Theravāda budističko društvo

O

OBROK, BUDIN POSLEDNJI

Deo budističkog kanona, Dīgha nikāya beleži da je pre nego što je umro, Buda pojeo obrok koji mu je dao kovač po imenu Ćunda. Taj obrok se sastojao od jela koje se zvalo sūkara maddava, što se može prevesti kao "svinjska poslastica" (D.II,127). Mnogo se spekulisalo od čega se tačno sastojalo to jelo. Mnogo je mastila potrošeno na rasprave od čega se zapravo ono sastojalo. Neki kažu da je to bilo jelo sa svinjskim mesom, što je sasvim moguće, posto Buda nije bio vegetarijanac, niti je zagovarao vegetarijanstvo. Jedna od bizarnijih teorija, a koja je dobila širu podršku, jeste da se radi o jednoj vrsti gljive zvane tartuf. Rani evropski proučavaoci budizma teoretizirali su da pošto se u Francuskoj koriste istrenirane svinje za nalaženje tartufa, „svinjska poslastica“ mora biti jelo sa tom gljivom. Ova teorija zasniva se na pogrešnoj pretpostavci da ono što važi za Francusku mora važiti i za staru Indiju. A zapravo tartufi ne rastu u Indiji i korišćenje istreniranih svinja je čak i u Francuskoj novija praksa. Otuda je teorija da je poslednji Budin obrok sastojao od pečurki ili konkretno tartufa, bez osnova. Sve što možemo da kažemo o sūkara maddava jeste da je to neka vrsta jela čiji je sastav davno zaboravljen.

Pominjanje sūkara maddave u vezi sa Budinom smrću je takodje neke loše informisane ljude navelo da veruju da je Buda umro od zatrovane hrane ili da je on sam bio otrovan. U poslednjim mesecima života Buda je patio od bolesti zbog koje su ga „razdirali jaki bolovi. Ali ih je Blaženi podnosio sabran, jasno razumevajući i bez pritužbi“ (D.II,99). Imao je osamdeset godina, što je neuobičajeno dug život za ono doba i Ananda ga je u tom periodu opisao da ima "mlohave i naborane udove, da je pogrbljen" (S.V,217). On je sam za sebe rekao da se "jos uvek može da se kreće samo kao stara kola kad ih uvežu remenjem" (D.II,100). Nakon poslednjeg obroka dobio je snažan napad „dijareje i krvarenje“ (lohita pakkhandika), što je verovatno napad bolesti od koje je već neko vreme patio, da bi krajem narednog dana preminuo. Očigledno, Buda je umro od klasičnih komplikacija koje donose iscrpljenost, bolest i starost, a ne zbog onoga što je pojeo prethodnog dana.

Sa stanovišta Dhamme, najvažnija stvar u vezi sa Budinim poslednjim satima jeste da je on još jednom demonstrirao svoju beskrajnu sposobnost saosećanja. Kad je shvatio da je kraj blizu, odmah je pomislio na Ćundu i posumnjao da bi mogao biti optužen da je uzrok njegove smrti. Kako bi to sprečio, dao je uputstvo Anandi da se vrati do Ćundinog sela i kaže mu da poslužiti nekome ko je probuđen poslednji obrok predstavlja vrlo značajan čin, koji donosi mnogo zasluga. Tako, čak i bolestan, iscrpljen i na samrti, Budina jedina misao bila je dobrobit drugih. Videti Ishrana i Kusinārā.

ODANTAPURI

Posle Nāḷande, Odantapuri je u staroj Indiji bio najveće središte budističke učenosti. Osnovao ga je jedan od kraljeva iz dinastije Pāla početkom VIII veka, a ime je dobio po tome što je smešten na strmom obronku brda i iz doline izgleda kao "leteći" (uḍḍenti) "grad" (purī). Odantapuri je osnovan kao, i kroz mnoge vekove je i bio, glavno središte vađrayāne, a mnogi od ranih tekstova ove škole budizma bili su ili sastavljeni na ovom univerzitetu ili su to učinili njegovi svršeni studenti. Toliko je bio obiman književni rad monaha i laičkih znalaca iz Odantapurija, da je na tom mestu stvoreno i posebno pismo nazvano bhaiksuki i onda postalo standardnim pismom severne Indije za pisanje budističkih tekstova. Na svom vrhuncu, ovaj univerzitet je imao oko hiljadu studenata i učitelja. Monasi iz Odantapurija su igrali centralnu ulogu u prenošenju budizma na Tibet, a  prvi manastir u toj zemlji, Samye, napravljen je kao njegova kopija.

Kao i sa svim hramovima i manastirima u Indiji, i Odantapuri je na kraju uništen tokom islamske invazije u XIII veku. Muslimanski spis Tabaqāt-i-Nāsirī opisuje tragični kraj ovog univerziteta. "Sa velikim žarom i hrabrošću Muhammad Bakhtyar jurnuo je na kapije tvrđave i zauzeo je. Veliki ratni plen pao je u ruke pobednika. Većina stanovnika bili su bramani koji su brijali glavu (tj. budistički monasi). Svi su pobijeni. Pronađena je veliki broj rukopisa i kada su ih Muslimani videli počeli su da traže nekoga da im ih rastumači, ali su do tada već svi bili mrtvi. Otkriveno je da je čitava tvrđava bila mestu nauke". Danas ruševine Odantapurija leže pokopane ispod grada Biharšarifa.

ODEĆA

Odeća (dussa ili vattha) jeste komad tkanine iskrojen tako da se uklapa u oblik tela i nosi se kako bi ga zaštitilo od vremenskih promena i radi pristojnosti. U staroj Indiji platno je izrađivano od pamuka (kappāsa), vune (uṇṇa), svile (koseyya) ili različitih biljnih vlakana. Najskuplja tkanina brokat iz Kāsija i laneno platno iz Kadumbare (A.I,248; Ja.VI,500). Buda je pominjao kako su, u vreme dok je bio princ, njegov turban (veṭhana), prsluk (kaṭcuka), donji veš (nivāsana) i ogrtač (uttarāsaṅga) bili napravljeni isključivo od brokata iz Kāsija (A.I,145). Muškarci i žene nosili su tkaninu u obliku suknje, vezanu oko struka i dug komad tkanine na različite načine obmotanu oko gornjeg dela tela i ponekad prsluk. Muškarci su nosili turbane, a žene veo preko glave. Dugmad nisu postojala. A ni džepovi

Buda je nosio žuti ili smeđi ogrtač i propisao je da njegovi sledbenici čine to isto. Nema dokaza da je ikada tražio od svojim nezaređenih sledbenika da nose neku naročitu vrstu odeće, ali oni se često pominju kao "laički sledbenici odeveni u belo" (adātavasana, A.III,10; M.I,340). Dakle, izgleda da su još od Budinog vremena laici preferirali odeću načinjenu od obične, nebojene tkanine. Taka odeća je verovatno simbolizovala čistotu i jednostavnost, a isticala je jednakost između budista time što je umanjivala razlike između bogatih i siromašnih. Na Šri Lanki vrlo predani ljudi još uvek rado nose belo, ako i oni koji se privremeno pridržavaju osam ili deset pravila morala. Međutim, najvažnija stvar nije koju vrstu odeće neko nosi, niti koje je boje, već kvalitet srca. Buda je rekao: " Iako je raskošno odeven, onaj ko živi smireno, krotko, obuzdano, usmeren svetim životom, ko je odbacio batinu u ophođenju sa svim bićima – taj je sveštenik, taj je isposnik, taj je monah" (Dhp.142).

OGRTAČ

Budistički monasi i monahinje nose ogrtače (cīvara ili kāsāva) umesto konvencionalne odeće. Oni se sastoji od tri dela: manjeg pravougaonog komada platna obmotanog oko bedara (antaravāsaka), zatim pojasa (bandhana), kojim se on učvršćuje, i na kraju većeg pravougaonog ogrtača (uttarāsanga) obavijenog oko čitavog tela, preko levog ramena i ispod desne ruke. Dvoslojni ogrtač (sanghāṭi) se nosi po hladnom vremenu. Ogrtači mogu biti napravljeni od platna, pamuka, svile, vune, sana vlakana ili kudelje (Vin.I,394). Neki monasi svoje ogrtače prave od krpa ili parčića bačenog platna. U vezi sa takvim ogrtačima, Buda je rekao da kada monah počne da doživljava radost meditacije, njegove krpe će početi da mu izgledaju poput divno bojene odeće (A.IV,230).

Popularni izraz "ogrtač boje šafrana" je zapravo greška — šafran (kunkuma) nikada nije bio korišćen za bojenje ogrtača, a i da jeste bilo takve namere, on je za to suviše skup. Prava boja jeste žuta, narandžasta ili tamnobraon, ista ona kao i kaṇikāra cvet, Pterospermum acerifolium (Ja.II,25). Za stare Indijce ova boja je označavala nevezanost ili napuštanje, jer i listovi dobijaju žutu boju pre nego što otpadnu sa drveta. Komplet ogrtač predstavlja tri od osam osnovnih potrepština monaha i monahinja. Za mnoge budiste, kao i za samoga Budu, žuti ogrtači su bili mnogo više od puke odeće; oni su simbol najviših etičkih i duhovnih ideala. Buda je rekao: "Ko god se oslobodio nečistoća, pun je vrlina, samoobuzdan i istinoljubiv, tek taj je vredan žutog ogrtača" (Dhp.10).

Buda je jednom rekao: "Ako bi neko uhvatio ugao mog ogrtača i pratio me ukorak, takav bi ipak bio daleko od mene ako je pohlepan, pun besa i žudnji, nepažljiv, neobuzdan, bučan i rastresen. Čak i ako bi neko živeo hiljadu yojana daleko od mene, ali se oslobodio žudnji i strasti, imao blago srce i čist um, bio pažljiv, sabran, vedar i skoncentrisan, takav bi mi ipak bio blizu i ja bih bio blizu njega. A zašto? Zato što bi video Dhammu. A videvši Dhammu video bi i mene" (It.91).

OṂ MAṆI PADME HŪM

Ova fraza na sanskritu jeste uzvik koji često izgovaraju sledbenici mahāyāna budizma u vezi sa Avalokitesvarom, bodhisattvom milosrđa. Na neki način, može se reći da je ona ekvivalentna hrišćanskom izrazu "Slava Gospodu" ili muslimanskom "Bog je veliki!" Ova sintagma prvi put se javlja u Kāraṇḍavyūha sūtri, koja potiče iz VII veka, ali je verovatno bila korišćena i nekoliko vekova pre toga. Prvi i poslednji od šest slogova, oṃ i hūṃ, su vibrirajući zvukovi (praṇava) koji nemaju bilo kakvo značenje kao takvi, već funkcionišu kao uvod i zaključak. Ostala četiri sloga, ma ṇi pad me, znače ‘dragulj u lotosu,’ što je alternativno ime za Avalokitesvara, jer je saosećanje najdragoceniji i dragulju nalik bodhisattvinog uma, čistog, poput lotosa. izgovarajući Oṃ Maṇi Padme Hūm sledbenik veruje da zaziva Avalokitesvarinu pomoć, ali to može biti i izraz predanosti, pohvale i, kada se recituje tokom dužeg perioda, meditacije.

OPKLADA, KAO ARGUMENT

Opklada (abbhuta) znači proceniti rizik koji nose dve ili više mogućnosti i odlučiti se za onu koja najverovatnije ima željeni ishod. U svom učenju Buda je koristio razne pristupe kako bi pomogao ljudima da razumeju istinu Dhamme. Na primer, on bi apelovao na bolju stranu njihove ličnosti, govoreći da vrlina "stvara ljubav i poštovanje, vodi ka pomaganju, nekonfliktnosti, harmoniji i jedinstvu" (A.III,287). U drugim prilikama je apelovao na njihovu brigu za sopstvenu budućnost, podsećajući ih da dok dobrota i doslednost rezultiraju zadobijanjem poštovanja drugih, dotle nemoralnost može voditi ka lošoj reputaciji, nečistoj savesti, možda čak i problemima sa zakonom (M.III,164). Ovakvi argumenti bazirani su na činjenicama koje je moguće proveriti. No, postoje i vidovi Dhamme koji nisu lako dostupni neposrednom iskustvu; kamma i preporađanje na primer. Tako je Buda ponekad koristio logiku kada je govorio o tim pitanjima, a najinteresantniji racionalni argument koji je koristio mogao bi se nazvati argumentom opklade.

Jednom se obraćao obrazovanim slušaocima koji su mu rekli da ne mogu da imaju poverenje u učenje koje "nije podržano i razumom" (no ākāravatī). Suština Budinog razgovora je sledeća: Ako su kamma i preporađanje istiniti i neko od njih je čestit, tada će on biti omiljen, cenjen i poštovan sada, a i preporodiće se na povoljnom mestu u narednom životu. Ako su kamma i preporađanje istiniti i neko od njih je nemoralan, tada će on imati problema u ovom životu i preporodiće se na bolnom mestu u narednom životu. Ako kamma i preporađanje nisu istiniti i neko od njih je čestit, tada će on ipak biti omiljen, cenjen i poštovan u ovom životu. Ako kamma i preporađanje nisu istiniti i neko od njih je nemoralan, tada će on ipak imati problema u ovom životu. Imajući sve to u vidu, mudar čovek može u tome videti ubedljiv razlog da poveruje u kammu i preporađanje i ponaša se u skladu sa time, ili barem da se ponaša kao da su ove dve stvari istinite (M.I,402).

Oni koji oklevaju da postanu budisti zato što nisu sigurni u opravdanost ideje preporađanja, mogu i sami o ovome razmisliti na isti način. Bilo da je preporađanje istinito ili nije, još uvek možemo postupati vođeni vrlinom i imati koristi od toga, možemo još uvek meditirati i imati koristi od toga, možemo još uvek osećati poštovanje prema Budi i biti time oplemenjeni.

OPLODNJA-VEŠTAČKA

Veštačka oplodnja je medicinska procedura gde se oplodnja ne odvija uobičajenim, prirodnim putem. Ili se spermatozoid i jajna ćelija spajaju izvan tela i onda implantiraju u matericu ili se sperma implantira u matericu na neki drugi način, a ne putem seksualnog odnosa. Budizam nema ništa protiv ovakve procedure, jer ona pomaže da se olakša naročit tip ljudske patnje (tuga što nismo u mogućnosti da budemo roditelji), a i ona nije u suprotnosti sa trećim pravilom morala. Međutim, postoji nekoliko stvari ovde koje mogu biti etički problematične. Neke religije se protive ovakvoj oplodnji zato što je sperma obezbeđena masturbacijom, koju one smatraju grehom. Budizam nema sa tim problem, pre svega zbog toga što, iako masturbaciju smatra nekorisnom, ne vidi je i kao nešto zlo, a drugo, iza nje u ovom slučaju vidi i dobru nameru. Ozbiljniji prigovor veštačkoj oplodnji bi bio sledeći. Obično, više od jednog jajeta biva oplođeno, da bi ukoliko ne uspe prvi pokušaj implantacije druge jajne ćelije bile na raspolaganju. Ako implantacija uspe, višak jajnih ćelija se uništava, zamrzava za moguću kasniju upotrebu ili koristi u eksperimentalne svrhe. Prema Budi, život počinje začećem ili ubrzo posle toga i otuda bi se uništavanje oplođenih jajnih ćelija verovatno moglo smatrati kršenjem prvog pravila morala. Sem toga, javlja se i nekoliko ozbiljnih pravnih, ekonomskih i emocionalnih pitanja (na primer, vlasništvo nad neiskorišćenim ćelijama, visoka cena celog zahvata, što znači da siromašni obično nisu u prilici da ga sebi priušte i niska uspešnost od otprilike 15%. Možda bi parovi koji ne mogu da imaju dete, a zaista to žele, trebalo prvo da razmotre mogućnost usvajanja.

OPRAŠTANJE

Opraštanje (khamanasīla) jeste spremnost da napustimo ljutnju, ogorčenje ili osvetoljubivost koju smo možda osećali prema onima koji su povredili nas ili one koje volimo. U budizmu se na opraštanje gleda kao na vrstu davanja koje je više i plemenitije od davanja materijalnih stvari. Buda je rekao: "Po ove tri stvari može se prepoznati mudar čovek. On pogrešku vidi onakvu kakva jeste. Kad je vidi, pokušava da je ispravi. Kada neko prizna da je pogrešio, on to oprašta, kao što bi i trebalo" (A.I,103). Dva puta mesečno monasi i monahinje treba da se okupe, odvojeno, i da okupljenima potvrde ukoliko su na neki način prekršili Vinaya pravila, kao i da zatraže oproštaj.

OSMESI I SMEH

Osmeh je izraz lica izazvan srećom i uglovi usana se šire nagore. Smeh je kombinacija mimike lica, glasova i pokreta tela, koji ukazuju na veliku sreću ili razdraganost. Nema pomena da se Buda ikada smejao, ali se zato kaže da je imao prekrasan osmeh i da se često osmehivao (S.I,24; Th.630). Budin osmeh, zajedno sa izrazom lica koji je blag i zrači, prirodno su privlačili ljude k njemu. Njegovi učenici opisivani su kao "nasmejani, veseli, bodri, radosni i zračili poverenjem" (M.II,121). Psihologija abhidhamme poznaje nekoliko tipova i intenziteta osmeha i smeha — blagi osmeh (sita), radostan osmeh, gde se uglovi usana toliko razdvoje da se mogu videti zubi (hasita), smeh pri kojem se ispušta glasan zvuk (vihasita), smeh od kojeg glava, ramena i ruke podrhtavaju (upahasita), smeh do suza (apahasita) i gromoglasan smeh (atihasita).

Buda je glasno kikotanje i smejanje smatrao neprikladnim za monahe i monahinje (A.I,260), pod uslovom da je njihova posvećenost praksi ozbiljna. U Dhammapadi on pita: "Čemu smeh, otkud radost, kad požar neprekidno bukti?" (Dhp.146). Mahāvastu kaže: "U zajedničkom življenju, uz pomoć blagog pogleda i toplog osmeha, ljubav se rađa između čoveka i životinje". Bodhicaryāvatāra savetuje onim meditantima koji su skloni da postanu suviše ozbiljni: "Uvek održavaj osmeh na svom licu, odustani od mrštenja, strogosti… i budi prijatelj celome svetu". Budistički narodi Azije su poznati po svojoj spremnosti da se uvek nasmeju, što je odraz otvorenosti i ljubaznosti kakvu razvija Budino učenje.

OTKROVENJE

Otkrovenje (anussava ili suti) jeste istina ili znanje koje je čovečanstvu objavio Bog ili neko drugo božansko biće. Osoba koja je primila to otkrovenje se obično naziva vidovnjakom ili prorokom (isi). Za svete spise mnogih religija se veruje da su otkrovenje. Buda i budistička tradicija su u celini bili skeptični prema onima koji su "tvrdili da je otkrovenje istinito, koji su širili učenje zasnovano na otkrovenju, zasnovano na onome što je prenošeno s kolena na koleno ili na autoritetu tekstova" (M.I,520), smatrajući sve to jednim nepouzdanim načinom saznavanja (A.I,187). Neke od primedbi upućenim otkrovenju kao takvom jesu: osoba koja je primila otkrovenje ga možda nije dobro čula; čak i ako jeste, možda ga nije dobro zapisala, a čak i ako jeste, možda zapisano nije bilo sasvim precizno preneto tokom mnogih vekova (M.I,520). I druge primedbe se mogu uputiti ideji otkrovenja. Postoji mnogo otkrivenih religija, a sve se razlikuju. Pošto ne mogu sve biti istinite, kako ćemo odlučiti koja jeste, a koja nije? Uz to, čak i kod jedne jedine religije postoje velike i često međusobno kontradiktorne razlike u tumačenjima otkrivenih tekstova. Kako znamo koje je tumačenje otkrovenja je tačno, a koje nije? Na temelju ovoga, budizam kaže da religije zasnovane na otkrovenju nisu pouzdane, mada to nužno ne znači da su i pogrešne (M.I,520). Videti Vede.