Theravāda budističko društvo

Burmanska satipatthana metoda

Suština budističke meditacije

Ñāṇaponika Thera


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


BURMANSKA SATIPAṬṬHĀNA METODA

Mada karakteristike satipaṭṭhāna meditacije, pošto smo ih jednom upoznali, izgledaju tako jednostavne i očigledne, ipak su glavni pojmovi o načinu vežbanja ostali u dobroj meri neodređeni. Čak i u nekim budističkim zemljama, pravo razumevanje i aktuelna praksa znatno zaostaju za uglavnom devocionalnim stavovima i intelektualnim rezonovanjem.

U Burmi, u prošlom veku, dalekosežnu promenu ovakve situacije načinili su monasi koji su, zahvaljujući svom tragalačkom duhu, još jednom jasno ukazali na jedinstvene osobine puta sabranosti. Sopstvenim energičnim meditativnim naporom oni su i za druge uklonili mnoge prepreke ka istinskom razumevanju i praktikovanju direktnog puta. Tako su mnogi u Burmi, a uskoro i u drugim zemljama, iskrenim naporom sledili njihov primer.

Početkom XX veka burmanski monah po imenu U Narada, nastojeći da do kraja realizuje učenje kojem su ga podučavali, strasno je tragao za sistemom meditacije koji pruža direktan pristup najvišem cilju, bez opterećivanja sporednim stvarima. Lutajući zemljom, sretao je mnoge koji su se posvetili strogom meditativnom vežbanju, ali ni od koga nije mogao da dobije savet koji bi ga zadovoljio.

Na tom svom putu, približavajući se čuvenim pećinama za meditaciju u brdima Sagang u severnoj Burmi, naišao je na monaha za kojeg se pretpostavljalo da je kročio uzvišenom stazom plemenitosti (ariya-magga), na kojoj je postizanje oslobođenja osigurano. Kada mu je blaženi U Narada postavio svoje pitanje, odgovoreno mu je kontrapitanjem: „Zašto tragaš izvan reči Učiteljeve? Nije li On objavio direktan put, satipaṭṭhānu?”

U Narada je ozbiljno prihvatio ovo upozorenje. Iznova studirajući tekst i njegovo tradicionalno izlaganje, duboko razmišljajući o njemu i energično se posvetivši vežbanju, uspeo je da na kraju shvati njegovu suštinsku poruku. Rezultati do kojih je došao kroz sopstvenu praksu uverili su ga da je pronašao ono za čime je tragao: jasan i efikasan metod vežbanja uma radi najvišeg postignuća. Iz iskustva je izveo principe i pojedinosti vežbanja, položivši temelj onima koji su ga sledili kao njegovi direktni ili indirektni sledbenici.

Kao naziv U Naradinog metoda vežbanja, u kojem su principi satipaṭṭhāne primenjeni na tako precizan i radikalan način, predlažemo burmanska satipaṭṭhāna metoda; ne u smislu da je ona burmanski izum, već zato što je u Burmi praksa tog drevnog puta na tako vešt i energičan način oživljena.

U Naradini učenici proširili su znanje o ovom metodu po čitavoj Burmi, kao i po ostalim budističkim zemljama, i mnogi su ga iskoristili u svom napredovanju Putem. Blaženi U Narada, u Burmi dobro poznat kao Đetavan (ili Mingun) Sajado, umro je 18. marta 1955. godine u 87. godini. Mnogi veruju da je dosegao konačno izbavljenje (arahatta).

Veliko je zadovoljstvo znati da i danas u Burmi vežbanje i poučavanje satipaṭṭhāne cveta i donosi rezultate, obezbeđujući tako uočljiv kontrast u odnosu na talase materijalizma što se valjaju svetom. Danas je satipaṭṭhāna moćna sila u religioznom životu Burme. Širom zemlje je velik broj centara za meditaciju, u kojima na hiljade učenika mogu da prođu pouku u pravoj satipaṭṭhāna metodi. Tu pouku danas prolaze i zaređeni i nezaređeni.

Među savremenim učiteljima satipaṭṭhāne istaknuto mesto zauzima Mahāsi Sajado (U Sobhana Mahathera), koji je svojom ličnom poukom na kursevima meditacije, kao i knjigama i predavanjima, mnogo doprineo razvoju ove prakse u Burmi. Hiljade su osetile blagodeti njegovog podučavanja, obogaćenog mudrošću i iskustvom. Muškarci i žene, mladi i stari, siromašni i bogati, obrazovani i neuki, posvećivali su se vežbanju sa velikom iskrenošću i entuzijazmom. I rezultati nisu izostali.

Prvenstveno zahvaljujući naporima Mahāsi Sajadoa i njegovih učenika, praktikovanje ovog metoda meditacije proširilo se na Tajland i Šri Lanku, a potom na Indiju.

Uputstva za sistematsko vežbanje satipaṭṭhāne
onako kako se podučava u Burmi

Opšte napomene

Na stranicama koje slede biće opisan metod strogo meditativnog vežbanja u skladu sa satipaṭṭhāna metodom. Ovakav metod sprovodi se u Thathana Yeiktha centru u Rangunu (Burma), pod vođstvom Mahāsi Sajadoa. [1]

Ciklus vežbanja u ovom centru za meditaciju traje obično mesec ili dva. Posle toga od meditanata se očekuje da vežbanje nastave u svome domu, i to prilagođeno njihovim uslovima života. Tokom ovog kursa strogog vežbanja meditanti se potpuno lišavaju čitanja ili pisanja, kao i svakog drugog posla mimo meditacije i predviđenog dnevnog rasporeda aktivnosti. Razgovor je sveden na minimum. Nezaređeni meditanti, za vreme svoga boravka u centru, pridržavaju se osam pravila (aṭṭhanga-sīla), koja obuhvataju na primer uzdržavanje od uzimanja čvrste hrane (i nekih tečnosti, kao što je mleko i slično) posle podneva.

Kratak tekstualni prikaz praktične meditacije, čak i ako je ograničen samo na početne korake kao što je ovde učinjeno, ne može zameniti vođstvo iskusnog učitelja, koji jedini može na pravi način prići zahtevima i tempu napredovanja pojedinog učenika. Zato bi naredne opaske trebalo da posluže samo onima koji nemaju kontakt sa iskusnim znalcem meditacije. Činjenica da je velik broj takvih, na Zapadu kao i na Istoku, naveo je autora da pribeleži sledeća uputstva, sa svim njihovim nedorečenostima, kao praktični dodatak glavnom delu ove knjige.

Temeljni je princip satipaṭṭhāne kao metoda da učenik od samog početka svaki svoj korak zasniva na sopstvenom iskustvu. On bi trebalo da posmatra stvari onakve kakve one jesu i da ih vidi sam za sebe. Ne treba da dozvoli da drugi utiču na njega svojim sugestijama ili nagoveštajima onoga što bi trebalo da vidi ili se očekuje da vidi. Zato se tokom vežbanja koje je pomenuto ne daju nikakva teorijska objašnjenja, već samo gole instrukcije šta treba činiti, a šta ne. Kada posle izvesnog vremena sabranost postane izraženija, a meditant postane svestan onih osobina svoga objekta meditacije koje su do tada bile neprimećene, učitelj meditacije može, u pojedinim slučajevima, odlučiti ne samo da kaže (kao što je uobičajeno) „Nastavi!”, već i da ukratko ukaže na smer u kojem bi učenikova pažnja radi njegove koristi trebalo da se postepeno usmeri. Jedna od mana pisanog iskaza je da upravo takva ukazivanja ne mogu biti data na početku vežbanja, pošto ona nužno zavise od individualnog napredovanja svakog meditanta ponaosob. Ipak, ukoliko se strogo slede uputstva koja su ovde data, meditantovo iskustvo postaće njegov učitelj i vodiće ga sigurno napred, mada treba priznati da je napredovanje lakše pod vođstvom iskusnog učitelja meditacije.

Trezvenost, oslanjanje na samoga sebe i obazriv, pažljiv stav jesu karakteristike ovakvog meditativnog vežbanja. Pravi učitelj satipaṭṭhāne biće vrlo uzdržan u svom odnosu prema onima koje podučava. Izbegavaće pokušaje da ih „impresionira” svojom ličnošću i načini svojim „sledbenicima”. Neće pribegavati bilo kakvim sredstvima koja mogu da izazovu autosugestiju, hipnotički trans ili tek ushićenje. Oni koji primenjuju takva sredstva, na sebi ili na drugima, trebalo bi da znaju da idu stazom suprotnom putu sabranosti.

Poduhvatajući se ovakvog vežbanja, ne treba da očekujemo „mistička iskustva” ili jeftino emocionalno zadovoljenje. Pošto smo na početku pošteno odredili svoje namere, više ne bi trebalo da se prepuštamo razmišljanjima o postignućima koja nas očekuju ili da žudimo za uspehom preko noći. Pre bi se trebalo marljivo i sa punom svešću posvetiti jednostavnim vežbama koje će biti ovde opisane. Na početku bi ih čak trebalo posmatrati kao ciljeve same po sebi, to jest kao tehniku za jačanje sabranosti i koncentracije. Tokom vežbanja, eventualna dodatna značenja ovih vežbi će se otkriti meditantu. Slabo uočljive konture takvih značenja što se pojavljuju na horizontu meditantovog uma postepeno će postajati sve uočljivije i na kraju biće nalik nečem sasvim opipljivom što mu prilazi sve bliže i bliže.

Metod koji je ovde opisan spada u kategoriju golog uvida (sukkha vipassanā), dakle isključivog i direktnog vežbanja prodornog uvida, bez prethodnog postizanja meditativnih zaduljenja (đhāna). [2] Ovaj metod na svom prvom nivou teži razlikovanju telesnih i mentalnih procesa (nāma-rūpa-pariććheda) unutar sopstvene ličnosti i to kroz lično iskustvo. Povećanje svesnosti prirode ovih procesa i ojačana koncentracija (sve do stepena upaćara-samadhi) rezultiraće produbljenim uvidom u tri karakteristike egzistencije – prolaznost, patnju i nepostojanje ega – postepeno vodeći do postizanja stanja svetosti (magga-phala), a to znači i konačnog izbavljenja. Pristup tom konačnom cilju vodi kroz sedam stanja pročišćenja (satta visuddhi), obrađenih u Budaghosinom delu Put pročišćenja.

Priprema: Telo

Položaj: Zapadnjački način sedenja, na stolici i sa nogama koje vise, prilično je nepovoljan za onoga ko želi da sedi meditirajući duže vreme, i to udobno i bez pomeranja tela. Dok sedi na stolici početnik u vežbanju samokontrole lako može podleći najmanjoj želji da pokrene noge i telo, čak i pre no što to postane potrebno zbog utrnutosti. Ili će možda noge i telo držati suviše ukočeno i napeto da bi se uopšte mogao opustiti. Međutim, u položaju sa savijenim nogama stražnjica počiva na širokoj i čvrstoj osnovi u obliku trougla. Kada su noge postavljene na taj način nije lako pomeriti se, niti za to ima velike potrebe. Uz malo vežbanja se u takvom položaju može ostati veoma dugo.

Najpoznatiji joga položaj, sa potpuno prekrštenim nogama, padmāsana ili „lotos položaj”, prilično je težak za većinu Zapadnjaka. Mada je najbolji za meditaciju koja za cilja ima potpuno mentalno zadubljenje (đhāna), za satipaṭṭhānu on ima manji značaj. Zato ga ovde nećemo detaljnije opisivati, već ćemo se okrenuti opisu dva lakša položaja.

U virāsani („herojski položaj”) savijena leva noga je položena na tlo, a desna na nju, pri čemu se desno koleno nalazi na levom stopalu, a desno stopalo na levom kolenu. U ovom položaju nema ukrštanja, već samo savijanja nogu.

U sukkhāsani („udoban položaj”) obe savijene noge su položene na pod jedna pored druge. Peta leve noge je između prepona; prsti su u prevoju desne noge, koja je zapravo spoljašnji okvir oko leve noge. Pošto nema nikakvog pritiska na udove, ovo je najugodniji položaj i zato se preporučuje u već pomenutom burmanskom centru za meditaciju.

Za udobnost ovih položaja ključno je da se kolena čvrsto i bez naprezanja oslanjaju o podlogu (pod, sedište ili drugu nogu). Prednosti položaja sa savijenim nogama su za pravog meditanta tolike da vredi truda vežbati se u sedenju u njemu. Međutim, ako to pričinjava napor, korisno je za vežbanje položaja odvojiti posebno vreme, koje će biti iskorišćeno prema mogućnostima, za razmišljanje, kontemplaciju ili golu pažnju. Međutim, zbog takvog vežbanja položaja ne bi trebalo odlagati ili remetiti pokušaje da se dostigne i održi viši stupanj mentalne koncentracije i u tu svrhu može se izvesno vreme koristiti način sedenja koji je najudobniji, imajući u vidu pri tome i nedostatke koji su pomenuti. Moguće je, otuda, sedeti na stolici sa naslonom, pri čemu se noge oslanjaju bez napora o pod.

Kod položaja sa savijenim nogama korisno je ako se pod stražnjicu podmetne jastuče, savijeni čaršav ili ćebe. Telo treba da je uspravno, ali ne kruto i napregnuto. Glavu je malo nagnuta napred, a pogled blago (ne ukočeno) upravljen u smeru koji je prirodan pri takvom položaju glave. Na tom pravcu može se postaviti neki manji i jednostavan objekat, radi fokusiranja pogleda na njega. Preporučuje se geometrijski oblik kao što je kocka ili kupa, ali bez sjajne ili svetlucave površine ili bilo čega drugog što bi moglo da odvraća misli. Naravno, ovakvo pomoćno sredstvo nije neophodno.

Žene meditanti na Istoku ne sede u bilo kojem od opisanih položaja. One kleče na prostranim, dobro napunjenim jastucima, sedeći na petama, dok ruke počivaju na kolenima.

Što se tiče načina sedenja, meditant treba sam da se odluči i na sopstveni slučaj primeni „jasno razumevanje prikladnosti”.

Odeća je komotna, naročito oko struka. Pre no što počnemo meditaciju treba da proverimo jesu li mišići opušteni, na primer vrat, ramena, lice, ruke itd.

Ishrana. U zemljama theravāda budizma oni koji odluče da se posvete celodnevnom vežbanju u nekom centru za meditaciju obično se, između ostalog, pridržavaju šestog monaškog pravila, a to je uzdržavanje od uzimanja čvrste hrane i nekih tečnosti posle podneva. Međutim, za zaposlene to jedva da je izvodljivo, mada je prihvatljivo za period meditacije tokom vikenda i praznika. U svakom slučaju, za onoga ko želi da se posveti marljivom i redovnom meditativnom vežbanju biće veoma poželjno da je umeren u jelu. Nije bez razloga Buda u više navrata onima koji su se posvetili meditaciji preporučivao „umerenost u jelu”. Iskustvo će potvrditi blagodeti ovakvog stava za one koji su rešeni da zaista napreduju kroz meditaciju i ne zadovoljavaju se sporadičnim pokušajima.

Priprema: Mentalni stav

Cilj meditativne prakse koja će ovde biti opisana je ono najviše što Budino učenje nudi. Zato bi vežbanje trebalo preduzeti sa mentalnim stavom koji odgovara takvom visokom cilju. Budistički meditant može početi recitovanjem Trostrukog utočišta, imajući na umu pravo značenje tog čina. [3] To će mu uliti poverenje, koje je toliko važno za meditativni napredak: poverenje u nenadmašnog učitelja i vodiča, u Budu; poverenje u oslobađajuću efikasnost njegovog učenja (Dhamma), a naročito u put sabranosti; poverenje nastalo na osnovu činjenice da je bilo i onih koji su do kraja realizovali Učenje: zajednica plemenitih (ariya-sangha), ostvarenih (arahati). Takvo ubeđenje će ga ispuniti radosnim poverenjem u sopstvene mogućnosti i dati krila njegovim nastojanjima. U ovakvoj atmosferi bi sledbenik ova tri ideala trebalo da započne vežbanje meditacije, sa mirnom, ali čvrstom odlučnošću da dostigne najviše, ne u nekoj dalekoj budućnosti, već još u ovom životu.

Sada stupam na stazu kojom su hodili Bude i veliki plemeniti učenici. Lenji ne mogu preći taj put. Neka moja odlučnost pobedi! Neka uspem u naporu!”

I ne-budisti će dobro doći ako ima na umu da idući makar delimično stazom sabranosti stupa na tlo sveto za budiste i zato ono zaslužuje poštovanje. Takva učtiva svesnost pomoći će i njemu u naporima na putu.

Čvrstini njegovih koraka doprineće ako načini svečanu izjavu kakva sledi ili neku drugu koju sam formuliše:

Kad jednom shvatiš potrebu, napor moraš uložiti
da bi ovladao umom i razvio ga. Zašto to ne učiniti sada?
Put je jasno označen.

Neka moja pobeda donese mir meni i svim bićima!
Iz uma potiče sva sreća i sav jad. Da pobedim jad,
zato sad stupam stazom sabranosti.
Nek moja pobeda donese mir meni i svim bićima!

Program vežbanja

1. Vežbanje opšte sabranosti. Tokom striktnog treninga vreme vežbanja je čitav dan, od jutra do večeri. To ne znači da bi meditant trebalo sve vreme da posveti jednom, primarnom predmetu meditacije, sa kojim ćemo se sresti malo kasnije. Mada će mu posvetiti tokom dana i noći što je moguće više vremena, naravno da će postojati pauze između pojedinačnih praktikovanja glavne vežbe; kod početnika će te pauze biti česte i duge. No, i tokom tih intervala, bilo da su oni dugi ili kratki, nit vodilja koju predstavlja sabranost ne sme biti ispuštena niti olabavljena. Tokom čitavog dana potrebna je svesnost o svim aktivnostima i opažanjima u što je moguće većem stepenu: počev sa prvom mišlju i opažajem posle buđenja, a završavajući sa poslednjom mišlju i opažajem pred spavanje. Ova opšta sabranost počinje sa i zadržava kao svoj glavni deo svesnost četiri položaja (iriyapātha-manasikāra): hodanje, stajanje, sedenje i ležanje. To znači da treba u potpunosti biti svestan položaja koji u ovom trenutku zauzimamo, svake njegove promene (uključujući i prethodnu nameru da ga promenimo), svakog osećaja vezanog za položaj, recimo pritiska, a to je svest o dodiru (kāya-viññāṇa) i svakog uočljivog osećaja bola ili nelagodnosti („kontemplacija osećaja”). Na primer, kad uveče ležemo i ujutru ustajemo, trebalo bi da smo svesni menjanja položaja, svakog dodira („leganje, dodirivanje”).

Meditant neće odmah biti u stanju da postigne sabranost na sve, niti na većinu aktivnosti i utisaka koji ga zapljuskuju tokom dana. Zato bi trebalo da krene od položaja tela i postepeno sabranost proširuje na sve uobičajene aktivnosti kao što su oblačenje, pranje, jedenje itd. Ovo proširivanje će se prirodno nametnuti kada, posle prvih nekoliko dana celodnevnog vežbanja, um postane smireniji, posmatranje oštrije i sabranost još budnija.

Jedan primer može ilustrovati kako je sabranost moguće pravilno primeniti na serije aktivnosti: javlja se želja da ujutru isperemo usta i svesni smo te želje (svest o misli: „on zna um i predmete uma”); vidimo čašu i bokal s vodom na drugom kraju prostorije (svest o viđenom); idemo ka tom mestu (svest o položaju); zaustavljamo se tamo (svest o položaju); pružamo ruku ka bokalu („kad savija i kad pruža (svoje udove), primenjuje on jasno razumevanje”); hvatamo bokal (svest o dodiru) itd.

Dok sve to radimo trebalo bi da pratimo nastajanje bilo kakvih prijatnih ili neprijatnih osećaja („kontemplacija osećaja”), usputnih misli koje prekidaju tok sabranosti (kontemplacija uma: „neskoncentrisani um”), proždrljivost (na primer, tokom jela; kontemplacija uma: „um ispunjen proždrljivošću”; kontemplacija objekata uma: želja čula kao prepreka ili okov koji se stvara kroz jezik i ukuse) itd. Ukratko, treba biti svestan svih događanja, telesnih i mentalnih, u trenutku nastanka. Na taj način ćemo tokom celodnevnog vežbanja imati posla sa sva četiri objekta ili kontemplacije satipaṭṭhāne.

Ovakva detaljna primena sabranosti podrazumeva znatno usporavanje pokreta, što je moguće samo u periodima striktnog vežbanja, a tek retko u običnom, svakodnevnom životu. Praktikovanje i efekti ovakvog vežbanja u sporom tempu će se pokazati kao veoma korisni i dobrodošli na više načina.

Kod uobičajenih aktivnosti sabranost ne treba da je upravljena i na najsitnije faze njihovog obavljanja (kao što je to sa glavnim objektima). Jer u takvom slučaju one bi se morale maksimalno usporiti. Dovoljno je ako sabranost prati te aktivnosti, uočavajući samo one detalje za koje je to moguće učiniti bez napora.

Polazni cilj ovakve opšte primene sabranosti je ojačavanje svesnosti i koncentracije do stepena koji meditantu omogućuje da sledi neprestani tok raznovrsnih mentalnih i telesnih utisaka i aktivnosti tokom jednog dužeg perioda i bez prekidanja pažnje, odnosno bez neuočenog prekidanja.

”Neprekinutom sabranošću” smatra se kada meditanta ne povuku zalutale misli, odnosno kada su prekidi pažnje uočeni odmah čim se dogode ili neposredno iza toga. I ovako blaži kriterijumi „opšte sabranosti” pokazaće se kao sasvim dovoljni za početnika.

2. Glavno vežbanje sa odabranim objektima. Pošto smo pažljivo motrili različite uobičajene jutarnje poslove, sedamo na mesto za meditaciju, svesni prethodno namere da sednemo, pojedinih faza pokreta, a onda „dodirivanja” i „sedanja”. Sada pažnju okrećemo ka izdizanju i spuštanje trbuha kao posledici procesa disanja. Pažnja je usmerena na blagi osećaj pritiska izazvanog tim pokretom, a ne toliko na vizuelno posmatranje. Ovo čini primarni objekat (mūl’ ārammaṇa) sabranosti tokom vežbanja koje je ovde opisano. Njega je u vežbanje uključio U Sobhana Mahāthera (Mahāsi Sajado), pošto se pokazao kao vrlo efikasan.

Dobro zapamtite da ne treba da mislimo o pokretima stomaka, već da samo registrujemo taj fizički proces, svesni ritmičkog podizanja i spuštanja u svim njegovim fazama. Treba pokušati da se ta svesnost održi bez prekida ili bez neuočenog prekida što je moguće duže, ali bez naprezanja. Uvid kojem ovaj metod teži pojaviće se u umu spontano, kao prirodan rezultat ili zreo plod stalno rastuće sabranosti. Učitelj meditacije kaže: „Znanje će se pojaviti samo po sebi” (ñāṇam sayam eva uppađđissati). Ono će se pojavljivati u meri u kojoj, putem izoštrene svesnosti, osobine procesa koji se posmatra bivaju uočene tamo gde su dotle bile neprimećene. Uvid koji na taj način nastane doneće sa sobom samopouzdanje, potkrepljeno sopstvenim direktnim iskustvom.

Mada su pokreti stomaka izazvani disanjem, pažnja koja je usmerena na njih ne sme se smatrati podvrstom „sabranosti na dah” (ānāpānasati). U ovde opisanom vežbanju objekat sabranosti nije disanje, već upravo izdizanje i spuštanje stomaka, kako se ono oseća na osnovu blagog pritiska.

Kod početnika pokretanje stomaka nije uvek jasno uočljivo u prvo vreme ili je to samo za kratko. To nije ništa neuobičajeno i poboljšanje će doći nakon marljivog vežbanja. Kao pomoć pri uočavanju pokreta stomaka na duži period treba zauzeti ležeći položaj. U tom položaju pokreti će biti uočljiviji. Takođe je moguće staviti dlan na stomak, kako bi se u prvo vreme pokreti pratili na taj način. To će biti lakše čak i kada se potom ruka ukloni. Ukoliko to smatrate potrebnim, vežbanje je moguće nastaviti u ležećem položaju, s tim da se treba čuvati pospanosti i tromosti. Međutim, uvek treba između ovih pokušaja probati i sedeći položaj.

Kad god svesnost pokreta stomaka iščezne ili postane manje izoštrena, ne treba se naprezati da bismo je „uhvatili”, već pažnju okrenuti ka dodirivanju i sedenju. To je moguće učiniti na sledeći način. Od niza mesta kontakta tela s apodlogom ili bolje opažanja dodira što se pojavljuju u prividno jednoobraznom činu sedenja – na primer, na kolenima, butinama, stražnjici, na ramenima (kontakt sa odećom) itd. – moguće je odabrati šest ili sedam. Ka njima treba okrenuti pažnju od jednog do drugog, putujući tom propisanom maršrutom, završavajući svesnošću čitavog sedećeg položaja i počinjući ponovo istom serijom: dodirivanje – dodirivanje – dodirivanje – sedenje; dodirivanje – dodirivanje – dodirivanje – sedenje. Na jednom opažaju se treba zadržati tek toliko da ga mentalno registrujemo. Treba imati na umu da je objekat sabranosti ovde opažaj, a ne mesta kontakta sama po sebi, niti reči „dodirivanje – sedenje”. S vremena na vreme možemo promeniti izbor mesta dodira.

Ova svesnost „dodirivanja – sedenja” je zapravo „zamena” za svesnost pokreta stomaka i jedan od pomoćnih načina u odnosu na glavno vežbanje. Međutim, ona ima i sama po sebi vrednost za postizanje rezultata na planu uvida.

Ako posmatrajući „dodirivanje – sedenje” opazimo da su pokreti stomaka opet postali uočljivi, treba im se vratiti i nastaviti sa tim primarnim objektom što je duže moguće.

Ukoliko osetimo umor ili od dugog sedenja noge počnu da trnu i pojavi se bol, treba biti svestan tih osećaja i zapažaja. Tu svesnost treba održavati sve dotle dok su ti osećaji dovoljno snažni da na sebe privlače pažnju i ometaju meditaciju. Bol može nestati zahvaljujući samom zapažanju, smirenom i postojanom, to jest zahvaljujući goloj pažnji, što će omogućiti vraćanje na glavni objekat. Kod svesnosti ometajućih opažaja ostajemo pri golom konstatovanju njihovog prisustva, bez „gajenja” tih osećanja i njihovog snaženja onim što se dodaje golim činjenicama, dakle bez mentalnog stava povezivanja tih utisaka sa sobom, izražene osetljivosti, nestrpljivosti, samosažaljenja, ogorčenja itd.

Međutim, ako ti neprijatni opažaji ili umor potraju i remete vežbanje, treba promeniti položaj (registrujući pri tome prvo nameru, a potom i samo premeštanje) i pribeći sabranom hodanju tamo-amo. Pri tome treba biti svestan svake pojedinačne faze svakog koraka. Šestodelna podela ovih faza onako kako je data u komentaru Govora biće suviše komplikovana za početnika. Dovoljno je uočiti (A) tri ili (B) dve faze. Da bismo ih uskladili sa dvosložnim ritmom izgovaranja u sebi, predlažem za njih sledeće nazive: A – 1. dižem, 2. guram, 3. spuštam; B – 1. dižem, 2. spuštam (stopalo). Kad želimo da brže hodamo, koristimo dvodelnu podelu. Inače, preporučljivija je trodelna, jer omogućuje veći kontinuitet sabranosti, bez praznina.

Ovakvo pažljivo hodanje se, naročito za neke vrste meditanata, izrazito preporučuje kao metod koncentracije i kao izvor uvida. Zato se ono može praktikovati i zasebno, a ne kao „promena položaja” da bi se otklonio zamor. U Budinim govorima često nailazimo na sledeće reči: „Tokom dana i prve i treće trećine noći pročišćuje on svoj um od ometajućih misli, dok hoda tamo-amo ili sedi”.

Ako hodanje uzmemo kao posebnu vežbu, poželjno je za to obezbediti dovoljno prostora, u kući (hodnik ili dve međusobno povezane sobe) ili napolju, pošto suviše često okretanje može poremetiti kontinuitet sabranosti. Trebalo bi hodati prilično dugo, sve dok zaista ne osetimo umor.

Tokom celodnevnog vežbanja trebalo bi jasno zapažati zalutale misli, „preskakanje” usled rastresenosti koraka pri hodanju, faza pokreta trbušnog zida ili delova neke druge aktivnosti. Pažnju bi trebalo posvetiti i tome uočavamo li prekide u pažnji odmah pošto se dogode ili smo, i koliko dugo, odvučeni mislima i ostalim pre no što se vratimo prvobitnom predmetu meditacije. Te bi prekide trebalo što pre uočiti i odmah se vraćati prvobitnom objektu. Ujedno, ovo može poslužiti kao merilo porasta naše budnosti. Učestalost ovih prekida će se prirodno smanjivati u skladu sa poboljšanjem koncentracije i mentalne smirenosti kao rezultatom vežbanja. Sve veća sposobnost da odmah budemo svesni prekida pažnje biće velika pomoć u jačanju samokontrole i obuzdavanju mentalnih nečistoća (kilesa) čim se pojave. Važnost ovoga za napredovanje Putem i mentalni razvoj uopšte očigledna je.

Ne treba da dozvolimo da budemo iznervirani, deprimirani ili obeshrabreni pojavom ometajućih ili nepoželjnih misli, već da jednostavno te uznemirujuće misli uzmemo kao (privremene) objekte sabranosti, uključujući ih na taj način u vežbanje (putem kontemplacije sadržaja uma). Ukoliko bi se iznerviranost zbog nefokusiranosti uma javila i potrajala, sa njom treba postupiti na isti način. To znači, uzeti je kao priliku za kontemplaciju objekata uma: za posmatranje prepreka koje se zovu odbojnost, nespokojstvo i zabrinutost. U takvom kontekstu učitelj meditacije kaže: „Pošto je u svakodnevnom životu neizbežno mnoštvo objekata ka kojima usmeravamo misli, a pri tome se takve mentalne nečistoće kao što su požuda, odbojnost itd. nužno javljaju u neoslobođenim umovima, vrlo je važno otvoreno se suočiti sa takvim raznorodnim mislima i nečistoćama i naučiti kako sa njima da se nosimo. To je, na svoj način, podjednako važno koliko i postizanje jednog višeg nivoa koncentracije. Zato bavljenje takvim prekidima u redovnom vežbanju ni u kom slučaju ne treba da smatramo ‘izgubljenim vremenom‘.”

Isti metod trebalo bi primeniti na ometajuće uticaje koji dolaze spolja. Ukoliko je, na primer, suviše bučno, trebalo bi tu buku kratko registrovati kao „zvuk”. Ako odmah zatim sledi nezadovoljstvo zbog ometanja, i njega bi trebalo registrovati kao „um ispunjen ljutnjom”. Posle toga, trebalo bi se vratiti prekinutoj meditaciji No, ako ne uspemo odmah da tako uradimo, isti postupak bi trebalo ponoviti. Ako je zvuk jak i traje, a ometa nas da se vratimo objektu meditacije, možemo ga, dok ne prestane, uzeti kao objekat sabranosti, naime kao jednu od šest osnova čula, unutar okvira kontemplacije objekata uma: „On razume uvo i zvuk… i razume okov (ljutnju) koji nastaje u vezi sa to dvoje…” U smenjivanju zvukova možemo posmatrati njihov „nastanak i nestanak”. Tokom te naizmeničnosti postaće nam jasni njihov nastanak i prestanak, kao i njihova uslovljena priroda.

Na taj način sve što ometa meditaciju može se pretvoriti u korisne objekte vežbanja. Dakle, ono što se čini štetnim može se pretvoriti u prijatelja i učitelja.

Pa ipak, kada se um smiri ili spoljašnje smetnje nestanu, moramo se vratiti prvom objektu meditacije, pošto će postojana okrenutost njemu doprineti bržem napredovanju.

Tri do četiri sata kontinuirane sabranosti, bez neuočenog prekida tokom dana, smatra se minimumom za početnika koji se posvetio ozbiljnom vežbanju. Ovo naravno ne znači da su tri do četiri sata dovoljna za celodnevno vežbanje. Ukoliko smo „izgubili nit” sabranosti, pre ili posle ovog minimalnog perioda, trebalo bi ga se ponovo prihvatiti i nastaviti vežbanje održavanja koncentracije što je moguće duže.

Miran, postojan napor, bez mnogo obaziranja na telesne neugodnosti najtoplije se preporučuje, naročito tokom strožijeg režima vežbanja. Često ćemo, pošto smo savladali prvu pojavu umora, posle toga otkriti nove izvore energije, odnosno „drugi vetar”. Sa druge strane, ne valja ići u ekstreme i treba sebi dopustiti odmor kad napor počne da se pokazuje besplodnim. Ovi periodi odmora bi takođe trebalo da predstavljaju deo vežbanja (sa manje intenzivnim fokusiranjem) ukoliko i tokom njih održavamo sabranost. Što je prirodniji i opušteniji naš tok sabranosti dok sledi neprekidno pojavljivanje i nestajanje odabranog ili raznorodnih objekata, to će manje umora ona izazivati.

U trenutku kada budnost raste moguće je obratiti posebnu pažnju na misli ili osećaj zadovoljstva ili nezadovoljstva, čak i kada je sve to teško uočljivo. Jer to je klica jačih oblika privlačenja, odnosno odbojnosti i osećaja ponosa ili inferiornosti, ushićenja ili potištenosti. Zato je vrlo važno upoznati se sa takvim mislima i osećanjima, uočiti ih i zaustaviti ih još u ranoj fazi razvoja. Takođe bi trebalo izbegavati besplodne misli o prošlosti ili budućnosti, pošto je satipaṭṭhāna okrenuta samo sadašnjosti.

Primarni i sekundarni objekti o kojima je ovde reč (pokreti stomačnog zida, dodirivanje-sedenje, hodanje) zadržavaju se tokom čitavog vežbanja, to jest tokom vežbanja u užem smislu, a i kasnije, bez dodavanja bilo kakvih novih pomoćnih sredstava. Ukoliko se istrajno praktikuju, ove jednostavne vežbe su u stanju da nas postupno dovedu do najviših rezultata. Glavni akcenat ostaje na primarnom objektu, a to su pokretima trbušnog zida.

Ostale napomene

Zbog važnosti, ovde još jednom naglašavamo da su objekti sabranosti ovde telesni i mentalni procesi kao takvi, i to u trenutku dok se odigravaju. Tokom vežbanja ne bi trebalo da zalutamo na stranputicu diskurzivnog mišljenja ili osećanja o tim procesima. Ukoliko se takve misli ili osećanja jave, sa njima treba postupiti onako kako je ovde preporučeno, a potom se vratiti prvobitnom objektu sabranosti.

Ipak, ovde treba napraviti malu ogradu. Pri određenom napretku u vežbanju može se dogoditi da meditantov um bude iznenada preplavljen brzim smenjivanjem misli koje za njega upečatljivo osvetljavaju određene delove Dhamme ili izreke Učitelja. Mogu se javiti snažne emocije: sreća i ushićenje, duboko poverenje i divljenje prema Budi itd. Ova će iskustva biti velika intelektualna i emocionalna satisfakcija (koju bi trebalo i posmatrati kao takvu, barem retrospektivno). U takvim trenucima meditant će sam za sebe odlučivati koliko je za njega korisno da ostavi prostora za takve misli i osećanja. Mada mogu imati veliku vrednost za njegovo opšte napredovanje, i svakako ih ne bi trebalo silom potiskivati, meditant treba da zna da je sve to ipak samo usputni rezultat vežbanja kojem se posvetio. Pošto su se talasi takvih misli smirili, trebalo bi da se vrati primarnom i sekundarnim objektima i uz njihovu pomoć nastavi ka višim postignućima na planu uvida.

Kao što je već ranije primećeno, glavne vežbe bi trebalo praktikovati zbog njih samih, kao sredstva jačanja sabranosti i koncentracije. Pre svega, treba se pobliže upoznati sa procesima koji leže u osnovi tih vežbi i ne insistirati na „brzim rezultatima” koji nemaju veze sa rastom sabranosti. I drugi rezultati na planu uvida vremenom će se pojaviti. Bilo kakav prerani intelektualni napor u cilju njihovog postizanja samo će remetiti mir i ujedinjenost uma potrebne za uspešnu usredsređenost na primarni i sekundarne objekte. Zato je poželjno na početku vežbanja za izvesno vreme odbaciti bilo kakva razmišljanja o rezultatima na nivou uvida, koje je ovde bilo potrebno uključiti, ali se ne daju u usmenom uputstvu.

Slična je situacija sa praktikovanjem opšte (celodnevne) sabranosti, izvan vremena posvećenog primarnom i sekundarnim objektima. Prva njegova svrha je da postigne visok opšti nivo svesnosti, od koje će veliku korist imati i ono što možemo nazvati „vrhunci” sabranosti (to jest glavne vežbe). Opšta sabranost um dovodi u ravnotežu i donosi njegovu veću spremnost za „odlučujući napad” koji treba preduzeti u vreme tih „vrhunaca”. Ali blagotvoran uticaj moguće je primetiti i u suprotnom smeru: rezultati postignuti u koncentraciji i uvidu tokom „vrhunca” osnažiće koncentraciju i moć prodiranja pri sabranosti i tokom onih perioda opšte svesnosti. Takođe se može dogoditi da se prvo pojave uočljiviji rezultati uvida, ne u vezi sa primarnim objektom, već nekom drugom prilikom tokom dana posvećenog vežbanju.

U pogledu međusobne potpore celodnevne sabranosti i njezine primene na glavne vežbe poželjno je da postojano vežbanje satipaṭṭhāne počne jednim brojem nedelja samo njoj posvećenih, na način kako je to ovde opisano. Kako bismo se postupno privikli na takvu strogu mentalnu disciplinu, moguće je početi sa jednim do dva dana (vikend), proširiti to na nedelju dana i taj period produžavati sve do krajnjih mogućnosti. Takvo vreme strogog vežbanja biće jak podsticaj redovnom nastavljanju vežbanja tokom svakodnevnog života.

Ukoliko živimo u takvim okolnostima da čak ni u dane strožijeg vežbanja nije moguće sasvim isključiti kontakte sa drugim osobama, moguće je u takvim trenucima svesno odložiti vežbanje i zadovoljiti se sa stavom jedne opšte sabranosti (na primer, jasno razumevanje pri govoru). Pošto smo ponovo ostali sami, trebalo bi na podjednako promišljen i svestan način da produžimo vežbanje, „baš kao što ponovo prihvatamo prtljag koji smo prethodno na trenutak odložili” (Komentar).

Međutim, u uslovima života u savremenom gradu ponekad je teško ili čak nemoguće obezbediti vreme za strogo vežbanje, čak i uz ograničenja i prilagođavanja na koja je ukazano. Zato je Učitelju meditacije postavljeno i ovakvo pitanje: „Je li moguće i u kojoj meri očekivati napredak i onda kada je vežbanje ograničeno na kraće periode predaha između svakodnevnih obaveza, a bez prethodnog perioda strožijeg vežbanja?” Odgovor je bio da su neki od Učiteljevih laičkih sledbenika vežbali na taj način, obavljajući u isto vreme svoju profesiju, i postigli su određene rezultate. Ipak, napredovanje će u meri u kojoj se odnosi na specifično budistički aspekt vežbanja, biti sporije i teže i isto tako će zavisiti od sposobnosti i pojedinačne istrajnosti. Redovno vežbanje je imperativ u takvim okolnostima, čak i ako je vreme na raspolaganju sasvim kratko. I tako ograničeno vežbanje će doneti blagotvorne rezultate u opštem razvoju uma, kao što je to istaknuto u glavnom delu ove knjige. Takođe, ovi će rezultati biti presudni i za budući napredak.

U slučaju ovakvog ograničenog vežbanja i radi njegovog produžavanja izvan vežbanja u užem smislu, program koji je ovde izložen moraće biti prilagođen konkretnim okolnostima. (1) Mesto opšte (celodnevne) sabranosti zauzeće težnja ka maksimalnom mogućem nivou sabranosti, razboristosti i obuzdanosti u toku čitavog dana, a sve to prilagođeno zahtevima profesionalnog, odnosno porodičnog života. Ipak, i tokom radnog vremena imaćemo priliku da, makar na trenutak, usmerimo pažnju na položaj tela ili disanje. Od toga će biti koristi i za sam posao koji obavljamo. (2) Svaki trenutak osamljenosti, rano ujutru i kasno uveče, trebalo bi posvetiti vežbanju sa primarnim i sekundarnim objektima. Počinjući sistematsko vežbanje, možemo nakratko i u meri u kojoj je to moguće, izostaviti druge privatne poslove bilo koje vrste (uključujući čitanje itd.), a kontakte sa drugim osobama svesti na minimum. Ovo može poslužiti kao zamena za početni period vežbanja u užem smislu.

Kada vežbamo sabranost u svojoj uobičajenoj okolini, trebalo bi da to činimo što je moguće neupadljivije, kako zbog duhovnih, tako i iz praktičnih razloga. Vežbanje sabranosti i jasnog razumevanja bi trebalo da se ispolji svojim rezultatima, a ne ponašanjem koje će drugima izgledati neobično. U skladu sa tim treba i odabrati vežbe, a one ostale ostaviti za privatan ambijent.

Mesto metodičnog vežbanja satipaṭṭhāne
unutar sistema budističke meditacije

1. Sistem budističke meditacije deli se na dva osnovna dela: (a) negovanje smirenosti (samatha-bhāvanā) i (b) negovanje uvida (vipassanā-bhāvanā).

(a) Negovanje smirenosti usmereno je ka potpunoj koncentraciji uma, dostignutoj kroz meditativna zadubljenja (đhāna). Ova zadubljenja se, u različitom stepenu, postižu sistematskim praktikovanjem bilo kojeg od 38 tradicionalnih „objekata meditacije koji vode ka smirenosti” (samatha-kammaṭṭhāna). Uz pomoć visokog stepena mentalnog jedinstva i smirenosti postignutog u tim zadubljenjima, opažanje putem pet čula privremeno prestaje, a konceptualna i diskurzivna misao, slabija na prvom stupnju zadubljenja, potpuno prestaje na narednim stupnjevima. Iz ovoga se može zaključiti da je, prema Budinom učenju, razvijanje smirenosti ili meditativnih zadubljenja nužan, ali ne i dovoljan uslov da se dostigne najviši cilj oslobođenja, koji se može postići jedino putem uvida. Zato se meditantu savetuje da, posto je prošao kroz ove nivoe zadubljenja, svoju meditaciju nastavi razvijanjem uvida.

(b) Negovanje uvida. Ovde se mentalni fenomeni, prisutni u zadubljenju i telesni procesi na kojima su ovi zasnovani, posmatraju u svetlu tri karakteristike egzistencije (videti stranu 36 i dalje). Ovaj postupak, prihvaćen u budističkoj meditaciji, služi kao zaštita od spekulativnog ili proizvoljnog interpretiranja meditativnog iskustva. Stepen koncentracije koji se može dostići, a nužan je za uspešno vežbanje uvida, naziva se susedna ili pristupna koncentracija (upaćāra-samādhi). Ovde zamišljanje i razmišljanje zadržavaju svoju punu snagu, ali se zahvaljujući postignutoj mentalnoj koncentraciji ne mogu lako skrenuti ka mnoštvo objekata, već postupno sužavaju svoj krug.

U budističkim tekstovima najčešće se opisuje kombinovano vežbanje smirenosti i uvida. Takođe srećemo, i to ne retko, metod koji se u kasnijoj terminologiji naziva vežbanje „golog uvida” (sukkha-vipassanā), to jest njegovo direktno i isključivo meditativno vežbanje, bez prethodnog dostizanja zadubljenja. Ovde opisan metod satipaṭṭhāne i uputstva za vežbanje izložena na prethodnim stranicama pripadaju takvoj kategoriji golog uvida.

Mada se termin „goli uvid” (sukkha-vipassanā) ne sreće u kanonskoj zbirci Budinih govora (Sutta piṭaka), u istoj toj zbirci nalazi se velik broj tekstova koji su ilustrativni za takav metod meditacije, odnosno sadrže instrukcije i primere kada je uvid u stvarnost bio praćen ulaskom u neki od stupnjeva probuđenja, a bez prethodnog dostizanja jednog od nivoa zadubljenja. Neki od takvih tekstova uključeni su u treći deo ove knjige (videti tekstove 52, 53).

Ostavljajući po strani karaktere koji, po svojoj prirodi, izrazito naginju ovakvom pristupu „golog uvida”, nema sumnje da je metod kojem treba dati prednost upravo onaj gde postizanje zadubljenja prethodi sistematskom vežbanju uvida. U zadubljenjima um postiže vrlo visok stepen koncentracije, pročišćenosti i smirenja i duboko ponire u podsvesne izvore intuicije. Uz takvu pripremu, vežbanje uvida, koje potom sledi, ima više šanse da donese brže i postojanije rezultate. Zato se onome ko ima dovoljno razloga da veruje kako je u stanju da relativno brzo napreduje savetuje da odabere takav „primarni objekat meditacije” (mūla-kammaṭṭhāna) koji takođe vodi i do postizanja zadubljenja, a jedan od takvih je sabranost na dah.

Ipak, moramo se suočiti sa činjenicom da su se u ovom našem grozničavom i bučnom vremenu prirodna smirenost uma, sposobnost za više stupnjeve koncentracije i nužni spoljašnji uslovi da se ova dva kvaliteta razvijaju, u velikoj meri pogoršali, ako ih uporedimo sa prošlim vremenima. Ovo ne važi samo za Zapad, već isto, mada možda u nešto blažem obliku, i za Istok, pa čak i za ne baš zanemarljiv deo budističkih monaha. Osnovni uslovi potrebni za negovanje zadubljenja su osamljenost i tišina, a danas se i jedno i drugo teško nalazi. Uz to, okolina i obrazovanje oblikovali su karakter većine, tako da će oni prirodno biti više privučeni i lakše se prilagoditi direktnom razvijanju uvida.

U takvim okolnostima, bilo bi to bezrazložno zapostavljanje puteva koji obećavaju napredak ukoliko bismo insistirali isključivo na stazi koja vodi kroz zadubljenja, umesto da iskoristimo metod koji je izričito preporučio i sam Buda: metod prilagodljiviji sadašnjoj unutrašnjoj i spoljašnjoj čovekovoj situaciji, a ipak vodi ka željenom cilju. Iskoristiti takav metod značilo bi zapravo praktičnu primenu jasnog razumevanja prikladnosti.

I dok će učestali neuspesi na putu ka smirenosti (ponekad izazvani nepovoljnim spoljašnjim uslovima) doprineti obeshrabrivanju onoga ko vežba, srazmerno brzi početni rezultati koji se mogu postići razvijanjem uvida značiće ohrabrenje i snažan podsticaj za postojan napor. Sem toga, ukoliko je pristupna koncentracija jednom postignuta putem meditativnog razvijanja uvida, znatno se povećavaju šanse da ko to želi postigne potpunu koncentraciju karakterističnu za zadubljenja.

Praktični razlozi o kojima je ovde bilo reči svakako su sa svoje strane doprineli činjenici da je satipaṭṭhāna ostavila tako snažan utisak na mnoge u današnjoj Burmi. Potpuna posvećenost primeni puta sabranosti i njegovo propagiranje ispunjeno entuzijazmom karakteristično za burmanske sledbenike, zasnovani su na uverenju proisteklom iz ličnog iskustva. Međutim, važnost koju je praktikovanje satipaṭṭhāne dobilo u Burmi i na stranicama ove knjige ne treba da bude obeshrabrenje ili omalovažavanje drugih metoda i sredstava. Satipaṭṭhāna ne bi bila direktan put kad ne bi istovremeno posedovala i sveobuhvatnost.

Metod koji je opisan u prethodnim uputstvima zasnovan je na prvoj satipaṭṭhāni, na kontemplaciji tela (kāyānupassanā). Telesni procesi ovde odabrani kao glavni objekti sabranosti služe za sistematsko razvijanje uvida tokom čitavog vežbanja, od prvih koraka početnika, do najvišeg cilja. Ostale tri kontemplacije satipaṭṭhāne (osećaj, stanje uma i mentalni sadržaji) ne obrađuju se na sistematičan način, ali im se okrećemo svaki put kada se njihovi objekti pojave, bilo na nivou primarnog i sekundarnog objekta, bilo u domenu opšte (celodnevne) sabranosti. Na taj način pokriveno je čitavo polje satipaṭṭhāne.

Kada se mentalni objekti pojavljuju u bliskoj vezi sa telesnim objektima, tada ih je lakše uočiti. Zbog njihove tananosti, ne uzimamo ih odvojeno kao objekte za sistematsko razvijanje uvida, jer su to u stanju uspešno da rade jedino meditanti koji su uspeli da postignu zadubljenja (đhāna).

Naglašavanje kontemplacije tela podstaknuto je i Budinim tvrdnjama u govorima, kao i komentarskom tradicijom. Ovako je rekao Probuđeni:

„Svako ko je, o monasi, razvio i redovno praktikuje sabranost na telo, time je stvorio izvor svih korisnih stvari koje ga vode do mudrosti”

(Kāyagatāsati sutta, MN 119).

„Ko telom nije ovladao (uz pomoć meditacije; abhāvito), taj ne može ovladali ni umom; ko je telom ovladao, ovladao je i umom”

(Mahāsaććaka sutta, MN 36).

U Putu pročišćenja (Visuddhi magga) kaže se:

„Ukoliko se, pošto se bavio telesnim procesima, okrene mentalnim procesima i oni mu se ne ukazuju sasvim jasno, meditant ne treba da prekida vežbanje, već da iznova obuhvati, razmotri, prouči i odredi telesne procese. Ukoliko nam telesno postane potpuno uočljivo, jasno i razumljivo, mentalni procesi koji za svoj objekat imaju telesni proces postaće i sami jasni.

Pošto će mentalni procesi postati potpuno jasni samo onome ko je potpuno pronikao u telesne, direktan put ka razumevanju mentalnih procesa trebalo bi da vodi preko razumevanja telesnih, nikako drugačije… Ako istrajemo u tome, vežbanje sa objektom meditacije (kammaṭṭhāna) postajaće sve savršenije i delotvornije.”

Ovde će dobro doći nekoliko reči objašnjenja u pogledu „primarnog objekta” (pokreti trbušnog zida) koje je dao U Sobhana Mahathera. Naime, može se staviti primedba da se vežbanje sa takvim objektom ne nalazi u Satipaṭṭhāna sutti, niti u drugim tekstovima. Ali isti je slučaj sa mnogim mentalnim i fizičkim procesima, koji takođe nisu spomenuti u tekstovima, a ipak pripadaju sveobuhvatnom domenu sabranosti. Međutim, naš „primarni objekat” može se dobro uklopiti u deo Govora u kojem se kaže: „svestan je i svakog… položaja tela” ili u odeljku o osnovama šest čula: „On razume telo i dodire…” Naravno da bi svi objekti dodira, kad su aktuelni i uočeni, trebalo da budu pokriveni širokom mrežom sabranosti. Jedan ugledni monah našeg vremena je dobro primetio: „Svi uslovljeni fenomeni (sankhārā), telesni ili mentalni, legitimni su objekti vežbanja uvida”.

Način na koji to vežbanje treba započeti, zajedno sa duhom u kojem ga je ponudio Učitelj meditacije, precizno je izrazio jedan laički sledbenik u Burmi. „Ovo vežbanje nije ‘izumeo’ Učitelj meditacije, ono nije nasumce ‘izmišljeno’. Ono je pre takvo da telesni proces koji je u pitanju ne može da izmakne našoj pažnji”. Pošto se uverio u veliku korist pažnje, on ju je razvijao i preporučivao drugima. Ona nema „mističko značenje”, već je jednostavna i trezvena činjenica naše telesne egzistencije poput mnogo čega drugog. Ali, strpljivom primenom, možemo da otkrijemo ono što ona ima da nam kaže i pružimo joj šansu da upali plamen prodornog uvida.

Ovakvo vežbanje ima mnogo sasvim određenih prednosti, u koje se uveravamo tokom samog vežbanja: (1) Pokreti trbušnog zida su jedan automatski proces i stalno su prisutni; njih nije potrebno namerno činiti i time su pogodni za nepristrasno i postojano posmatranje, (2) pošto se radi o pokretu, to pruža priliku za istrajno posmatranje koje vodi ka uvidu, na primer, neprestanog narastanja i opadanja, „rađanja i smrti”, tog procesa. Po ove dve prednosti vežbanje je srodno sa „sabranošću na dah”; zapravo, to su čini se jedina dva telesna procesa koji poseduju ovakve karakteristike i, u isto vreme, prikladni su objekti za meditativno posmatranje (za razliku, na primer, od otkucaja srca). Treća prednost svojstvena pokretanju trbušnog zida je da je ono uvek podjednako „grubo”, što je izrazita prednost u slučaju posmatranja koje vodi ka uvidu. U isto vreme, disanje na višim nivoima meditativnog vežbanja često postaje sve suptilnije i teško uočljivo. Za onoga ko je praktikovao meditaciju uvida ili razume njezine ciljeva ove tri prednosti koje ima svesnost pokreta trbušnog zida trebalo bi da budu sasvim dovoljne da ga uvere kako je ona izuzetno prikladna za svrhu kojoj je namenjena.


Beleške

[1] Sajado je burmanska reč i koristi se za učtivo obraćanje starijim ili učenim budističkim monasima, a znači „veliki učitelj”. [Natrag]

[2] Vidi str. 76. [Natrag]

[3] Videti Ñāṇaponika Thera: Threefold Refuge, BPS, Kandy (http://www.bps.lk/olib/wh/wh076-p.html). [Natrag]