Theravāda budističko društvo
Download PDF

L

LĀMA

Lāma je tibetanska reč koja doslovno znači "najviši" ili "vrhovni". To je titula koja se daje naročito poštovanim Dhamma učiteljima, bilo da su oni monasi ili nezaređeni, kao i onima za koje se veruje da su čuveni učitelji iz prošlosti ponovo rođeni danas. Obični monasi se nikada ne nazivaju lāma. Tibetanci ne uzimaju tri nego četiri utočišta, pri čemu je prvo: "Uzimam utočište u lāmi." Ovo je veliko odstupanje od klasičnog budizma i kao praksa je jedinstveno za vađrayānu. Videti Dalaj lāma.

 

 

LAOS

Laos je planinska zemlja jugoistočne Azije, uklještena između Tajlanda na zapadu i Vijetnama na istoku. Mahāyāna budizam i hinduizam prodrli su na teritoriju koja danas čini Laos u VII veku. Godine 1353. Laos se pojavljuje kao zaseban politički i kulturni entitet, pri čemu theravāda budizam postaje državna religija i to ostaje sve do komunističkog prevrata 1975. Od tada sve religije bivaju progonjene, ali ne suviše oštro. Sa političkom liberalizacijom 90-godine XX veka budizam brzo staje na noge, kao jedan važan deo svakodnevnog života ljudi. Kao i u Tajlandu, laoski budizam pomešan je sa izvesnim elementima animizma. Neizvesno je koliko u zemlji ima budista , ali taj procenat se verovatno kreće oko 60%.

LAŽNA TRUDNOĆA

Lažna trudnoća jeste psihosomatsko stanje u kojem ženska osoba ispoljava sve simptome trudnoće, a da uopšte nije trudna. Takvo stanje se stručno naziva pseudocieza. Ovaj fenomen poznat je odavno. Već Hipkrat (460-377), stari grčki lekar, pominje nekoliko slučajeva.U Tipiṭaki  se govori o mladoj princezi po imenu Suppavāsā, koja je sedam godina imala simptome trudnoće i tek onda je zaista zatrudnela i rodila dete (Ud.15).

Žene kod pseudotrudnoće prestaju da imaju mentruaciju, a stomak im natekne slično kao kod stvarne trudnoće. Uzroci mogu biti različiti, a često se radi o strahu od trudnoće, stanju snažne empatije sa nekim ko jeste trudan ili izrazitoj želji da se ima potomstvo. Suppavāsin slučaj je verovatno bio posledica snažnog pritiska kraljevske porodice za rođenjem naslednika, u vreme kada joj je muž bio ili impotentan ili privremeno sterilan.

Ako psihološka stanja kao što su iščekivanje, želja ili empatija mogu izazvati tako kompleksne i dramatične promene na telu, budista bi onda mogao reći da postoje čvrsti razlozi za zaključak da navodna čudotvorna isceljenja i doživljaji isto tako nastaju zahvaljujući umu, pre nego božanskoj intervenciji. Ako nečije psihičko stanje može da zaustavi prirodni ciklus mentruacije, onda sigurno može pomoći i u oporavku od bolesti. Ako um može izazvati oticanje abdomena kao kod trudnoće, tada nema sumnje da može navesti i oko da vidi stvari koje zapravo ne postoje. Ako tek uverenje da smo trudni može dovesti do oticanja grudi i lučenja mlečnih žlezda, tada naše uverenje može lako dovesti do toga da osećamo prisustvo Boga. Objašnjavati neuobičajena iskustva psihološkim razlozima jeste racionalnije i više zasnovano na činjenicama, nego što je to verovanje u božanski razlog. Upravo na ovo mislimo kada kažemo da ono što je u nekim religijama Bog, to je u budizmu um.

LEČENJE

Lečenje je proces isceljenja ili obnavljanja zdravlja. Konvencionalno lečenje obavljaju lekari uz pomoć lekova i hirurških zahvata. U kontekstu religije, lečenje se često povezuje sa božanskim blagoslovom ili čudima. Kao i sa mnogim drugim stvarima, ono što druge religije pripisuju božanstvima ili Bogu Budizam sa više realizma svodi na snagu uma. Odavno je ukazano da su um i telo blisko povezani i jedno može da utiče na drugo. Toga je Buda bio svestan (M.I,80; S.II,114). Osećanje samopouzdanja, pozitivan stav i osećaj da neko brine o nama i da nas voli utiču na mentalno stanje, koje sa svoje strane može pomoći telu da samo sebe izleči. Buda je i ovo razumeo i otuda je bio tako uspešan iscelitelj. Nekoliko je slučajeva zabeleženo u Tipiṭaki kada su se bolesni ljudi oporavili pošto ih je Buda ili neko od njegovih učenika posetio i postupao prema njima sa mnogo saosećanja i brige (A.III,297; S.V,381). Buda je pominjao da je jedna od najvažnijih osobina dobrih negovatelja (gilānupaṭṭhākā) da se sa pacijentom "ophode sa ljubavlju, a ne iz želje za korišću" (A.III,144).

Ali više nego iscelitelj tela, Buda je bio iscelitelj uma. Jednom je mladoj ženi po imenu Kisāgotamī umro tek rođeni sin i ona je, luda od bola, jurila kroz grad moleći ljude da joj daju neki lek za njezino dete. Na kraju je stigla do Bude, koji od nje blagim glasom zatraži da mu donese seme gorušice iz kuće u kojoj do sada još niko nije umro. Misleći da će od tog semena njeno dete čudom biti oživljeno, krenula je od kuće do kuće u potragu. Svako je hteo da joj da seme, ali kada bi upitala je li u toj porodici neko već ranije umro, uvek bi dobila potvrdan odgovor. Lagano je Kisāgotamī postajalo jasno da je smrt neizbežan deo života i umesto tuge u njoj zavlada razumevanje i prihvatanje (Dhp.a,273).

I u njegovo vreme, a i danas, neki neupućeni ljudi smatrali su da je Buda prorok, čudotvorac ili filozof, dok je on svoju ulogu video pre kao lekara koji leči ljudsku patnju. Jednom je neki čovek postavio Budi čitavu seriju pitanja o prirodi i granicama univerzuma. Buda mu reče da ga on podseća na čoveka pogođenog otrovnom strelom, a kad se pojavio lekar da mu pomogne, čovek je prvo tražio da mu da odgovore na neka pitanja. Na primer, kako se zove osoba koja je odapela strelu, kako joj se zovu roditelji, koje vrste je luk iz kojeg je odapeta strela itd. Otrov bi pre ubio tog čoveka nego što bi dobio odgovore na sva ta pitanja. Buda zatim reče da njegova uloga nije da odgovara na razna metafizička i teološka pitanja koja bi ljudi mogli da mu postave, već da im pokaže kako da iz sebe iščupaju strelu patnje (M.I,429-30). Videti Aromaterapija.

LEK

Lek (bhesađđa) je supstanca ubrizgana ili uneta oralno kako bi se izlečila bolest. Stara indijska farmakologija bila je zasnovana na ideji da se lekovi mogu grupisati prema ukusu (rasa), svom postdigestivnom efektu (vipāka), potentnosti (vīrya) i specifičnom dejstvu (parabhāva). Buda je dobro poznavao lekove i meleme, kao i način njihove upotrebe. U Vinayi je preporučivao razne vrste lekova i klasifikovao ih kao kreme, korenje, one koji stežu, smeše, listove, voće, bobice, soli i ulja (Vin.I,198-250). Za neke od lekova koje je prepisivao i savremena medicina je potvrdila terapeutsko dejstvo. Jednom kada je Buda patio od poremećaja u ravnoteži telesnih sokova, njegov lekar Đīvaka prepisao mu je masažu i inhaliranje mirisom vodenih ljiljana (Vin.I,279).

Ono što je lek za zdravlje, to je Dhamma za sreću i slobodu, te otuda ne čudi da se Dhamma često upoređuje sa moćnim lekom za oporavak: "Buda je poput veštog lekara, po tome što je sposoban da izleči od nečistoća uma. Dhamma je poput dobro odabranog leka, a Sangha, potpuno oslobođena ti nečistoća, nalik bolesniku koji se potpuno oporavio zahvaljujući leku" (Pj.I,21). Videti Lečenje.

LEKARI

Lekar (bhisakka, tikiććhaka ili veđđa) jeste osoba koja je obučena i koja praktikuje medicinsku nauku. Zbog svoje brige za čovekovu sreću, Buda je često govorio o stvarima relevantnim za lekarsku profesiju. Tako je nabrojao osam uzroka bolesti (SN XXXVI.21). Sugerisao je da naš pogled na stvari i stav mogu uticati i na lečenje (AN V.124) i tvrdio da je moguće održati psihičko zdravlje uprkos fizičkoj bolesti (SN XXII.1). U onome što bi se moglo smatrati budističkim pandanom Hipokratovoj zakletvi, jednom je rekao: "Onaj ko se brine o bolesnome, spreman je za to ako poseduje pet kvaliteta. Kojih pet? Može da pripremi lek, zna šta isceljuje i uvek obezbeđuje to, a ne ono što stanje pogoršava, brine se za pacijenta iz ljubavi, a ne iz želje za dobiti, ne gadi se izmeta, mokraće, povraćanja i šlajma, a s vremena na vreme u stanju je da poduči, nadahne, obraduje i ohrabri pacijenta govorom o Dhammi" (AN V.124). Budino učenje dodalo je određeni etički element medicinskoj praksi njegovog vremena. Suśruta, otac indijske medicine, savetovao je lekarima da ne leče pacijenta koji bi mogao umreti, kako kasnije ne bi bili okrivljavani za tu smrt. Nasuprot ovome, Buda je isticao da pacijente treba lečiti i paziti čak i ako su na samrti i to iz milosrđa prema njima (AN III.22). Buda je često bio upoređivan sa lekarem: "Buda je nalik veštom doktoru po tome što je u stanju da leči bolesti izazvane mentalnim nečistoćama" (Pj. I,21). Jednom je (It. 101) čak i on sam sebe nazvao "nenadmašnim lekarem" (anuttaro bhisakko). Budistički monasi su dugo služili kao lekari iako je to protiv pravila Vinaye. Nije poznato ko je otkrio vakcinu protiv malih boginja, ali je ovu proceduru u Kini uveo budistički monah po imenu Amṛtānanda i to u VII veku. Videti Đīvaka.

LEPOTA

Lepota (kalyāṇa ili subha) jeste osobina nečega da bude prijatno čulima i umu. Neki predmet, zvuk ili čak i ponašanje ili ideja mogu se opisati kao lepi. Buda je rekao da dok je fizička lepota blagoslov, isto je tačno da ona može voditi ka vezivanju i egoizmu. Međutim, postoji lepota koja je izvan fizičke, a ona se može zvati lepotom ličnosti ili karaktera. U budističkoj psihologiji određena vrsta misli kao što je blagost, velikodušnost i poštenje opisuju se kao lepe (sobhana).

Buda je najviše cenio upravo tu vrstu lepote. U Dhammapadi je rekao: "Ni zato što je dobar govornik, ni kao lotosov cvet, zbog izgleda, ne poprima izgled lepote čovek zavidan, škrt i nepouzdan. Nego onaj u kome je sve to posečeno, i zatrto u korenu, taj je besprekoran mudrac rečiti izraz lepote" (Dhp.262-3). Videti Umetnost.

LOTOS

Lotos (aravinda, bhisapuppha, kamala, paduma, pokkhara, puṇḍarika ili muḷāpuppha) jeste cvet sa botaničkim imenom Nelumbium speciosum, koji raste u mnogim delovima Azije. Milindapaṭha opisuje lotos kao "sjajan, mek, poželjan, mirisan, omiljen, svako ga voli, traži, hvali, a ne mogu ga uprljati ni voda ni mulj, prekrasnih je latica, sa tučkom i prašnicima, često na njega sleću pčele, a raste u hladnoj, providnoj vodi" (Mil.361). Lotosi najbolje uspevaju u muljevitim barama i kada narastu razviju se u izuzetno lepe cvetove — bele, ružičaste i pastelno plave — koji se izdignu iznad površine vode. Ova osobina se često pominje u budističkim tekstovima kao analogna sa probuđenjem osobe koja je fizički u svetu neznanja i žudnje, ali se ipak izdigne iznad toga i postane čista i lepa (Th.700). Buda je takođe često upoređivao način na koji kišne kapi lako skliznu sa lotosovog lista sa načinom na koji probuđen čovek ostaje nedodirnut iskušenjima i problemima ovoga sveta (Dhp.401). Zbog ovog razloga, a i jednostavno zbog njegove lepote, budisti su oduvek posebno cenili lotos.

LOV

Lov (migavā) jeste prikradanje, hvatanje i ubijanje divljih životinja. U preistorijska vremena i čak i danas među nekim primitivnim plemenima ljudi su lovili da bi sebi obezbedili hranu ili da bi je obogatili. Danas je međutim skoro svaki lov neka vrsta sporta, zabave ili dokaz hrabrosti. Budizam je uvek bio protiv lova, jer uključuje u najvećem broju slučajeva bezrazložnu okrutnost i ubijanje. Budistički kraljevi retko su kretali u lov i retke su njihove palate ili kraljevske rezidencije ukrašene scenama iz lova, za razliku od mnogih drugih zemalja. Nekoliko priča iz Đātaka kritikuje lov radi zabave i pokušava da u čitaocima probude samilost prema nesrećnim životinjama (Ja.I,145-54).

LUDILO

Ludilo (ummatta) jeste stanje mentalne bolesti do stupnja da više nismo sposobni da na valjan način funkcionišemo unutar društva. Buda je stanje ludila opisao tako da je um rastrojen i više nije pod našom kontrolom (M.II,106). Snažna i duga tuga, strah, stres ili frustracija, kao i hemijski poremećaj unutar mozga mogu izazvati ludilo. Buda je takođe rekao preterano razmišljanje o stvarima koje zapravo ne možemo saznati razmišljanjem može u čoveku razviti, ako ne ludilo, a ono opsesivnost (S.V,446). Zbog svog temeljnog poznavanja ljudskog uma i saosećanja koje je imao, Buda je shvatao da se lud čovek ne može smatrati odgovornim za svoje postupke i zbog toga ga ne treba kažnjavati. Takođe je razumeo da neko može počiniti i zločin u stanju privremenog ludila. U budističkom monaškom pravu pozivanje na "privremeno ludilo" se smatra legitimnim (M.II,248). Mogućnost nevinosti zbog neuračunljivosti nije bila uvedena u britanski krivični zakonik sve do početka XIX veka.

 

 

LUMBINĪ

Lumbinī je bio prirodni zaklon između gradova Kapilavatthu i Devadaha i tu je Siddhattha Gotama, koji je kasnije postao Buda, bio rođen. Mahā Māyā, njegova majka, putovala je u Devadahu kako bi se tamo porodila, ali su je porođajni bolovi zadesili na putu i dete je umesto toga rođeno u Lumbiniju. U kasnijim vekovima Lumbini je postao važno mesto hodočašća i to je ostao najmanje sve do XIV veka. Pošto je budizam nestao u Indiji, Lumbinī je lagano progutala džungla i ponovo je bio otkriven tek 1895. Danas se to mesto nalazi tik uz granicu sa Nepalom. Najvažniji spomenik u Lumbiniju je ogromni kameni stub, sa natpisom kralja Aśoke koji kaže da je mesto posetio 240. godine pre n.e. Natpis kaže: "Dvadeset godina posle krunisanja, kralj Aśoka posetio je ovo mesto i poklonio mu se jer je ovde rođen Buda, mudrac iz plemena Sākya. Dao je da se ovde postave kamena figura i stub, zato što je Blaženi rođen ovde i ovo selo je oslobođeno plaćanja poreza, a predavalo je samo osminu onoga što proizvede."