Theravāda budističko društvo

Budizam i ideja boga

Download PDF

Budizam i ideja boga

Ñāṇaponika Thera


Preveo Rastislav Kobac
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Po mnogo čemu kontradiktorna razmatranja iskazana su u zapadnoj literaturi u vezi sa budističkim stavom prema pojmu Boga i bogova. Proučavanjem Budinih govora sačuvanih u pali kanonu može se videti da je ideja ličnosnog božanstva, boga stvaraoca pretpostavljeno večnog i svemoćnog, nesaglasna sa Budinim učenjem. Na drugoj strani, različiti koncepti bezličnog božanstva, kao što su svetska duša, itd., isključeni su Budinim učenjem o anatti – nepostojanju sopstva ili nesupstancijalnosti.

U budističkoj literaturi, verovanje u boga stvaraoca (issara-nimmana-vada) često je spominjano i odbijano, zajedno sa drugim uzrocima pogrešno iznošenim pri objašnjavanju porekla sveta – kao na primer, Svetska duša, Vreme, Priroda, itd. Verovanje u Boga, kako god, smešteno je u istu kategoriju kao i oni moralno destruktivni pogrešni stavovi koji negiraju, karmičke rezultate akcije, pretpostavljaju slučajno nastajanje čoveka i prirode, ili uče o apsolutnom determinizmu. Za ovakve stavove rečeno je da su kao celina štetni, da imaju utvrđeno loše rezultate svojim efektom na etičko ponašanje.

Teizam, kako god, smatra se vrstom kamma – učenja sve dok podupire moralno dejstvo akcija. Otuda, teista koji vodi moralan život može, kao i bilo ko drugi, očekivati povoljno ponovno rođenje. On se može čak roditi u nebeskom svetu koji liči na njegove sopstvene koncepte, mada to neće biti večiti boravak kao što je on to možda očekivao. Ukoliko ga, ipak, fanatizam navede da progoni one koji ne dele njegova ubeđenja, to će imati teške posledice na njegovu sudbinu u budućnosti. Za fanatične stavove, netoleranciju i nasilje protiv drugih, stvara se rđava kamma koja vodi ka moralnom propadanju i nesrećnom novom rođenju.

Mada verovanje u boga ne isključuje poželjno novo rođenje, ono je varijanta eternalizma, pogrešnog zagovaranja večnosti, ukorenjeno u žudnji za egzistencijom i kao takvo prepreka je za konačno oslobođenje.

Među lancima (samyojana) koji vežu za egzistenciju, teizam je posebno razmatran unutar verovanja u ličnost, vezanosti za običaje i rituale, i žudnje za finijim čulnim egzistencijama ili za "nebeskim čulnim sferama".

Kao pokušaj objašnjenja univerzuma, njegovog porekla i čovekove situacije u svetu, ideja Boga je smatrana potpuno neubedljivom među starim budističkim misliocima. Kroz vekove, budistički filozofi su formulisali detaljne argumente za odbacivanje doktrine o bogu stvaraocu. Bilo bi interesantno ovo uporediti sa načinima na koje su zapadni filozofi odbacili teološke dokaze o postojanju Boga.

Ali za iskrenog vernika, ideja Boga je više od prostog mehanizma za objašnjenje spoljašnjih činjenica, poput porekla sveta. Za njega ona je predmet vere koja moze dati snažno osećanje izvesnosti, ne samo božije egzistencije koja je "negde tamo", već i božijeg utešnog prisustva i blizine. Ovaj osećaj izvesnosti zahteva pažljivo ispitivanje. Ovakvo ispitivanje će pokazati da je u većini slučajeva ideja Boga jedino projekcija poklonikovog sopstvenog ideala – uglavnom plemenitog – i njegove žarke želje i duboke potrebe za verovanjem. Ove projekcije su većinom uslovljene spoljašnjim uticajima, kao što su utisci iz detinjstva, obrazovanje, tradicija i društveno okruženje. Ispunjene snažnim emotivnim nabojem, oživljene snažnim čovekovim kapacitetom za imaginaciju, vizualizaciju i stvaranje mitova, one se tada identifikuju sa slikama i konceptima one religije kojoj poklonik pripada. U slučaju mnogih najiskrenijih vernika, analitičko ispitivanje bi pokazalo da njihovo "doživljavanje Boga" nema drugog posebnog sadržaja do ovog.

Ipak, područje i značaj verovanja u Boga i doživljavanja Boga nisu potpuno iscrpljeni prethodnim primedbama. Životi i zapisi mistika svih velikih religija svedoče o religijskim iskustvima velikog intenziteta, u kojima su se značajne promene dogodile u kvalitetu svesnosti. Duboko unošenje u molitvu ili meditaciju može doneti produbljenje ili proširenje, osvetljenje ili ojačanje svesti, udruženo sa ushićenim osećanjem sreće i blaženosti. Suprotstavljenost između ovakvih stanja i normalne svesnosti je toliko velika da su mistici verovali da su njihova iskustva manifestacije božanskog; uzimajući u obzir ovakvu suprotstavljenost, njihova pretpostavka je sasvim razumljiva. Mistička iskustva su takođe obeležena ograničenom redukcijom ili privremenim isključivanjem raznolikosti čulnog opažanja i nemirnih misli, i ovakva relativna sjedinjenost uma potom je objašnjena kao veza ili zajednica sa jednim Bogom. Sve ove duboke impresije i prva spontana tumačenja mistik kasnije poistovećuje sa svojom konkretnom teologijom. Interesantno je primetiti, kakogod, da su pokušaji većine velikih zapadnih mistika da povežu sopstvena mistička iskustva sa zvaničnim dogmama svojih crkvi često završavala u učenjima koja su gledana sa nepoverenjem od strane ortodoksije, ako već nisu otvoreno smatrana jeretičkim.

Psihološke činjenice u osnovi ovih religijskih iskustava su prihvaćene i dobro poznate budisti; ali on pažljivo razlikuje sama iskustva od teološke interpretacije primenjene na njih. Nakon vraćanja iz dubokog meditativnog zadubljenja (jhana), budistički meditant je savetovan da posmatra fizičke i mentalne faktore svog iskustva u svetlu tri osobenosti cele uslovljene egzistencije: nestalnosti, podložnosti patnji i odsustvu trajnog ega ili večitog bića. Ovo je urađeno prvenstveno da bi se iskoristila meditativna čistoća i snaga svesti za najvišu svrhu: oslobađajući uvid. Ali ova procedura takođe ima vrlo važan dodatni efekat koji nas ovde zanima: meditant neće biti preplavljen nikakvim nekontrolisanim emocijama ili mislima izazvanim svojim ličnim iskustvom, i biće u stanju da izbegne tumačenja tog iskustva neutemeljena u činjenicama.

Odavde, budistički meditant, na dobitku usled pročišćene svesti koju je postigao, biće u stanju da vidi ova meditativna iskustva onakvima kakva ona jesu; i on će dalje znati da su ona bez trajne suštine koja bi se mogla pripisati božanstvu što se ispoljava umu. Zbog toga, budistički zaključak mora biti da najviša mistička stanja ne dokazuju postojanje ličnosnog boga ili bezličnog božanstva.

Budizam je ponekad nazivan ateističkim učenjem, bilo u odobravajućem vidu od strane slobodnih mislilaca i racionalista, ili u pogrdnom smislu od strane ljudi sa teističkim ubeđenjima. Samo na jedan način budizam može biti opisan kao ateistički, naime, kada poriče postojanje venog, svemoćnog Boga ili božanstva koje je stvaratelj i upravljač sveta. Reč "ateizam", kako god, kao i reč "bezbožan" često nosi omalovažavačke tonove ili implikacije, koji se nikako ne mogu primeniti na Budino učenje.

Oni koji koriste reč "ateizam" često je povezuju sa materijalističkim doktrinama koje ne poznaju ništa iznad ovog sveta čula i lomljivih sreća koje on može pružiti. Budizam nema ništa sa tim. U ovome se on slaže sa učenjima drugih religija, da istinita trajna sreća ne može se pronaći u ovom svetu: niti, Buda dodaje, može biti nađena na bilo kom višem nivou postojanja, zamišljenom poput nebeskog ili božijeg sveta, pošto svi nivoi egzistencije su nestalni i tako nesposobni da daju trajnu sreću. Duhovne vrednosti zastupljene u budizmu su usmerene, ne prema novom životu u nekom višem svetu, nego prema stanju potpunog prevazilaženja sveta, odnosno, Nibbani. Prilikom davanja ovakve izjave, kako god, moramo naglasiti da budističke duhovne vrednosti ne oslikavaju apsolutno odvajanje između "tamo" i "ovde i sada". One imaju stabilan koren u samom svetu pošto imaju za cilj najveće ostvarenje u ovoj sadašnjoj egzistenciji. Zajedno sa ovakvim duhovnim težnjama, budizam ohrabruje iskrenog posvećenika da ovaj svet učini boljim mestom za život.

Materijalistička filozofija uništenja (ucchedavada) je jasno odbijena od Bude kao lažno učenje. Učenje o kammi je dovoljno da dokaže da budizam ne uči o uništenju posle smrti. On prihvata preživljavanje, ne večne duše, već mentalnih procesa subjekta, do ponovnog nastajanja; uči ponovnom rođenju bez seobe duše. Ponovo, Budino učenje nije nihilizam koji ne ostavlja napaćenom čovečanstvu bolju nadu od konačnog, hladnog ništavila. Naprotiv, on je učenje spasenja (niyyanika-dhama) ili oslobođenja (vimutti) koje daje čoveku sposobnost da spozna, sopstvenim snagama, najviši cilj, Nibbanu, kao konačni prekid patnje i konačno iskorenjivanje pohlepe, mržnje i zablude. Nibbana je daleko od prazne nule ili poništenja; takođe ona se ne može poistovetiti sa bilo kojim oblikom ideje Boga, niti je poreklo ili imanentna osnova ili suština sveta.

Budizam nije neprijatelj religije kao što se to veruje za ateizam. Budizam, naravno, nije ničiji neprijatelj. Budista će prepoznati i ceniti različite etičke, duhovne ili kulturne vrednosti stvorene verovanjem u Boga, u svojoj dugačkoj i raznovrsnoj istoriji. Ne možemo, ipak, zatvoriti oči pred činjenicom da je koncept Boga previše često služio kao zastor ljudskoj žudnji za moći, i nehajnu i okrutnu upotrebu te moći, tako značajno povećavajući, do krajnjih granica, nesreću ovog sveta, pretpostavljenog kao božanska kreacija puna ljubavi. Stolećima su slobodna misao, slobodno istraživanje i izražavanje disidentskih pogleda bili ometani i gušeni u ime služenja Bogu. I avaj, ove i druge negativne posledice još nisu potpuno stvar prošlosti.

Reč "ateizam" takođe nosi znak stava koji povlađuje moralnoj labavosti, ili verovanju da etika stvorena od čoveka, koja nema božansku potvrdu, počiva na klimavoj osnovi. Za budizam, ipak, osnovni moralni zakon svojstven je samom životu. On je poseban slučaj zakona uzroka i posledice, koji ne treba božanskog davaoca zakona, niti zavisi od promenljivih ljudskih poimanja društveno uslovljenih moralnosti i sporazuma manjina. Za sve veći deo čovečanstva, vera u Boga nestaje sve brže, kao i običajna motivacija za moralno ponašanje. Ovo pokazuje rizik zasnivanja moralnih postulata na božanskim preporukama, kada potvrđeni izvor brzo gubi poverenje i autoritet. Postoji potreba za autonomnom bazom etike, koja će imati dublje korene nego društveni ugovor i koja će biti u stanju da zaštiti sigurnost individue i ljudskih institucija. Budizam nudi takvu etičku bazu.

Budizam ne negira da postoje u univerzumu nivoi egzistencije i nivoi svesti koji na određene načine mogu biti superiorni našem zemaljskom svetu i prosečnoj ljudskoj svesti. Negirati ovo bilo bi smešno u vremenu svemirskih putovanja. Bernard Rasel direktno kaže: "Nemoguće je da univerzum ne sadrži nešto bolje od nas."

Ipak, prema budističkom učenju, takvi viši nivoi egzistencije, kao i naš poznati svet, su podložni zakonu nestalnosti i promene. Žitelji takvog sveta mogu biti, u različitim stepenima, moćniji nego ljudska bića, srećniji i dugovečniji. Bilo da ta superiorna bića zovemo bogovima, božanstvima, devama ili anđelima, nije važno, pošto je nemoguće da ona sebe nazivaju tim imenima. Ona su stanovnici ovog univerzuma, lutalice u ovom kruženju postojanja; i mada mnogo moćnija, ona ne moraju biti mudrija od čoveka. Dalje, ne treba negirati da takvi svetovi i takva bića mogu imati svog gospodara i vladara. Verovatno imaju. Ali kao i svaki ljudski vladar, i božanski vladar može naginjati pogrešnoj proceni sopstvenog statusa i moći, dok se ne pojavi neko uzvišeniji i ukaže mu na njegove greške, kao što naši tekstovi govore o Budi.

Ovo, ipak, su teme daleko od dometa i brige prosečnog ljudskog iskustva. Spomenuti su ovde ukratko s ciljem definisanja budističke pozicije, a ne da služe kao sredstvo za spekulacije i argumentovanje. Takvo činjenje može samo da skrene pažnju i trud sa onoga što bi trebalo biti glavni cilj: prevazilaženje pohlepe, mržnje i zablude tamo gde se otkrivaju, ovde i sada.

Prastari stihovi pripisani Budi u Pitanjima kralja Milinde, kažu:

Daleko odavde ne moraš da gledaš!
Viša egzistencija – šta ti može doneti?
Ovde u sadašnjem stanju,
u svome telu svet prevaziđi!