Theravāda budističko društvo

Ađan Đagaro: Jesam li ja budista?

Jesam li ja budista?

Ađan Đagaro


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Podučavajući ljude koji su se tek nedavno upoznali sa budizmom, često sam se sretao sa pitanjem: "Kako se postaje budista?" ili "Kako znate da li ste budista?" Ovakva vrsta znatiželje zaista je vrlo blagotvorna i trebalo bi je podsticati ne samo među onima za koje je budizam nešto novo, već isto tako i među onima koji su rođeni i odgajani kao budisti. Zato samo napred i zapitajte sami sebe: "Jesam li ja budista?"

Očekujem da će biti mnogo onih koji će odgovoriti sa "da" i onih koji će reć i"ne", ali se pitam koliko je onih koji će pomisliti: "Hm… pa… zaista ne znam." Zato, porazmislimo još malo o ovom zanimljivom pitanju.

Na početku našeg istraživanja može biti korisno znati šta je o ovome Buda govorio. Sledeća epizoda je uzeta iz budističkog kanona (Anguttara nikāya, vol. IV)

"Jednom je Blaženi boravio među narodom Sakja u manastiru u šumi banjana, blizu Kapilavatua, i dok je tu živeo Mahanama iz plemena Sakja dođe jednom do njega i upita ga:

'Kako se, gospodine, postaje nezaređeni sledbenik?'

'Kada neko kao svoje utočište uzme Budu, Dhammu (Budino učenje) i Sanghu (monašku zajednicu), tada on postaje nezaređeni sledbenik.

'A kako nezaređeni sledbenik neguje vrlinu?'

'Kada se nezaređeni sledbenik uzdržava od ubijanja, krađe, nepropisnih seksualnih veza, laganja i uzimanja opojnih pića, tada on neguje vrlinu'."

Ovde Buda jasno kaže da uzimajući utočište u Budi, Dhammi i Sanghi neko postaje sledbenik ili, kako bismo to mi danas rekli, budista. Klasična formula uzimanja utočište, koja je bila prenošenja od Budinog vremena do danas, glasi ovako:

Buddham saranam gacchami (Uzimam Budu kao utočište)
Dhammam saranam gacchami (Uzimam Dhammu kao utočište)
Sangham saranam gacchami (Uzimam Sanghu kao utočište)

Međutim, ne postajemo budisti pukim ponavljanjem ovih reči niti izvođenjem bilo kakvog drugog rituala ili inicijacije. Sa druge strane, iako neko nije izveo bilo kakvu ceremoniju ili ritual, on ipak može biti budista. Jednostavno rečeno, to znači da vas niko ne može načiniti budistom, niti sprečiti da to postanete. Radi se o svojevoljnom izboru koji načinimo onda kada imamo u sebi dovoljno poverenja u Učitelja i njegovo učenje. U komentarima kanona to se ovako objašnjava: "To je akt svesnog lišavanja nečistoća, motivisan poverenjem i poštovanjem prema Trostrukom dragulju…"

Ovde bih voleo da pomenem nešto iz sopstvenog iskustva kako bih bolje objasnio suštinu. Kada sam prvi put došao u kontakt sa budizmom, nisam sebe smatrao religioznom osobom. Ako išta, onda sam sebe video kao ateistu i osećao da religija ima malo značaja u mom životu. Međutim, Budino učenje i naročito praktikovanje meditacije snažno su me privukli. Osećao sam želju da ih bolje upoznam i to me je odvelo u manastir, gde sam se na kraju i zamonašio.

Ubrzo zatim, jednoga dana mladi Tajlanđanin, koji je želeo da uči engleski, upitao me je onako usput: "Jeste li vi budista?" I razmišljajući šta da mu odgovorim i sam sam se pitao jesam li ja budista ili nisam. Moram priznati da je to bila neobična situacija za mene — budistički monah koji ne zna da li je budista! Pa ipak, to pitanje je nastavilo da me zaokuplja skoro godinu dana, sve dok mi se značenje i pitanja i odgovora nisu razjasnili.

Tokom te godine, kako sam nastavljao da proučavam i praktikujem Dhammu, počeo sam da sve jasnije osećam kako je to pravi put za mene. S tim je došlo i svesno prihvatanje da sam odabrao Budu kao svog učitelja i kao otelovljenje duhovnih ideala mira i slobode. Takođe sam odabrao da sledim put sadržan u njegovom učenju (Dhamma), ubeđen da će me on odvesti do oslobođenja. A sve dok sam na tom putu nastaviću da tražim savet i pokušavati da sledim primer svih plemenitih sledbenika koji čine Sanghu. Zaista je bilo izvanredno otkriti da ja jesam budista, a ne samo budistički monah!

No, to što smo postali budista ne znači da treba da se složimo i verujemo u sve što se podučava ili praktikuje u bezbrojnim budističkim školama i grupama širom sveta. Niti moramo verovati da je to jedini način i da su sve druge religije beskorisne. To samo znači da upoznavši i isprobavši Budino učenje, uvidevši da ono zaista deluje, imamo poverenje u njega i otuda se odlučujemo da kao svoju zaštitu i utočište uzmemo Budu, Dhammu i Sanghu.

Međutim, ako još uvek niste sigurni u to jeste li budista ili ne, nemojte zbog toga da se uzbuđujete. Samo nastavite da vežbate. 


O autoru

Ađan Đagaro (John Cianciosi) rođen je 1948. u Italiji, da bi sa 10 godina sa porodicom emigrirao u Australiju. Pošto je diplomirao primenjenu hemiju i radio kraće vreme, putuje za Tajland bez nekog posebnog plana, ali ga interes za meditaciju dovodi u manastir u Bankoku. Temeljnije upoznavanje sa budizmom 1972. stvara u njemu odluku da se zamonaši. Koju godinu kasnije sreće Ađan Chaha, jednog od najvećih savremenih tajlandskih budističkih učitelja, i prelazi u njegov manastir Wat Pah Pong. Godine 1979. postaje starešina obližnjeg manastira Wat Pah Nanachat, koji je nekoliko godina pre toga osnovan kao centar obuke za Zapadnjake koji su u velikom broju pristizali u Tajland.

U februaru 1982. pozvan je u Pert, kao gostujući monah Budističkog društva zapadne Australije. Zanimanje za budizam tamo bilo je dovoljno da 60 km severno od Perta osnuje Bodhinyana manastir tajlandske "šumske tradicije". Na tom mestu ostao je sve do 1995, kada donosi tešku odluku da se razmonaši. Put ga dalje vodi u Čikago, gde se posvećuje poslu predavača na College of DuPage.