Theravāda budističko društvo

Thanissaro Bhikkhu: Otvaranje vrata Dhamme

Download PDF

Otvaranje vrata Dhamme

(Poštovanje u budističkoj misli i praksi)

Thanissaro Bhikkhu

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Ako se rodite u nekoj budističkoj porodici u Aziji, prva stvar koju će vas vaši roditelji naučiti o budizmu nisu nekakve filozofske postavke, već gest poštovanja u kojem dlanove sklopite u visini srca u anđali svaki put kada naiđete na Budin kip ili sliku, na monaha ili monahinju. Naravno, taj gest će u početku biti mehanički. Vremenom, međutim, naučićete i stav poštovanja koji ga prati. Ako vam to brzo pođe za rukom, vaši roditelji će to shvatiti kao znak inteligencije, jer poštovanje je osnova svake sposobnosti učenja.

Kako starite, oni će vas možda naučiti i simbolici gesta kada šakama formirate lotosov pupoljak, predstavljajući tako svoje srce, koje prinosite objektu svoga poštovanja, u nadi da će vas poučiti kako da steknete mudrost. Na kraju, kako vam plodovi budističke prakse postaju sve bliži, vaši roditelji se nadaju da će vaše poštovanje prerasti u predanost. Na taj način oni daju jednostavan odgovor na staro zapadnjačko pitanje o tome koja strana budizma — filozofija ili religija – ima prednost. U njihovim očima religijski stav poštovanja je neophodan za bilo kakvo filozofsko razumevanje. I što se njih tiče, ne postoji konflikt između te dve strane. Zapravo, one snaže jedna drugu.

Ovo je u upadljivom kontrastu prema tipičnom zapadnjačkom stavu, koji razliku između religijske i filozofske strane budizma vidi kao nešto suštinsko. Ta filozofija izgleda tako racionalna, pridajući veliki značaj oslanjanju na samoga sebe. Taj uvid što se nalazi u središtu Budinog probuđenja beše tako apstraktan — princip uzročnosti. Čini se da nema pravog razloga da filozofija koja je krenula od toliko apstraktnog polazišta proizvede devocionalizam tako intenzivan da se može takmičiti sa svim onim što nalazimo u teističkim religijama.

Ipak, ako pogledamo šta pali kanon ima da kaže o devocionalizmu — stavu koji on izražava nizom pojmova: poštovanje, smernost, naklonost, klanjanje i divljenje — vidimo da ne samo da je njegova teorija poštovanja ukorenjena u tom središnjem uvidu Budinog probuđenja — principu uzročnosti koji se izražava formulom ako ovo/onda i to (idappaccayata) — već je to poštovanje neophodno da bi se naučio i ovladalo baš tim principom uzročnosti.

Na prvi pogled može izgledati neobičnim povezivati teoriju uzročnosti sa pitanjem poštovanja, ali to dvoje su sasvim isprepleteni. Poštovanje je stav koji razvijate prema stvarima koje su važne u životu. Teorije uzročnosti vam govore, ako je nešto zaista važno, šta je to i zašto je važno. Na primer, uzmite to zašto: Ako verujete da će vam neko superiorno biće pokloniti sreću, prirodno ćete pokazivati poštovanje i divljenje prema tom biću. Ako pretpostavljate da je sreća potpuno zavisna od vaše volje, tada je vaše najveće poštovanje rezervisano za vašu upornost. Što je tiče onoga kako: Ako na istinsku sreću gledate kao na nešto potpuno nemoguće, potpuno predodređeno ili potpuno slučajno, tada nema potrebe za poštovanjem, jer ono neće ništa promeniti u vašem životu. Ali ako na istinsku sreću gledate kao na nešto moguće, a na njezine uzroke kao na zavisne od okolnosti i vašeg stava, prirodno je da ćete obratiti pažnju na njih i poštovanje neophodno da ih održite u što povoljnijem stanju.

Ovo se ogleda i u načinu na koji Kanon tretira pitanje poštovanja. On opisuje najrazličitije načine na koje svetovnjaci Budinog vremena pokazuju poštovanje prema Budi i monaškoj sanghi, ali i više standardizovane načine na koji članovi sanghe iskazuju poštovanje prema Budi i jedni prema drugima. Naročito zanimljiv jeste protokol poštovanja koji okružuje dhammu. Budističkim monasima je zabranjeno da podučavaju dhammi bilo koga ko iskazuje nepoštovanje prema njoj, a kaže se da je i sam Buda odbijao da izgovori svoju prvu propoved petorici svojih saputnika sve dok nisu prestali da ga tretiraju kao sebi ravnoga .

Taj protokol, razume se, mogao je biti čisto kulturološka stvar, nešto i nesvesno preuzeto iz društva Budinog vremena, ali postoje odlomci Kanona koji sugerišu drugačije. Budizam je bio jedan od pokreta kontemplativaca (samana) drevne Indije, koji su tvrdili da slede zakon prirode, više nego glavni tok kulturnih normi. Ti pokreti su bili zaista slobodni da odaberu šta će od preovlađujućih običaja prihvatiti. Budistički opisi drugih pokreta često ih kritikuju da se odnose s nepoštovanjem ne samo prema onima spolja, već i jedni prema drugima. Učenici ne poštuju svoje učitelje, grupni sastanci su im bučni, s prepirkama i mimo kontrole. Sve to se zatim stavlja nasuprot načinu na koji budisti održavaju svoje skupove u obostranoj učtivosti  i poštovanju. To sugeriše da su budisti mogli slobodno da odbace vladajući običaj poštovanja, ali su svesno odlučili drugačije.

Taj izbor zasnivao se na njihovom uvidu da je poštovanje preduslov učenja. Lakše vam je da učite od nekoga koga poštujete, nego od onoga koga ne poštujete. Poštovanje otvara vaš um i slabi vaša predubeđenja, kako bi se napravio prostor za novo znanje i veštine. U isto vreme, osoba koja ima neko vredno znanje da ponudi osećaće se više podstaknuta da podučava onoga ko pokazuje poštovanje, nego drugoga ko ga ne pokazuje.

Međutim, vrsta učenja na koju Buda stavlja naglasak nije jednostavno gomilanje informacija. Ono je veština koja vam omogućuje da ovladate drugim veštinama i vodi ka potpunom oslobađanju od patnje i napetosti. I tu se pitanje poštovanja povezuje sa uzročnošću, jer se budistička teorija uzročnosti koncentriše na pitanje kako je moguće naučiti neku veštinu.

Kao što nam teorija kibernetike pokazuje, učenje je moguće samo kada postoji povratna informacija; učenje neke veštine traži stalnu sposobnost da se nadzire povratna informacija i odlučuje o načinima da se modifikuje ponašanje. Budino otkriće uzročnosti objašnjava to kako i šta koji omogućuju te faktore. Kako je izraženo kao formula uzročnosti; a šta kao analiza ponašanja: faktora koji ga oblikuju, zajedno sa spektrom rezultata koje ono može doneti.

Formula uzročnosti, pojednostavljeno rečeno, kaže da je svaki trenutak sačinjen od tri stvari: rezultata prošlih postupaka, sadašnjih postupaka i neposrednih rezultata sadašnjih postupaka. Iako ovaj princip izgleda jednostavan, njegove konsekvence su veoma kompleksne. Svaki vaš čin ima reperkusije u sadašnjem trenutku, koje se takođe reflektuju i na vašu budućnost. Zavisno od intenziteta tog postupka, to reflektovanje može biti kratkotrajon ili dugotrajno. Tako svako uslovljeno iskustvo oblikuju kombinovani efekti prošlih postupaka koji dolaze iz dugog vremenskog perioda, zajedno sa efektima sadašnjih dela. 

Uzročnost vremenom postavlja određena ograničenja za svaki momenat. Ovaj sadašnji nije prazan list, jer je delimično oblikovan uticajima iz prošlosti. Neposredna kauzalnost u sadašnjosti, međutim, ostavlja prostora za slobodnu volju. Nije sve određeno prošlošću. U svakom trenutku možete napraviti novi input u taj proces i usmeriti svoj život u drugom pravcu. Ipak, nema toliko mnogo prostora za slobodnu volju da bi uzročnost prerasla u nasumičnost. Svako specifično ako ovo u ovo/to kondicionalnosti — bilo da se proteže u vremenu ili je u neposrednoj sadašnjosti — uvek je udruženo sa specifičnim onda to. Događaji slede predvidljive obrasce, kojima je moguće ovladati.

Ono šta koje ovaj proces održava u kretanju jeste faktor koji dopušta povratnu informaciju i nadgledanje povratne informacije. Primarni element u tome šta jeste namera, koju Buda identifikuje sa suštinom postupka ili kamme. Namera, sa druge strane, jeste oblikovana aktima pažnje, koja postavlja pitanja o onome što je opaženo i stvara stavove na osnovu tih pitanja. Pošto možete da vodite računa o rezultatima svojih namera, postoji petlja povratne informacije u vašem umu koja vam omogućuje da učite. Pošto pažnja može da postavlja pitanja, ona može i da nadgleda povratne informacije kako bi odredila na koji način da ih najbolje iskoristi. I pošto vaše namere — vođene vašim stavovima i nudeći novi input u sadašnjost — mogu tada da peoblikuj uvaše iskustvo, vaša sposobnost učenja može imati efekat: možete promeniti svoje ponašanje i požnjeti plodove svoje veštine u obliku sve veće i veće sreće.

Koliko daleko ta sreća može ići? Zahvaljujući svome probuđenju, Buda je otkrio da usavršavanje u veštini može na kraju odvesti potpuno izvan sveta preporađanja. Na osnovu tog otkrića on je identifikovao četiri vrste kamme: prve tri daju prijatne, bolne ili pomešane rezultate unutar kruga preporađanja, a četvrta vodi izvan bilo kakve kamme, sve do okončanja preporađanja. Drugim rečima, princip uzročnosti radi tako da postupci mogu ili da produže ciklus preporađanja ili da ga dovedu do kraja. Pošto je i najveće zadovoljstvo unutar tog ciklusa prolazno i nepouzdano, on je podučavao da najvredniji smer akcije jeste četvrta vrsta kamme — ona vrsta koja vodi ka Probuđenju — kako bi se prekinulo stvaranje bilo kakve nove kamme.

Veština otelovljena u tom obliku kamme dolazi od koordinacije faktora pažnje i namere, tako da ona vodi prvo do prijatnih rezultata unutar kruga preporađanja, a zatim — na transcendentalnom nivou — do potpunog izbavljena od patnje  inapetosti. Ovo, sa druge strane, zašteva izvestan stav prema principu uzročnosti koji dejstvuje u čovekovom životu. I ovde kvalitet poštovanja postaje ključan, jer bez odgovarajućeg poštovanja za tri stvari — sebe, princip uzročnosti koji deluje u vašem životu i uvide drugih ljudi vezane za taj princip — nećete biti u stanju da steknete odlučnost neophodnu da ovladate tim principom i sagledate koliko daleko vaša sposobnost usavršavanja može da ide.

Poštovanje za sebe, u kontekstu ovo/to, znači dve stvari:

1) Pošto je četvrta vrsta kamme moguća, možete poštovati svoju želju za ničim uslovljenom srećom, a ne da je smatrate nerealnim idealom.

2) Zbog važnosti namere i pažnje u oblikovanju vašeg iskustva, možete poštovati svoju sposobnost da usavršavate veštine neophodne za razumevanje i ovladavanje uslovljenom realnošću sve do tačke dostizanja istinske sreće.

Ali poštovanje za sebe ide i dalje od ovoga. Ne samo da možete poštovati svoju želju za istinskom srećom i svoju sposobnost da je dostignete, vi morate da ih poštujete ukoliko ne želite da potpadnete pod kontrolu mnogih religijskih ili sekularnih sila unutar društva i sebe samoga, koje će vas odvući u drugom smeru.

Premda mnoge religije pretpostavljaju da je istinska sreća moguća, one ne vide u čoveku veštinu dovoljnu da se ona ostvari. Sve u svemu, one nadu za sreću polažu u više sile. Što se sekularnih kultura tiče, one ne veruju da je neuslovljena sreća uopšte moguća. Umesto toga, uče nas da jurimo za srećom uslovljenom mnogim stvarima i da ne obraćamo pažnju na ograničenja svojstvena svakoj sreći koja dolazi od novca, moći, veza, posedovanja il isentimentalnog osećaja pripadanja. One se izruguju sa višim vrednostima i likuju kada religijski idoli padnu ili religijski aspiranti skrenu sa puta. 

Takvi sekularni stavovi snaže naše sopstvene nedostatke, našu želju da se domognemo svakog zadovoljstva do kojeg se može lako stići i našu nestrpljivost sa svakim ko bi nam rekao da su naše mogućnosti veće i bolje. Tako, i sekularni i religijski stavovi nas uče da ne podcenimo snagu sopstvenih pozitivnih stanja uma. Kvaliteti kao što su sabranost, koncentracija i uvid, kada se prvi put pojave u umu, izgledaju beznačajni — mali i krhki, poput izdanka javora što raste u sred gustog korova. Ako ga ne pazimo i ne posvetimo mu vreme,  onaj korov će ga ugušiti ili ćemo ga sami nagaziti. Kao posledica toga, nikada nećemo saznati kako je moćna njegova senka.

Ako, međutim, razvijemo snažno poštovanje za svoju sposobnost da dostignemo istinsku sreću, dva važna moralna kvaliteta će zagospodariti našim umom i paziti na naše kvalitete: briga zbog patnje koju ćemo iskusiti ako ne damo sve od sebe da razvijemo svoju sposobnost i stid pri pomisli da ciljamo na bilo šta manje od najviše moguće sreće. Stid može izgledati čudan dodatak samopoštovanju, ali kada su oboje na zdravim osnovama, tada idu ruku pod ruku. Potrebno vam je samopoštovanje da biste uvideli kada su postupci ispod vaše norme i da ćete ih se stideti ako nastavite. Potrebno je da osetite sram zbog svojih grešaka, kako biste sprečili da se samopoštovanje ne pretvori u tvrdoglavi ponos.

 Ovde u igru ulazi drugi aspekt poštovanja — poštovanje za princip uzročnosti. Ovo/to uzročnost nije proces slobodne forme. Svako pogrešno ovo povezano je sa nekim neprijatnim to. Ne možete tu vezu izmeniti tako da vodi do prijatnog rezultata ili koristiti svoje afinitete da dizajnirate sopstveni put koj iće vas osloboditi uzročnog iskustva. Zato samopoštovanje mora da se prilagodi poštovanju za način na koji uzroci i posledice deluju. Tradicionalno, to poštovanje je izraženo kroz kvalitet koji je Buda istakao u svojoj poslednjoj poruci: pažljivost. Biti pažljiv znači imati snažan osećaj da ako ste neobazrivi u svojim namerama, patićete zbog toga. Ako zaista sebe volite, morate posebnu pažnju da posvetite načinu na koji stvarnost zapravo funkcioniše i da postupate u skladu sa tim. Nije sve što mislite ili osećate vredno posštovanja. Čak ni Buda nije stvorio budizam ili princip ovo/to uzročnosti. On ih je otkrio. Umesto da na stvarnost gleda u skladu sa svojim preferencijama, on je svoje preferencije preoblikovao kako bi što bolje iskoristio ono što je naučio posmatranjem — sa velikom pažnjom i poštenjem — svojih postupaka i njihovih pravih efekata.

Ovo se ogleda u njegovom govoru Kalamama (AN III.65). Iako se ovaj tekst često citira kao Budin poziv da sledimo sopstveni osećaj za to šta je dobro a šta loše, on zapravo kaže nešto sasvim drugo. Nemojte jednostavno slediti tradiciju, ali nemojte jednostavno slediti ni svoje sklonosti. Ako vidite, posmatrajući sopstvene postupke i njihove rezultate, da sleđenje određenog mentalnog stanja vodi do štete i patnje, treba da ga napustite i odlučite da ga više nikada nećete slediti. To je veoma strog standard, koji zahteva stavljanje dhamme ispred sopstvenih unapred formiranih sklonosti. A to zahteva da ste vrlo obazrivi prema svakoj sklonosti da se ti prioriteti poremete i da se sklonosti stave na prvo mesto.

Drugim rečima, ne možete se jednostavno prepustiti zadovoljstvima ili odupreti bolu koji dolazi od vaših postupaka. Morate učiti i od zadovoljstava i od bola, pokazati prema njima poštovanje kao prema događajima iz lanca uzročnosti, da biste videli čemu oni imaju da vas nauče. Zato je Buda dukkhu — bol, napetost i patnju — nazvao plemenitom istinom; i zato je zadovoljstvo koje se javlja iz koncentracije uma označio takođe kao plemenitu istinu. Ti aspekti neposrednog iskustva sadrže lekcije koje um mogu odvesti do plemenitih postignuća.

Govor Kalamama, međutim, ne zaustavlja se kod neposrednog iskustva. On ide dalje i kaže da, kada posmatrate procese uzroka i posledice u svojim postupcima, treba takođe da svoja zapažanja potvrdite kroz učenja mudrih. Ovaj treći aspekt poštovanja — poštovanje za uvide drugih — takođe je zasnovan na obrascu ovo/to uzročnosti. Pošto su uzroci ponekad odvojeni od svojih rezultata velikim odsekom vremena, lako je izgubiti iz vida neke važne veze. U isto vreme, mentalno svojstvo koje predstavlja glavnu prepreku za uvid — obmana — zapravo je najteže otkriti. Kada ste obmanuti, vi ne znate da ste obmanuti. Zato je mudar pristup pokazati poštovanje prema uvidima drugih, u slučaju da njihovi uvidi mogu pomoći da prozrete sopstveno neznanje. Na kraju krajeva, namera i pažnja su nešto što je neposredno dostupno i njihovoj pažnji. Njihovi uvidi mogu biti upravo ono što vam treba da probijete prepreke koje ste stvorili sopstvenim činom neznanja.

Budističko učene o poštovanju prema drugim ljudima ukazuje u dva pravca. Prvi pravac je očigledan: poštovanje za one koji su putem dalje odmakli od vas. Kako Buda jednom reče, prijateljstvo s divljenja dostojnim ljudima jeste ključ svetačkog života, jer njihove reči i lični primer pomoći će vam da napredujete putem izbavljenja. To ne znači da nužno treba da se povinujete njihovom učenju ili da ga prihvatite bez razmišljanja. Vi jednostavno dugujete sebi da ih pažljivo saslušate i date pravu šansu njihovom učenju. Čak i onda — i naročito tada — kada je njihov savet neprijatan, treba da se ophodite sa njima s poštovanem. kako kaže Dhammapada, stih 76:

Tko uvidi da je mudar čovjek koji ga opominje
i ukazuje što treba izbjegavati,
takvog mudrog čovjeka treba poštivati
kao otkrivatelja skrivenog blaga –
za onoga tko poštuje takvog čovjeka to je bolje,
a ne lošije.

(prev. Č. Veljačić)

U isto vreme, kada pokazujete poštovanje za one koji su ovladali putem, vi takođe pokazujete poštovanje za kvalitete koje i sami želite da razvijate. I kada takvi ljudi vide da pokazujete poštovanje prema kvalitetima u njima i u sebi, skloniji će biti da svoju mudrost podele sa vama, nastojeći da podele ono što je najbolje. To je razlog zašto budistička tradicija stavlja toliki naglasak ne samo na osećaj poštovanja, već i na njegovo ispoljavanje. Ako ne možete sebe da prisilite da pokažete poštovanje prema drugima na način na koji će oni to uvideti, tada postoji izvestan element otpora u vašem umu. A drugi će, sa svoje strane, sumnjati u vašu spremnost da učite. Zato monaška disciplina toliko ističe etikeciju poštovanja koju treba ispoljiti prema učiteljima i starijim monasima.

Učenje o poštovanju, međutim, ide i u drugom pravcu. Budističkim monasima i monahinjama nije dopušteno da pokažu nepoštovanje prema bilo kome ko ih kritikuje, bez obzira je li ta osoba probuđena ili ne i je li ta kritika osnovana. Kritičari određene vrste možda ne zaslužuju nivo poštovanja koji zaslužuju učitelji, ali ipak zaslužuju uobičajenu uljudnost. To je zato što su, kao što je već rečeno, obrasci uzroka i posledice prisutni u svačijoj svesti i čak su i neprobuđeni ljudi možda uočili vredne deliće istine. Ako ste otvoreni prema kritici, možda ćete čuti neki vredan uvid koji bi se inače odbio od zida ignorisanja. Budistička književnost — od davnina pa do danas — obiluje pričama o ljudima koji su postali probuđeni pošto su čuli neku sasvim običnu reč ili deo pesme. Osoba sa pravim stavom poštovanja može učiti od bilo čega — a sposobnost da se sve iskoristi na dobrobit jeste znak istinskog uvida.

Možda najdelikatnija veština u pogledu poštovanja jeste naučiti kako da balansiramo sva tri aspekta poštovanja: za sebe, za istinu o uzročnosti i za uvide drugih. Ova ravnoteža je, naravno, ključ svake veštine. Ako želite da postanete grnčar, na primer, morate da učite ne samo od svoga učitelja, već i od sopstvenih postupaka i moći zapažanja, ali i od same gline. Onda treba da odmerite sva tri faktora  tako da biste koristeći ih zajedno postigli majstorstvo. Ako sledeći budistički put vaše samopoštovanje pretegne nad vašim poštovanjem za istinu uzročnosti i uvide drugih, biće vam teško da prihvatite nečiju kitiku ili da se nasmejete sopstvenoj gluposti. Time ćete sebi onemogućiti da učite. Ako, sa druge strane, vaše poštovanje za učitelja pretegne nad vašim samopoštovanjem ili poštovanjem prema istini, izlažete sebe šarlatanima i udaljujete od prave istine za koju Kanon kaže da je "mudri moraju videti sami za sebe".

Paralele između uloge poštovanja u budističkoj praksi i u manuelnim veštinama objašnjavaju zašto mnogi budistički učitelji zahtevaju od svojih učenika da ovladaju nekom manuelnom veštinom kao preduslov ili kao deo njihove meditacije. Osoba bez manuelne veštine neće imati mnogo intuitivnog razumevanja kako da balansira poštovanje. Ono što, međutim, Budinu odvaja od ostalih veština jeste nivo potpune slobode koju ona proizvodi. I razlika između te slobode i njezine alternative — beskrajnih krugova patnje iz rođenja u rođenje, iz smrti u smrt — toliko je velika da lako možemo razumeti zašto su ljudi koji su se posvetili traganju za tom slobodom pokazivali isto toliko veliko poštovanje. Još je više razumljiv apsolutni nivo poštovanja i naklonosti za tu slobodu ispoljen kod onih koji su tu slobodu postigli. Oni se klanjaju svim svojim unutrašnjim i spoljašnjim učiteljima, sa najiskrenijom, najsrdačnijom zahvalnošću. Videti ih kako se na taj način klanjaju inspirativan je prizor. 

Zato kada budistički roditelji uče svoju decu da iskazuju poštovanje prema Budi, dhammi i sanghi, oni ih ne uče navici koju oni potom treba da zaborave. Naravno, dete će morati da nauči kako najbolje da razume i upotrebi to poštovanje, ali rodielji su mu barem pomogli da otvori vrata učenja na osnovu sopstvene moći posmatranja, da uči od istine i da uči na osnovu uvida drugih. A kada su ta vrata — kada je um — otvoren za ono što zaista zaslužuje poštovanje, sve stvari dobre i plemenite mogu da uđu unutra.