Theravāda budističko društvo

Poseta Veljačiću

Poseta Veljačiću

Stevan Pešić

Odlomak iz putopisa "Svetlo ostrvo" (1984)
 


Čitijagirija je manastir u kome je Bikhu Nanađivako, a koga mi znamo kao Čedomila Veljačića. Stigao sam tamo rano ujutru i našao ga kako obavlja službu u hramu. U manastiru su on, jedan ćutljivi Singalez i Sveti Petar; tako Veljačić zove slugu koji zvoni i obavlja ostale zemaljske poslove. Hrani ih selo, jer oni su bikhui, monasi prosjaci; svakoga dana po jedna kuća donese im nešto pirinča, voća i čorbu. Hram je u pećini, u njemu Budini kipovi; jedan je pravi skelet; sve je obojeno. Kuti, ćelije, nalaze se ispod hrama. U Veljačićevoj ima nekoliko knjiga i pisaća mašina. U uglu, orman pun rukopisa. Na stolu gasna lampa.

Proveo sam tu dva dana. Spavao sam u kuti za goste, iznad hrama. Noću su me budili glasovi zveri i noćnih ptica. Pitao sam Veljačića kako izdržava u toj pustoši. On kao da se čudi mom pitanju, ali je strpljiv; pominje meditacije, pisanje. Za košmare, snove i samoću veli: to je stvar fiziologije, najčešće rđavog rada bubrega. Pitam ga, zatim, ko ga posećuje. Njegova kći, službenici naše ambasade u Kolombu, a dođe i poneki student iz naših krajeva. Nedavno ga je posetio i Vasa Čarapić. Sad se ja čudim, jer mi na um pada prvi srpski ustanak. Nije taj iz prvog ustanka, odgovara Veljačić, već jedan koji se isto tako zove.

Davno je već osedeo, mršav je kao onaj Buda u hramu, ali čio i skakuće kao srndać po kamenju dok šetemo okolinom manastira. Kada priča, mlađi je od mnogih dvadesetogodišnjaka. Ma o čemu započeli razgovor sa njim, zadiviće vas svojim znanjem, začudićete se gde je sve stigao i iznenaditi se koga je sve poznavao. O takvima kao on Singalezi kažu:

Ima deset glava,
deset jezika,
deset pari očiju.

On ništa ne zaboravlja. Njegovo pamćenje je takvo da u njemu ima mesta za vrlo različite stvari i pojave, a opet tako jedinstvene kada govori o njima. To pamćenje je veliko i šareno kao svet. Ali više od svega on voli priče. Evo nekih koje sam čuo.

Prve godine boravka na Lanki video je sveca, jednog od onih za kojim idu divlje životinje. Za ovim su išli zec, rakun, pas i vepar. Kada se susretnu takvi ljudi, počinje verovanje. Druga priča je o trojici Kineza. Prvi je deset godina posvetio izučavanju i posmatranju jednog cveta. Rezultati toga su bili ovi reci: „Neki me zovu: Cvet. Ime mi je i: Plavo. Ime mi je: Miris. Ali moje pravo ime je „Ti“. Dvadeset godina proveo je učenik toga Kineza izučavajući isti cvet. Završilo je tako što je njegovo delo imalo naslov: Cvet, a sastojalo se od jedne jedine reči: „Ah!“ Treći Kinez se nasmejao ovoj dvojici i otišao u planinu. Sneg i led su bili sve što se tamo nalazilo. Posle mnogo godina neki putnici su prolazili tom planinom, i videli plavo cveće koje je nicalo iz snega. Ljudi nije bilo.

Jednom dok smo sedeli u njegovoj sobi i razgovarali, pojavila se tarantela. Uplašen, zaboravio sam se i hteo da je zgazim, Veljačić me prekori, uze mašicama tarantelu i iznese je napolje, pažljivo i nežno. Te mašice služile su mu za takve naročite posetioce. Tih dana, dok sam bio tu, navršavalo se deset godina kako je u Čitijagiriji, a šesnaest kada je otišao iz zemlje. Upravo se pakovao za Kendi. Biće u Darma centru, u Peradeniji, gde postoji velika biblioteka i knjige koje su mu potrebne. Na rastanku dao mi je, sa posvetom, jednu svoju knjigu i Budinu pesmu Nosorog koju je preveo sa pali jezika, otkucanu na mašini i uvezanu kao knjižicu. Učinilo mi se da ja ostajem u toj pustinji, a on odlazi u svet i među ljude.

Dok sam se vraćao u Maningamuvu, istom stazom niz breg, naišao sam na staricu koja je skupljala granje. Bila je toliko stara da nisam mogao oči da odvojim od nje. Lice je imala izborano kao koža nosoroga i suvo kao listovi „ole“. Od Maningamuve do Kendija ništa se nije zbilo. Nisam se čak morao zaustavljati u gradu Matale. Na jednoj livadi, ukraj puta, ugledah nekoliko slonova koji su prenosili oborena stabla, sami bez mahuta.

A što se tiče Veljačića, u vreme kada sam već bio u Indiji dobio sam pismo od njega. Proveo je izvesno vreme u Peradeniji, onda je jedne noći uzeo svoj zavežljaj i pobegao, od profesorâ. Sad je u Nureliji.