meni" – uhvate zamah, otupljuje se oštrica bola i širom otvaraju vrata kao njegovom okončanju, vrata ka krajnjoj slobodi.