Theravāda budističko društvo

Godwin Samararatne

7. Život i smrt

(odabrani delovi raznih govora održanih za vreme povlačenja)


Prevod Maja Janković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Mislim da u zapadnjačkoj kulturi ljudi ideju savršenstva postavljaju kao unutrašnje merilo svoje ličnosti. Iznenađen sam što na meditativnim povlačenjima srećem toliko mnogo ljudi koji pate od osećaja krivice. Mi tu ideju savršenstva kao modela projektujemo na sebe, na druge ljude i na sam život. Molim vas, budite spremni da prihvatite svoju nesavršenost, oslobodite se tog modela savršenstva i ostanite otvoreni prema svojoj ljudskosti. Naučite da u svojoj nesavršenosti i ljudskosti vidite prilike za nove lekcije. Tako ćete naučiti da mnogo lakše budete u kontaktu sa sobom i sa drugima. Imaćete mnogo manje poteškoća u odnosima koje gradite, kada znate u kakvom svetu živimo.

Još jedna posledica ovog modela savršenstva je u tome što život shvatamo previše ozbiljno. Uvek naglašavam koliko je značajan osećaj bezbrižnosti, razigranosti i sposobnosti da na život i sebe same gledamo s osmehom. To je zaista veoma važan kvalitet duha!

Jednom prilikom, razgovarao sam sa veoma mudrim monahom koji živi u jednoj šumskoj isposnici na Šri Lanki. Odjednom mi je rekao: ‘’Ponekad na život gledam kao na jednu veliku šalu. Ta šala ume da bude veoma neslana, ali ipak je šala!’’ Naš problem je u tome što tu šalu previše ozbiljno shvatamo. Život posmatramo kao nešto što treba da bude savršeno. Time gubimo bezbrižnosti i razigranost u svom stavu prema njemu, kao i u stavu prema praksi.

Ideja razigranosti pala mi je na pamet jednog dana na Šri Lanki kada su me zamolili da podučavam grupu mladih budističkih monaha meditaciji. Imali su oko 15 godina, bili obučeni u odore i živeli u hramu. Pre nego što smo prešli na temu meditacije, porazgovarao sam sa njima neobavezno prijateljski i upitao ih: ‘’’Šta je to što ne volite od svakodnevnih aktivnosti ovde u hramu?’’ Odgovorili su: „Rano ustajanje zbog meditacije“. Na to sam im rekao: „Veoma sam zadovoljan tako iskrenim odgovorom! A sada mi recite u čemu najviše uživate ovde?“ Svi su mi uz širok osmeh odgovorili: „U igri sa psima!“ Na to sam im istog trenutka rekao: ‘’E pa, vidite, meditacija je igra sa sopstvenim umom.” Ovo im se veoma svidelo. Sreo sam neke od njih kasnije i rekli su mi da im je meditacija postala veoma laka, naročito koncentracija na dah. Rekli su mi  da je to kao igranje sa dahom: nekada je tu, a nekada nije. Time su praksu učinili opuštenom.

Zaista je lepa ta sposobnost da se nasmejemo sebi samima, da na život gledamo sa izvesnom dozom humora, da budemo bezbrižni. U životu moramo imati poteškoće, moramo imati probleme, makoliko meditirali i išli putem duhovnosti. Problemi i teške situacije ne mogu se izbeći. Kada čitate o Budinom životu, prosto se iznenadite koliko je problema i poteškoća tu bilo. Imao je probleme sa rođacima, učenici su mu zadavali nevolje, baš kao i sledbenici drugih religija. I pored toga što su bili izuzetni ljudi, duhovni učitelji poput Bude ili Isusa imali su poteškoća u životu, pa kako onda mi, običan svet, možemo očekivati da ih nemamo? Isus Hrist je bio razapet. Pogledajte šta su učinili takvoj ljudskoj veličini kakav je bio Sokrat. Problema će neminovno biti i trebalo bi da smo zahvalni što su nam takve situacije date, jer nam je to prilika da naučimo kako da se nosimo sa poteškoćama.

U takvoj teškoj situaciji dobro je postaviti sebi pitanje: „Šta iz ovoga mogu da naučim?“ Moje sopstveno iskustvo pokazalo je da je život najbolji učitelj. Sretao sam razne gurue, probuđene ljude, velike majstore, ali sa svoje trenutne pozicije mogu vam reći: „Život je moj najbolji učitelj“. A zanimljivo je upravo to što nikada ne možete donositi konačne zaključke o životu. Ne možete reći: “Sada sam siguran da do kraja života više nikada neću imati nikakvih problema“.

Pošto moramo biti zaista otvoreni prema neizvesnosti, duhovni život nas, u neku ruku, uči i kako da budemo otvoreni prema nesigurnosti. To se pominje i u Budinom učenju. Opasnost koja vreba u zapadnjačkoj kulturi je to što je sve, naizgled, pod kontrolom i predvidljivo. To daje lažni osećaj sigurnosti. U tom smislu, Šri Lanka i Indija su zaista dobra mesta za praksu! Nikada ne znate šta će se dogoditi: samo odjednom eksplodira bomba! Na Zapadu je prevoz dobro organizovan, ali na Šri Lanki ne znate da li će uopšte biti autobusa ili voza.

Ima nekoliko zanimljivih priča o ljudima koji su umeli sa osmehom da gledaju kako na život, tako i na smrt. Upravo sada čitam knjigu o tome kako su različiti ljudi dočekali svoju smrt. Fascinantno je koliko je njih bilo u stanju da se zaista nasmeje u lice smrti i umiranju. Pada mi na pamet jedna zen priča o učitelju meditacije koji je umirao. Kada je shvatio šta će se dogoditi, pozvao je sve svoje učenike i upitao ih: „U kojim ste sve položajima videli da ljudi umiru?’’ Učenici su odgovorili: „U mnogo različitih položaja“. Učitelj je nastavio: „Ja ću umreti u sasvim neobičnom položaju“. Zatim je napravio stoj na glavi i tako umro! To pokazuje koliko čovek može prihvatiti život, pa čak i smrt, kao igru.

U tradicionalnim budističkim zemljama, pojedinac je podstaknut da razmišlja o smrti. Smatram da je razmišljanje na tu temu veoma značajno. U suprotnom, zaboravljamo na najizvesniju stvar u svojim životima i ponašamo se kao da ćemo živeti večno. Tako nam susret sa smrću može biti šokantan, može nas zateći nespremne.

Kad već govorimo o kulturološkim razlikama, smatram da je smrt na Zapadu, generalno, nešto što ne treba da se gleda, nešto skriveno. U azijskim zemljama mnogo lakše možete videti smrt. U Indiji, na primer, čak možete videti i ljude koji umiru pored puta. Na Šri Lanki je smrt takođe uobičajen prizor. Čovek odrasta sa idejom da je smrt sastavni deo života i da između to dvoje nema razlike.

Kad sam bio u Južnoj Africi, pozvali su me da održim službu na jednoj lokalnoj sahrani. To je bila prva sahrana u zapadnjačkom stilu koju sam video: koliko se samo razlikovala od sahrana na Šri Lanki! Na primer, telo pokojnika bilo je u pogrebnom preduzeću. Na Šri Lanki se tako nešto nikad ne bi dogodilo! Tamo je običaj da celo selo posmatra sahranu. U Južnoj Africi samo je nekolicina ljudi došla na sahranu. I ti ljudi su, uključujući i najbližu rodbinu, brisali suze s lica, kao da nisu želeli da pred drugim ljudima pokažu svoju tugu! Ali na Šri Lanki i u Indiji ljudi zaista otvoreno pokazuju svoju tugu, čak i kroz jecaje i naricanje, ne krijući suze. Najviše me je zaprepastilo to što mi je pokojnikov unuk, koji je imao oko četrdeset godina, rekao da mu je to bio prvi put da vidi mrtvog čoveka. Na Šri Lanki nema deteta od četiri ili pet godina koje nije videlo ljudski leš.

Poenta ove priče je da je, u okviru vaše prakse, dobro da makar ponekad razmišljate o prolaznosti života: kako se stvari menjaju iz trena u tren. Ponekad nam razmišljanje o smrti i njenoj neizbežnosti pomaže da oprostimo sebi i drugima. Ono naglašava potrebu da rane koje nosimo zacele. Za našu praksu ponekad može biti vrlo korisno da na umu imamo ideju o smrti.

Možemo da razmišljamo o stvarima koje bi nam mogle nedostajati kad umremo. Ovo će nam pomoći da prepoznamo šta je to sa čime se poistovećujemo, kao i da na jedan drugačiji način vidimo stvari za koje mislimo da ih posedujemo. Stvari za koje smatramo da su “naše“; stvari od kojih ne volimo da se odvajamo. Ta poistovećivanja mogu se podeliti u tri kategorije: prvo je poistovećivanje sa samim sobom, sa svojim umom i telom; drugo je poistovećivanje sa drugim ljudima; treće je poistovećivanje sa stvarima koje posedujemo. Kada o njima razmišljamo, shvatimo da ih, u suštini, zaista ne posedujemo i možemo da prekinemo sa ovim poistovećivanjima.

Činjenica da sa smrću moramo da se suočimo potpuno sami još jedan je aspekt umiranja koji treba imati na umu. Iako možda imamo prijatelje  koji su deo naše duhovne prakse ili neke druge ljude pored sebe, u trenutku smrti smo sami. Zato vas, kao meditante, ohrabrujem da provedete neko vreme u samoći, kako biste osetili povezanost sami sa sobom. Taj eksperiment, na neki način, možete posmatrati kao učenje da živite sami sa sobom, da budete srećni u samoći i uživate u sopstvenom društvu. Tako da, kad dođe vreme da napustite ovaj svet, možete drugačije da se suočite sa tom situacijom . Pošto ste se povezali sami sa sobom, možete lakše otpustiti sve ono što vas vezuje za ovaj svet.

Evo još jednog pitanja o kome treba razmisliti: „Znamo li šta su smrt i umiranje?“ Ono na šta mi zaista reagujemo je samo reč. U staroj Grčkoj, Sokrat je pogubljen tako što mu je dato da ispije otrov. Pre samog pogubljenja, neki njegovi rođaci i prijatelji koji su došli da ga obiđu, zatekli su ga  voljnog i veoma nestrpljivog da uzme otrov. To ih je zbunilo, te su ga upitali zašto se tako ponaša. On im je dao veoma dobar odgovor, pokazavši time svoju skromnost: „Nestrpljiv sam  da  saznam šta znači umreti, jer o tome zaista ništa ne znam!“ To je, dakle, ta vrsta skromnosti koju bi svi trebalo da posedujemo: mi smo ti koji ne znamo!