Theravāda budističko društvo

Put sabranosti

Suština budističke meditacije

Ñāṇaponika Thera


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


PUT SABRANOSTI

Značenje, metodi i svrha

Poruka pomoći

U ovo naše vreme, posle dva svetska rata, izgleda kao da istorija ponavlja svoje lekcije čovečanstvu glasom razgovetnijim no ikada, jer nemir i patnja koji su, avaj, opšti ekvivalent političkoj istoriji pogađaju sve veći deo čovečanstva, direktno ili indirektno, Pa ipak se čini da se te lekcije ne shvataju ništa ozbiljnije nego pre. Razumnom umu teže i bolnije od svih pojedinačnih slučajeva patnje tokom nedavne istorije čini se nepromišljeno i tragično ponavljanje istih grešaka, što čovečanstvo nagoni da se priprema za nov pir tog mahnitog ludila zvanog rat. Isti stari mehanizam ponovo deluje: međudejstvo pohlepe i straha. Žeđ za moći ili želja da se dominira su ograničeni strahom – strahom od sredstava razaranja koje je sam čovek izumeo. Međutim, strah nije pouzdana kočnica čovekovim impulsima i on stalno truje sve oko sebe, stvarajući osećaj frustriranosti, koji će ponovo raspiriti plamen mržnje. No, ljudi su još uvek zaokupljeni jedino simptomima svoje bolesti, slepi za njezin uzrok, koji ne čine ništa drugo do tri korena svakovrsnog zla (akusala-mūla), a na njih je ukazao Buda: pohlepa, mržnja i obmanutost.

Tako ovom našem bolesnom i zaista mahnitom svetu dolazi jedno drevno učenje o večnoj mudrosti i potpunom sagledavanju stvari, Budina Dhamma, učenje Probuđenoga, sa svojom porukom i moći isceljenja. Ono dolazi sa iskrenim i milosrdnim, ali tihim i nenametljivim pitanjem hoće li, ovoga puta, ljudi biti spremni da prihvate ruku pomoći koju je Probuđeni svojim besmrtnim učenjem pružio čovečanstvu obuzetom patnjom. Ili će svet čekati novu kataklizmu, čija posledica ovoga puta može biti čovekovo konačno uništenje, materijalno i duhovno?

Narodi sveta kao da i nesvesno pretpostavljaju kako su njihove rezerve snage nepresušne. Nasuprot takvom neopravdanom uverenju stoji opšti zakon prolaznosti, činjenica da se sve neminovno menja, koju je Buda sa toliko snage istakao. Taj zakon prolaznosti podrazumeva činjenicu, koju nam pokazuju i istorija i svakodnevno iskustvo, da spoljne okolnosti za materijalnu i duhovnu obnovu, kao i životna sila i unutrašnja spremnost koja je za to potrebna, nikada nisu bezgranični, kako u pogledu pojedinaca, tako i čitavih naroda. Koliko je mnogo imperija, po moći ravnih sadašnjim, netragom nestalo i koliko je ljudi, uprkos kajanju i „najboljim namerama”, bilo suočeno sa jednim neopozivim „Prekasno!” Nikada nismo sigurni da nam možda upravo ovaj trenutak ili ova situacija pružaju šansu po poslednji put. Nikada ne znamo neće li snaga što je osećamo kako pulsira u našim venama biti poslednja šansa da izađemo iz začaranog kruga. Zato je baš ovaj trenutak najdragoceniji. „Ne daj da ti izmakne!” upozorava Buda.

Budina poruka dolazi svetu kao efikasna pomoć u današnjim nesrećama i problemima i radikalan je lek za uvek prisutnu boljku. U umovima Zapadnjaka se može javiti sumnja o tome na koji im način u njihovim sadašnjim problemima može pomoći učenje poniklo na dalekom i nama stranom Istoku. Drugi, čak i na Istoku, mogu se pitati kako reči izgovorene pre 2500 godina mogu imati značaj za naš „moderni svet”, sem vrlo uopšteno. Oni koji se dvoume oko prostorne udaljenosti (podrazumevajući time, zapravo, razliku u rasi), trebalo bi da se upitaju je li Benares današnjem stanovniku Londona išta više stran od Nazareta, odakle je poteklo učenje koje je upravo tom istom stanovniku postalo blizak i važan deo života i mišljenja. Isto tako bi trebalo da priznaju da matematički zakoni otkriveni još davno u dalekoj Grčkoj nisu izgubili svoju važnost ni danas, u Britaniji ili drugde. No, posebno bi takvi kritički nastrojeni duhovi trebalo da razmotre brojne osnovne životne činjenice koje su zajedničke čitavom čovečanstvu. Buda pre svega o njima govori. Oni koji iznose primedbu o udaljenosti u vremenu verovatno će se prisetiti mnogih mudrih izreka davno umrlih svetaca i pesnika, koje tako duboko i skladno odjekuju u našim srcima da osećamo veoma živ i blizak kontakt sa tim velikanima. Takvo iskustvo je u suprotnosti sa „sveprisutnim” neobaveznim naklapanjima u društvu, u novinama ili na radiju, koja upoređena sa drevnim glasovima mudrosti i lepote kao da potiču sa mentalnog nivoa čoveka kamenog doba uhvaćenog u moderne zamke. Prava mudrost je uvek savremena i uvek bliska otvorenom umu, koji je teškom mukom dosegao svoje visine i time zaslužio šansu da je sasluša.

Učenje o umu, suština Budine poruke

Kao vrhunac čovekove misli, Budino učenje se ne bavi nečim stranim, dalekim ili zastarelim, već onim što je zajedničko čitavom čovečanstvu, onim što je uvek aktuelno i nama bliže od sopstvenih ruku i nogu – čovekovim umom.

U Budinom učenju um je polazna tačka, središte i, takođe, kao oslobođeni i pročišćeni um sveca, vrhunac.

Značajno je i vredno ukazati da Biblija započinje rečima: „U početku stvori Bog nebo i zemlju…”, dok Dhammapada, jedan od najlepših i najpopularnijih budističkih tekstova, započinje rečima: „Um je izvor svih stvari, um im prethodi, um ih stvara”. Ove važne reči su miran i nerivalski, ali neopoziv Budin odgovor takvoj biblijskoj veri. Tu se granaju putevi ove dve religije: jedan vodi daleko u imaginarno Iza, drugi vodi domu, pravo u samo čovekove srce.

Um nam je najbliži, jer samo kroz um smo svesni takozvanog spoljašnjeg sveta, uključujući i sopstveno telo. „Ako razumemo um, razumeli smo sve”, kaže se u jednom tekstu mahāyāna budizma (Ratnamegha sūtra).

Um je izvor svega dobrog i lošeg što se rađa u nama i što nas pogađa spolja. Ovo je izneto upravo u prva dva stiha Dhammapade i, između mnogih drugih primera, u sledećim Budinim rečima:

„Sve što je rđavo, povezano sa rđavim, što pripada rđavome – sve potiče iz uma.
Sve što je dobro, povezano sa dobrim, što pripada dobrom – sve potiče iz uma.”

Anguttara nikāya I

Otuda, ono odlučujuće okretanje od kobnih puteva, okretanje koje može spasiti svet u ovo današnje doba krize, nužno mora biti okretanje ka unutra, ka putevima svoga uma. Samo kroz promenu iznutra može se doći do promene spolja. Čak i kada to ide sasvim polako, ipak nikada cilj neće biti promašen. Ukoliko postoji jak i stabilan centar unutar našeg uma, svaka zbrka na periferiji će postepeno biti smirena i periferne sile će se spontano grupisati oko fokusne tačke, baštineći od njene jasnoće i snage. Red ili zbrka u ljudskom društvu proističu i odgovaraju redu ili zbrci u ljudskom umu. To ne znači da će čovečanstvo koje pati morati da čeka zoru zlatnog doba „kada će svi ljudi biti dobri”. Iskustvo i istorija nas uče da je često veoma mali broj zaista plemenitih pojedinaca posedovao odlučnost i uvid neophodan za formiranje „fokusnih tačaka dobra”, oko kojih će se okupiti oni koji nemaju hrabrost da vode, ali su spremni da slede. Međutim, kao što pokazuje istorija, istu, čak i veću privlačnost mogu imati snage zla. No, uteha je u ovom ne baš utešnom svetu da ne samo zlo, već i dobro može imati posebnu privlačnu snagu, koja će se svakako ispoljiti, samo ako imamo hrabrosti da je saslušamo.

„Naš um je taj koji treba učvrstiti korenima dobra; naš um je taj koji treba natopiti kišom istine;
naš um je taj koji treba očistiti od svih smetnji; naš um je taj koji treba osnažiti odlučnošću.”

Gandavyūha sūtra

Otuda se Budina poruka sastoji u pomoći koju pruža umu. Niko sem njega, Probuđenog, nije ponudio pomoć te vrste na tako savršen, dubok i efikasan način. Ovo je izneto sa svim dužnim poštovanjem velikih praktičnih i teoretskih rezultata moderne analitičke psihologije, koja je kod mnogih svojih predstavnika, a naročito u velikoj ličnosti K.G. Junga, načinila definitivan zaokret ka shvatanju važnosti religioznog elementa i ka prihvatanju mudrosti Istoka. Današnja psihologija može dosta preuzeti, u pogledu niza praktičnih i teorijskih detalja, od Budinog učenja o umu; ona ga može prevesti u razne pojmove savremenog doba i tako potpomoći svoju praksu i teoriju u odnosu na određene individualne i društvene probleme našeg vremena. Ali, osnove Budinog učenja o umu zadržale su svoju punu vrednost i snagu; one su ostale neokrznute bilo kakvom promenom, vremenom ili naučnom teorijom. Razlog za to je što se osnovna situacija čovekove egzistencije ponavlja do u beskraj, [1] i osnovne činjenice čovekovog fizičkog i mentalnog sklopa ostaće nepromenjene još jako dugo. Ova dva relativno stabilna faktora – opšta istovetnost ljudskih života i podudarnost fizičke i mentalne konstitucije ljudi – moraju činiti polaznu tačku svake nauke o čovekovom umu i svakog pokušaja da se on na pravi način usmeri. Budino učenje o umu zasnovano je na izuzetno jasnom sagledavanju ova dva faktora i to mu je podarilo „vanvremenost”, tj. neokrnjenu „savremenost” i vrednost.

Budina poruka, kao učenje o umu, uči nas sledećim trima stvarima:

  • upoznati um – koji nam je tako blizak, a ipak tako nepoznat;
  • oblikovati um – koji je tako neukrotiv i tvrdoglav, a opet može biti tako krotak;
  • osloboditi um – koji je stalno sputan, a opet može zadobiti slobodu ovde i sada.

Ono što se može nazvati teorijskim vidom Budinog učenja o umu odnosilo bi se na prvi od ova tri stava i njime ćemo se pozabaviti samo onoliko koliko je to potrebno za prevashodno praktičnu svrhu ovih stranica.

Ispravna sabranost, suština Budinog učenja o umu

Sve implikacije Budine isceljujuće poruke, kao i srž njegovog učenja o umu, sadržani su u savetu: „Budi sabran!”, koji prožima veliku Budinu propoved o temeljima sabranosti (Satipaṭṭhāna sutta). Ova opomena, naravno, zahteva dodatno razjašnjenje za pitanja koja se potom javljaju: „Biti sabran na šta?” i „Kako postići sabranost?” Odgovor je dat u samom govoru, u njegovom drevnom komentaru i u sažetom objašnjenju koje im sledi.

Ako smo prethodno govorili da je učenje o umu polazna tačka Budine poruke, sada možemo dodati da ispravna sabranost zauzima sasvim isto mesto u Budinom učenju o umu.

Otuda je sabranost:

– nepogrešiv ključ za upoznavanje uma i zato je polazna tačka;

– nepogrešiv ključ za oblikovanje uma i zato je fokusna tačka;

– uzvišena manifestacija dostignutog oslobođenja uma i zato je kulminativna tačka. Zato je „temelje sabranosti” (satipaṭṭhāna) Buda ispravno nazvao „direktnim putem” (ekayano maggo).

Šta je sabranost?

Sabranost, mada toliko hvaljena i sposobna da donese tako velika postignuća, nije nikakvo „mistično” stanje izvan znanja i domašaja prosečnog čoveka. Naprotiv, ona je nešto sasvim jednostavno i obično, nama veoma blisko. U svojoj elementarnoj manifestaciji, poznatoj pod imenom „pažnja”, ona je jedna od osnovnih funkcija svesti, bez koje ne bi moglo biti opažanja bilo kojeg objekta. Ako objekat čula emituje dovoljno jak nadražaj, javlja se pažnja u svom temeljnom obliku, kao jedno početno „uočavanje” objekta i okretanje ka njemu. [2] Zahvaljujući ovome se svest probija kroz tamni tok podsvesti (što se prema abhidhammi – budističkoj psihologiji – događa nebrojeno puta u svakoj sekundi tokom budnog stanja). Ovaj pokret klijajuće svesti ili početne pažnje još je prilično primitivan proces, ali ima odlučujuću važnost, pošto je to prvo pojavljivanje svesti iz njezinog podsvesnog jezgra.

Prirodno je da se u ovoj prvoj fazi percepcije dobija samo uopštena i nerazgovetna slika objekta. Ukoliko postoji bilo kakvo interesovanje za objekat ili ako je njegov uticaj na čula dovoljno snažan, tada će na detalje biti usmerena podrobnija pažnja. Tako će se pažnja zadržati ne samo na različitim karakteristikama objekta, već i na njegovom odnosu prema posmatraču. To će omogućiti umu da poredi sadašnje opažanje sa sličnim iz prošlosti i, na taj način, biće moguća koordinacija iskustava. Ovaj stupanj označava veoma važan korak u mentalnom razvoju, a u psihologiji se naziva „asocijativno mišljenje”. Ovo nam takođe pokazuje blisku i stalnu vezu između funkcija sećanja i pažnje (ili sabranosti) i sada je jasno zašto su na pāli jeziku obe te mentalne funkcije izražene jednom rečju sati. [3] Bez sećanja, pažnja usmerena na jedan objekat dobavljala bi samo izolovane činjenice, kao što je slučaj sa većinom opažaja kod životinja.

Sledeći korak u evolucionom razvoju načinjen je zahvaljujući asocijativnom mišljenju, a to je uopštavanje iskustva, tj. sposobnost apstraktnog mišljenja. Za potrebe ovog izlaganja uključujemo ga u drugi stupanj kognicije, pošto on zavisi od razvoja pažnje. Nalazimo četiri karakteristike ovog drugog stupnja: pojavljuje se detalj, odnos prema posmatraču (subjektivnost), zatim asocijativno i apstraktno mišljenje.

Danas se daleko najveći deo čovekovog mentalnog života odigrava na nivou ove druge faze. Ona pokriva veoma široko područje: od svakog pažljivijeg posmatranja svakodnevnih činjenica i obavljanja nekog posla, pa do istraživačkog rada naučnika i suptilnih promišljanja filozofa. Ovde je opažanje svakako detaljnije i sveobuhvatnije, ali nije nužno i pouzdanije. Još uvek je manje-više iskrivljeno pogrešnim asocijacijama i drugim uticajima – emocionalnim i intelektualnim predrasudama, željama i, prvenstveno, glavnim uzrokom čitave obmanutosti, svesnom ili nesvesnom pretpostavkom o trajnoj suštini stvari i o postojanju ega ili duše u živim bićima. Pod uticajem svih ovih faktora pouzdanost čak i najopštijih zapažanja i sudova može biti ozbiljno ugrožena. Na ovom drugom stupnju će se zaustaviti daleko najveći broj onih kojima nedostaje vođstvo Budine Dhamme, kao i onih koji njezina uputstva ne primenjuju na sistematsko vežbanje sopstvenog uma.

Sledećim korakom u postupnom razvijanju pažnje ulazimo u sam domen ispravne sabranosti ili ispravne svesnosti (samma sati). Ona se naziva ispravnom jer oslobađa um obmanjujućih uticaja, jer je osnova i suština ispravnog razumevanja, jer nas uči da pravu stvar učinimo na pravi način i jer služi osnovnom cilju na koji je ukazao Buda: iskorenjivanju patnje.

Objekti opažanja i mišljenja, kako ih predstavlja ispravna sabranost, prošli su kroz filter pažljive, nepristrasne analize i otud su pogodan materijal za sve ostale mentalne funkcije, kao što su teorijsko prosuđivanje, praktične i moralne odluke itd., a svakako da će ovakva neiskrivljena percepcija stvarnosti biti čvrsta podloga za pravu budističku meditaciju, tj. za sagledavanje svih fenomena kao prolaznih, podložnih patnji i bez suštine, duše ili ega.

Da ne bude zabune, visok nivo mentalne jasnoće kakav predstavlja ispravna sabranost biće za nenaviknut um sve drugo samo ne „blizak” i „lako dostupan”. U najboljem slučaju, neizvežban um će joj se tek povremeno približiti. Ali prateći put na koji ukazuje metod satipaṭṭhāne, ispravna sabranost može prerasti u nešto sasvim blisko i lako dostupno, jer, kao što smo ranije pokazali, ona svoje korene ima u sasvim običnim i elementarnim funkcijama uma.

Ispravna sabranost obavlja iste funkcije kao i dva niža stupnja razvoja, mada ona to čini na višem nivou. Funkcije koje su im svima zajedničke su: stvaranje znatno veće jasnoće i intenziteta svesti i pružanje slike stvarnosti koja je u velikoj meri očišćena od bilo kakvih krivotvorenja.

Ovde smo dali kratak pregled evolucije mentalnih procesa onako kako se ispoljavaju na određenim stupnjevima i u pogledu kvalitativne razlike u percepciji: od nesvesnog do svesnog; od prve najmutnije svesti o objektu do otkrivanja njegovih uzročnih i drugih veza; od još uvek nepotpune, neprikladne ili predrasudama opterećene kognicije do jasnog i neiskrivljenog predstavljanja uz pomoć ispravne sabranosti. Videli smo kako se na svim tim stupnjevima povećava intenzitet i kvalitet pažnje ili sabranosti, što omogućuje prelazak na sledeći, viši stupanj. Ukoliko čovekov um želi lek za sadašnje boljke i nastoji da sigurno pođe putem daljeg evolucionog napretka, moraće da krene još jednom iz početka kroz kraljevski prolaz sabranosti.

Put ka razvijanju svesti

Drugi stupanj razvoja – obimnije, ali još uvek varljivo znanje o svetu objekata – već je siguran posed čovekove svesti. On sada omogućuje rast samo u širinu, to jest dodavanje novih činjenica i detalja i njihovo iskorišćavanje za materijalne ciljeve. Zahvaljujući rastu znanja o detaljima, superspecijalizacija je sa svim svojim dobrim i lošim efektima u modernoj civilizaciji veoma daleko odmakla. Biološke konsekvence jednostranog razvoja su dobro poznate: degeneracija i na kraju eliminacija vrste, kao što se dogodilo sa preistorijskim džinovskim gušterima, sa njihovim ogromnim telima i malim mozgom. Današnja opasnost je, međutim, preteran razvoj aktivnosti jedne polovine mozga, isključivo u materijalne svrhe, a u službi žeđi za čulnim zadovoljstvima i žudnje za moći. Opšta opasnost je da čovečanstvo jednoga dana bude uništeno upravo tvorevinama sopstvenog hipertrofiranoga uma, svojim pronalascima za ubijanje tela i „zabavama” za ubijanje uma. Sudbina čovečanstva bi lako mogla biti ponavljanje kolapsa tehničkog čuda kakvo je bila Vavilonska kula, pri čemu se njezini graditelji ne razumeju, već se bore međusobno. Lek koji može sprečiti srljanje u katastrofu je Budin srednji put. On je večni čuvar koji će, ako ga saslušamo, zaštititi čovečanstvo od ekstrema, mentalnih, duhovnih i društvenih.

Da ponovimo: ako čovečanstvo nastavi da se kreće samo na planu drugog stupnja, čeka ga stagnacija, ako ne i katastrofa. Samo nov napredak u mentalnoj jasnoći, tj. u kvalitetu pažnje ili sabranosti, može ponovo uneti svežinu i progres u strukturu savremene svesti. Taj napredak moguće je učiniti idući putem sabranosti koji je ovde opisan. Put, međutim, mora biti izgrađen na sigurnim temeljima „ljudske dobrote” (Konfučije), tj. na moralu koji je koliko uzvišen, toliko i realističan. Ovo se isto tako može naći u Budinoj Dhammi.

Ispravnu sabranost ili satipaṭṭhānu Buda je izričito označio kao put do oslobođenja uma i, otud, do čovekove istinske veličine. To je novi tip čoveka, „nadčovek” o kojem su sanjali mnogi plemeniti, ali isto tako pogrešno vođeni umovi, ideal radi kojeg su ulagani mnogi, ali pogrešno usmereni napori. Kao dokaz naše tvrdnje možemo ovde pogledati sledeći značajan razgovor koji nam je stigao preko budističkih tekstova:

Sāriputta, Učiteljev najistaknutiji učenik, obratio se jednom prilikom Budi: „Govore o „velikom čoveku” (mahā-purisa), gospodine! Koliko je, gospodine, čovek zaista velik?” Buda mu odgovori: „Sa oslobođenim umom, Sāriputta, čovek postaje velik, bez njega čovek to nije. Pa kako, Sāriputta, osloboditi um? Tako što monah boravi kontemplirajući telo… osećaje… um… objekte uma, istrajno, jasno shvatajući i pažljivo… U onoga ko živi na takav način um postaje neprivučen onim što ga zapravo prlja i otuda oslobođen. Tako se, Sāriputta, oslobađa um. Samo se oslobođenim umom, tvrdim, postaje velik čovek; bez oslobođenog uma, tvrdim, ne može se postati velik čovek.” (Saṃyutta nikāya 47:11).

Upravo o ovoj ispravnoj sabranosti, tako istinskoj i sa tako velikim potencijalom, biće reči na stranicama koje slede.

Ispravna sabranost i njene podele

Ispravna sabranost je sedmi član plemenitog osmostrukog puta koji vodi ka iskorenjivanju patnje. U kanonskom objašnjenju tog puta ona je izričito definisana kao četiri „temelja sabranosti” (satipaṭṭhāna). Otuda će ispravna sabranost i „temelji sabranosti” ili satipaṭṭhāna biti korišteni kao istoznačni pojmovi.

Ispravna sabranost je četvorostruka u odnosu na svoje objekte. Ona je usmerena (1) ka telu, (2) osećajima, (3) stanju uma, tj. opštoj uslovljenosti uma u datom trenutku, (4) mentalnim sadržajima, odnosno određenim sadržajima ili objektima svesti u tom trenutku.

Ovo su četiri „kontemplacije” (anupassanā), koje čine glavnu podelu Govora. One se katkad nazivaju i četiri satipaṭṭhāne, u smislu da su to osnovni objekti sabranosti ili sati.

U budističkim tekstovima pojam „sabranost” često je povezan sa drugim pojmom ovde prevedenim kao „jasno razumevanje” (sampađañña). Ova dva pojma u pāliju čine složenicu sati-sampađañña, koja se u Budinim govorima često sreće. U kontekstu ovog dvojnog termina, sabranost (sati) prvenstveno se primenjuje na stav i praktikovanje gole pažnje u čisto perceptivnom stanju uma. Jasno razumevanje (sampađañña) koristi se kada se zahteva bilo koja vrsta akcije, uključujući tu aktivnu refleksiju o stvarima koje se posmatraju.

Ova dva termina takođe mogu poslužiti kao opšta podela ispravne sabranosti ili satipaṭṭhāne, označavajući dva karakteristična vida njezine primene. Prvo ćemo se pozabaviti ovom dvočlanom podelom, dok ćemo onu četvoročlanu, prema objektima sabranosti, obraditi posle toga.

Mesto sabranosti u okviru Budinog učenja

Termin „sabranost” pojavljuje se u budističkim tekstovima u različitim kontekstima i član je nekoliko grupa doktrinarnih termina, od kojih će ovde biti spomenuti samo najvažniji.

”Ispravna sabranost” (samma sati) sedmi je član „plemenite osmostruke staze koja vodi ka iskorenjivanju patnje”, što je poslednja od četiri plemenite istine. U trodelnoj podeli ove osmostruke staze – na vrlinu, koncentraciju i mudrost – ispravna sabranost pripada drugoj grupi, koncentraciji (samādhi), zajedno sa ispravnim naporom i ispravnom koncentracijom.

Sabranost je i prvi od sedam elemenata probuđenja (bođđhaṇga). Ona je prva među njima ne samo po redu nabrajanja, već i zato što je osnova za puni razvoj ostalih šest kavaliteta, a posebno je važna za drugi faktor – istraživanje (fizičkih i mentalnih) fenomena (dhamma-vićaya-samobođđhaṇga).

Direktni iskustveni uvid u realnost može se postići jedino uz pomoć sabranosti kao elementa probuđenja (sati-sambođđhaṇga).

Sabranost je jedna od pet svojstava (indriya); ostala ostale četiri su: poverenje, energija, koncentracija i mudrost. Sabranost, sem što je sama po sebi važna, igra glavnu ulogu i u posmatranju razvoja i balansa između ostala četiri, naročito poverenja (vere) u odnosu na mudrost (razum) i energije u odnosu na koncentraciju (ili unutrašnji mir).


Beleška

[1] Na primer, rođenje, bolest, starost i smrt, seks i porodični život; traganje za što ukusnijom hranom, ljubavlju, moći, itd. [Natrag]

[2] U okviru budističke psihologije (abhidhamma) videti termin āvađđana, doslovno „okretanje ka (objektu)”. To je prvi u čitavom nizu momenata svesti potrebnih za jedan čin opažanja. [Natrag]

[3] O mestu sećanja u budističkoj psihologiji vidi autorove Abhidhamma studies, str. 39, Colombo 1949. [Natrag]