Theravāda budističko društvo

P

PAGODA

Pagoda je naziv koji se ponekad koristi za budističke i hinduističke hramove ili za budističke stūpe. Ova reč nije izvedena ni od jednog jezika kojim se govori u budističkom svetu, niti se tamo upotrebljava. Radi se zapravo o portugalskom izgovoru persijskog izraza but-kadah, što znači "kuća idola".

PAKAO

Videti Čistilište.

PĀḶI

Reč pāḷi jednostavno znači "red teksta", ali je vremenom počela da se koristi kao naziv za jezik kojim je zapisana Tipiṭaka, kanon theravāda budista. Tradicionalni budisti veruju da je Buda govorio pāḷi, iako to sigurno nije tačno. Neki savremeni filolozi misle da je pāḷi zapravo jezik zapadne i centralne Indije, dok drugi tvrde da se radi o jeziku isključivo tekstova, zasnovanom na jednom od varijanti indijskog jezika māgadhī. Šta god da je istina, theravāda budisti ga oduvek smatraju svetim jezikom i mnogi od njih veruju da je Dhammu moguće potpuno razumeti jedino uz poznavanje pāḷija. Međutim, Buda je znao da nijedan jezik nije bolji od bilo kojeg drugog za prenošenje istine i otuda i njegove reči: "Dopuštam vam da Budine reči učite svako na svom jeziku" (Vin.II,139). Sve donedavno sve knjige o theravādi — hronike, pesme, komentari, priče itd. — bile su pisane na pāḷiju. Svaki obrazovaniji monah sa Šri Lanke, Burme ili Tajlanda dobro zna pāḷi.

PARABOLE I POREĐENJA

Parabole (upamākathā) jeste kratka priča ispričana radi moralne pouke, a poređenje (upamā) jeste govorna figura koja jednu stvar poredi sa drugom rad didaktičkog cilja. Budići da je bio učitelj izuzetne kreativnosti i veštine, Buda je bio pravi majstor upotrebe parabola i poređenja. Kad bi mu postavili neko pitanje, Buda bi pre odgovora često rekao: "Daću ti jedno poređenje, zato što neki oštroumni ljudi bolje razumeju uz pomoć poređenja" (S.II,114). Knjiga Đātaka je prava zbirka parabola koje je ispričao sam Buda. Tako u čitavoj Sutta piṭaki ima oko 300 poređenja, od kojih su mnoga genijalna, primerena i nezaboravna.

PARFEMI

Parfemi (gandha, sugandha ilivāsa) su jedinjenja načinjena od esencijalnih ulja određenih biljaka i drugih mirisnih supstanci. Koriste se da eliminišu neprijatne mirise ili da učine da telo dobije prijatan miris. Stari Indijci su uglavnom nosili na sebi cvetove koji su imali ulogu mirisa, iako su ih i proizvodili. Centar trgovine parfemima bio je grad Kāsi, današnji Vārāṇasī ili Benares. Tipiṭaka pominje nekih dvadesetak parfema, od kojih se neki koriste i danas, kao što su kamfor (kappūra), čemerika (kaṭukarohiṇī), indijski tamjan (salaḷa), kasija ulje (tamāla) i iđirot (vaca, Ja.I,290; II,416; M.II,184; S.III,157). Usīra, krhki, ružičasti koren bīraṇa trave, slatkastog mirisa, bio je veoma tražen, ali se danas vrlo retko koristi (Dhp.337).

Dva najskuplja parfema spravljana su od nardovog ulja (narada) i sandalovine (candana). Buda je oštri, drvenasti miris korena valerijane (kaḷānusārī) smatrao najprijatnijim od svih mirisa (A.V,22; Ja.VI,537). Tamnobraon sandalovo drvo se mlelo i spravljana je krema, koja se utrljavala u kožu ili je nekada ceđeno ulje od njega (Ja.IV,440; Thi.145).  Slično valerijani, i sandalovo drvo je paljeno u vidu mirisnih štapića. Jedna lepa legenda kaže da je prah sandalovine padao sa neba u trenutku kad je Buda bio na posmrtnom odru (D.II,137).

Buda je često izjednačavao vrlinu sa (sīla) sa parfemom, u smislu da oboje povećavaju privlačnost osobe koja ih poseduje, i jedno i drugo se doživlajva kao prijatno i deluje i izvan svog neposrednog okruženja. U vezi sa ovim poslednjim, kazao je da se o muškarcu ili ženi koji su uzeli tri Utočišta, praktikuju pet pravila morala i dobri su po prirodi (kalyaṇa dhamma), o njima se govori i hvale ih na mnogo većem području nego što i najjači miris može da pokrije (A.I,225). Jednom drugom prilikom je rekao: "Miris cvetova, sandalovine ili jasmina, ne širi se uz vetar, ali miris dobrog čoveka prodire u svim pravcima. Od svih mirisa — sandalovine, jasmina, vodenih ljiljana ili vassika, miris vrline je najbolji" (Dhp.54-5). Veći nas veoma pazi da prijatno miriše ili barem da nema neprijatan miris. Mnogo manje pažnje posvećujemo tome da li smo mi sami prijatni. Videti Aromaterapija i Šminka.

PARADOKSI I ZAGONETKE

Paradoks je stvar ili iskaz koji u sebi sadrži dva kontradiktorna elementa, zbog kojih se čini čudnim. Zagonetka je nešto tajanstveno ili teško za razumevanje. I dok su Budino ponašanje i govor uvek bili dosledni i jasni, ponekad je ipak izgovorio nešto što je izgledalo paradoksalno ili zagonetno. Jednom ga je neko upitao kako je prešao bujicu, tj. dosegao probuđenje, a on je odgovorio: "Ne zaustavljajući se u mestu i ne jureći suviše napred" (S.I,1). Jednom drugom prilikom neki krotitelj konja pomenuo mu je da ako bi nekog konja, posle dužeg perioda vežbanja, ne bi uspeo da ukroti, on bi ga uništio. Onda je pitao Budu kako on kroti svoje monahe. Buda je opisao metode koje je koristio,a  krotitelj ga na to upita: "A ako monah ne reaguje na uputstva, šta onda radiš?" Buda odgovori: "Uništim ga"U prvom od ova dva iskaza se koristi očigledan paradoks, zato što je ponekad uobičajeni jezik neprikladan da prenese neku suptilnu ideju; u ovom slučaju, ta je neophodan balans između napora i odmora, iako je teško objasniti kad treba prestati sa jednim i početi ovo drugo. U Budinoj drugoj izjavi se koristi paradoks (tj. između dobro poznate odlike učenja da poštuje svaki život i njegove tvrdnje da bi "uništio" nekoga) sa jasnom namerom da se jednim šokom zaokupi pažnja onoga ko pita. Kada je to postigao, Buda nastavlja, objašnjavajući šta podrazumeva pod "uništavanjem". Ako je monah nedisciplinovan i uporno odbija da posluša Budin savet, jednostavno bi takvog monaha ignorisao, što je ravno njegovom duhovnom uništenju.

Nekoliko Budinih iskaza je prilično teško razumeti i u tom smislu predstavljaju prave zagonetke. Na primer, jednom je izjavio: "Poseci šumu, ali ne i drveće" (Dhp.283), a jednom drugom prilikom je prokomentarisao: "Lije na pokriveno, ali ne i na otvoreno. Zato otvori pokriveno i neće na tebe liti" (Ud.56).

PĀTIMOKKHA

Pātimokkha čini središte Vinaya piṭake, prvog dela Tipiṭake, a sadrži pravila po kojima budistički monasi i monahinje moraju da žive. Značenje reči pātimokkha je nejasno, ali bi moglo da znači nešto kao "obaveza" ili "obavezujuće obećanje". Originalna Pātimokkha bila je zbirka aforizama koji su sumirali Učenje (D.II,49), ali je vremenom evoluirala u kodeks ponašanja, sa 227 pravila za monahe i dodatna 84 pravila za monahinje. Ta pravila su podeljena na osam delova, u skladu sa težinom prekršaja. Najvažnija među njima su četiri pārājike, prekršaja koji za posledicu imaju momentalno isključenje iz monaške zajednice. To su (1) seksualni odnos, (2) krađa, (3) ubistvo i (4) lažna tvrdnja o posedovanju duhovnih moći. Ostala važna pravila su 13 saṅghādisesa, čije kršenje se mora ispovediti. I dok se neka od pravila pātimokkhe odnose na moralna pitanja, većina ih je vezana za etikeciju, monastički protokol i ponašanje koje doprinosi harmoničnom življenju u zajednici, te je zato Buda rekao: "Pošto mene više ne bude, monasi ukoliko žele mogu promeniti manje važna pravila" (D.II,154). Prema Vinayi, monasi i monahinje treba da se posebno okupljaju dva puta mesečno kako bi recitovali Pātimokkhu. Videti Kalendar.

PATNA

Patna je glavni grad severnoindijske države Bihar i leži na obalama reke Gang. U Budino vreme tu se nalazilo selo po imenu Pāṭaligāma, na glavnom putu koji je povezivao sever sa jugom, i prelaz skelom preko reke. Poslednjih godina života, Buda je prošao kroz to selo i stanovnici su ga zamolili da prenoći u lokalnom prenoćištu. On je prihvatio poziv i seljani su "počistili pod, pripremili sedište i ležaj, napunili kofu sa vodom i nasuli ulja u lampu" (DN 16). Dva savetnika kralja Magadhe su se slučajno zadesila u Pāṭaligāmi i oni pozvaše Budu i monahe u njegovoj pratnji da ih sutradan posete i budu na ručku. Posle obeda je Buda nastavio svoje putovanje, a savetnici objaviše da na koju god kapiju da on napusti grad, ta će biti nazvana "Gotamina kapija" (Gotamadvāra), a mesto gde pređe reku biće nazvano "Gotamin gaz" (Gotamatittha, DN 16). Tako je i bilo i ta dva mesta su svoja imena zadržala tokom mnogih vekova. Vek posle Budine smrti Pāṭaligāma je izrasla u velik grad i preimenovana je u Pāṭaliputta, postavši prestonice carstva Maurya i kasnije sedište moćnog kralja Aśoke.

PATNJA

Pāḷi reč dukkha se obično prevodi kao "patnja" i prva je od četiri Plemenite istine. Buda ju je ovako definisao: "Rođenje, starost bolest i smrt su dukkha, razdvojenost od prijatnog je dukkha, združenost sa neprijatnim je dukkha" (Vin.I,9). Dukkha je više od fizičke patnje, ona je jedna opšta nesavršenost, nedovoljnost, neadekvatnost i uskomešanost egzistencije. Evo primera. U prošlosti je bila velika smrtnost novorođene dece. Taj problem rešen je boljom prehranom i zdravstvenom zaštitom i danas je čovečanstvo ugroženom prekomernom populacijom. Rođenje ima svoj kraj u smrti, zadovoljenje vodi do dosade, rešenje jednog problema sadrži u sebi klicu novog problema.

PEĆINE

Pećina (kandara, guhā ili leṇa) jeste veća šupljina u steni ili pod zemljom. Za askete i pustinjake svih religijskih tradicija pećine su bile omiljeno mesto boravka. Razlog je što su obično u udaljenim mestima i prigušuju spoljašnje zvukove, tako da istovremeno obezbeđuju samoću i tišinu. Pećine su jedna od pet vrsta boravišta koja Buda označava kao pogodne za monahe (Vin. V,146). Neke od pećina u okolini Rāđagahe koje se pominju kao omiljene među monasima i monahinjama su Indasāla (DN II,263), Kapota (Ud. 39), Pipphali (Ud. 4), Sūkarakhata (MN I,497) i Sattapaṇṇi pećina (Vin. II,76). U ovoj poslednjoj održan je prvi budistički sabor. Kada nije bilo odgovarajućih pećina, monasi bi ponekad male pećine proširili ili čak izdubili u steni potpuno nove (Vin.III,248).

U kasnijim vekovima budisti u Indiji razvili su napredne tehnologije dubljenja pećina, tako da su mogle biti korišćene kao manastiri. Među najranijim takvog tima su Bhađa, Bedsa i Karla pećine kraj Pune, od kojih svaka lokacija ima salu za okupljanje zajednice, skladišta, kuhinje, cisterne za vodu i ćelije za monahe, sve to izdubljeno u steni. Najveće i najkompleksnije među pećinama u Indiji su Ašanta i Ellora. Oko 30 pećina Ađante bile su iskopane između I veka pre n.e i V veka naše ere, a bogato su ukrašene skulpturama i freskama.

PENIS

Penis (aṅgađāta, liṅga, muttakaraṇa, pulliṅga, purisa vyaṭjana ili subha lakkhaṇa) jeste duga mesnata izraslina kod muškaraca, koja se koristi za uriniranje i reprodukciju. Prema Tipiṭaki, jedan od 32 Znaka velikog čoveka jeste "da je ono što se pokriva tkaninom skriveno među naborima" (kosohitavatthaguyha, M.II,135). Ovo se tumači tako da znači da je Budin penis mogao da se uvuče u telo i tu ostane, kao kod nekih životinja, na primer konja, bika i slonova. Gaṇḍhavyūha, mahāyāna delo, kaže: "Njegove genitalije bile su zaklonjene, dobro skrivene, duboko u telu kao kod rasnog slona ili pastuva. Čak i kada je bio nag, bilo koja žena, muškarac, mladić ili devojka, stara, sredovečna ili mlada osoba, bilo da je požudna ili potencijalno požudna, kad bi ga videla ne bi imala nijednu misao ispunjenu strašću" Mnogi znakovi Velikog čoveka su čudni današnjem umu Ostali međutim, uključujući i ovaj, verovatno vode poreklo u pojmovima idealne lepote ili dobrog znamenja, kako su oni razmevani u staroj Indiji. Tako je, na primer, drvo banjana smatrano svetim i Buda je navodno imao proporcije banjanovog drveta (nigrodhaparimaṇḍala), tj. raspon njegovih ruku bio je jednak njegovoj visini. Takođe je navodno imao duge i povijene trepavice (gopakhuma) i vrlo dug jezik (pahūtajivhā), što su sve odlike krave, životinje koju su Indijci izuzetno poštovali.

Kao i Grci i Rimljani, stari Indijci su se divili obliku ljudskog tela, naročito muškog. Prema Rg vedi, privlačan penis bi bio dug i debeo kao batina. Atharva veda ima molitvu da penis bude dug i tvrd poput napetog luka, kao i čarobne formule da se on načini dugim kao u divljeg magarca, slona ili pastuva. Rāmāyāna, sa druge strane, opisuje naočitog muškarca koji ima tanak, kratak penis, sa opuštenim testisima. Čini se da je i Buda pridavao estetsku vrednost ovom delu muške anatomije. Kada bi govorio o penisu, uglavnom bi koristio uobičajene učtive nazive, ali bi ponekad koristio i više poetski termin "najviši ud" (uttamaṅga, Ja.V,197). Čini se da su poput antičkih Grka i Budini savremenici smatrali lepim penis čija kožica (kosa) pokriva vrh i u opuštenom stanju i u erekciji. To se smatralo znakom i lepote i plemenitosti, te je ova fizička karakteristika kasnije pripisivana i Budi. Vredi zabeležiti da je i za neke nebuđene ljude pominjano da imaju takav penis (na primer, Ja.V,197; Mahāvaṃsa VI.11;57; Sn.1022).

Prema Lakkhaṇa sutti, kasnijem dodatku Tipṭaki, sva 32 znaka velikog čoveka bila su fizičke manifestacije dobrih dela učinjenih u prošlim životima, Tako, na primer, kao rezultat toga što je uvek govorio ljubazne i blage reči, Buda se rodio sa dugim jezikom. Zato što je kao učitelj pomagao svojim učenicima da brže razumeju ono što ih podučava, rodio se sa nogama kao u brzonogog jelena. A zato što je spajao izgubljene članove porodice i prijatelje, "tako da su se mnogo radovali", rodio se sa penisom koji je skriven među naborima (D.III,161).

Penis ima značaj i u Vinayi, pravilima za budističke monahe i monahinje. Oni će biti izbačeni iz reda ako počine četiri prekršaja — (1) ako imaju seksualni odnos, (2) ako ukradu bilo šta vrednije od nekoliko dolara, (3) ako ubiju nekoga i (4) ako lažno tvrde da poseduju neko duhovne moći. Da ne bi bilo bilo kakve sumnje šta to predstavlja seksualni odnos (methuna), ovo ponašanje trebalo je precizno definisati — i to je i učinjeno. Prema Vinayi, smatralo se da se seksualni odnos dogodio ukoliko penis uđe u vaginu, anus ili usta bilo kojeg bića, živog ili mrtvog, čak i za dužinu susamovog semena (tila phala, Vin.III,28), tj. malo manje od 3 mm. Druge vrste seksualnog ponašanja, iako ozbiljni prekršaji sa posebnim kaznama, nisu podrazumevali isključenje iz Saṅghe.

PESIMIZAM

Pesimizam jeste sklonost da se fokusiramo ili prenaglašavamo negativnu stranu života. Reč pesimizam potiče od latinske reči pessimus, što znači "najgore". Kritičari budizma ponekad ga optužuju da je pesimističan, mada je zanimljivo da u pāḷiju ne postoji ekivalent ni za reč "pesimizam", ni za "pesimista". Suprotnost pesimizmu se može nazvati optimizam, sklonost da se fokusiramo samo na privlačno, dopadljivo i pozitivno. Budizam na oba ova stava gleda kao na pomanjkanje balansa, koje će se verovatno okončati konfuzijom ili potištenošću. Ignorisati ili poricati negativno (bolest, starost, smrt, loše itd.) znači biti potpuno nepripremljen za trenutak kada se konačno sa time suočimo. Propustiti da vidimo ili cenimo pozitivno (lepota, dobrota, vrlina, sreća, radost itd.) znači postati smrknut, povučen su sebe i ogorčen. Nijedan od ovih stavova verovatno neće pomoći u našem napredovanju u Dhammi. Buda je savetovao da pokušamo da razvijamo "znanje i viđenje stvari kakve zaista jesu".

PIRSING I IZOBLIČAVANJE TELA

Različite kulture ili grupe unutar pojedinih kultura ponekad sakate ljudsko telo na trajni način. Primeri za ovo su uvezivanje stopala kako bi se sprečio njihov rast, obrezivanje muškaraca i žena, tetovaža, pravljenje ožiljaka, vezivanje glave, izduživanje vrata i brušenje zuba. Budizam nema neko posebno učenje o ovom pitanju, ali sve ovo, izuzev tetovaže, nikada nije bilo praktikovano u budističkim zemljama. Razlog je verovatno generalni stav poštovanja koji budizam ima prema telu i njegova uzdržanost prema sujeverjima koja kao implikaciju imaju izobličavanje njegovih delova.

Neki religijski i sekularni pravni sistemi zagovaraju telesno sakaćenje kao kaznu za određena kriminalna dela, na primer žigosanje, amputacija, kastriranje. Budizam je protiv tako drastičnog kažnjavanja iz tri razloga:

Ono uključuje ekstremnu okrutnost, koja je loša sama po sebi i ima loš efekat na osobu koja je podvrgnuta takvoj kazni, kao i na društvo u celini.
Posledice mnogih kriminalnih dela traju određeno vreme, dok fizičko sakaćenje traje doživotno i otuda nije u srazmeri sa tim prekršajima.
Svi pravni sistemi su ljudski produkt i otuda podložni grešci. Ako se neko osakati zbog zločina, a posle se otkrije da je zapravo nevin, nemoguće ga je kasnije obeštetiti na pravilan način. Videti Smrtna kazna.

PISANJE

Pisanje (lekhana) znači predstavljanje reči uz pomoć sistema simbola koji se naziva pismo (lekhā). Skoro sva pisma u azijskim zemljama – sinhala, burmansko, tajlandsko, malajsko (dok ga nije zamenilo arapsko i potom latinica), bali, tibetansko itd. evoluirali su iz pisama koja su iz Indije prenosili ili indijski trgovci ili budistički monasi. To je važilo i za mnoge centralnoazijske zemlje sve do dolaska islama. I najstariji sačuvani pisani spomenici u svim tim regionima vezani su za budizam. Tako su najstariji dešifrovani dokumenti u Indiji edikti budističkog monarha Aśoke. Najraniji primer pisanja na Malajskom poluostrvu jeste mala metalna ploča, na kojoj je upisana formula o uslovljenom nastanku.

Sve do kolonijalne ere, obrazovanje je u budističkim zemljama uglavnom bilo u rukama monaha. Na Šri Lanki su mnogi seoski manastiri imali i škole, gde su dečaci učili da čitaju i pišu, što je značilo da je među muškom populacijom svih klasa bio visok procenat pismenosti. U drugim budističkim zemljama pismenost je uglavnom obuhvatala više klase. Posle same Dhamme, pisanje i sve što iz toga sledi — pismenost, književnost, kaligrafija, obrazovanje i prenos znanja — bilo je najveći dar koji je budizam doneo svetu. Videti Alfabet.

PLEMENITE ISTINE, ČETIRI

Centralno Budino učenje naziva se četiri plemenite istine (cattārī ariya saććāni). Prva od tih istina jeste da uobičajeno postojanje neizbežno sadrži patnju (dukkha). Druga je da tu patnju izazivaju neznanje (aviđđā) i žudnja (taṇhā). Treća istina je da je patnju moguće prevazići. A četvrta  plemenita istina predstavlja put i načine na koji se to može učiniti i naziva se plemenitim osmostrukim putem. Čini se da je Buda ovakvu strukturu zasnovao na proceduri koju su koristili lekari u staroj Indiji. Tako bi lekar, posmatrajući pacijentove simptome, razumeo da je on bolestan. Koristeći svoje znanje i iskustvo, kao i kroz razgovor sa pacijentom, pokušao bi da ustanovi šta su radili ili šta su pojeli, dakle koji bi mogao biti uzrok njegovog sadašnjeg stanja. Zatim bi ohrabrio pacijenta, rekavši mu da je moguće povratiti njegovo zdravlje. I na kraju bi pripremio odgovarajući lek, dao ga pacijentu i posavetovao kako da ga koristi. Buda je više puta govorio kako je njegova uloga da nam pokaže put izvan patnje: "Ja učim samo jednu stvar, patnju i okončanje patnje" (M.I,140). Jednom ga je posetio neki monah i insistirao da mu odgovori na pitanja o poreklu i dužini trajanja ovoga svet, kao i o drugim spekulacijama. Buda je to odbio, uporedivši čovečanstvo sa čovekom koji je pogođen otrovnom strelom i da je uloga dobrog lekara da tu strelu što pre izvadi, a ne da odgovara čoveku na pitanja od koje vrste drveta je ta strela bila napravljena, koju vrstu pera je imala na svom repu ili koja je biografija čoveka koji ju je odapeo. Zatim je dodao: "I zašto ne odgovaram na sva ta tvoja pitanja? Zato što su beskorisna, ona ne pomažu u vođenju svetačkog života, ona ne vode do napuštanja, hlađenja strasti, do stišavanja, do mira, do višeg znanja ili do nirvāṇe. A šta podučavam? Patnju, njezin uzrok, njezino prevazilaženje i put koji vodi do tog prevazilaženja. I zašto ja to podučavam? Zato što je korisno, pomaže u vođenju svetačkog života, vodi do napuštanja, hlađenja strasti, do stišavanja, do mira, do višeg znanja ili do nirvāṇe." (M.I,431).

PLEMENITI OSMOSTRUKI PUT

Plemeniti osmostruki put (ariya aṭṭhaṅgika magga) jeste poslednja od četiri Plemenite istine, centralnog budističkog učenja. Naziva se plemenitim (ariya) zato što oplemenjuje onoga ko ga praktikuje; a naziva se putem (magga) zato što vodi od jednog mesta do drugog, od nespokojstva saṃsāre do slobode nirvāṇe. Plemeniti osmostruki put se takođe nekad naziva "'Srednji put" zato što zagovara način života koji izbegava dva ekstrema, samomučenje i hedonizam. Koraci na Osmostrukom putu su ispravno razumevanje, ispravna misao, ispravan govor, ispravno delovanje, ispravno življenje, ispravan napor, ispravna svesnost i ispravna koncentracija. Tradicionalno, Plemeniti osmostruki put se deli na tri dela — vrlina, koncentracija i mudrost. Još jedna korisna njegova podela jeste intelektualno vežbanje, etičko vežbanje i psihološko vežbanje.

PLES

Ples (naćća) jeste pokret tela, naročito nogu, čiji je smisao da izrazi sreću, često uz pratnju muzike. U Budino vreme ples se još nije bio razvio u posebnu umetnost i najčešće je bio povezivan sa pijanstvom, seksom ili ratom. Jedno od osam pravila morala, koja će predani budisti nastojati da poštuju barem dva puta mesečno, jeste uzdržavanje od plesa (A. IV,250). Na Tibetu i Butanu, tokom religijskih praznika, često maskirani glumci dočaravaju priče iz Jātaka zbirke, kao i događaje iz budističke istorije.

POEZIJA

Pesma (kāvi) jeste umetnički sastav koji karakterišu stih (gāthā), ritam (chando) i jezički ukrasi (alaṅkāra), a koja treba da izazove neku emocionalnu reakciju. Obično je izražena uzvišenim i rafiniranim jezikom, nasuprot prozi, gde je jezički izraz bliži svakodnevnom govoru. Buda je bio dobro upućen u poeziju, verovatno zahvaljujući svom obrazovanju u mladosti. U vezi sa strukturom pesme, Buda je rekao: "Ritam je noseća struktura za stihove, slogovi čine njezin izraz, stihovi zavise od izbora reči, a njihov izvor je pesnik" (S.I,38). Govorio je o nekoliko različitih tipova pesnika; istinoljubiv, tradicionalan, realista i spontan (A.II,230), a smatrao je da je sāvittī jedan od najuglađenijih strofa, koja se sastoji od tri stiha i 24 sloga (Sn.568;457). Kada je Paṭcasikha pevao svoje divne stihove, kombinujući elemente duhovnog i erotskog, Buda je izrazio svoje divljenje (D.II,265-7).

Pošto je pismo tek ulazilo u upotrebu u Budino vreme, najuobičajeniji način da se nešto sačuva bilo je da se zapamti. Na određenim mestima u govoru ili na kraju učitelj bi izgovorio strofu ili više njih, gde je suštinu svog izlaganja sumirao ili zaokružio. Pošto su ti stihovi bili dopadljivi ili su sadržavali upečatljive poruke i slike, korišćeni su kao mnemonička pomagala, kako bi se slušaoci kasnije podsetili svega ostalog što je učitelj rekao. Buda je sledio ovakvu praksu i njegovi učenici zapamtili su nekoliko hiljada stihova koje je on izgovorio, a to je kasnije postalo osnovom budističkog kanona.

Uprkos Budinom poznavanju poezije i veštini, postoji nekoliko mesta u govorima gde je on kritikuje. Čak je rekao da monasi i monahinje ne bi trebalo da sastavljaju ili slušaju poeziju (D.I,11). Imajući u vidu ono što je ranije rečeno, ovo se ne može pripisati njegovom neprijateljstvu prema pesničkoj umetnosti kao takve. To da li je Buda odobravao neku pesmu ili ne zavisilo je od njezinog stila, sadržaja i žanra. Veći deo staroindijske poezije govorio je o kraljevima, vojnim pobedama, bogovima, ljubavnim avanturama ili skarednostima; sve su to teme koje je Buda smatrao bezopasnim, ali ne ni suviše korisnim. Drugi problem koji je možda Buda imao u vezi sa nekim vrstama poezije jeste da mogu da u nama probude vrlo snažne emocije. On nije bio protiv emocija samih, jer su zapravo i njegove reči, često se kaže, "nadahnjivale, oduševljavale i ushićivale" slušaoce (D.II,98; M.II,140). Ali neke vrste poezije bude manje plemenite emocije, kao što su ozlojeđenost, nacionalizam, sujeta ili požuda. Buda je rekao: "Bolja od hiljade stihova besmislenih reči jeste jedna jedina reč pesme, od koje kad je čujemo postajemo smireni" (Dhp.101). Takođe je tačno da iako neka poezija može preneti istinu čak i efektnije od proze, drugi stilovi žrtvuju istinu za račun efektnosti. Lepe reči i izrazi mogu nas skoro opčiniti (kāveyyamatta), tako da mislimo kako smo nešto razumeli, a da u stvari nismo dobili ništa više od prijatnog osećaja. Slično ovome, one nas mogu ubediti da je to što govore istina, samo zbog toga što su izrečene na poetski način. Verovatno je Buda na sve ovo mislio kada je upozoravao da ne treba slušati "učenje koje su sastavili pesnici, zavedeni zanimljivim rečima i rimama" (A.I,72), već njegove govore u kojima je značenje uvek jasno izloženo, čak i onda kad se koristi prefinjen jezik i stilske figure da bi se ono izrazilo.

Pesnička umetnost ima dugu i veličanstvenu istoriju unutar budizma,a  imala je i vrlo važnu ulogu u širenju Dhamme. Neki od najvećih indijskih pesnika bili su budisti, naročito Aśvaghoṣa, Mātṛceṭa i Kṣemendra. Tibetanski pesnik koji se najduže slavi jeste Milarepa, koji je ujedno bio i budistički asketa. Najveći pesnik Šri Lanka, slavni Šri Rāhula, kao i japanski čuveni pesnik Basho, bili su obojica monasi. Videti Doṇa.

POL

Pol (liṅga) je obeležje koje bića deli na muška i ženska (S.V,204). Buda je opisao da se pol karakteriše muškim (purisindriya) ili ženskim (itthindriya) mislima, zanimanjima, odećom, interesovanjima, željama, glasom, izgledom, mirisom itd. (A.IV,57). Iz ovoga je očigledno da je on pol video kao kombinaciju materijalnih i psiholoških, urođenih i stečenih faktora. To znači da, dok su polovi veoma mnogo određeni svojim telom, oni imaju sposobnost da prevaziđu svoje psihološke i socijalne aspekte. Tako, što se tiče potencijala za dostizanje probuđenja, muškarci i žene jesu jednaki. Buda je tvrdio da su žene isto tako sposobne da postanu prouđene kao i muškarci (Vin.V,254): "Bilo da se radi o ženi ili o muškarcu, ko god putuje kočijom Dhamme ide sve bliže Nirvāṇi" (S.I,33). Uprkos tome, žene u tradicionalnim budističkim kulturama, kao i u mnogim drugim, dugo su bile tretirane kao inferiorne u odnosu na muškarce. Ova se diskriminacija takođe proširila na religijski život u celini i na monaški život posebno. Na taj način tradicionalne budističke kulture su ignorisale Budin visoki ideal da duhovno traganje treba da bude otvoreno za sve, bez obzira na socijalni status, rasu ili pol. Sa druge strane, budističke kulture nikada nisu podvrgavale žene pokrivanju čadorom, obrezivanju, prisilnom udovištvu ili očekivale da se udovica pri spaljivanju umrlog muža i sama baci živa u vatru kao u hinduizmu itd.

Budistički tekstovi povremeno pominju hermafrodite (paṇḍaka), ljude koji su rođeni i sa muškim i sa ženskim genitalijama (A.III,128). Hermafroditizam ne čini poseban pol, jer je reč o retkom endokrinom deformitetu, a ne stanju koje se prirodno dešava. Hermafroditizam ne treba brkati sa homoseksualizmom, koji ima više veze sa sklonostima, nego sa biologijom.

POLOŽAJ TELA

Položaj tela (iriyāpatha) je način na koji se telo drži. Budistički tekstovi često govore o četiri položaja – hodanje (gacchanta), stajanje (ṭhita), sedenje (nisinna) i ležanje (sāyana, M.I,57), iako bismo tu još mogli dodati puzanje, saginjanje, čučanje i još nekoliko drugih. Pošto su telo i um međusobno zavisno, položaj tela može biti pokazatelj stanja našeg uma (D.I,76). Buda je uvek svoje telo držao i pokretao na graciozan i dostojanstven način, što je ukazivalo na njegovu spontanu svesnost i duboki unutrašnji mir. Jedan posmatrač je jednom o Budi primetio: "Ne hoda ni prebrzo ni presporo. On hoda bez napora… Kad sedi ne drma stopala… niti sedi brade podbočene rukom… Kada ide u manastir, pre nego što sedne na sedište koje je unapred za njega pripremljeno, pere noge, mada oko toga ne pravi veliku predstavu. Pošto ih je oprao, seda nogu prekrštenih, pravih leđa, potpuno usredsređen" (M.II,137-9). Kada Buda leže da se odmori ili da spava, on to uvek zauzima ono što se zove "lavlji položaj" (sīhāsana), tj. na desni bok, stopala su jedno na drugom, glava podbočena desnom rukom, sabran i potpuno budan (S.I,27,106).

Značaj položaja u budizmu vezan je uglavnom za praksu meditacije. Tokom početnih stupnjeva meditacije. Buda je preporučivao (M.I,56) da se sedi (nisīdati), sa ukrštenim nogama (pallaṅkaṃ) i pravih leđa (ujū kāyaṃ). Većini ljudi pomaže ako podmetnu jastuče pod stražnjicu, ruke spuste ili u krilo ili na kolena, te zatvore oči. Nekim meditantima više odgovara da sede na stolici, umesto na podu. Visuddhimagga predlaže da meditant tokom tri dana zauzima različite položaje i onda odluči koji mu je najudobniji (Vis.128). Dva najvažnija elementa dobrog položaja tela za meditaciju su (1) prava, ali ne i ukočena leđa, tako da je moguće lako disanje, i (2) telo je opušteno i udobno smešteno, tako da bol ne postane suviše velika prepreka (S.V,156).

Oni kojima je cilj da razviju svesnost, to bi trebalo da učine kroz redovno sedenje. Međutim, pošto im je svesnost ojačala, potrebno ju je proširivati i na ostale aktivnosti, tj. u svakom od četiri položaja tela. Buda kaže: "Monah je potpuno svestan kad dolazi i odlazi, kad pruža ruku ili je savija, kad oblači ogrtač i nosi činiju, kad jede i pije, žvaće i guta, čak i dok obavlja veliku i malu nuždu. Neprekidno je svestan, kad hoda, stoji i sedi, kad leže i kad se budi, kad govori i kad ćuti" (M.I,57).

PORNOGRAFIJA

Pornografija je jedan proizvod masovne komunikacije načinjen da podstakne seksualni apetit. Za razliku od erotike, pornografija je lišena bilo kakve suptilnosti i umetničkog sadržaja, te se obično smatra opscenom. Da bismo odredili da li se pri čitanju ili gledanju pornografije radi o kršenju trećeg pravila morala, moramo prvo razmotriti kakav to efekat ima na nas. Dok je Buda prihvatao kao legitimno da se nezaređeni sledbenici “prepuštaju i uživaju u zadovoljstvima čula” (AN IV.280), takođe nas je podsećao da su ista ta čulna zadovoljstva “prolazna, prazna i lažna, da su obmana i privid, razbibriga za neznalice” (MN II.261). On je dalje ukazivao da čulna želja (kama raga) jeste prepreka mentalnom miru i jasnoći, jer “obuzima čitav um i slabi mudrost” (AN III.63). Dalje, neophodno je da porazmislimo o efektu pornografije na druge, jer se ona danas uglavnom sastoji od slika ljudi. Kao i u slučaju prostitucije, neki od tih ljudi možda rade kao “modeli” zato što je to izvor lake zarade, dok su drugi na to primorani zbog svog siromaštva i socijalne odbačenosti. Tako, gledanje takvog materijala može nas povezati sa eksploatacijom drugih i time idemo protiv prvog i trećeg pravila morala. Možda se još jedan faktor može uzeti u obzir – takozvano zlatno pravilo. Treba sebe da zapitamo: “Kako bih se osećao kad bih u pornografskom časopisu ili filmu video neko od svoje dece, nekog od svojih srodnika ili nekog do koga mi je zaista stalo?”

POSLEDNJI MISAO-TRENUTAK

Dok je Buda razumeo um kao "tok" ili "struju" mentalnih događaja (viṭṭāṇa sota), kasnija abhidhamma mislioci su spekulisali da je on zapravo niska pojedinačnih misaonih trenutaka (cittavīthi), koji nastaju i nestaju velikom brzinom. Još kasnije, ova se teorija razvila u pravcu uverenja da poslednji misao-trenutak (cuti citta) koji neka osoba ima pred smrt, određuje njezin naredni život. Ova ideja, sada aktuelna u theravādi, čini se kao jedan dodatak Budinom učenju koji nema uporište i u nesaglasnosti je sa njegovom idejom kamme i efikasnosti morala.

Teorija važnosti poslednjeg misao-trenutka ne pominje se ni u jednom od Budinih govora, a čak ni u kasnijoj Abhidhamma piṭaki. Tipiṭaka beleži mnoge slučajeve kada se Buda našao kraj umirućeg ili teško bolesnog da ga uteši i očekivalo bi se da je to pravi trenutak da je pomene, a ipak nikada nije. Niti ju je pomenuo bilo gde drugde. Ova teorija prvi put se pojavljuje u svom nerazvijenom obliku u Milindapaṭhi (oko I veka), gde se kaže: "Ako neko radi lošu štetnu stvar tokom hiljadu godina, ali je u trenutku smrti pažnju sabrao na Budu makar i na trenutak, on će se ponovo roditi među bogovima" (Mil.80). Do vremena kada je Visuddhimagga nastala, ova apokrifna ideja bila je razrađena do detalja i počela je da se smatra ortodoksnom (Vis.458-60). Sem što je Buda nije podučavao, postoji i nekoliko filozofskih, etičkih i logičkih problema sa teorijom da je poslednji misao-trenutak odlučujući faktor u određivanju nečijeg narednog života.

Ako je osoba živela relativno moralnim životom, ali je u strepnji i zbunjenosti koje su prethodile njezinoj smrti imala i nekoliko negativnih misli, ona bi se, prema ovoj teoriji, preporodila na lošem mestu. Slično tome, neko je mogao živeti nemoralno i razvratno, ali je umro lako i u miru, takav bi se preporodio na dobrom mestu. Ovo negira čitavu ideju kamme, učenja da ukupni zbir naših voljnih misli, reči i postupaka uslovljava našu budućnost, kako u ovom životu, tako i u narednom. Sem toga, veoma je teško razumeti kako samo jedan ili dva misao-trenutka, svaki tek milisekundu dug (khaṇa), može poništiti možda niz godina dobrih ili loših misli, reči i postupaka. Ova teorija takođe ne uzima u obzir uzročnost. Ako je sve uslovljeno, a Buda je učio da jeste, onda poslednji misao-trenutak mora biti uslovljenim onim pre njega, koji je opet takođe uslovljen onim pre njega itd. Ovo znači da ono što mislimo, govorimo i radimo upravo sada uticati na to šta će biti u našem umu u trenutku smrti. Otuda, naglašavanje poslednjeg misao-trenutka jeste davanje preteranog značaja posledici, a zanemarivati uzrok, tj. kako neko živi ovde i sada. Teorija o poslednjem misao-trenutku isto tako se ne uklapa najbolje sa drugim stvarima o kojima je Buda učio. Na primer, rekao je (A.II,80) da pokušavati da potpuno razaberemo tanane i isprepletene puteve delovanja kamme (kamma vipāka) može samo da nas odvede u ludilo (ummāda). A ipak Visuddhimagga opisuje neverovatno detaljno šta se navodno događa u umu neposredno pred smrt, zatim prošlu kammu koja na to utiče i kammičke konsekvence koje će ona imati u narednom životu. Budin komentar da razmišljanje o zamršenosti kamme može izazvati ludilo treba isto tako da u nama probudi oprez prema teoretiziranju u Visuddhimaggi.

Opisi uma izloženi u Abhidhamma piṭaki i njezinim komentarima ponekad pomažu i svakako su vrlo sofisticirani imajući u vidu vreme u kojem su pisani. Međutim, oni su isto tako spekulativni, ponekad suviše mehanički i pojednostavljeni, a u nekim slučajevima potpuno pogrešni. Pošto je stvar takva, važno je napraviti razliku između Budinog učenja i ideja koje su se iz tog učenja razvile u vekovima posle njegove smrti. Videti Nezamislivo.

POSTUPAK, ISPRAVAN

Ispravan postupak (sammā kammanta) jeste četvrti korak na Budinom Plemenitom osmostrukom putu. Postupak je delo učinjeno telom. U negativnoj varijanti, Buda je ispravan postupak definisao kao izbegavanje ubijanja, krađe i neprimerenih seksualnih odnosa (MN 141). U pozitivnom smislu, ispravni postupci bi bili oni koji su motivisani blagošću, velikodušnošću, strpljenjem, željom da se pomogne drugima i zaštiti život.

POŠTOVANJE

Poštovanje (apaćiti, cittīkāra ili gārava) jeste osećanje divljenja prema nečijim vrlinama ili dostignućima, kao i izražavanje tog divljenja putem reči ili postupaka. Engleska reč respect dolazi od latinskog re spectum "ponovo pogledati" ili "pogledati pažljivije", što znači. Kada prvi put sretnemo nekoga, možda formiramo utisak o njemu koji je pogrešan ili nepotpun, ali koji postaje fiksiran. Poštovati nekoga znači biti dovoljno otvoren da sebi damo vremena da ga bolje upoznamo, takođe i njemu dati priliku da otkrije druge strane svog karaktera, uložiti napor da postanemo svesni njegovih kvaliteta i, kada za to ima povoda, iskazati poštovanje tim kvalitetima. Buda je rekao da je sposobnost da osetimo poštovanje veliki blagoslov (Sn.265). Iz budističkog ugla, svako je vredan našeg poštovanja, zato što svako, čak i najveća neznalica ili onaj najzlobniji, ima potencijal da postane probuđen. Ali mi možemo poštovati i druge stvari sem ljudi — možemo poštovati životinje, različite religije, svojstva drugih ljudi i prirodnu okolinu. Buda je govorio da je dobro poštovati vrline kao što je gostoljubivost, disciplina i svesnost (D.III,244). Time je mislio da takve stvari ne treba da uzimamo olako, već da ih unesemo u svoj život i budemo srećni što ih imamo. Kada budisti izvode pūđu i stavljaju cvetove, sveće i mirisne štapiće pred statuu Bude, oni time iskazuju poštovanje njegovim velikim dostignućima.

POTALA, PLANINA

Posle samog Bude, u budizmu je najobožavaniji i najpopularniji lik Avalokiteśvara, bodhisattva milosrđa. Od kada se pojavio u I veku pre n.e., ovog omiljenog bodhisattvu obožavali su sa neprevaziđenom strašću sledbenici svih budističkih škola. Iako je zahvaljujući molitvi i obraćanje dostupan svakome i na svakom mestu, veruje se da Avalokiteśvara boravi na planini u udaljenom delu Indije, gde sa njenog visokog i oblacima obavijenog vrha, može da ispunjen milosrđem, kako mu to i ime sugeriše, "gleda odgore" na ovaj svet. Ta planina se zove Potala. Hodočašća na Potalu počela su otprilike u I veku, mada su beleške o tome vrlo šture. Oba velika epa tamilskih budista, Maṇimegala i Ćilappatikanam pominju hodočasnike koji se penju na Potalu. Mahāyāna pesnik i filozof Ćandragomin putovao je do nje prvo brdo, da bi svoje poslednje godine proveo na vrhu. Tamo je i napisao Śisyaleaku, svoje najpoznatije delo i dao ga nekim trgovcima da ga odnesu njegovim učenicima u severnoj Indiji. Kada je kineski hodočasnik Hiuen Tsiang bio u Nāḷandi u VII veku, naišao je na bramana koji se bio zavetovao da će otići da se pokloni statui Avalokiteśvare, a koja se nalazila na vrhu Potale, što je i učinio. Za ovu se statuu verovalo da potpuno verno prikazuje bodhisattvu. Kasnije, Hiuen Tsiang je putovao kroz južnu Indiju i premda nije bio u prilici da lično ode na Potalu, ipak je sačinio njen opis zasnovan na onome što je čuo od drugih. "Istočno od Malaya planina nalazi se Potala. Prevoji na toj planini su vrlo opasni, litice su strme, a doline neravne. Na vrhu planine je jezero, čije su vode čiste poput ogledala. Iz pećine izvire velika reka, koja planinu obiđe dvadeset puta dok se ne ulije u južno more. Kraj jezera je kamena palata bogova. Ovde boravi Avalokiteśvara. Ono koji imaju snažnu želju da ga vide, pa i po cenu života, uspinju se uz planinu ne obazirući se na poteškoće i opasnosti. Malo onih koji krenu zaista i stigne do vrha. No, i oni koji su u podnožju, ako se usrdno mole da ugledaju bodhisattvu, imaće priliku da ga vide, ponekad kao Isvara, ponekad u obličju jogina, i da im se obrati dobronamernim rečima, kao i da im se želje ispune." Ovaj opis je očigledno mešavina činjenica i mašte, i to klupko oko Potale je postajalo sve zamršenije kako je vreme prolazilo. Postepeno su na svetu planinu počeli da gledaju kao na neku vrstu čarobne zemlje, raj u kojem rastu retke lekovite biljke i cvetovi, gde se okupljaju mitološka bića, a oni dovoljno srećni da se preporode u prisustvu Avalokiteśvare borave u blaženstvu.

Naravno, poklonjenje Avalokiteśvari bilo je glavni razlog za odlazak na ovu planinu, ali neki su ipak išli zbog sasvim drugačijih razloga. Na primer, laik Santivarman, čije vreme života je teško odrediti, tri puta se penjao na Potalu i premda je opis tog putovanja prepun čuda, čini se da je ipak zasnovan na činjenicama. Cilj njegovog prvo puta bilo je poklonjenje Avalokiteśvari i zanimljivo je da kaže kako je put pronašao zahvaljujući tekstu koji je pisan kao vodič. Drugu posetu načinio je po zahtevu monaha iz Vārāṇasīja, koji su želeli od njega da mu Avalokiteśvara razjasni neka teška mesta u jednom tekstu. Naredni put poslao ga je kralj Subhasāra, kako bi umilostivio bodhisattvu da u kraljevini prestane epidemija kuge.

Hodočašća na Potalu verovatno nikada nisu bila masovna i prestala su dugo pre nego što je i budizam nestao iz Indije. Avalokiteśvarina sposobnost da se pojavi bilo gde značila je da je opasno putovanje do Potale jednostavno nepotrebno. Tibetanski učitelj Man-luns-po tvrdi da se penjao na Potalu u XIV veku i njegov izveštaj o tom putu dovoljno je detaljan da bismo u mogli i da poverujemo da je on to zaista učinio. Ako je to tačno, on mora biti poslednji poznati hodočasnik na ovu svetu planinu.

Poreklo naziva Potala nije baš najjasnije. Verovatno se radi o sanskritskoj varijanti tamilskog potiy + il, što znači "mesto budista", jer je potiy na tamilskom zapravo bodhi. U stara vreme potiyil je bila uobičajeni tamilski naziv za budistički hram ili svetilište. Iako savremeni budisti skoro uopšte ne znaju gde je Potala, ova planina zapravo nikada nije bila "izgubljena". Umesto toga, čini se da čitav poslednji milenijum budisti nisu mnogo lupali glavu oko njezine tačne lokacije. Pod današnjim nazivom Potikai, ova sveta planina je smeštena na granici između južnoindijskih saveznih država Kerala i Tamil Nadu i sa svojih 2726 metara najviši je vrh planinskog lanca Tinnevelly.

Od X veka kineski budisti su počeli da veruju da se Potala zapravo nalazi u njihovoj zemlji. Kamenito ostrvo koje se danas naziva Putuo Shan kod obala Džeđang provincije se obično smatra pravom Potalom i danas se ubraja među četiri svete planine kineskog budizma. Počev od XV veka Dalai lame se u Tibetu smatraju inkarnacijama Avalokiteśvare i otuda ne iznenađuje da se njihova rezidencija, nazvana palata Potala, nalazi na strmoj planinskoj padini.

POTREPŠTINE, OSAM

Osam potrepština (aṭṭha parikkhāra) jesu osam osnovnih stvari koje budistički monasi i monahinje mogu da poseduju kao ličnu imovinu. To su (1) gornji ogrtač, (2) donji ogrtač, (3) deblji, dvostruki ogrtač koji se koristi zimi, (4) posuda u koju sakupljaju hranu koju dobiju, (5) brijač za brijanje, (6) igla i konac, (7) pojas i (8) cediljka za vodu kako bi se iz nje uklonile nečistoće. Od monaha i monahinja se očekuje da sve što poseduju nose sa sobom, kud god da krenu, "baš kao što ptica sa sobom ponese samo svoja dva krila, kud god da krene" (D.I,71). U praksi, monasi i monahinje danas obično nose sa sobom daleko više stvari od ovoga, ali ipak život u jednostavnosti ostaje ideal kojem teže. Videti Sakupljanje hrane.

POZDRAVLJANJE

Pozdravljanje je nešto rečeno ili učinjeno pri susretu sa nekom osobom. U staroj Indiji postojalo je nekoliko formi pozdrava iz poštovanja ili učtivosti. Najčešći je bio da se pogne glava (paṇāma) i ruke sklope kao pri molitvi (aṭjalī, D.I,118; M.I,168). Ponekad bi se pri tome razmenile učtive reči ili pitanja o zdravlju (D.I,52; A.I,66). U većini budističkih zemalja ovo je ostala najčešća forma pozdrava među ljudima. Nātyaśāstra kaže da postoje tri forme ovakvog pozdrava: šake podignute u visinu čela, u visinu lica i u visinu grudi i oni se, upravo tim redom, koriste pri pozdravljanju bogova, učitelja i prijatelja. Da bi se izrazilo više poštovanja i glava se savija, ruke su u položaju za molitvu, a onda se klekne na oba kolena (Thi.109). Ne znači nužno više poštovanja, ali je složeniji pozdrav ako se klekne, a zatim položi glava kraj nogu onog ko se pozdravlja (A.I,146). Najsloženija vrsta pozdrava jeste leći potrbuške na tlo i poljubiti stopalo onoga ko se pozdravlja (M.II,120; S.I,178). To se zvalo "leći ničice poput štapa" (daṇḍapaṇāma).

Kad bi ljudi došli do Bude, on bi ih uvek pozdravio dobrodošlicom (ehisāgatavādī), prijateljski (sakhila), učtivo (sammodaka), srdačno (abbhākutika) razgovetno (uttānamukha) i prvi bi progovorio (pubbabhāsī, D.I,116). U isto vreme, dok je primao pozdrave od drugih, nije suviše brinuo ima li ih uopšte i kakvi su. Pošto je neki čovek po imenu Sonadaṇḍa uzeo tri utočišta, poverio se Budi da ima određeni problem. Bio je braman i prihod mu je zavisio od poštovanja koje su drugi bramani imali prema njemu. Ako ga vide da se klanja Budi, mogao bi izgubiti poštovanje svoje okoline i ostao bi bez sredstava za život. "Dakle, ako kada uđem u salu sklopim ruke u znak pozdrava, smatraj to kao da sam ustao pred tobom. Ako pri ulazu u salu skinem turban, smatraj to kao da sam ti se poklonio do zemlje. Ako bih vozeći se kočijom stao i sišao kako bih te pozdravio, drugi bi me kritikovali. Zato, ako prolazeći kočijom samo sagnem glavu, smatraj to kao da sam sišao i poklonio ti se do zemlje" (D.I,126). Buda nije imao nikakav problem sa Sonadaṇḍinim načinom iskazivanja poštovanja, verovatno zato što je shvatio u kakvoj je neprilici i zato što je to kako su društvene formalnosti bile obavljane njemu vrlo malo značilo.

PRAVILA MORALA, PET, OSAM I DESET

Pravilo morala (sikkhāpada) jeste dobrovoljno prihvaćeno pravilo ponašanja ili discipline. Moralna pravila kojih se pridržava svaki budista i pokušava da živi u skladu sa njima nazivaju se Pet pravila (pañcasīla). To su (1) ne povredi nijedno živo biće, (2) ne kradi, (3) ne upuštaj se u nedozvoljene seksualne odnose, (4) ne laži i (5) ne uzimaj alkohol ili neka opojna sredstva. Kroz pridržavanje ovih pravila postupno razvijamo u sebi poštovanje prema životu drugih, prema njihovoj imovini, pravu da znaju istinu i poštovanje za jasnoću sopstvenog uma. Buda je praktikovanje ovih pravila nazvao brigom za druge koja "stvara ljubav i poštovanje, a vodi ka međusobnom ispomaganju, nesukobljavanju, harmoniji i jedinstvu" (A.III,287). Jednom drugom prilikom on je za vrlinu rekao da je "davateljka slobode" i "pomoć u koncentraciji" (A.III,132). Takođe je pomenuo da je jedna od najvećih koristi praktikovanja pravila to što doživljavamo "sreću jer ne dajemo povod prekorima" (anavajja sukha, D.I,70). Drugim rečima, budisti se pridržavaju pet pravila zato što im je stalo do sopstvene, ali i do tuđe dobrobiti i sreće.

Pored ovih pravila, ozbiljni budisti će pokušati da praktikuju i osam pravila (aṭṭhasīla), barem svake dve nedelje, na mlad i pun Mesec. Ovih osam pravila su isti kao i onih pet, sem što je treći zamenjen potpunim seksualnim uzdržavanjem, a dodatna tri su: (6) neuzimanje hrane posle podneva, (7) uzdržavanje od plesa, pevanja, igranja ili slušanja muzike, stavljanja ukrasa i nakita, kao i šminke i (8) nekorišćenje visokih i luksuznih sedišta ili kreveta. Uočljivo je da dok se pet pravila odnose na moralno ponašanje, poslednja tri od ovih osam vode ka pojednostavljivanju života, miru i promišljanju. Od novih monaha i monahinja se očekuje da se pridržavaju deset pravila (dasasīla) tokom svoje pripreme za monaški život. Tih deset su: (1) ne povredi nijedno živo biće, (2) ne kradi, (3) nemaj bilo kakve seksualne odnose, (4) ne laži, (5) ne uzimaj alkohol ili droge, (6) ne jedi posle podneva, (7) izbegavaj ples, pevanje i muzičke zabave, (8) uzdržavaj se ukrašavanja i šminke, (9) ne koristi visoka sedišta i ležaje i (10) ne koristi zlato i srebro, tj. novac.

PREDUZETNIČKE SPOSOBNOSTI

Preduzetničke sposobnosti (vyāpārakusala) su one veštine neophodne za pokretanje, održavanje i razvijanje nekog posla. U Đātakama Buda priča priču o jednom mladiću koji se od siromaštva izdigao do bogatstva, o sedam poslovnih odluka koje je pri tome mora da donese i različitim strategijama koje je primenjivao.

Jednoga dana, dok je kraljev rizničar je išao ka palati, ugledao je na putu mrtvog miša i prokomentarisao svom prijatelju da bi neko ko ima dara mogao čak i od tog mrtvog miša mogao da zaradi novac. (1) Mladić koji se tu našao čuo je ove reči i shvatio da je rizničar neko ko zna o čemu govori, bar kada je biznis u pitanju. Onda on uze tog miša, malo se raspita unaokolo i pođe mu za rukom da ga proda vlasniku kafane kako bi ovaj nahranio svoju mačku. (2) Za taj jedan novčić koji je zaradio kupio je šerpu, malo melase i pomešao je sa vodom. A onda se desilo da se grupa sakupljača cveća, umorna i žedna, vraćala iz šume. On im svakom ponudi po čašu napitka, a oni mu platiše buketima cveća. Kasnije je uspeo da proda te bukete i svoj kapital uveća osam puta. (3) Jednoga dana iznenadna oluja izlomi grane i oduva lišće sa stabala u kraljevom vrtu. Kad je čuo za to, mladić otide do palate i ponudi da uredi vrt ukoliko mu dozvole da zadrži ono što je sakupio. Kraljev baštovan je i inače razmišljao kako da sredi sav taj haos u vrtu i bio je više nego srećan kad je čuo predlog. A mladić onda otide do seoskog igrališta i sa decom se pogodi da mu pomognu u poslu, a on će ih nagraditi slatkim napitkom. Napravivši od celog posla igru, deca uskoro počistiše čitav vrt i složiše sve grane kraj njegovog ulaza. U tom naiđe grnčar, koji se bio zaputio da sebi kupi gorivo za radionicu, ugleda onu hrpu granja i kupi sve, što je mladiću omogućilo da duplira svoj kapital. (4) Delom tog novca on kupi jedan veliki lonac i mnogo malih, pa se smestio kraj glavne gradske kapije, te poče da besplatno deli vodu svim koscima koji su ulazili i izlazili iz grada. Zahvalni zbog toga, oni ga upitaše kako mogu da mu se oduže , a on im reče da će im već reći kada mu bude bila potrebna pomoć. Mladić se onda sprijatelji sa putujućim trgovcem i sa jednim moreplovcem. Jednoga dana trgovac usput pomenu da će sutradan u grad stići jedan trgovac konjima, sa oko 500 grla. (5) Mladić se dogovori sa koscima da mu sledećeg dana svaki donese pregršt trave i da sutradan ne prodaju travu dok on ne proda svoju. Ovi se složiše. Kad je trgovac sutradan stigao i nije mogao nigde da nađe travu za svoje konje, on otkupi od mladića sve što je ovaj imao i to po vrlo dobroj ceni. U tom trenutku mladić je već bio sakupio hiljadu novčića. (6) Nekoliko dana kasnije, njegov prijatelj moreplovac mu reče da će uskoro veliki trgovački brod uploviti u luku. On iznajmi veliku kočiju, doveze se sutradan u luku u velikom stilu i uspe da ugovori otkup čitavog tovara na kredit, dajući svoj zlatan prsten kao zalog. (7) Zatim, dade da se podigne jedan šator blizu luke, unajmi nekoliko ljudi i reče im da svako ko bude želeo da ga vidi mora da se prvo prijavi kod tri njegova "sekretara" pre nego što stigne do njega. Kad je brod stigao i gradski trgovci počeli da pristižu u luku, pronese se glas da je veliki trgovac već kupio čitav tovar na kredit. Jedan po jedan, trgovci su dolazili da vide mladića, išli od "sekretara" do "sekretara", da bi na kraju stigli i pred njega. I svaki je nudio da kupi jedan deo tovara. Kasnije je mladić oženio kćer bogatog trgovca i oni su nastavili da žive srećni i zadovoljni (Đa.I,120-22).

Mnoge od strategija koje je izložio Buda u ovoj priči danas se uče u poslovnim školama. Kroz celu priču mladić se prikazuje kao pouzdan, pažljiv i spreman da iskoristi priliku koja mu se ukaže, što su sve kvaliteti neophodni za uspeh svakog posla. Njegov prvi korak na putu uspeha bio je (1) njegova sposobnost da iskoristi mišljenje stručnjaka i krene u posao bez obzira koliko je on naizgled slabo isplativ. Jasno je da je imao energičnost i samopouzdanje. (2) Zatim je napravio analizu potreba i ponudio uslugu za kojom je postojala potreba. (3) Imao je sposobnost da uoči priliku tako gde su drugi videli jedino problem i da motiviše ljude. (4) Zatim, koristio je povezivanje, lojalnost i informacije o tržištu iz prve ruke. (5) Aranžman koji je napravio sa koscima odgovarao bi manipulaciji na tržištu koja se danas smatra neetično. (6) Iako je mladić očigledno verovao u svoje sposobnosti, shvatio je da to samopouzdanje mora da ulije i drugima i učinio je to stvarajući o sebi sliku znalca i uspešnog čoveka. Znajući šta radi i poznajući tržište, preuzeo je rizik, koji se na kraju isplatio. (7) Pojačavajući tu strategiju izgradnje poverenja, iskoristio je prednost onoga ko prvi vuče poteze i sklopio posao sa maksimumom profita za sebe. Buda je priču završio sledećim rečima: "Počevši sa malim imetkom, ali uz pomoć oštroumnosti i veštine, čovek se uzdiže, kao što se duvanjem razgori mali plamen." (Đa.I,123).

Ovde i u nekoliko drugih govora Buda je jasno pokazao da je sticanje imetka cilj vredan nezaređenih sledbenika. Po uslovom da je stečen na "zakonit i častan način" (dhammikā dhammaladdhā, A.II, 67), da ga delimo sa drugima i da razumemo njegova ograničenja, imetak može biti izvor znatne sreće (bhogasukha, A.II,69). Kada se koristi na taj način i sa takvim stavom, postaje ono što se naziva "dobro iskorišćenim imetkom, usmerenim ka dobru i inteligentno korišćenim" (thānagatā, pattagatā, āyatanaso, A.II,68). Videti Ambicija i aspiracija i Novac.

PRELJUBA

Preljuba (atićariyā) znači imati seksualni odnos sa drugom osobom iako smo u braku ili je ta druga osoba u braku. U Tipiṭaki preljubnik se naziva aparadārika, a preljubnica atićārinī (S.II,259). Na drugim mestima preljubnicu takođe nazivaju i ‘sovuljaga’ (kosiyāyayanī), zato što se smatra da se šunja noću unaokolo (Đa. I,496). Preljuba je verovatno najčešća vrsta kršenja trećeg pravila morala. Većina bračnih ceremonija uključuje svečani zavet uzajamne vernosti za obe strane. Počinjena preljuba je izneveravanje ovog zaveta i obično je praćena i drugim vrstama štetnog ponašanja kao što je laganje, obmanjivanje i pretvaranje. Posledice preljube na druge mogu uključivati gubljenje poverenja, poniženje, emotivnu bol i slabljenje porodične kohezije. Zbog tih razloga, Buda je rekao: "Ako nekoga, zato što je nezadovoljan svojom ženom, vide sa prostitutkama ili tuđim ženama, to je uzrok njegovog pada." (Sn.108). Videti Vernost i Seksualno ponašanje.

PRENOŠENJE ZASLUGA

Prenošenje zasluga jeste verovanje da je moguće učiniti nešto dobro i potom "preneti" kammički rezultat na neku drugu osobu. Ovo verovanje je jedno od nekoliko ozbiljnijih iskrivljavanja Budinog učenja koje je često u theravāda budizmu. Ono je u suprotnosti sa učenjem o kammi, koje kaže da su naši namerom vođeni postupci ti koji imaju efekat na nas i da je svako od nas odgovoran za to što radi. Ono takođe negira moralnu uzročnost. Jer kada bi bilo moguće da se rezultat dobroga koje učinimo prenese na drugoga, tada bi isto tako moralo biti moguće da se na njega prenese i plod loših postupaka i da time mi sami izbegnemo posledice. A rani budisti su podučavali ideju činjenja dobra za račun ili u ime drugoga i potom pružanja prilike toj osobi da se raduje tom činu dobrote (puṭṭānumodanā). Teorija koja stoji iza ovakve prakse funkcioniše otprilike ovako. Ako prijatelju pošaljem čestitku za rođendan, kada je primi i pročita moje najbolje želje, verovatno će biti srećna. Ja nisam ništa "preneo" na njega. Umesto toga, saznanje da mislim na njega na rođendan, ispunjava ga ushićenjem i radošću. Slično tome, ako uradimo nešto dobro i onda o tome nekome drugom ispričamo, dajemo mu priliku da se i sam tome raduje. Rani budisti su čak smatrali da je moguće uraditi i sa osobom koja je umrla. Ako pokojnik još nije sahranjen, on ili ona može biti još uvek svesna svojih najdražih i toga što oni rade. Ako učinimo neko velikodušno ili plemenito delo i onda kažemo da smo to učinili u ime pokojnika, on može to čuti i biti ispunjen radošću. Iako Buda nije podučavao praksu posvećivanja dobra preminuloj osobi, ta praksa nije u suprotnosti sa njegovim učenjem.

PREOBRAĆANJE

Termin "religijsko preobraćanje" odnosi se na usvajanje novog religijskog identiteta ili promenu sa jednog religijskog identiteta na drugi. U budizmu ne postoji specifična reč za preobraćanje. Međutim u Mađđhima nikāyi jedan konvertit je sebe opisao tako da se "uvrstio u učenike" (sāvakattam upagato) Budine (M.I,380). Od samoga početka Buda je svoju Dhammu video kao alternativu postojećim religijskim verovanjima, te je svoje prve učenike upućivao da Dhammu podučavaju nadaleko. Entuzijazam ranih budista da tako i učine lepo ilustruje zavet koji je Ālavaka sam sebi dao: "Ići ću od sela do sela, od grada do grada, i hvaliti Budu i Dhammu koju je on tako izvanredno izložio" (Sn. 192). Od Budinih dana pa sve do danas, ljudi izražavaju nameru da postanu budisti i označe ulazak u budističku zajednicu izgovarajući tri Utočišta (Tisarana): "Uzimam utočište u Budi. Uzimam utočite u Dhammi. Uzimam utočište u Sanghi." Ovaj iskaz se ponavlja po drugi i po treći put, kao potvrda iskrenosti naše namere i posvećenosti. Ali šta bi to moglo nekoga da navede da postane budista?

U Kanonu skoro svi oni koji su pomenuti da su se priklonili Budinom učenju, učinili su to kao rezultat slušanja šta je on imao da im kaže. U nekim slučajevima Buda bi započeo ukazujući na pogreške i nedoslednosti u uverenjima dotične osobe, a onda bi izložio svoju Dhammu. U drugim slučajevima, neka osoba bi zatražila od Bude da objasni svoje učenje, postavila nekoliko pitanja radi razjašnjenja, prihvatila ono što je rečeno i potom izrazila želju da postane jedan od njegovih učenika. U svim ovim slučajevima glavni razlog za preobraćenje  čini se da je bila kombinacija intelektualne privlačnosti Dhamme i impresioniranosti Budinom ličnošću i ponašanjem. Kralj Pasenadi je naveo razloge za prihvatanje budizma, a to je uzorno ponašanje Budino i njegovih monaha i monahinja, njihov disciplinovan način života, moralni integritet i zaključak da ih Dhamma čini zadovoljnima (M.II,120-4).

U tekstovima nema primera da se neko preobratio zato što je video nekakvo Budino čudo. Zapravo, Buda se izričito protivio prebraćivanju na osnovu čuda. Jednom ga je neko zamolio da napravi neko čudo ili pokaže svoje psihičke moći kako bi "još više ljudi steklo veru" (D.I,211). On je odbio taj zahtev rečima kako bi inteligentni ljudi mogli pomisliti da ih on izvodi uz pomoć nekog trika ili magije. Takođe nema primera da su se ljudi preobraćali zbog razloga koji su uobičajeni u drugim glavnim teističkim religijama — strah da će uskoro doći kraj sveta, strah da ne dospemo u pakao ili zbog osećanja krivice i kajanja. Nema ni katarzičnih preobraćenja koja dolaze na kraju dugog perioda unutrašnje borbe i emocionalnih bura.

U nekoliko slučajeva pomenutih u Tipitaki ljudi su se preobratili u budiste posle kratkog susreta sa njim ili još dok su o njemu imali tek osnovna znanja. Iako je Buda prihvatao takve ljude kao svoje sledbenike, jasno je da je smatrao kako je bolje podrobnije upoznati Dhammu i pažljivo je istražiti pre nego što se odlučimo na konverziju. Konverzija iz đainizma u budizam Upāli Gahapatija, generala i uglednog građanina Nālande ilustruje Budin stav o ovom pitanju. Posle dugog razgovora u kojem je Buda osvetlio neke od slabosti đainizma, Upāli ga zamoli da ga primi među sledbenike. Na taj zahtev Buda mu je odgovorio: "Dobro razmisli, Upāli. Uglednim ljudima kao što si ti priliči da o tome prvo dobro razmisle" (M.I,379). Međutim, Upāli je insistirao da on zna šta radi i ponovio je svoj zahtev. Onda Buda uputi i jedan zahtev Upāliju: "Već jako dugo tvoja porodica hrani đainske isposnike. Nastavi da im daješ hranu kad god naiđu." Upāli je bio izuzetno impresioniran Budinom plemenitošću. "Rekli su mi kako vi podučavate da hranu treba davati samo vama i vašim učenicima, a ne i drugima; da samo velikodušnost prema vama i vašim učenicima donosi zasluge. A vi me sada ohrabrujete da dajem i đainima." Upāli je obećao da će nastaviti da pomaže svoju raniju religiju, još jednom zamolio da postane sledbenik i konačno ga je Buda prihvatio kao takvoga.

Budin zahtev Upāliju u vezi sa đainima delom daje odgovor na pitanje kakav bi stav novih budista trebalo da bude prema svojoj dotadašnjoj veri. Konverzija u glavne teističke religije obično zahteva potpuni raskid ili čak snažno odbacivanje prethodne vere. Buda je bio dovoljno širokih vidika da prizna da i druge religije možda sadrže elemente istine u sebi i da podučavaju visoke moralne ideale. Pošto je to tako, nije imao potrebu da potpuno odbaci druge religije i nije zahtevao od svojih sledbenika religijsku ekskluzivnost. Ovakvo prilagođavanje umesto neprijateljskog stava ka drugim verama značio je da su budisti ponekad dopuštali de se u njihovu religiju provuku i sujeverja ili pogrešni stavovi. Na pozitivnoj strani, to je takođe  značilo da netolerancija, oštra podela između različitih religijskih zajednica, "osvajanje" konvertita po svaku cenu, kao i sva ona mržnja i ljubomora koja sve to prati, generalno nisu bile karakteristike budističkih društava. Videti Apostaza, Misije i Tolerancija.

PREPORAĐANJE

Preporađanje (punabbhava) jeste ideja da se posle smrti um ponovo uspostavlja u novooplođenoj jajnoj ćeliji i time se oživljava novo telo, a novo biće nastaje. Buda je učio da sila koja nagoni um ka novom telu jeste žudnja (taṇhā), pogotovo žudnja za zadovoljstvima, za identitetom i žudnja za novim životom. Krajnji cilj čitave budističke prakse i vežbanja jeste da se eliminiše ta žudnja i zaustavi proces preporađanja. Budino učenje o preporađanju se razlikuje od hinduističkog učenja o reinkarnaciji u dve vrlo važne stvari. Prema hinduizmu, (1) večno sopstvo ili duša (ātman) prelazi iz jednog tela u drugo i (2) na kraju se spaja sa Svetskom dušom (Brahman). Buda je tvrdio da (1) ništa nije večno, (2) da biće jeste tok, jedan stalno menjajući proces i (3) oslobađanje ili nirvāṇa jeste prekidanje tog procesa. Videti Anattā i preporađanje.

PREPREKE PRI MEDITACIJI

Čim pokušamo da vežbamo sabranost pažnje na dah ili neki drugi tip meditacije, ubrzo počinjemo da uočavamo pojavu raznih misli. Buda je takve misli i emocije klasifikovao u pet grupa: čulna želja (kāmmaććhanda), zlovolja (vyāpāda), tromost i pospanost uma (thīna middha), uznemirenost i briga (uddhaćća kukkućća) i stalna sumnja (vićikiććhā). Ovih pet prepreka ne samo da ugrožavaju meditaciju, oni su takođe ključni razlog mnogih psiholoških problema, te tako njihovo rešavanje može biti korisno kako za naš svakodnevni život, tako i za duhovni napredak (A.III,63). Buda je rekao da te prepreke "izazivaju slepilo, manjak vizije i uvećavaju patnju" (S.V.111). Takođe je rekao da kada se one smanjuju, um postaje "elastičan, prilagodljiv, pogodan za vežbanje i blistav" (S.V.92), a kada ih se oslobodimo, makar i privremeno, "zadovoljstvo se rađa, iz radosti nastaje radost, kad smo radosni telo se umiruje, umireno telo rađa sreću, a um koji je srećan postaje skoncentrisan" (D.I,74). Nastanak ometajućih misli tokom meditacije može se umanjiti i u Vitakkasaṇṭhāna sutta Buda savetuje nekoliko načina — zamenu uznemirujuće misli nekom neutralnom, razmatranje štete koju izazivaju takve misli, ignorisanje, njihovo nasilno prekidanje itd. (M.I,119). Međutim, prepreke se hrane našim postupcima kada ne meditiramo i otuda je najbolji način borbe protiv njih da menjamo svoj način življenja. Pridržavanje pravila morala, prestanak traganja za sve novim čulnim stimulansima, strpljivost sa samim sobom, boravak u tišini, sve to nam može biti od pomoći. Umanjenje pet prepreka otvara put kao đhānama. Videti Napredak u meditaciji

PRIJATELJSTVO

Prijateljstvo (mittatā) jeste blizak, ljubavlju ispunjen i neseksualni odnos između dvoje ili više ljudi i upravo je Buda takvu vezu među ljudima hvalio više od svega. Tako je osobu koju je nazivao "dobrodušnim prijateljem" (suhadamitta) opisivao kao nekoga ko je uz nas i u dobrim i u lošim vremenima, kome se možemo poveriti i ko se poverava nama, ko se raduje našoj sreći i koji dobro govori o nama (D.III,187). Ali za Budu najviša vrsta prijatelja jeste duhovni, doslovno "divni" prijatelj (kalyāṇa mitta). I dok dobrodušan prijatelj nudi socijalnu i emocionalnu podršku, duhovni prijatelj nam pomaže da razumemo i praktikujemo Dhammu. U tekstovima se kaže: "Šta je prijateljstvo sa dobrim? To znači slediti, često biti u društvu sa ljudima koji imaju veru, koji imaju vrlinu, znanje, velikodušnost i mudrost; obraćati se njima za savet, biti im privržen, oduševljavati se njima i biti im nalik" Jednom je Ānanda rekao Budi: "Mislim da imati duhovnog prijatelja znači polovinu svetačkog života." Buda mu odgovori: "Ne govori tako, Ānanda, ne govori tako! Prijateljstvo, združenost i bliskost sa duhovnim prijateljem jeste čitav svetački život" (S.V,2).

PRIKLADAN PRISTUP

Prikladan pristup (upāya kusala) jeste spremnost učiteljeva da se prilagodi interesovanjima, potrebama i nivou razumevanja drugih, kako bi bio u stanju da prenese znanje o Dhammi (D.III,220; Th.158). U svom najboljem izdanju, prikladan pristup jeste jedna vrsta fleksibilnosti i saosećanja. Buda je rekao da je često prilagođavao svoje reči, čak i izgled, kako bi bolje podučio Dhammi različite vrste ljudi: "Vrlo se dobro sećam mnogih skupova plemića, sveštenika, domaćina, asketa i božanstava… kojima sam prisustvovao. Pre nego što bih seo sa njima, obratio im se ili se uključio u njihov razgovor, ja bih preuzeo njihov izgled i njihov način govora, kakav god da je bio i tek tada bi ih podučio Dhammi" (D.II,109). Buda je svojim monasima i monahinjama preporučivao da kada podučavaju Dhammu u drugim zemljama, treba da koriste jezik tih ljudi sa kojima žive (M.III,235). Dobar primer Budinog prikladnog pristupa beše njegov susret sa Sigālom.

Jednog dana ugledao je tog mladog čoveka kako se klanja u pravcu šest strana sveta, što je bila uobičajena religijska praksa toga vremena. Upitao je Sigālu zašto to radi, a mladić mu odgovori da mu je njegov otac, na samrtnom odru, tražio da obeća kako će to činiti i tako nastaviti porodičnu tradiciju. Iako Buda nije mnogo cenio takvu praksu, video je da su Sigaline namere dobre, da se klanja stranama sveta iz poštovanja prema sopstvenom ocu i da bi održao obećanje koje mu je dao. I zato, umesto da ga kritikuje ili ismeva to što radi, zamolio je, da ljude sa kojima živi — svoje roditelje, decu, prijatelje, svoje radnike, učitelje itd — vidi kao strane sveta i da im se klanja tako što će se prema njima ophoditi sa ljubaznošću, poštovanjem i ljubavlju (D.III,181).

PRIKUPLJANJE HRANE

Prikupljanje hrane (piṇḍapāta) jeste način na koji budistički monasi i monahinje dolaze do hrane. Ova se praksa razlikuje od prošenja. Prosjak prosi ili traži, dok je budističkim monasima i monahinjama zabranjeno da to čine. Oni samo dođu do vrata potencijalnog dobrotvora, stanu na kratko tamo u tišini i pošto prime ili ne prime nešto, nastave dalje. Mahāvastu kaže: "Mudar monah ništa ne traži, plemeniti ne iskazuju svoje potrebe. Oni samo stoje i puštaju da njihova činija bude viđena. Tako plemeniti prikupljaju hranu." Činija (patta) u koju se hrana prima i iz koje se kasnije jede jeste jedna od osam potrepština monaha i monahinja. Praksa prikupljanja hrane je skoro odumrla na Šri Lanki, ali je još uvek česta u Burmi i Tajlandu.

PRIZORI, ČETIRI

Četiri prizora (ćatu nimitta) jesu četiri stvari koje je prema legendi princ Siddhattha video i koje su ga navele da napusti svetovni život i krene u potragu za Istinom. Navodno, vozeći se u kočijama ulicama Kapilavatthua, naišao je na starca, bolesnika, leš koji su nosili na mesto za spaljivanje i na lutajućeg asketu. Iako ovu legendu nije moguće naći u Tipiṭaka, nju je moguće posmatrati kao metaforu čovekove sudbine (starost, bolest i smrt), i kao valjan odgovor na nju (traganje za načinom da se izbegne takva sudbina). Priča o ova četiri prizora odavno je vrlo popularna tema budističke umetnosti.

Govoreći o odluci da napusti dom, Buda je rekao: "Pre probuđenja, dok sam još bio neprobuđeni bodhisatta, iako i sam podložan rođenju, tragao sam za onim što je takođe podložno rođenju.  Iako i sam podložan starenju, bolesti, smrti, tuzi i prljanju uma, tragao sam za onim što je takođe podložno starenju, bolesti, smrti, tuzi i prljanju uma. A onda pomislih: 'Iako sam podložan rođenju, zašto tragam za onim što je takođe podložno rođenju? Iako sam podložan starenju, bolesti, smrti, tuzi i prljanju uma, zašto tragam za onim što je takođe podložno starenju, bolesti, smrti, tuzi i prljanju uma? Kako bi bilo ako bih, iako podložan rođenju, uvideo opasnost u svemu što je podložno rođenju i tragao za nerođenim, za krajnjom sigurnošću od okova, za nibbanom? Kako bi bilo ako bih, iako podložan starenju, bolesti, smrti, tuzi i prljanju uma, uvideo opasnost u svemu što je podložno starenju, bolesti, smrti, tuzi i prljanju uma i tragao za neostarelim, neobolelim, neumrlim, netugujućim, neuprljanim, za krajnjom sigurnošću od okova, za nibbanom? I tako sam, kasnije, još uvek mlad, crne kose i obdaren blagoslovom mladosti, u naponu snage — i dok su moji roditelji, neskloni tome, plakali tako da su im suze potokom lile niz lice — obrijao kosu i bradu, stavio na sebe žuti ogrtač i napustivši domaćinski život otišao u beskućništvo" (M.I,163).

PRORICANJE, MAGIJA, SREĆA I SUDBINA

Proricanje jeste navodna sposobnost da se predskaže budućnost, kao magijska moć da se promeni tok prirodnih događaja nekim natprirodnim sredstvima. Sreća je kvalitet koji, ako ga osoba ima, osobi obezbeđuje uspeh ili sreću, dok je sudbina navodno unapred predodređeni tok svih događaja.

Buda je sve ove stvari okarakterisao kao "vulgarne veštine" i izričito zabranjivao svojim monasima i monahinjama da ih praktikuju (DN  1). Govorio je da dobar monah "neće recitovati magijske formule, tumačiti snove ili znakove, niti praktikovati astrologiju" (āthabbaṇaṃ supinaṃ lakkhanaṃ no vidahe atho pi nakkhanaṃ, Sn. 927). U jednoj od najtežih osuda koje je načinio, takođe je rekao da će svaki njegov laički sledbenik koji veruje ili praktikuje ovakva sujeverja biti "izopštenik, prljavština, propalica u okviru laičke zajednice" (AN V.175).I Tipiṭaka lnabraja neke vrste ljudi koji se mogu ponovo roditi u čistilištu; među njima su dželati, mesari, spletkaroši, korumpirane sudije i proricatelji sudbine (SN IX.1-21).

Buda se verovatno protivio svim ovim sujeverjima iz nekoliko razloga. Prvo, verovanje u sreću i sudbinu u kontradikciji je sa učenjem o kammi. Praktikovanje proricanja i magije neizbežno je povezano sa brigom za imetak i time osnažuje neznanje i pohlepu. Prodavanje magičnih bajalica i amuleta obično uključuje prevaru, nepoštenje i laganje. Paradoksalno je da su sva ova sujeverja danas široko prihvaćena kao istine u većini budističkih zemalja i često ih praktikuju i sami monasi. Videti Astrologija i Blagosiljanje.

PROROČANSTVO

Proročanstvo (adisanā) jeste iskaz, obično dat u religijskom kontekstu, koji precizno predskazuje kako će se događaji odvijati u budućnosti. Hrišćanstvo se često opisuju kao proročka religija, po tome što su Isusovo rođenje i život navodno predskazani u Starom zavetu. te da Novi zavet najavljuje njegov drugi dolazak i dramatične događaje koji će tome prethoditi. Proročanstva nikada nisu imala neku značajniju ulogu u staroj indijskoj religiji, a nema je ni u budizmu. Razlog tome je to što je budizam uglavnom skoncentrisan na pojedinca i njegov doživljaj sadašnjosti — a ne na predskazivanje budućnosti. Sem toga, dok neke religije smatraju da je sposobnost predskazivanja dokaz Božije uključenosti u ljudske poslove, budizam bi tako nešto (ukoliko bi zaista bilo moguće) video kao samo jednu od nekoliko psihičkih moći koje se mogu spontano dogoditi ili razviti vežbanjem meditacije.

PROSTITUCIJA

Prostitucija je prodavanje sopstvenog tela za seksualne ciljeve. Danas, kao i u drevnoj Indiji, ljudi prostituciju smatraju “najnižim načinom življenja” (antimajīvakā, Mil.122). Pošto uključuje seks i razmenu novca, prostitucija se odnosi na treće Pravilo morala i isto tako na Budino učenje ispravnom življenju. Pitanje prostitucije treba posmatrati imajući u vidu onoga ko se prostituiše i mušteriju: (1) one koji su prisiljeni na prostituciju zbog siromaštva ili socijalne isključenosti i (2) one koji to rade svojom voljom, zato što to smatraju prikladnim i lakim načinom da se zaradi novac. Prvi tip se u budističkim tekstovima naziva bludnik (vesiyā) ili uličar (bandhakī), dok su drugi tip kurtizane (gaṇikā ili nagarasobhinī). Namera prvih je verovatno tek da prežive i otuda je kammički daleko manje negativna nego kod drugog tipa, čiji motiv može biti pohlepa, lenjost i pomanjkanje samopoštovanja. Prva grupa nije svojevoljno uključena u pogrešno življenje, dok druga sasvim očigledno jeste.

A šta je sa mušterijama? Mušterije prvog tipa prostitutki sasvim izvesno krše i prvo i treće pravilo morala, jer seksualno eksploatišu drugu osobu, koristeći teške okolnosti u kojima se ona našla. Mušterije drugog tipa možda ne krše treće pravilo, ali teško da čine nešto što će im pomoći u duhovnom razvoju. Generalno govoreći, prostitucija jeste niska i ne hvale vredna aktivnost, tako da iskreni budisti sigurno neće u njoj učestvovati.

Jedna od Budinih dobrotvorki bila je žena po imenu Ambapali, imućna kurtizana iz Vesālija koja je kasnije napustila svoj zanat i postala monahinja (D II.95). U kanonu čitamo da su prostitutke svoje prisustvo naplaćivale 500, čak 1000 novčića za noć (Vin. I.268-9).

PROSUĐIVANJE

Doneti sud (pamāṇa ili viniććhaya) o nečemu znači izvući zaključak ili doneti odluku o nečemu. Prema Budi, ljudi prosuđuju na jedan od četiri načina – (1) prema spoljnjem izgledu (rūpappamāṇa), (2) prema mišljenju drugih (ghosappamāṇa), (3) prema ekonomskom statusu (lūkhappamāṇa) ili prema stvarnom stanju (dhammappamāṇa, A.II,71). Takođe, sudove donosimo u odnosu na dva konteksta — kada nas pozovu da presudimo u sporu dve ili više strana ili kada prvi put sretnemo neku osobu ili je vidimo da se ponaša na određeni način. U prvom kontekstu ćemo svoj sud objaviti suprotstavljenim stranama i to će nadajmo se umiriti svaku neslogu među njima.

Sud o ljudima sa kojima dolazimo u kontakt obično donosimo u privatnosti našeg uma. Međutim, to će uticati i na način na koji o njima mislimo — sa poštovanjem ili sa gnušanjem, poverenjem ili sumnjičavošću, sviđanjem, nesviđanjem ili ravnodušnošću. I naravno, mišljenje koje o njima formiramo na osnovu svog prosuđivanja uticaće i na to kako se prema njima ophodimo. Pošto je to tako, moramo biti vrlo oprezni kad prosuđujemo druge, pogotovo kada ih kritikujemo.

Možda bi bilo dobro pomenuti tip prosuđivanja koji se naročito tiče budista. Naima, postoji izvestan tip budista koji su vrlo zainteresovani da mozgaju o tome koju vrstu kamme je neka osoba učinila da bi se preporodila u svojim sadašnjim okolnostima ili o tome gde će se oni sami preporoditi na osnovu onoga što sada čine. Takve spekulacije u najboljem slučaju mogu biti tek nagađanje. Buda je rekao da pokušavati da precizno istražimo suptilno i kompleksno delovanje kamme može čoveka samo navesti da poludi (A.II,80). Razlog tome nije to što je delovanje kamme ambivalentno, već zato što nikada zapravo ne možemo znati šta se događa u umovima drugih ljudi, koji su im motivi, niti čak pun obim njihovog delovanja. Kada je Buda dočuo da njegov laički učenik Migasāla tvrdi kako su se nekoliko ljudi koji su nedavno umrli preporodili na određenom mestu, rekao je: "Ne presuđuj drugima, ne presuđuj drugima. Oni koji sude drugima kopaju duboku jamu za sebe" (A.III,351).

Osim mogućnosti da sud koji donosimo o drugima može biti pogrešan, kritikovanje drugih takođe može biti simptom ili podstaći uobraženost i gordost. Ono čak može biti način na koji odvlačimo pažnju od svojih slabosti i nedostataka. Pa ipak, mnogo je situacija u životu kada moramo doneti svoj sud o nekome — je li bebisiterka prikladna da se stara o našem detetu, da li osoba koja nam traži novac u zajam zaista misli i da nam ga vrati, može li mehaničar kojem smo oterali auto na popravku to i da učini. Kako se možemo osigurati da naš sud odražava stvarnost, tako da smo u stanju da načinimo inteligentniji izbor? Buda je ponudio solidan i razuman savet: "Brza odluka ne znači i ispravna odluka. Mudra osoba gleda stvar sa obe strane, trezveno, nepristrasno, imajući u vidu istinu, mudro i bez žurbe. Takva se osoba zove pravednikom" (Dhp.256-7).

Prva stvar koju Buda ovde savetuje je ne donositi odluku brzo ili impulsivno (asāhana). Većina stvari, a i ljudi, imaju više strana i potrebno je vreme da se one do kraja otkriju. Slično tome, znanje o nečemu obično dolazi na kraju prikupljanja podataka. Otuda, s pravom se može reći da će svako prosuđivanje urađeno na brzinu verovatno biti pogrešno ili u najmanju ruku delomično. Ako stvari imaju više strana, iz toga proizlazi da mogu različito izgledati u zavisnosti iz kojeg ih ugla gledamo i zato nam je Buda savetovao da "pogledamo obe strane neke stvari" (atthaṃ anatthaṭ ca ubho niććheyya). Saslušati mišljenje obe strane u sporu, uzeti u obzir i dobre strane neke osobe, a ne samo njezine nedostatke, imati u vidu da je osoba koja je bila gruba prema nama možda imala loš dan i da inače nije takva, sve su to primeri za ovakvo ponašanje. Nije uvek lako definisati kvalitete pravičnosti (dhammena) i nepristrasnosti (sāma), ali jedan važan element za oba jeste jednakost u ophođenju. Uvek je razborito ne preuveličavati neke činjenice u odnosu na druge, uzeti u obzir sve podatke i pažljivo ih odmeriti. U Indiji Budinog vremena, kao i u mnogim drugim kulturama, terazije (tulā) korišćene su kao simbol pravične i nepristrasne odluke (Dhp.268). Kada prosuđujemo o bilo kom pitanju, lako je da nas na jednu ili drugu stranu zavedu naše želje, ono što želimo da bude istinito. Prevaranti su upravo zato i u stanju da nasamare ljude jer podstiču u njima pohlepu, znajući da pohlepa zamagljuje sposobnost rasuđivanja. Mudar čovek nastoji da svoja lična osećanja drži pod kontrolom kada prosuđuje i da ostane "pažljiv za istinu" (dhammassa gutto) tj. za činjenice.

Možda Budinom mudrom savetu možemo ovde dodati još jednu stvar, koja je istaknuta u Pāyāsi sutti (D.III,347-8). Pošto smo doneli zaključak u skladu sa svojim najboljim mogućnostima, uvek je dobro nastaviti da imamo otvoren um. Na taj način, ako kasnije iskustvo ili nove činjenice pokažu da je naš sud bio pogrešan, bićemo u stanju da ga prilagodimo. Predrasuda jeste mišljenje koje nije lako za menjanje i predrasude su uzrok mnoštvu međuljudskih i socijalnih problema.

PROBUĐENJE

Pāḷi reč koja se obično prevodi kao probuđenje, bodhi, znači i "probuditi se" i "razumeti", tj. otvoriti oči. Kada, kao rezultat praktikovanja Budine Dhamme, neko duboko, potpuno i direktno prepozna prolaznost, nedovoljnost i nesupstancijalnost svih uslovljenih stvari, tada se za njega može reći da je postao probuđen ili da je postigao probuđenje. Sasvim automatski, taj uvid donosi radikalnu promenu u našem iskustvu i ponašanju. Frustracija, napetost i strah bivaju zamenjeni mirom i radošću. Osoba koja je probuđena naziva se ili Budom ili arahatom. A samo stanje se takođe često naziva nirvāṇa. Videti misticizam.

PROBUĐENJE, SASTOJCI

Buda je nekada sažeto izlagao ono što je na drugim mestima detaljno objašnjavao (M.III,223). Kada je sumirao različita psihološka stanja koja pomažu u razumevanju stvarnosti, on je označio sedam glavnih i nazvao ih Sedam sastojaka probuđenja (satta bođđhanga). To su svesnost (sati), istraživanje mentalnih fenomena (dhamma vićaya), energija (viriya), radost (pīti), smirenost (passaddhi), koncentracija (samādhi) i spokojstvo (upekkhā). Svesnost nam omogućuje da uočimo pojave u stvarnosti i kada se potrudimo da razmotrimo i istražimo njihove osobine, počinjemo da uviđamo da su sve one prolazne, nezadovoljavajuće i nesupstancijalne. Radost dodaje krila našim duhovnim stremljenjima, tako da ono nije samo neprekidna borba, a smirenost nam obezbeđuje održavanje ravnoteže dok prolazimo različite uspone i padove, neizbežne na ovom putu. Koncentracija drži pažnju i energiju fokusiranima, tako da naše interesovanje ne bledi i ne skrećemo na stranputicu. Na kraju, spokojstvo smiruje ometajuće misli i emocije, čineći na taj način um jasnim, a meditaciju lakšom (D.II,79).

PSIHIČKA MOĆ

Psihička moć (iddhi) jeste sposobnost koja se ne podudara uvek sa poznatim zakonima prirode, a uzrok joj je oslobađanje ili razvijanje moći uma. Tako je Buda prihvatao da neki duhovno razvijeni ljudi mogu ispoljavati određene psihičke moći, a i on sam ih je ponekad ispoljavao. Glavne psihičke moći koje se pominju u budističkim tekstovima jesu telepatija, psihokineza, levitacija i sposobnost razdvajanja astralnog tela (manomayakāya) od fizičkog. Buda je upozoravao na opasnost od psihičkih moći. Razloge je u tome što onome ko ih poseduje ljudi počinju da se enormno dive i to onda može lako odvesti do zloupotrebe. Druga opasnost je da većina onih koji tvrde da ih poseduju jesu u stvari obični prevaranti. Dalje, Buda je smatrao da gajiti veru prema onima koji poseduju vrlinu, poštenje i kontrolu nad svojim umom predstavlja čvršću osnovu od verovanja u one koji mogu da levitiraju ili čitaju misli. Zbog toga, Buda je propisao da ukoliko monasi ili monahinje i razviju takve sposobnosti, ne smeju da ih demonstriraju pred nezaređenima, niti da im o njima govore bez dopuštenja Saṅghe. Jednom je neki bogataš skupocenu posudu od sandalovog drveta postavio na vrh bambusove motke u sred grada i objavio da je može uzeti za sebe onaj ko se podigne sa tla i dohvati je. Jedan monah koji je razvio sposobnost levitiranja prihvatio je izazov i dohvatio posudu, posle čega ga je ogromna gomila obožavalaca sledila kuda god bi krenuo. Kada je Buda dočuo šta se desilo, pozvao je monaha i prekoreo ga: "Ti si poput lake žene koja se pokazuje na pijaci ne bi li dobila koji novčić" (Vin.II,110-111). Videti Čuda.

PŪĐĀ

Pūđā je jednostavan ritual koji obavljaju predani budisti, obično ispred Budine statue, a u znak sećanja i poštovanja prema njemu. Pāḷi reč pūđā izvedena je iz korena pūđ, što znači "odavati počast" ili "poštovati". Tokom pūđe, cvetovi, sveće i mirisni štapići stavljaju se ispred statue, pri čemu se kontemplira njihovo simboličko značenje i odrecituje nekoliko strofa. Otuda je pūđā i kontemplacija i spoljašnji izraz našeg unutrašnjeg uverenja.

PUṆṆA MANTĀNIPUTTA

Puṇṇa Mantāniputta je rođen u gradu Suppāraka, država Sunāparanta, današnja Sopara, mestu na obali severno od Mumbaija. Putovao je sa karavanom trgovaca sve do Sāvatthija, kad je čuo Budu kako propoveda i odlučio da postane monah. Pokazao se kao inteligentan i savestan, te je po završetku obuke rekao Budi da bi želeo da se vrati u rodni kraj i širi Dhammu. Buda mu je rekao: "Ljudi u Sunāparanti su agresivni i grubi. Šta ćeš uraditi ako te zlostavljaju ili ti prete?" Puṇṇa odgovori: "Pomisliću kako su blagi jer me barem ne udaraju" "A šta ćeš ako te udare?" "Pomisliću kako su blagi jer me barem ne gađaju kamenjem." "A šta ako te budu gađali kamenjem?"    "Pomisliću kako su blagi jer me barem ne tuku štapovima." "A šta ako te ipak tuku štapovima?" "Pomisliću kako su blagi jer me barem ne bodu nožem." "A šta ako te ipak ubodu nožem?" "Pomisliću kako su blagi jer me barem nisu ubili." "A šta ćeš pomisliti ako te ljudi iz Sunāparante ipak budu ubijali?" "Prisetiću se da su mnogi učenici Blaženog, zgađeni nad svojim telom, ubili same sebe, a evo mene ubijaju a da čak to ni ne želim." "Odlično, Puṇṇa, Odlično! Sa takvom obuzdanošću i mirom bićeš u stanju da živiš među narodom Sunāparante. Idi i radi ono što misliš da je najbolje" (MIII,267-9). Puṇṇa je na kraju stigao u svoju domovinu i tokom nekoliko meseci na hiljade ljudi prihvatili su Budino učenja, a on postade probuđen.

Puṇṇa predstavlja izvanredan primer monaha sa misijom i željom da služi drugima. Posedovao je samodisciplinu i smirenost (damupasama), hrabrost (dhiti) i odlučnost (adhiṭṭhāna), a najviše od svega strasti prema Dhammi (dhammakāma). Buda je rekao da oni koji su uspeli, učinili su to zahvaljujući strasti prema Dhammi (dhammakāmo bhavaṃ hoti, Sn,92). U kasnijim vremenima, inspirisani Puṇṇinim primerom, indijski monasi su se izlagali opasnosti i naporima kako bi proširili Dhammu i do najudaljenijih kutaka Azije.

"PUSTA ZEMLJA"

T. S. Eliot (1888-1965) bio je jedan od najuticajnijih pesnika XX veka, a njegova poema Pusta zemlja (The Waste Land) smatra se njegovim najvažnijim delom. Puna skrivenih istorijskih, literarnih i mitskih aluzija, kao i komplikovanih simboličkih figura, ona slika savremeni svet kao prazan i lišen duhovnog značenja. Treće pevanje Puste zemlje zove se "Propoved o vatri", po Budinog čuvenom trećem govoru istog naziva, Ādittapariyāya sutta (S.IV,19-20). Na kraju tog pevanja Eliot parafrazira Budine reči ponavljane mnogo puta tokom govora: "O monasi, sve gori" (Sabbaṃ bhikkhū ādittaṃ) kao "gori, gori, gori, gori". Buda je ovim mislio da je običan čovek opsednut čulnim zadovoljstvima i maštanjima, tako da sam gori od žudnje, mržnje i obmanutosti. Za Eliota, ove reči bile su moćan i nepokolebljiv komentar o praznini u kojoj mnogi ljudi žive.

Eliot je veoma cenio Budino učenje i čak je proučavao neke od budističkih tekstova. Prema Peter Ackroydovoj biografiji Eliota, njegovo "…zanimanje za budizam nije bilo samo filozofske prirode. Nirvāna je iskorenjivanje — poništavanje žudnje, sloboda od vezanosti — a u mladom Eliotu postojala je, kao što je moguće videti iz njegove poezije, jedna neutaživa želja da bude slobodan". Ako je Eliota pokrenuo Budin opis obične, profane egzistencije, mora da ga je podjednako uzbudilo i obećanje na kraju Adittapariyāya sutte, da je moguće izdići se iznad ovakvog načina postojanja. "Videvši to, u dobro upućenom plemenitom sledbeniku sve se više raspršuju iluzije o čulima. Kad mu se rasprše iluzije, u njemu se hladi strast. Zahvaljujući hlađenju strasti, on se potpuno oslobađa. Sa potpunim oslobađanjem dolazi i znanje: 'Potpuno sam oslobođen'."

Zanimljivo je primetiti da je Eliot ideju za naslov svoje čuvene poeme dobio od Bude. Jer Buda je neka negativna psihološka stanja često opisivao kao "mentalnu pustu zemlju" (ćetokhila, A.V,17; M.I,101; S.V,57).

PUŠENJE

Pušenje je navika udisanja dima nastalog usled sagorevanja listova duvana, i to ili u vidu cigareta ili uz pomoć lule. Duvan je bio nepoznat u staroj Indiji, ali su ljudi udisali dim nekih biljaka zbog medicinskih razloga, a i iz zadovoljstva. Prema Suśruta cikistā, starom medicinskom traktatu, udisanje dima je dobro kao purgativ, lek protiv umora, depresije, upala grla i nazeba, a takođe je dobar i za trudnice. Određene biljke su spaljivane i dim je udisan uz pomoć male metalne cevi (dhūmanetti). Buda je odobravao takvu vrstu terapije dimom, te je i dopuštao monasima i monahinjama da imaju cevi koje se za to koriste (Vin.I,204), iako su ih neki ljudi izgleda smatrali luksuzom (Ja.IV,363). Cigare (dhūmavatti) koje su se pušile radi zadovoljstva, pravljene su mlevenjem jedne vrste đumbira, šafrana, sandalovine i aloe, od čega se dobijala fina pasta i obmotavala oko trske dužine otprilike 15 santimetara i debljine palca. Kada je pasta bila suva, trska je vađena, a takva cigara je pre paljenja premazana pročišćenim buterom ili sandalovim uljem. Ove cigare su verovatno bile daleko manje štetne od današnjih. Drugi stari medicinski spis, Caraka saṃhitā, preporučuje da se pri pušenju sedi u uspravnom, ali udobnom položaju, da se dim povlači tri puta za redom i na usta i na nos, ali da se izdiše samo na nozdrve.

I dok pušenje vrlo negativno utiče na telo, ono sasvim malo ili uopšte ne utiče na svest, te otuda, sa budističke tačke gledišta, nema moralni značaj. Neka osoba može biti ljubazna, velikodušna i poštena i pored toga što puši. Tako, iako se pušenje ne može savetovati sa stanovišta fizičkog zdravlja, ono nije u suprotnosti sa pet Pravila morala.

Pušenje je vrlo često u svim budističkim zemljama, iako je 2005. Butan postao prva zemlja u svetu koja je zabranila pušenje. U Burmi, Tajlandu i Kambodži monasi često puše, ali se na Šri Lanki to smatra neprihvatljivim, mada i tamo neki monasi puše kada nisu pred očima javnosti. Ali zato je monasima na šri Lanki dopušteno da žvaću duvan.

PUTOVANJA, BUDINA

Putovati (ćārikā ili saṭćaraṇa) znači ići od jednog mesta do drugog, obično na većem rastojanju. Buda je smatran pre svega učitelje i takvo gledanje jeste tačno. Ali on nije bio učitelj poput Platona, koji je imao svoju akademiju, ili kao Toma Akvinski, koji je predavao na univerzitetu. Celokupno njegovo podučavanje odigravalo se na putovanju, u šumama mangoa na obodima naseljenih mesta, u svetilištima podignutim kraj puta ili u gradskim parkovima. Buda je nastojao da što više ljudi ima priliku da čuje Dhammu, a da bi to postigao veći deo života proveo je putujući. Tipiṭaka beleži neka od Budinih putovanja. Na primer, tokom prvih 12 meseci posle probuđenja išao je od Uruvele do Sārnātha, natrag do Uruvele, a odatle do Rāđagahe preko Gaye, što je sve u svemu rastojanje od oko 315 kilometara. Jedno od najdužih putovanja koja se pominju u Tipiṭaki bilo je od Rāđagahe do Sāvatthija preko Vesālija, a potom natrag do Rāđagahe alternativnom rutom preko Kīṭāgirija i Āḷavīja, što je sve u svemu nešto oko 920 kilometara. Njegovo poslednje putovanje vodilo je od Rāđagahe, zatim Pātaḷigāma, Vesāli i na kraju Kusinārā, dakle nekih 275 kilometara, što je moralo biti vrlo naporno za jednog osamdesetogodišnjaka (D.II,72-137).

Buda je često opisivan kako putuje u pratnji 500 monaha, što je zapravo konvencija kojom se kaže "mnogo" ili jednostavno "u pratnji velike grupe monaha". U nekim drugim prilikama, ne obaveštavajući svog pratioca i saputnike, otišao bi i lutao sam neko vreme (S.III,95). Čini se da je svuda išao peške, sem kada je morao da prelazi reke, kao kod Payāge, današnjeg Allahabada (Vin.III,5) i Pāṭaligāme, današnje Patne (M.I,225), gde je morao da se ukrca na splav. Samo je na jednom mestu opisan da nosi sandale, tako da je verovatno većinu vremena hodao bos (Vin.I,187).  Na putu je možda spavao u odmorištima kraj puta, u staroj kolibi nekog grnčara (M.III,238) ili, ako ništa drugo nije mogao da nađe, na otvorenom, "na tlu prekrivenom lišćem" (A.I136). Jednom kada je išao zemljom Kuru boravio je u kućici, "a pod joj prekriven travom" (M.I,501).

Buda je jednom rekao svojim monasima: "Idite na dobrobit mnogih, na sreću mnogih, iz samilosti prema svetu, za blagostanje, dobrobit i sreći bogova i ljudi. Podučavajte Dhammu, koja je divna na početku, divna u sredini i divna na kraju. Objašnjavajte i slovo i duh svetačkog života, potpuno ispunjenog i savršeno čistog" (Vin.I,20). Ovim rečima Buda je izrazio sopstvene razloge da krene na tako dugačka i tegobna putovanja, iz saosećanja za ovaj svet. Videti Vesākha.