Theravāda budističko društvo
Download PDF

Sumiranje prakse

Ađan Thiradhammo

Govor održan u manastiru Ćittaviveka oktobra 2003


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Tan Natiko me je pozvao da kažem nekoliko reči večeras, rekavši da bi voleo da čuje nešto o mom tridesetogodišnjem iskustvu monaha. Dakle, bio je to dobar povod da o svemu tome razmislim. Šta sam ja to radio poslednjih trideset godina?

Tokom svih tih godina prolazio sam kroz različite faze u svojoj praksi, počev od mog dolaska u Tajland. Na početku sam ima vrlo pojednostavljeno shvatanje prakse. Pošto sam tek bio iztašao sa univerziteta, prva mi je ideja bila da provedem šest meseci u nekoj pećini u Tajlandu, sedeći u tišini, i to je to, prosvetliću se. Bila je to moja početna fantazija. "Dajte mi samo šest meseci i gotovo je. Mogu da se vratim kući." Prosvetliš se i onda ideš kući. Tako je bilo pre trideset godina, dakle vidite kolika je to bila fantazija. Mislim da većina ljudi slično razmišlja  Većina nas počinje praktikovanje meditacije sa nekim pojmovima, idejama, očekivanjima i čak sa ovakvim fantazijama. I onda, meditirajući, stavljamo te ideje i pojmove na probu. Sami za sebe otkrivamo. Za mene lično mogao bih da kažem da je moj napor u poslednjih trideset godina bio da radim na zaokruživanju ili balansiranju svoje prakse.

Sećam se prvih godina na severu Tajlanda, kako sedim u svojoj kolibi i pokušavam da svoju praksu održim veoma jednostavnom. Samo bih sedeo i posmatrao svoj dah. Posmatrao bih ga satima i satima svaki dan. Bio sam u manastiru za meditaciju, tako da nije bilo mnogo stvari koje odvlače pažnju. Nije bilo ništa drugo da se radi osim da radim sedeću i hodajuću meditaciju. Nije to bio šumski manastir, tako da nije bilo dnevnog rasporeda, ni večernje ni jutranje meditacije. Svakom je bilo prepušteno da sam sebi organizuje dan. Bio sam vrlo ozbiljan u to vreme ili sam samo živeo svoju iluziju — više nisam siguran — i zaista sam zapeo iz sve snage.

Shvatio sam da imam veliku priliku, jer u to vreme na Zapadu je bilo svega nekoliko takvih mesta. Dakle, bio sam u Tajlandu, budističkoj zemlji, i oovde su mi vrlo velikodušno ponudili mesto da vežbam. I vežbao sam po šesnaest sati na dan, sedeo i hodao, sedeo i hodao. Nije bilo ničeg drugog da se radi.

I naravno, kad nema nikakvih ometanja satima i satima, mesecima, um se prilično smiri. Ali pošto se taj manastir nalazio i na turističkoj mapi pokrajine Chiang Mai, ponekad bi naišao i neki Zapadnjak. Tako se sećam jednom sam sedeo i meditirao, kad začuh korake na stepeniku ispred moje kolibe. Vrata se otvoriše i upade turista. Ugleda me kako sedim, priđe mi i reče: "Zdravo, ja sam Džo Smit." Pogledah nagore i rekoh: "Zdravo, ja sam, hmmm… ja sam…" Nisam mogao da se setim ko sam ja! "Dišem", to je bilo sve čega sam mogao da se setim. Naravno, nije to baš bilo prijatno iskustvo, već pomalo zastrašujuće. Znate, morao sam da zavirim u svoj pasoš da se podsetim ko sam ja.

I dani spokojstva su bili odbrojani jer sam vežbao toliko marljivo da mi je na kraju i jedenje predstavljalo prepreku, ometanje koncentracije. Ne možemo živeti jako dugo bez hrane, tako da sam posle nekog vremena oboleo. Ta bolest je došla kao nekakav šok, jer nisam mogao da nastavim sa svojom meditacijom i sva ona zbrkanost se vratila. Koncentracija ili smirenje uma jeste uslovljeno stanje, ako duže vremena radi vežbe koncentracije možemo postati vrlo skoncentrisani, ali ta skoncentrisanost zavisi od vežbanja. Kad više ne mogu da vežbam, sve dileme, sve brige, sve druge misli su se vratile i bile je čak i gore nego do tada. Ne samo da sam imao uobičajenu zbrku u glavi, već je ta zbrka sada stajala nasuprot mom iskustvu spokojstva i izgledala je mnogo gora. Naravno, moja prva reakcija bila je: "Budizam uopšte ne funkcioniše. Ne može biti da ja grešim. Greška je do budizma."

Na sreću, nešto u meni, neka vrsta intuicije ili neki stepen poverenja, izazvao je naknadnu pisao: "Možda nešto ne shvatam kako treba?" Zato pogledah u jednu od budističkih knjiga i videh kako piše: "sila,samadhi, pañña." A da, pañña, šta je to? Šta taj element koji se zove mudrost? Možda mi to nedostaje? I onda shvatih: "Mogu da se vratim i razmotrim svoju ideju prakse"

U to vreme mislio sam da je mudrost u suštini znanje. Dakle mudrost je za mene značila proučavanje budističkih tekstova. Tako sam ja shvatao ono što je Buda nazivao "mudrost". U stvari, razmišljanje o tekstovima pružilo mi je dosta mudrosti, u izvesnom smislu. U kanonu se  pominju različite vrste mudrosti: Tu je suta-maya-pañña, to je mudrost koja dolazi od Budinih govora, onih koje smo pročitali ili čuli kako se recituju. To je prva vrsta mudrosti, niža vrsta mudrosti. Druga vrsta jeste cinta-maya-pañña, to je ono što mi mislimo i zaključujemo.

Postoji i treća vrsta mudrosti pomenuta u spisima. To je bhavana-maya-pañña, mudrost koju stičemo meditacijom i kontemplacijom. Pošto nisam imao mnogo iskustva sa meditacijom, mislio sam da se mudrost sastoji u proučavanju tekstova. Ali pošto sam analizirao tekstove i meditirao još nekoliko godina, učinilo mi se da opet nešto ne funkcioniše. Na sreću, naišao sam učenje Ađan Čaa, koje je tada u Tajlandu već bilo prevedeno na engleski.

Učenje Ađan Čaa izgledalo je vrlo izbalansirano. Naravno, on je ohrabrivao koncentraciju, ali ne i preterivanje. kako sam ga ja razumeo, ukazivao je da se mudrost ne stiče čitanjem tekstova, već upoznavanjem samoga sebe. Na primer, neko ga je upitao: "Koliko dugo bi trebalo da sedim svakoga dana?" Njegov odgovor bio je: "Ne znam, pogledaj sebe. Šta ti misliš koliko treba da sediš? Šta je najbolje za tebe?" Šalio se da je za neke ljude dugo sedenje kao ležanje kokoške na jajima. Nema baš mnogo koristi. Možda snesu pokoje jaje i to je to. Naravno, nekim ljudim je potrebno duže sedenje, ali poenta je u tome da sami za sebe uvidite koliko vam je potrebno.

 Kada sam shvatio da je Ađan Ča zaista učvršćen u mudrosti, da je znao kako da je razvije i neguje, otšao sam da ga vidim i onda i ostao u različitim mamastirima u Tajlandu narednih šest godina. iako je njegovo učenje vrlo jednostavno, često treba vremena pre nego što zaista "uđu u srce". Na tajskom jeziku reči koje znače "razumevanje" jesu "kow jai", doslovno "ući u srce". Učenje Ađan Čaa moglo je da mi uđe u um, čuo sam šta mi govori, ali ali nije zaista ulazilo u srce. Nisam još uvek zaista razumevao šta mi govori.

 Sećam se kako je pokušavao da održavamo sabranost pažnje i usredsređenost šta god da radimo, ne samo dok meditiramo, već pri svakom poslu. Međutim, jednog popodneva sedeo sam u svojoj kolibi i pokušavao da budem tih i smiren. Tada se u tri začulo zvono kao znak da treba da počneo da izvlačimo vodu iz bunara. Kad je vrućina, tri sata popodne nije baš najuzbudljivije doba dana. Ali pošto sam živeo u manastiru, shvatao sam da moram da budem kooperativa. Tako sam izašao iz kolibe, da pomognem u izvlačenju vode. U sebi sam mrmljao: "Ovo mi remeti meditaciju. Mogao sam da se dobro skoncentrišem, samo da nije tog zvona." Onda zastadoh i pomislih: "Čekaj, Ađan Ča nam je rekao da budemo sabrani šta god da radimo. Pa, pošto živim u manastiru, možda bi trebalo to i da pokušam." I tako sam pokušao da budem što sabraniji dok sam hodao do bunara, dok sam pomagao u izvlačenju, dok sam raznosio vodu po manastiru, dok sam čistio salu za meditaciju. Pošto sam tako proveo nekih tri četvrt sata, vratio sam se u svoju kolibu i seo da meditiram, kad me dočekalo iznenađenje — moj um je bio zaista stišan. Pre bi mi trebalo pola sata da prestanem da gunđam u sebi. Ali kada sam sad seo, shvatih: "Vidi, vidi, pa do stvarno funkcioniše!" Iako sam do tada mnogo puta čuo Ađan Čaa kako savetuje da budemo sabrani, tek ovaj događaj mi je pomogao da zaista razumem šta je pod tim mislio.

Od čitavog učenja koje sam čuo od Ađan Čaa, ono o kojem najviše razmišljam je vrlo jednostavno. Još uvek ga ne razumem potpuno, tako da o njemu kontempliram i dan danas. Rekao je: "Sve je naš učitelj". Kasnije sam ovome dodao moje lično tumačenje: "Sve je naš učitelj ako mu se otvorimo". Odnedavno ovako kažem: "Sve je naš učitelj, bilo da to znamo ili ne". Za mene to znači da nam učenje dolazi na različitim nivoima, čak i kada se na običnom nivou opažanja možda čini da zapravo ništa ne učimo. nekada je to osećaj u stomaku, nekad neodređena intuicija. I zato sam rekao da je moja praksa bila pokušaj da se uspostavi balans, pre nego da se učenje primi na jednom nivou, na nivou uma, srca ili bilo čega drugog. Stvar je u pokušaju da ga primimo na svim nivoima. Za mene, to se uklapa u učenje o četiri temelja sabranosti, kada smo sabrani na telo, osećaj, um i dhamme (sadržaji uma).

Ponekad učenje dolazi na nivou tela. Balansiranje prakse znači ne samo da budemo svesni dok hodamo unaokolo ili dok se oblačimo, na primer, kao što se to kaže u tekstovima, već zapravo učenje unutrašnjeg jezika tela. Na primer, da bih razumeo tajski jezik moram da ga naučim. Da bih naučio unutrašnji jezik tela, potrebno je drugačije učenje. U tekstovima su opisane vežbe koje nam pomažu da razvijemo svesnost rela. Ali ja ovde govorim  malo dublje. S vreme na vreme doživljavamo razna iskustva i ja mogu da ih razumem ovde [pokazuje na glavu] ili ovde [pokazuje na srce]. Da bi razumeli šta telo govori ne radi se samo o tome kako um tumači telo. Reč je i o tome da smo otvoreni da primimo telo, na njegovom nivou stvarnosti, na njegovom nivou izražavanja.

Po meni, učenje jezika tela slično je učenju stranog jezika. Telo govori stranim jezikom. Ono ne govori "racionalnost". Ono ne govori "emocionalnost". Mislim da bi trebalo reći da ono govori "fizikalnost". A da bismo razumeli taj jezik, počinjemo tako što razvijamo svesnost toga tela, podešavamo sebe da budemo na telesnom nivou. Slušamo telo kako samo za sebe govori, ne pokušavamo da to tumačemo kroz um, već mu dopuštamo da nam samo kaže šta ima.. 

U drugim situacijama potrebno je da smo svesni osećaja. "Osećaj" je uobičajeni prevod za pali reč vedana. U Budinom učenju osećaj ili vedana nema veze sa emocijom. Iako ovo učenje može izgledati jednostavno, mogući su problemi u razumevanju. Sećam se kako sam u Engleskoj jednom vodio kurs meditacije sa temom osećaja. Znate već ono: prijatni, neprijatni, neutralni; prijatni, neprijatni, neutralni. Posle tri dana priđe mi jedan čovek i kaže: "Znate, imam jedno pitanje. Šta je to osećaj?" Posle tri dana! Odgovorih mu:"Pprijatni, neprijatni, neutralni". Tako jednostavno, ali nije me razumeo.

Shvatam da je delom problem u prevođenju  Znate, ljudi kažu: "Kako se osećate?" I vi im ne odgovorite: "Pa, prijatno, neprijatno, neutralno". Kažete: "Osećam se dobro" ili "Osećam se odlično" ili "Osećam se jadno" ili nešto drugo. Obično odgovarate u vezi sa emocijama. Ali osećaj ili vedana jeste njihov osnovni ton, opšti ton tih emocija, bilo da su one prijatne, neprijatne ili neutralne. Ako ovakvu shemu primenimo na iskustvo, to nam daje jednu drugačiju perspektivu. Ono što je već sadržano u emociji kao što je: "Osećam se odlično" ili "Osećam se srećno", to je već izvesna količina ličnog, moja lična forma sreće ili tuge ili bilo čega trećeg. No, prijatno, neprijatno, neutralno, kome bi to moglo da pripada? Način na kojim na njega gledamo, čini iskustvo objektivnijim. Tako nam pruža drugačiji pogled na emocije, koje su inače za svakog od nas prilično nabijene ličnim. Ako ih izrazimo kao prijatne, neprijatne, neutralne, to svemu daje određenu objektivnost. Ne radi se o tome da poričemo svoju sreću, već je vidite kao prijatno osećanje, a ne "ja koji sam lično srećan", sva svim ličnim angažovanjem oko te sreće. Sve to ličnu realnost deli u određene kategorije. 

Kada je Ađan Ča objašnjavao Dhammu (učenje), često bi koristio primere iz prirode, sa mravima i lišćem u šumi i slično. Iako sam i sam odreastao na selu, nikada mi nije palo na pamet da posmatram mrave. Kakve to ima veze sa budizmom? Mravi i lišće? Tu mi je pomogla Ađan Čaova misao da su sve stvari naši učitelji. Znate, kad sam prvi put to čuo pomislio sam: "Šta to uopšte znači?" Sigurno nije mislio da nas svi govori o Dhammi podučavaju, mora da je zaista mislio na sve stvari. Ađan Ča je obično isticao važnost poverenja u sopstvenu intuitivnu mudrost. I naravno nisam imao pojma na šta misli. Dobro, mudrost učenja nam dolazi kroz učitelja, mi smo učenici Budini, dakle kakve ja imam veze sa mudrošću? U svom traganju za mudrošću često bih prepoznao potrebu da ono što znam ili mislim da znam neko i potvrdi ili istakne.

I reakcija Ađan Čaa na tu moju potrebu mi je u početku zadavala probleme, ali sam kasnije počeo sve više da je cenim. Bio je majstor da vam nikada ne da direktan odgovor. Kad bi neko došao kod njega i pokušao da dobije sasvim direktan odgovor, on bi se uvek odlučivao za drugačiji pristup. Prvo sam pomišljao da je malo, kako bih rekao neiskren… ili da ne zna odgovor… ili da nas vuče za nos, pošto je imao sjajan osećaj za humor.

Kasnije sam shvatio da je pokušavao da nas usmeri na nas same, na ono što pita pitanje ili traga za odgovorom. Ako smo odgovor trazili od njega, on bi uvek pokazivao na nas. I tako, abo biste ga dovoljno dugo sledili, vratili biste se samome sebi. Osnovno je za praktikovanje Dhamme da ste u stanju da dovedete u pitanje svoje temeljne pretpostavke. Počinjemo postavljanjem pitanja, ali možda je od toga važnije ustanoviti ko pita. Vrlo često ustanovio bih da moje pitanje potiče iz ega. Postavio bih pitanje Ađan Čau, ali sam onda hteo da mi na njega da moj odgovor ili barem odgovor koji bi mene zadovoljio. Želeo sam da moji stavovi budu potvrđeni. Želeo sam da njegovi odgovori budi za mene prijatni, da me usreće i potvrde moje osećanje sopstva. 

Odgovarajući onako kako je on to radio, zapravo nas je upućivao na sopstenu intuitivnu mudrost. Morali smo da naučimo da postavimo pitanje i pustimo ih da plutaju neko vreme, ne tražeći odgovor. Trebalo mi je vremena da shvatim da prema Budinom učenju mudrost nije u vezi samo sa čitanjem tekstova, već i sa razumevanjem sebe samog, razumevanjem svoje prirode, svoga tela, osećaja, stanja uma, mentalnog i fizičkog sklopa, nama-rupa. Kada je Buda pokušavao da otkrije Istinu, seo je i istraživao samoga sebe. Nigde ne možete videti statuu Bude prikazanog kako čita knjigu, zar ne? On je meditirao i ono sa čime je mogao da meditira bilo je njegovo telo i um. Nije čak imao ni telo i um nekog drugog. Samo sopstveno. Tu je on došao do prosvetljenja. Nije to bila knjiga, nije to bilo nešto izvan njega, već upravo tu, u njegovom telu i umu.

Posle toliko godina provedenih u učionici, piljeći u tablu, sa profesorom koji mi govori šta je istina, istina je uvek bila "negde tamo". Trebalo mi je vremena da izmenim takav stav.

Sećam se jednom u Tajlandu, u manastiru su nas posetili studenti. Ađan Ča im je vrlo jednostavno rekao: "Odložite svoje knjige i čitajt svoj um." Zvuči jednostavno, ali kako da to uradite? Svi smo mi još kao mali naučili kako da čitamo knjige, ali jako su retki oni koji su učeni čitati svoj um. Kakav um, ko to čita čiji um? Da li to možda moj um čita mene? Ali to je upravo meditacija. Biti u stanju da čitamo sopstveni um ili da čitamo um.

Dakle, tokom svih ovih godina trudio sam se da zaokružim ili izbalansiram mnoge svoje ideje o praksi. To znači njihovo stavljanje na probu. Naravno, stavljanje na probu znači da nekada ne uspemo. Takvi su testovi. Nekada uspete, nekada ne. Moram priznati da sam za trideset godina — i nadam se da je ovo ohrabrujuće — da sam za trideset godina neke od svojih najvažnijih lekcija naučio od neuspeha, a ne od uspeha. Uspesi su sekundarni; daju vam podsticaj za neko vreme, ali učenje na greškama ili neuspesima… to su zaista, zaista važne lekcije.  Naravno, ko bi poželeo da uči od neuspeha? Ko uopšte hoće da prizna neuspeh, koji toliko ugrožava naš ego, našu gordost i naše dobro mišljenje o sebi. No, po meni, neuspesi nam pokazuju našu tamnu stranu. To je mesto na koje ne gledamo inače, koje ne vidimo. Rekao bih da prosvetljenje nije uvek samo svetlost. Svetlost je već osvetljena. Prosvetljenje je osvetljavanje tame, onoga što inače ne vidimo, što ignorišemo. Dakle, radi se o osvetljavanju našeg neznanja.

Može izgledati paradoksalno, mada se nadam da nije i razočaravajuće, reći da najviše možemo da naučimo od svojih grešaka. To je mesto na koje ne želimo da gledamo, na našu gordost i uobrazilje o sebi, temelje našeg osećaja sopstva — sve to postaje vidljivo kod neuspeha. A uspeh za mene može da bude čak i opasan, jer on često vodi do još više gordosti i novih uobrazilja. Dakle, za mene praksa je da se osvrnemo i transformišemo tamne strane, gubitničke strane, to znači učiti od svake stvari, naročito od onih koje nećemo da pogledamo, naročito od onih koje ne smatramo naročito korisnim ili vrednim. To mi se potvrdilo i tokom meditacijskog povlačenja ove zime.

Svake zime mi imamo meditacijsko povlačenje tokom tri meseca. To je dobro vreme za vežbanje i obično je to period mira i tišine. Ali ove godine, posle otprilike mesec dana, susreo sam jednu osobu. I posle sam se osećao neugodno, možda biste to mogli nazvati i ljutnjom. Nije to bio niko iz manastira. Da je neko iz manastira, mogao bih sa njime kasnije da popričam i rešimo problem. Bio je to slučajan susret dok sam šetao i onda smo se razišli. Nisam čak mogao ni da krenem za tom osobom da rešimo stvar. Dakle, u sred manastirskog povlačenja, nikakvih ometanja i onda se to dogodi.

Nazvao sam to "ljutnjom" kako bih mogao da ga formulišem i ta "ljutnja" jednostavno nije htela da prođe. Predstavljala mi je problem, u sred mirnog monaškog okruženja, ta ljutnja koja je u meni plamtela. Ali na kraju sam shvatio: "Ovo je dobra šansa za učenje".

Počeo sam da posmatram tu iritiranost, da istražujem šta se događa. Bio je to neprijatan fizički osećaj u predelu srca. I kada sam pogledao u nju, ta tu "ljutnju" se iznenada ispostavilo da je nešto drugo: ogorčenje. To me je iznenadilo, jer osoba na koju sam bio ogorčen čak nije ni bila prisutna!

Bilo je to sećanje, imaginacija. I posmatrao sam to ogorčenje naredna dva-tri dana. Ustanovio sam da je to ogorčenje zato što sam bio pogrešno shvaćen. I to je vodilo unatrag do nečega što se dogodilo više decenija ranije. Počeo sam da to gledam, da bivam otvoren za to, da ga primam bez unapred donetih sudova. I dok sam to činio, stvar je počela da se raspetljava. Izgledalo je skoro kao nekakvo raspakivanje. Ono što sam smatrao ljutnjom ispostavilo se kao kompleksan mehanizam, kao čitava serija stvari.

Posle ogorčenja, došao je strah, strah od davanja oduška tom ogorčenju, njegove eksplozije i strah od toga šta će ona druga osoba učiniti u tom slučaju. Strah je trajao tri-četiri dana. U osnovi straha bila je i frustracija. Proveo sam tri ili četiri dana sa tim. Svako dan bio je raspakivanje tog osećanja koje sam nazvao "ljutnja". Počelo je da se raspakuje na jedan skoro mehanički način. I na kraju se raspakovalo, pokazalo se. Kad sam ga otvorio, bilo je još više zastrašujuće, jer nije više imalo oblik. Postalo je bezoblično i postalo je veće. Postalo je veće od mene. Ali dok se raspakivalo postalo je i manje čvrsto, postalo je fleksibilnije. Kada je dostiglo nivo frustracije, postalo je manje lično. Činilo se univerzalnijim. Ovo raspakivanje potrajalo je nedeljama. I onda sam jednog dana zapazio da je od svega toga ostala jedino bezbojna energija. Nije imala ni boju, ni teksturu, ni emociju. Nisam mogao reći da je to bilo ni ogorčenje ni frustracija, bila je to jednostavno ta pulsirajuća energija, mada ne suviše prijatna. Mogao sam da vidim da ona nije ja i da uz nju ide strah. Barem što se tiče besa mogao sam da kažem: "OK, to sam ja." Ali kako se to sve više raspakivalo, došlo je do neke vrste arhetipskog nivoa. Bilo je osnovna, temeljna emocija. A onda je ostala samo ta energija, koja je pulsirala. Moćna energija bez boje ili smera. Nisam mogao reći da je ona moja. Mogao sam reći jedino da je  to životna sila. I to je bilo otkrovenje za mene, otkriće da je bes deo našeg bića. Da je on izraz životne sile. Naravno, ona je bila zagađena negativnim uticajima, u ovom slučaju mojim prtljagom, mojim frustracijama, ogorčenjem i strahom. Ali u svom izvoru bila je to samo životna sila. To otkriće bilo je zastrašujuće, jer nisam ima kontrolu nad tim. Sa ljutnjom sa imao izvestan stepen kontrole: mogao sam da držim jezik za zubima; ali ova stvar, šta je to?

Važno je zato da radimo sa ljutnjom, ne protiv nje, jer ona je deo naše životne sile. Ako pokušamo da radimo protiv nje, to je kao da pokušavamo da sami sebe ubijemo. To rade mnogi ljudi, pokušavaju da udave svoj gnev.

Pokušavaju da ga zaustave i potom postaju deprimirani, razdraženi i frustrirani, pošto zaustavljaju svoju životnu silu. Rad sa besom ne znači pustiti mu na volju, već raditi sa njim, biti u stanju podesitit ga do nivoa kada je on na tom nivou životne sile. Kada ga jednom sagledamo na drugačiji način, on ima i drugečije značenje za nas.

U trenutku kada sam shvatio da je to obična "ljutnja", padale su mi na pamet razne misli: "Ah, ti ne bi trebalo da si ljut. Trideset godina meditacije i još uvek se ljutiš." Ali kada je to postalo ta energija, pulsirajuća energija, tada su svi ti glasovi prestali, jer oni nemaju predistoriju. Nema istorije, nema bojenja i nema ličnog uplitanja u to, jer to je samo prirodna životna sila. Buda je sigurno na to mislio kada nam je govorio da stvari kojih smo svesni ne uzimamo izraz svoga ja, već da budemo svesni koje su njihove prave implikacije, koja je njihova prava dubina. Često gledamo tek na površini, ne gledamo šta je izvor. Ako negujemo sabranost pažnje, svesnost, ona počinje da prodire, ona može da raspakuje emocije poput ljutnje.

Ljutnja nije nešto što bi trebalo prigušiti i zadaviti, već nešto što treba istraživati, otvoriti mu se i otkriti. Treba ga transformisati u nešto što je prosvetljeno. Praksa jeste prosvetljivanje tog kvaliteta, a ne gurati ga u stranu, pokušavati da ga ugušimo ili ignorišemo. Ljutnja govori nešto o nama, bilo da mi to hoćemo da čujemo ili nećemo. Moramo imati na umu učenje Ađan Čaha da je "svaka stvar naš učitelj" i zapamtiti da nas one stvari koje ne volimo verovatno najviše mogu podučiti.