Theravāda budističko društvo

Kusalo Bhikkhu: Pravila ponašanja monaha i monahinja

Download PDF

Pravila ponašanja
theravadskih monaha i monahinja

Vodič za Zapadnjake

Kusalo Bhikkhu

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Napomena 1 : Ovaj vodič zasnovan je na pravilima discipline monaha (bhikkhu) i monahinja (siladhara) theravadske škole budizma. Tamo gde postoje razlike u pravilima ponašanja, na to će biti posebno ukazano. U ovom tekstu pojam "samana" (isposnik) koristi se i za monahe i za monahinje.

Napomena 2 : Ovaj vodič sledi onaj način vežbanja koji se praktikuje u manastirima tajlandske "šumske" tradicije u Velikoj Britaniji, Švajcarskoj, Italiji, Australiji, Novom Zelandu i Sjedinjenim Državama. Iako mnogi theravada monasi ne bi stavili bilo kakvu primedbu na ova pravila, u nekim slučajevima moguće su sitnije razlike u tumačenju i primeni pravila.


SADRŽAJ:

Uvod
Obezbeđivanje sredstava za život

Četiri potrepštine      (i) Hrana: Darivanje hrane i lekova
                                   (ii) Odeća
                                   (iii) Boravište
                                   (iv) Medikamenti i napici

Opštevažeća ponuda
Neprikladne stvari
Međusobni odnosi
Podučavanje Dhammi
Manje važna pravila ponašanja
Gestovi poštovanja

 

Uvod

Ovaj vodič treba da posluži kao uvod u upoznavanje nekih od monaških pravila života za one koji bi želeli da razumeju pozadinu i kontekst tih pravila i konvencija. Ujedno, bolje razumevanje pomoći će u uspostavljanju odnosa uzajamne podrške između članova monaške zajednice i nezaređenih sledbenika.

Generalno, u indijskoj duhovnoj tradiciji, postoji razlika između onih koji žive životom domaćina i onih koji su "pobegli" od domaćinskog života i slede put odricanja. Za budističke isposnike taj duhovni put određen je principima "Dhamma-vinaya" — "učenje i displina" 

Budistička monaška disciplina, zvana Vinaya, jeste rafinirano vežbanje tela i uma. Ova disciplina nije sama po sebi cilj, već alatka koja, kada se primeni u kombinaciji sa duhovnim učenjem (Dhamma), može podstaći sazrevanje i duhovni razvoj.

Sem direktnog vežbanja koje predviđa Vinaya, ona takođe služi da se učvrsti odnos uzajamne pomoći između sledbenika i obraćenika, kao ključni elemenat theravadske tradicije. Unutar konteksta ovog odnosa budistički isposnici odustaju od mnogih uobičajenih sloboda i podvrgavaju se disciplini i pravilima Vinaye kako bi se skoncentrisali na negovanje svog srca i uma. Oni su u prilici da žive kao prosjaci jer laici poštuju njihovo vežbanje i spremni su da ga podrže. Ovo rađa osećaj obostranog poštovanja i saradnje i laike i samane navodi da svom životu i odgovornostima priđu sa obazrivošću i iskrenošću.

Mnoga od Vinaya pravila stvorena su posebno da bi se izbeglo nanošenje uvrede laicima ili davanje povoda za nesporazume ili podozrivost. Pošto prirodno nijedan samana ne želi da uvredi nekoga time što će biti bučan ili će izvoljevati, a nijedan laik ne želi da slučajno izazove samanu da prekrši neko od pravila, ovaj tekst pokušava da razjasni glavne aspekte Vinaye onako kako se odnosi prema laicima. Ima nekih opšteprihvaćenih aktivnosti u kojima bi se učestvovanje theraavdskog budističkog monaha smatralo neprikladnim, mada te aktivnosti mogu biti savim normalne za budističke monahe nekih drugih tradicija i za laike. To su voženje kola, uzgajanje sopstvene hrane i učestvovanje u ceremoniji sklapanja braka. 

Dok samane imaju koristi od komuniciranja sa predanim laicima i od oslobođenosti obaveze da za sebe obezbeđuju materijalna dobra, laici imaju koristi od prisustva posvećenih monaha, od njihovog učenja i prijateljstva. Ovaj odnos ima i ritualni aspekt, iznet u konvencijama Vinaye i kada mu prilazimo sa mudrošću i dobrom namerom, on se pretvara u prostor pogodan za postizanje veće svesnosti.


Obezbeđivanje sredstava za život

Vinaya, kako ju je izložio Buda, kroz mnoga svoja praktična pravila definiše status monaha kao osobe koja je prosjak. Nemati ličnih sredstava za život jeste veoma praktično sredstvo razumevanja instinkta da se traži sigurnost. Štaviše, potreba da se prosi hrana služi monahu kao izvor kontemplacije o otme koje su stvari zaista neophodne — a to su četiri potrepštine.

Te četiri potrepštine — hrana, odeća, boravište i lekovi — jesu ono što laici mogu ponuditi kao praktičan primer ispoljavanja velikodušnosti, poštovanja ili kao znak svoje pripadnosti budističkoj zajednici. Članovi Sanghe odgovaraju na ovo na različite načine, pomažući da se širi dobrodušnost i izlaganjem Budinog učenja onima koji žele da ga čuju.

Sadržaj


Četiri potrepštine

(i) Hrana

U budističkim zemljama, gde monasi svakodnevno prolaze ulicama proseći hranu, ljudi svoju nameru čine vidljivom stojeći kraj puta i držeći posude sa hranom ili čak pozivajući monahe da priđu i prime hranu. Na Zapadu, gde principi prosjačenja nisu toliko ukorenjeni, manje se insistira na svakodnevnom odlasku u prošenje hrane. Umesto toga, laici često donose hranu u manastire da se posluži toga dana ili pak sačuva u ostavi za kasnije. Tu uskladištenu hranu kasnije će pripremiti nezaređeni gosti ili anagarike (iskušenici) i ponuditi je kao obrok. Laici darodavci često donose hranu za posebne prilike, na primer na dan sećanja na preminule ili na rođendan.

Monasi ne bi trebalo direktno da traže hranu, sem ukoliko nisu bolesni. Ovaj princip treba imati na umu kada se nudi hrana — umesto da pitate monaha šta bi voleo da mu ponudite, bolje je jednostavno pozvati ga da primi hranu koju želite da mu ponudite. Imajući u vidu da je taj obrok jedini do kraja 

dana, ponudite ono što smatrate pravom količinom, a on će uzeti onoliko koliko smatra da mu je potrebno i višak ostaviti. Jedan način davanja je da uručite posude s hranom monahu  i pustite ga da odabere iz njih ono što mu je potrebno, a drugi je da sami sipate u monahovu zdelu iz svake od činija sa hranom. Članovi Sanghe obično vole da jedu u tišini.

  • Ne ulazeći suviše u tehničke detalje, u Vinayi hrana se odnosi na sve ono što se može jesti i piti, sem obične vode i onih materija koje se smatraju lekom (videti poglavlje IV niže)
  • Buda je dopustio svojim zamonašenim sledbenicima da sakupljaju, primaju i konzumiraju hranu između zore i podneva (što je 1:00 u letnjem periodu). Zabranjeno im je da konzumiraju van tog vremena i da zadrže bilo kakvu hranu preko noći.
  • Premda monasi žive od one hrane koja im se da, mnogi od njih skloni su vegetarijanizmu iz etičkih razloga. Monasima nije dopušteno da sami pripremaju hranu.
  • Vredi ovde uočiti da se, prema razumevanju Vinaye u okviru "šumske tradicije", mleko smatra hranom, kao i razna pića od slada, tako da ih treba ponuditi samo između zore i podneva.

U pogledu odnosa između monaške zajednice i laika postoje izvesna specifična pravila u vezi sa hranom i lekovima koja su u ponečemu različita za bhikkhue i siladare

Darivanje hrane i lekova

  • Bhikkhu može pojesti hranu i piće (uključujući i lekove), sem čiste vode, koja mu je s tom namerom data u ruke ili stavljena na ili u nešto što je u direktnom kontaktu sa njegovim rukama. Kako bi se izbegao fizički kontakt sa ženskom osobom, tajlandska tradicija preferira da monah drži raširen komad tkanine, na koji se stavlja posuda sa hranom. U manastirima se praktikuje još jedan detalj, a taj je da jednom predatu posudu sa hranom ili lekom laici više ne uzimaju u svoje ruke, jer bi to podrazumevalo da je laik uzeo hranu natrag od monaha i ovi je više ne mogu smatrati nečim što im je dato.
  • Pravilo za monahinje je ponešto drugačije, jer hrana treba da bude data "telom, govorom ili stavom". Gde je moguće treba je ponuditi direktno, tj. žene je mogu jednostavno predati u ruke monahinje. Alternativno, može se napraviti verbalni poziv: ("Ovo je za tebe, sestro", "Stavljam ovo na sto za tebe, sestro, izvoli posluži se."). 
  • U Vinayi formalni način davanja hrane i lekova obavljen je korektno onda kada se laik približi monahu na rastojanje ispružene ruke, načini gest nuđenja i ponudi nešto što je prikladno da se ponese. Sve ovo služi da sam čin davanja bude izveden s pažnjom i promišljeno, bez obzira na to šta se daje.

Kao i sa svim konvencijama o kojima je reč u ovom tekstu, moguće je zatražiti uputstvo i razjašnjenje od samih monaha o tome kako postupati sa hranom kad god postoji neka sumnja i nesigurnost.

Još jedan detalj etikecije davanja hrane u manastirima vredi ovde pomenuti.

Načiniti hranu dozvoljenom

U skladu sa disciplinom, bhikkhu mora voditi računa kada se nudi voće ili povrće koje sadrži semenke koje mogu dati izdanak. Najbolje je, ukoliko je moguće, da se te semenke uklone pre nuđenja. Drugi način je da laik "učini hranu dozvoljenom" tako što će je malo ubosti nožem. Tako kada nudi tu vrstu hrane laik je bocne nožem i u isto vreme kaže: kappiyam bhante, (u značenju “ovo činim dozvoljenim, gospodine.”). Ovo pravilo ne odnosi se na monahinje.

Sadržaj


(ii) Odeća

  • Pravila dopuštaju posedovanje tri ogrtača za monahe i četiri za monahinje.
  • U šumskim manastirima monasi obično sami prave te ogrtače od platna koje im se pokloni. Nekad se poklanja već obojeno platno, a nekada belo platno i odgovarajuća boja – terakot za monahe i braon za monahinje. Za deblji, spoljašnji ogrtač ponekad se koristi vunena tkanina, iako ga tradicionalno monasi prave od dva sloja tankog platna.
  • U hladnijim krajevima osnovni ogrtači se mogu dopuniti drugom odećom: džemperima, majicama, čarapama itd., naravno sve u odgovarajućoj boji.
  • Bitno je da svaki deo odeće bude propisane boje i da nisu skupoceni, već sasvim jednostavni.

Sadržaj


(iii) Boravište

  • Usamljeno, mirno i jednostavno bi bio pravi opis idealnog boravišta monaha. Iz kanonskih tekstova proizlazi da je opšte pravilo za boravište bilo da nije neudobno, niti da šteti zdravlju, ali da ipak nije ni luksuzno.
  • Skroman nameštaj, jednostavnog oblika i odabran po kriterijumu korisnosti takođe je dopušten, mada postoji pravilo koje zabranjuje "visoke, luksuzne ležajeve i fotelje" — tj. predmete koji su raskošni mereno lokalnim merilima. Dakle, jednostavan krevet je dopušteno koristiti i mnogi monasi zbog leđa preferiraju da on bude tvrd. Međutim, oni koji ugošćavaju monahe ili monahinje mogu se pouzdati da će bilo kakav ležaj koji ponude biti prihvaćen sa zahvalnošću između ostalog i kao deo treninga monaha da mu zahtevi budu što umereniji.
  • Pravila Vinaye ne dopuštaju monahu da spava više od 3 noći zaredom u istoj sobi sa nezaređenom osobom, a ni monah ni monahinja ne bi trebalo da leže u istoj sobi u kojoj je i osoba drugog pola, sem u izuzetnim okolnostima, tj. u slučaju bolesti.

Sadržaj


(iv) Medikamenti i napici

Prema Vinayi, medikamentima i napicima se mogu smatrati one stvari koje konzumiramo jedenjem i pijenjem, a normalno ih ne smatramo hranom i:

  • koje su namenjene lečenju, na primer farmaceutski proizvodi, homeopatski preparati, vitaminski dodaci itd.;
  • koje imaju osvežavajuće i okrepljujuće dejstvo (kao što su čaj i šećer);
  • koje imaju nutritivno svojstvo u vreme slabosti, gladi ili zamora (kao što je voćni sok.)

Nasuprot hrani, zaređeni mogu da zadrže ove stvari tokom noći. Za monahe postoje različita ograničenja u pogledu vremena tokom kojeg mogu da čuvaju ovakve "lekove":

  • "Jednodnevna" dozvola: Filtrirani voćni sok (tj. onaj u kojem nema voćne pulpe) od bilo kojeg voća. Ovi sokovi mogu se primati i piti u bilo koje vreme između zore jednog i zore narednog dana — ovo vremensko ograničenje je u vezi sa fermentacijom. 
  • "Sedmodnevna" dozvola: Ghi, životinjsko i biljno ulje, med i bilo koja vrsta šećera (uključujući i melasu) mogu se zadržati i konzumirati sve do zore osmog dana računajući od kada su dobijeni. U današnje vreme i neka druga okrepljujuća sredstva se smatraju dopuštenima. Pre darivanja trebalo bi se konsultovati radi razjašnjenja.
  • "Doživotna" dozvola: Farmaceutski medikamenti, vitamini, korenje biljaka kao što je đumbir i žen-šen; esencija biljaka kao što je kamilica; napici kao što je čaj, kafa i kakao.

Za siladhare, za sve medikamente važi "doživotna" dozvola.

Medikamenti koji se ne uzimaju oralno, na primer kreme, ulja za masiranje ili kapi za oči mogu takođe biti korisni. Njih ne treba formalno predavati u ruke kao što se to radi sa jestivim medikamentima.

Sadržaj


Druge potrepštine

Buda je takođe dopustio zaređenima da poseduju druge sitne potrepštine, kao što su igle, brijač itd. U današnje vreme među takve stvari mogu se ubrojati olovka, sat, baterijska lampa itd. Svaka od njih treba da je jednostavna, jer su skupe i luksuzne stvari izričito zabranjene. Rekviziti mogu biti vlasništvo monaške zajednice, naročito nameštaj, električni uređaji itd.


Opštevažeća ponuda (Pavarana)

  • Principi prosjaštva zabranjuju isposnicima, sem ako nisu bolesni, da traže bilo šta ukoliko im pre toga nije bilo ponuđeno. (Dva izuzetka: isposnik uvek može zatražiti vode i može zamoliti i za nešto drugo članove svoje porodice.) Dakle, kao što je već napomenuto, ako želite da date hranu ili lekove, umesto da čekate monaha da to zatraži od vas, možete to staviti do znanja na primer ovim rečima: "Mogu li vam ponuditi malo od ove hrane?"; "Želite li još malo čaja?".
  • Moguće je takođe načiniti ponudu, ‘pavarana’, da biste pokrili sve one slučajeve kojih možda niste svesni — zdravstveni problem, potrebna četkica za zube itd. — sledećim rečima: "Ako vam treba neki lek ili druga potrepština, molim vas da mi kažete." Da bi se izbegli nesporazumi, dobro je biti određeniji, kao na primer: "Ako želite još hrane…", "Ako vam treba nešto dok boravite ovde…", "Ako vam ikada zatreba par novih sandala…"
  • Ukoliko nije specificirano, obično se uzima da ponua važi do 4 meseca, a potom prestaje njena važnost ako nije obnovljena. Određivanje vremenskog ograničenja ili obima ponude sprečava nesporazume, te tako u situaciji kada želite da ponudite još voćnog soka monah neće imati šansu da pomisli kako možda nameravate da kupite veš mašinu za manastir!

Sadržaj

e>


Neprikladne stvari

(a) Luksuzne stvari

  • Generalno, ne priliči isposniku da primi bilo kakvu luksuznu stvar. Naime, ona može stvoriti vezanost u njemu i izazvati zavist kod drugih, možda čak i želju da je ukradu. Takođe se čini neprikladnim za nekoga ko, kao moralni uzor, živi proseći hranu i od pomoći drugih, da poseduje raskošne stvari.

(b) Novac

Vinaya izričito zabranjuje monasima da primaju novac ("zlato i srebro"), da druge savetuju da ga prime za njih ili da kod sebe čuvaju tuđi novac. Tako je korišćenje i baratanje novcem, bilo da je u obliku kovanica, banknota ili kreditne kartice, za njih zabranjeno. O finansijskim donacijama datim Sanghi staraju se poverljivi laici:
  • Praktično govoreći, manastirima finansijski upravljaju laički nadzornici, koji onda upućuju otvorenu ponudu Sanghi da traži ono što joj je potrebno, ali pod nadzorom duhovnog staratelja svakog manastira.
  • Ti nadzornici su članovi dobrotvornog udruženja koje nadzire finansijske poslove svakog od manastira
  • Generalno, podinačni članovi Sanghe moraju se konsultovati sa starijim članovima zajednice pre nego što prihvate ponudu nadzornika, na primer da plate za stomatološke usluge, kupe obuću ili neophodne lekove. Ovim se obezbeđuje da se donacije date kao pomoć Sanghi koriste racionalno i u skladu sa preporukama darodavaca.

Ovo je prikaz prikladnog načina da se ponudi finansijska pomoć isposnicima:

  • Ako laici hoće da daju nešto određenom isposniku, ali nisu baš sigurni šta bi mu trebalo, trebalo bi da porazgovaraju sa njime i načine ponudu (pavarana). Finansijsku donaciju ne treba predavati direktno isposniku, već staviti u kutiju za donacije, dati jednom od anagarika (obučeni u belo) ili laičkom nadzorniku manastira, jasno napomenuvši ako je dar namenjen nekom određenom isposniku.
  • Ako je član Sanghe pozvan u posetu, recimo da bi podučavao, novac kojim se pokrivaju troškovi putovanja može se dati anagariki ili nezaređenome koji ga prati, a on će tada kupiti karte, napitke za put ili bilo šta drugo što bi isposniku moglo zatrebati. To je sasvim dobar trening za laika da razmišlja koji predmeti su neophodni i ponudi ih umesto novca.

Sadržaj


Međusobni odnosi

(Bhikkhui sa ženama, siladhare sa muškarcima)

Pravila u vezi sa odnosom između isposnika i pripadnika suprotnog pola mogu često dovesti do nesporazuma i zato vredi detaljnije razmotiti neke od tih konvencija.

  • Isposnici se pridržavaju potpunog celibata, u kojem je bilo kakva vrsta svesnog erotskog ponašanja zabranjena. To uključuje čak i sugestivni govor ili fizički kontakt praćen požudnim mislima — što su sve ozbiljni prekršaji discipline i bhikkhua i siladara.
  • Pošto nečije namere ne moraju uvek biti očigledne (čak i za počinioca), a reči ne uvek primerene, opšte je pravilo za bhikkhue i siladare da se uzdržavaju od bilo kakvog kontakta sa osobama suprotnog pola.
  • Kada govori sa ženskom osobom, bhikkhu treba da ima pored sebe još jednog muškarca koji je u stanju da razume ono o čemu se govori. Slično ovome, siladare treba da razgovaraju sa muškarcem samo u prisustvu još jedne ženske osobe.

Veliki deo ovih pravila ponašanja ustanovljen je još u Budino vreme da bi se sprečile glasine ili nerazumevanja. U pričama koje objašnjavaju nastanak nekog pravila ima primera da su bhikkhui bili optuženi da održavaju ljubavnu vezu sa nekom ženom, da su žene pogrešno razumele razlog zbog kojeg je bhikkhu sa njom ili da je monaha čak napao ljubomorni muž! 

  • Da bi se ovakvim nesporazumima stalo na put — ma kako bili neosnovani — siladara uvek treba da je sa još jednom ženom kada je u njenom prisustvu i muškarac, a isto važi i za monaha, kada razgovara sa ženom — trebalo bi da je tu i još jedan muškarac. Na primer, kada je na putovanju ili sedi na usamljenom mestu (mada autobusku stanicu ili salu za meditaciju ne bi trebalo smatrati osamljenim mestom).
  • Takođe, isposnici bi trebalo da se uzdržavaju od korespondencije sa osobama suprotnog pola, sem ukoliko nije reč o nečemu što se tiče manastira, dogovora oko putovanja, pružanja osnovnih informacija itd.

Sadržaj


Podučavanje Dhammi

  • Samana kao učitelj Dhamme treba da sačeka odgovarajuću priliku da bi produbljeno i slikovito izložio Budino učenje onima koji žele da saslušaju.
  • Mnogo je definicija šta je to odgovarajuća prilika — onda kada isposnik ne dosađuje podučavajući a da ga niko nije pitao, kada su okolnosti takve da je o izloženom učenju moguće na pravi način razmisliti. Ovo je veoma važno, jer je Budino učenje zamišljeno da bude sredstvo o kojem treba prvo dobro promisliti, a onda ga primeniti. Vrednost Dhamme je uveliko smanjena ako se prima samo kao ćaskanje ili puka spekulacija.
  • Zato je za razgovor o Dhammi dobro pripremiti prostoriju gde će učenje biti saslušano uz dužno poštovanje prema onome ko ga izlaže. U pogledu etikecije, ovo znači da govornik ima posebno mesto i ulogu prikladnu trenutku. To može biti i neformalni dijalog, ali i situacija u kojoj se učitelj obraća grupi.  
  • Kakva god da je prilika, uvek je dobro konsultovati se sa onim koji govori kako da se to organizuje, kada da se postavljaju pitanja itd.
  • Takođe, kada se poziva isposnik, na pirmer na obrok ili radi podučavanja, uobičajeno je za onoga ko poziva da se postara i oko prevoza.

Sadržaj


Manje važna pravila ponašanja

Vinaya se proširuje i na područje konvencija i običaja. Ti običaji nisu "pravila", ali ih možemo smatrati korisnima za manifestovanje odmerenog ponašanja. U manastirima naglasak se stavlja na njih kao na sredstvo uspostavljanja harmonije, reda i prijatnih odnosa u zajednici. I nezaređeni mogu biti zainteresovani da primenjuju takve konvencije radi sopstvenog treninga u prijemčivosti, ali je za posetioce u manastirima važno da ovo nisu obavezni ili nametnuti standardi. Takvu praksu treba primeniti uz prethodno promišljanje, onda kada smo za njih spremni.

Oslovljavanje članova monaške zajednice

U tajlandskim theravada manastirima na Zapadu koji pripadaju "šumskoj tradiciji" različite titule se koriste pri obraćanju članovima Sanghe:

  • Termin "poštovani" može se staviti ispred monahovog pali imena, na primer poštovani Đajamangalo. Tajlandski oblik "tan" se takođe može koristiti, na primer tan Parisudo. "Sestra" je naziv iz poštovanja za monahinje, na primer sestra Suđata.
  • I bhikkhui i siladare koji su u zajednici proveli više od deset godina se označavaju sa "ađan" (tajlandska reč, od pali aćarija, "učitelj"). Ponekad se može čuti da se stariji monah oslovljava sa "tan ađan" ("Je li tan ađan Parisudo ovde?") ili se svaki od tih naziva koristi posebno ("Dolazi ađan Suđata.").
  • Svi monasi mogu se osloviti sa "bhante" i sve siladare sa "sestro".
  • Tajlandski način oslovljavanja nekome ko se smatra veoma cenjenim je "luang por", što znači "poštovani otac", na primer tan ajahn Chah se uvek pominje kao luang por Chah.

Gestovi poštovanja

  • Postoji običaj klanjanja oltaru ili učitelju. To se radi kada se prvi put ulazi u hram ili izlazi. Učinjeno sa punom svešću i u pravom trenutku, ovo postaje elegantan gest poštovanja i prema onome ko to čini. 
  • Drugi često viđan gest poštovanja su sklopljeni dlanovi ispred grudi, prstiju usmerenih nagore. Gest podizanja tako sklopljenih šaka ka lako naklonjenom čelu naziva se "anđali". Ovo je graciozan način pozdravljanja pri susretu ili opraštanju, na kraju govora o Dhammi ili iznete ponude. 

Govor tela je nešto što se veoma dobro razume u zemljama Azije. Neki od ovih običaja su zapravo trening u usmeravanju pažnje na telo i osvešćivanju važnosti fizičkih gestova poštovanja.

  • Dok sluša govor o Dhammi, uspravan položaj tela slušaoca ukazuje na njegovu pažnju prema onome ko govori.
  • Smatra se neučtivim pružanje nogu u pravcu hrama ili Budinog kipa, kao i ležanje u prostoriji gde je oltar (sem ako tu nije ponuđeno mesto za prenoćište).
  • Smatra se, pak, gestom učtivosti malo se nakloniti ako prolazimo između dve osobe koje razgovaraju.
  • Slično ovome, ne bi trebalo stojećki se obraćati isposniku ili mu nešto nuditi ako on sedi; ako je moguće (zbog godina i elastičnih zglobova) treba im se približiti ne izdižući se iznad nivoa na kojem sede.

Prikladna odeća

Kada ste u poseti ili boravite kao gost u manastiru, i muškarci i žene bi trebalo da su prikladno obučeni.

  • Široka, udobna odeća se preporučuje. Majice dugih rukava, duge pantalone ili duže suknje su ono što je prikladno za manastir. Čak i leti kratke pantalone nisu poželjne.
  • Cipele treba izuvati kad se ulazi u većinu prostorija u manastirima u kojima ljudi sede na podu: svetilišta, sobe za meditaciju, prostorije za sastanke, delovi u kojima se organizuju grupna meditativna povlačenja itd.

Sadržaj


Zaključak

Sve ove konvencije nastale su kao pomoć na putu oslobođenja. Potreban je iskren napor da bi se održala lična disciplina i podržali napori drugih, kao i da bi se naučilo kako te konvencije iskoristiti kao sredstvo koje vodi konačnom cilju. Povezani u zajedničkoj želji da negujemo ovaj duhovni put, upravo je taj iskreni napor ono što bi isposnici i laici trebalo međusobno da poštuju i cene. Ovaj kratki uvod trebalo je da ukaže na neke od glavnih oblika discipline i olakša komunikaciju unutar tog zajedništva za one koji su voljni da u njega stupe, istražujući istovremeno kako ono utiče na njihovu i dobrobit drugih.

Ovo naravno nije detaljan pregled Vinaye i dobrodošao je svako ko je zainteresova za više informacija o stvarima koje su ostale nejasne.