Theravāda budističko društvo

S

SABOR

Sabor (saṅgīti) jeste okupljanje grupe osoba radi nekog naročitog cilja. Pāli reč doslovno znači "recitovanje" (gīti) "zajedno" (sam). Posle Budine smrti iskusniji monasi odlučili su da održe sabor i definišu učenje, te ga sačuvaju u pamćenju za buduće generacije. To okupljanje, nazvano prvi sabor, održano je u Sattapaṇṇi pećini u Rāđagahi i prisustvovalo mu je 500 arahta (Vin.II,283-88). Oko sto godina kasnije održan je i drugi sabor i gradu Vesāli, kako bi se razrešili sporovi oko monaških pravila, i tada je čitav Kanon ponovo odrecitovan, a učenje iznova utvrđeno (Vin.II,293-306). Tradicija kaže da je kralj Aśoka organizovao treći sabor u Pāṭaliputi, iako za to ne postoje čvrsti istorijski dokazi Kaže se da su različiti stavovi unutar Saṅghe bili pomireni, monasi i monahinje koji su kršili pravila izbačeni iz zajednice, a misionari poslati u različite krajeve Indije i još dalje, kako bi promovisali Dhammu. Posle toga, budizam se lagano raslojio u različite pravce i nije više bilo moguće održati sabor koji bi predstavljao sve budiste, te su u pojedinim zemljama održavani lokalni sabori. Godine 1956. burmanska vlada organizovala je u Rangunu ono što je nazvano šestim theravāda saborom, iako je taj događaj naišao na prilično mlak odjek u ostalim Theravāda zemljama. Posle ovog skupa objavljeno je novo i ispravljeno izdanje Tipiṭake.

SABRANOST PAŽNJE NA DAH

Sabranost pažnje na dah (ānāpānasati) je najosnovnija i ujedno najpopularnija forma budističke meditacije. Buda je rekao: "Kada se razvija i neguje sabranost pažnje na dah, to donosi veliki plod i korist" (M.III,82). Oni koji upražnjavaju tu meditaciju će zauzeti udoban položaj, obično sa ukrštenim nogama i pravih leđa, pa će pokušati da blago fokusiraju pažnju na udah i izdah. Kako postepeno napreduju, sve više će uočavati da im pažnja odluta i biće u stanju da se vrate na dah. Time će steći povećanu koncentraciju, mentalnu disciplinu, kao i psihičku i fizičku opuštenost. Kako im praksa sazreva, koncentraciju treba lagano zamenjivati svesnošću, tj. umesto da pokušavamo da kontrolišemo pažnju, jednostavno smo svesni svega onoga što se događa, iz trenutka u trenutak. Fizička udobnost i mentalna budnost su prvi korak u kontrolisanju uma, tako da ga je moguće razumeti, a kasnije i osloboditi. Buda je rekao: "Baš kao kad u poslednjem mesecu leta, kada vetar raznosi prašinu i pesak unaokolo, padne neočekivani pljusak i odmah ih obori na zemlju, isto tako sabranost pažnje na dah, kada se razvija i neguje, jeste mirna i uzvišena, prijatan način življenja i smesta odagna i umiri štetne misli" (S.V,321). Čuveni psiholog Vilijam Džejms istakao je istu stvar samo savremenim rečima: "Sposobnost da svojom voljom vratim natrag odlutalu pažnju, uvek iznova, sam je koren moći rasuđivanja, karaktera i volje. Niko nije compos sui (sam svoj gospodar) ako to nije u stanju da učini. Sistem obrazovanja koji bi razvijao ovu sposobnost bio bi obrazovanje par excellence."

SAKYĀ

Sakyā je bio naziv geografske oblasti i plemena koje je u njoj živelo. Siddhattha Gotama, poznat u istoriji kao Buda, pripadao je tom plemenu. Sakyā je bila i mala država stešnjena između mnogo većeg kraljevstva Kosala i plemenskog saveza Vađđi, a danas je to severoistočni deo savezne indijske države Uttar Pradesh. Prema legendi, Sākyani su svoje ime dobili prema drvetu saka, Tectonia grandis, što je indijska tikovina. Sākyani su pripadali ratničkoj kasti, poznatoj po svom ponosu i impulsivnosti, a susedi su ih smatrali grubima. Iako su nominalno nezavisni, Sākyani su bili pod snažnim uticajem svog istočnog suseda. U Tipiṭakia se kaže: "Sākyani su vazali kralja Kosale, nude mu svoje usluge i klanjaju mu se, izvršavaju njegova naređenja i odaju poštovanje" (D.III,83). Pred kraj Budinog života, njegovu domovinu napala je i prisajedinila Kosala.

Buda je svojim monasima jednom rekao da kada ih drugi pitaju čiju filozofiju slede ili kojeg učitelja poštuju, treba da odgovore da su oni "sinovi Sākyanina" (D.III,84), tj. Bude. Postoji u Nepalu zajednica koja se naziva Sakyā i tvrdi da su direktni potomci ovog drevnog naroda, mada istoričari nalaze takve tvrdnje neutemeljenim.

SĀKYAMUNĪ

Slično nazivima Buda i Tathāgata, Sākyamunī je bila titula data Siddhattha Gotami pošto je postao probuđen. Sakyā je naziv plemena u kojem se Siddhattha rodio, a reč muni znači "mudrac" ili "utihnuli mudrac". Otuda ova titula znači "mudrac iz plemena Sākya".

SAL

Sal je savremeni indijski naziv za drvo koje se u budističkim tekstovima naziva sāla. Drvo sal je često u severnoj Indiji i botaničko ime mu je Shorea robusta. Opisuje se kao ogromno, sa tamnozelenim listovima, pravog debla i prekrasnog izgleda (D.III,152; Ja.V,251). Cvetovi sala su narandžasto-žuti i prijatnog mirisa. Buda je umro u Kusināri, ležeći između da sal drveta, koja su u tom trenutku iznenada procvetala, iako im nije bilo vreme cvetanja, a onda su počele latice da padaju iz poštovanja prema Učitelju. Buda je tom prilikom ukazao na vrlo važnu stvar: "Ovo salovo drveće je procvetalo kad mu vreme nije i posulo me laticama u znak poštovanja. Ali monah ili monahinja, nezaređeni sledbenik i sledbenica koji žive u skladu sa Dhammom i savršeno je ispunjavaju, tek oni mi ukazuju poštovanje na najviši mogući način" (D.II,137-8).

SAMOĆA

Samoća ili povlačenje (patisallana, pavivaka, viveka ili vupakasa) jeste stanje kada smo osamljeni ili izdvojeni od drugih ljudi. Neko može svojevoljno odlučiti da se osami ili ga na to mogu prisiliti drugi ljudi ili okolnosti. Kada oddvojenost nije željena, ona može izazvati osećaj samoće, uznemirenosti ili straha. Kada je iskorišcena u pravom trenutku i na pravi način, samoća može imati važnu ulogu u duhovnom razvoju. Kaže se da je posle krštenja Isus proveo 40 dana i noći sam u pustinji. Tradicija kaže da je mladi Muhamed imao običaj da sam meditira po nekoliko nedelja svake godine u pećini na planini Hira.

Pre probuđenja Buda je takođe provodio duže periode samoće u šumi. Kada se posle mnogo godina prisećao tih vremena, rekao je: "Takva je bila moja samoća da bih se zaputio u dubinu neke šume i tamo živeo. Ako bih ugledao goniča krava, pastira, travara, drvoseču ili nekog drugog ko bi prolazio kroz tu šumu, pobegao bih tako da niti oni mogu da vide mene, a ni ja njih." (M.I,79). Čak i kad je doživeo probuđenje, povremeno bi se osamljivao. U Samyutta nikāyi su zabeležene njegove reči: "Želim da se osamim na pola meseca. Neka niko ne dolazi do mene, sem onoga ko donosi hranu" (S.V,12).

Buda je pravio razliku između fizičke i psihološke samoće i prvu je smatrao važnijom (S.II,282; V,67). Za njega, psihološka samoća je značila izolovanje uma od negativnih misli i emocija. Buda je uvideo da se ljudi mogu odlučiti na samoću iz više razloga, pozitivnih i onih manje pozitivnih. Neki žele da se izoluju od drugih, govorio je, iz čiste gluposti ili konfuzije, iz loših namera, zato što su ludi ili mentalno nestabilni, kao i jednostavno zato što je neko hvalio samoću. Inteligentniji razlozi da neko potraži samoću, rekao je, bili bi kad su nečije potrebe skromne (appiććhatam), zatim iz zadovoljstva (santutthim), kako bismo sami sebe istraživali (sallekham), zato što cenimo značaj samoće (pavivekam) i zato što ona može biti korisna za duhovni razvoj (atthitam, A.III,219). Svakako je istina da redovno osamljivanje ili čak i povremeni duži periodi mogu biti psihološki okrepljujuci. Mogu nas naučiti nezavisnosti, smiriti um, pokazati znacčaj tišine i pružiti priliku da na sebe pogledamo novim očima. Kao što je Buda rekao: "Monasi, boravite u samoći. Onaj ko tako čini, videće stvari kakve jesu." (S.III15).

Međutim, čak i ako neko boravi duži period u samoći vođen pravim razlozima, on ipak mora na sebe da motri pažljivo i pronicljivo. Radost osamljivanja (pavivekasukka, A.IV,341) može se malo-pomalo izroditi u izbegavanje preuzetih obaveza. Takode, moguće je preterati u svemu tome, preforsirati sebe i okončati sa više zamora nego osveženosti. Zato Buda i opominje: "Onaj ko ide u samoću će ili potonuti na samo dno ili će se izdići do površine" (A.V,202).

SAMOPRIHVATANJE

Samoprihvatanje je sposobnost da se radujemo sopstvenim dobrim kvalitetima i budemo spokojni i tolerantni prema svojim manama. Neke religije ohrabruju osećaj grešnosti i bezvrednosti, ali je budizam oduvek takva osećanja smatrao negativnim i nečim što ne pomaže, uglavnom zato što su ona usmerena na nešto što pripada prošlosti. U budističkoj psihologiji termini attapiya (Dhp.157), attakāra (S.I,75) i attakāma (A.II,21) znače "cenjenje samoga sebe", "samopoštovanje" i "ljubav za samoga sebe" i Buda ih je uvek koristio u pozitivnom smislu. Pri praktikovanju meditacije ljubavi, prvi korak jeste razvijanje ljubavi prema samome sebi, zato što teško možemo da volimo, poštujemo i brinemo se za druge ako ne osećamo isto to za sebe same. Kao što kaže Buda: "Onaj ko istinski voli sebe, nikada neće povrediti drugoga" (S.I,75).

SAMOUBISTVO

Samoubistvo je namerno ubijanje samoga sebe. Ljudi se ubijaju iz očajanja, da bi sebi prekratili patnju, da bi izbegli sramotu, poniženje ili ponekad i kao politički gest. Tipiṭaka beleži samoubistvo mladog bračnog para zato što su ženini roditelji bili odlučni da raskinu njihov brak (M.II,110), kao i grupe monaha koji su se ubili iz osećanja gađenja prema samima sebi (S.V,320). Jedan od neobičnijih načina samoubistva jeste uporno zadržavanje daha (Ja.II,7). Buda je pominjao da bi ljudi nekad sebe izboli, popili otrov, skočili sa stene ili se obesili zbog besa usmerenog ka samima sebi (A.IV,97-8). U staroj Indiji je ponekad praktikovano samoubistvo i iz religijskih razloga. Tako su đainski monasi praktikovali sallekhanā, što je značilo gladovanje do smrti.

Prema budističkoj etici, samoubistvo je negativan postupak sličan ubistvu. Jer dok ubistvo predstavlja destruktivne emocije i namere usmerene ka nekom drugom, dotle je samoubistvo isto ili slično stanje usmereno ka samome sebi. Ako monah ili monahinja bilo koga nagovara, ohrabruje ili pomaže u pokušaju da počini samoubistvo, to predstavlja prekršaj koji se kažnjava isključenjem iz Saṅghe (Vin.III,71). Samoubistvo je nepoznato u Bhutanu, dok je Šri Lanka godinama zauzimala prvo ili drugo mesto u svetu po broju samoubistava.

SAṂSĀRA

Saṃsāra je pāḷi reč koja doslovno znači "večno lutanje" i odnosi se na proces preporađanja – što znači roditi se, umreti i ponovo se roditi. Ovaj uznemirujući, zamoran proces večnog ponavljanja nastavlja se sve dok se ne dostigne nirvāṇa, a to je i čitav cilj, raison d’ etre budizma.

SAṂYUTTA NIKĀYA

Saṃyutta nikāya jeste treća knjiga Sutta piṭake, drugog dela Tipiṭake, svetog kanona budizma. Reč saṃyutta znači "povezano" ili "u odnosu". Tradicionalno se govori da postoji 7762 sutte ili govora u ovoj knjizi, ali ih je zapravo manje od 3000. Ti govori su grubo grupisani prema svojim osobinama — zajedničkoj temi, da li u njima ima stihova, prema mestu gde su izgovoreni ili ljudima kojima su bili upućeni. Veliki broj govora u Saṃyutta nikāyi počinje napomenom: "U Sāvatthiju", što bi moglo da ukazuje da je ova zbirka nastala u tom gradu.

SANČI

Sanči je visoko brdo u centralnoj Indiji i predstavljao je središte budizma tokom više od hiljadu godina. Staro ime ovog mesta bilo je Ćetiyagiri, "Brdo hramova". Tu se na brdu nalazi sedam stūpa, a najveću je podigao kralj Ašoka u II veku pre n.e. Nekih stotinu godina kasnije, ona je bila još i dograđena. Četiri kapije oko stūpe su bogato i s ukusom ukrašene i smatraju se jednim od najlepših primera rane indijske umetnosti. Na njima su prikazane scene iz Budinog života, iz Đātaka priča, bogovi, životinje i floralni motivi. Pored ove stūpe je još jedna manja. Kada su je arheolozi otvorili, pronašli su kovčeg sa posmrtnim ostacima Budinih najistaknutijih učenika Sāriputte i Moggallāne. U jednoj drugoj stūpi pronađeni su ostaci nekoliko monaha, uključujući i trojicu za koje se u starim zapisima navodi da su učestvovali na trećem budističkom saboru i potom bili misionari u region Himalaja, verovatno u Kašmiru. Poslednji među nekoliko manastira u Sančiju izgrađen je u XI veku. Prema drevnim izvorima, monah Mahinda je svoj pohod ka Šri Lanki započeo upravo u Sančiju.

SAṄGHA

Pāḷi reč saṅgha znači "grupa" ili "kongregacija" i to je naziv za skup Budinih učenika. Buda pominje dve saṅghe – monašku saṅghu i plemenitu saṅghu. Monaška saṅgha jeste skup pravilno zaređenih monaha i monahinja. Plemenita saṅgha (ariya saṅgha ili ponekad sāvaka saṅgha) sačinjena je od svih onih koji su dostigli barem prvi stupanj probuđenja. Međutim, shvaćeno u najširem smislu, saṅghu čine svi oni, bilo da se zaređeni ili nisu, probuđeni ili nisu, koji su posvećeni Budinom učenju. Buda je rekao: "Koji god su mudri i pouzdani, učeni, pridržavaju se Dhamme i žive sa njom u skladu, takvi se nazivaju Svetlom saṅghe. Monah koji je čestit, monahinja koja je učena, nezaređene sledbenik i sledbenica koja je puna vere, oni se s pravom nazivaju Svetlom saṅghe" (A.I,8).

SANSKRIT

Sanskrit znači "uglađen" odnosno "rafiniran" i to je naziv za klasični jezik indijske književnosti. Sveti spisi hinduizma, kao i mahāyāna i vađrayāna budizma sastavljeni su na sanskritu, dok je Tipiṭaka, koja pripada theravāda budizmu stvorena na pāḷiju. Ova dva jezika imaju mnogo toga zajedničkog, ali sanskrit ima kompleksniju gramatiku i bogatiji fond reči od pāḷija. Sem toga, sanskrit je razvio i sopstveno pismo, nazvano devanāgarī, dok pāḷi nema svoje posebno pismo. Čak i u vreme Bude sanskritom se govorilo samo na dvorovima i među sveštenicima i intelektualcima. Upravo je to razlog zašto je Buda odbio da svoje propovedi izlaže na tom jeziku (Vin.II,139). Želeo je da njegovo učenje bude dostupno svima, a ne samo uskoj eliti.

SAOSEĆANJE

Saosećanje (karuṇā) jeste sposobnost da se oseti patnja i bol drugih kao da su sopstveni. Ponekad se u budističkoj psihologiji saosećanje označava kao empatija (anudāyanā), sapatnja (dayā), srodnost osećanja (anuggaha) ili simpatija (anukampā). Najuočljivija karakteristika Budine ličnosti bila je saosećanje i to saosećanje nije bilo samo nešto što je on osećao za druge i što su drugi osećali u njegovom prisustvu, već je bilo i motiv koji je stajao iz mnogo toga što je izrekao i uradio. Tako je jednom rekao. "ono što bi iz saosećanja za svoje učenike trebalo da uradi učitelj koji se brine o njihovoj dobrobiti, to sam ja učinio za vas" (M.I,46). Buda je posećivao i tešio bolesne "iz saosećanja" (A.III,378), podučavao Dhammu "iz saosećanja" (A.III,167). jednom je otišao u džunglu tragajući za serijskim ubicom, jer je saosećao sa njegovim potencijalnim žrtvama, ali isto tako osećao sažaljenje i prema samom ubici (M.II,980). Budino saosećanje je čini se prevazilazilo čak i granice vremena. Opisivan je ponekad kako čini nešto ili se uzdržava da ne učini nešto drugo "iz saosećanja za buduće generacije" (M.I,23). Jednom je rekao da je razlog njegovog postojanja upravo "za dobro mnogih, za sreću mnogih, iz saosećanja za ovaj svet, za dobrobit, i sreću bogova i ljudi" (A.II,146).

Saosećanje je druga od četiri brahma vihāre i Buda ju je hvalio više nego ijednu drugu vrlinu, zato što je ona koren tolikom broju drugih vrlina. Tako Đātakamāla kaže: "Saosećanje rađa sve druge vrline kao što obilna kiša daje život usevima. Kada je čovek saosećajan, u njemu nema želje da povredi svoga suseda, njegovo telo, govor i um su pročišćeni, briga za susedovu dobrobit se povećava i ispoljava, a stanja u njemu kao što su blagost, strpljenje, sreća i dobra reputacija se uvećavaju. Pošto je smiren, saosećajan čovek ne budi strah u umovima drugih ljudi, poverljiv je poput srodnika, ne rastrzaju ga strasti, rashlađen je vodama saosećanja, vatra mržnje ne prži njegovo srce… Imajući sve ovo na umu, nastoj da razvijaš saosećanje prema drugima kao da si ti sam ili tvoje potomstvo."

SARADOST

Saradost (muditā) jeste sposobnost da budemo srećni zbog sreće drugih i otuda je suprotnost ljubomori, pakosti i zavisti. Ovo privlačno mentalno stanje je jedno od četiri Brahma vihāra, različitih izraza ljubavi. Buda kaže: "Neka se svako veseli i raduje tuđem dobitku baš kao što je veseli i raduje sopstvenome" (S.II,198). Nažalost, najčešća reakcija na uspeh i sreću drugih ljudi  jeste zavist, ljubomora i omalovažavanje njihovih sposobnosti. Ovo naročito važi za društva gde biti "pobednik" predstavlja ideal i gde se naglašava kompetitivnost na svim nivoima. U budizmu, gde se vrednuje kooperacija i deljenje sa drugima i gde svako učestvuje i uživa u blagodetima uspešnog poduhvata, ljubomore je daleko manje. Stari budistički običaj "prenošenja dobra" (puṭṭa anumodana) na druge verovatno takođe ohrabruje saradost.

SARAṆAṄKARA, VALIVITA

Valivita Saraṇaṅkara je rođen na Šri Lanki 1698. i postao je mladi monah upravo u vreme kada je budizam na tom ostrvu bio u velikoj krizi. Pošto unutar saṅghe nije pronašao ni ohrabrenje, ni intelektualno vođstvo, Saraṇaṅkara je sam sebe obrazovao i postepeno izašao na glas po svom znanju i predanosti. Vremenom je privukao mnoge koji su, slično njemu, bili duboko zainteresovani za Dhammu i pod njegovim vođstvom ti učenici su 1753. godine formirali posebnu, reformisanu granu šrilankanskog budizma. Saraṇaṅkara je bio energičan organizator, plodan pisac i osnivač mnogih manastira. Kada je na kraju bio naimenovan vođom svih monaha u Šri Lanki, zapisao je sledeće reči: "O monaše! Ne gordi se" na vratima svoje ćelije, tako da je mogao da ih vidi svakoga dana kada bi izlazio. Saraṇaṅkara je umro 1788. godine.

SĀRIPUTTA

Sāriputta je bio jedan od dva glavna budina učenika. On i njegov prijatelj iz detinjstva Moggallāna zamonašili su se pod učiteljem po imenu Saṭđaya. Vremenom su se razočarali u njega i njegovu filozofiju, te su odlučili da svako pođe na svoju stranu i potraže boljeg učitelja. jednoga dana Sāriputta je čuo za Budinu Dhammu, prihvatio je i odmah krenuo u potragu za svojim prijateljem, kako bi mu ispričao o prekrasnom učenju koje je otkrio. Kada su se na kraju sreli i Moggallāna čuo Dhammu, i on se oduševio i dva mladića krenuše da traže Budu, kako bi ih lično on zamonašio. Vremenom je Buda počeo da gleda na Sāriputtu i Moggallānu kao na svoje najistaknutije učenike i nastavljače. Sāriputta se isticao po sposobnosti da razume i najzamršenije vidove Dhamme i da ih izloži na sasvim jasan i razumljiv način, tako da ga je u jednom od svojih govora Buda nazvao "generalom Dhamme". Na jednom drugom mestu, govoreći o kvalitetima koje treba da ima dobar učitelj Dhamme, kvalitete koje je i sam posedovao, on kaže: "Kad neko podučava drugoga, prvo bi sebe trebalo da ustali u pet stvari, pa tek onda da podučava. Kojih pet? Neka pomisli: 'Govoriću u pravo vreme, a ne u pogrešno. Govoriću ono što jeste, a ne ono što nije. Govoriću sa blagošću, a ne sa grubošću. Govoriću o cilju, a ne onom što nije cilj. Govoriću uma ispunjenog ljubavlju, a ne uma ispunjenog zlovoljom' Prvo neka sebe ustali u tih pet stvari, pa tek onda neka podučava druge" (A.III,195). Ovo je jedan od mnogih Sāriputtinih govora koji su sačuvani u Tipiṭaki. U hramovima na Šri Lanki i u Tajlandu, sa obe strane Budine statue često se mogu videti još dve manje; jedna predstavlja Sāriputtu, a druga Moggallānu.

SĀRNĀTH

Sārnāth je malo selo na obodu grada Vārāṇasī, u severnoj Indiji, i mesto na kojem je Buda prvi put objavio svetu svoje učenje ili Dhammu. Ime Sārnāth je novijeg datuma i zapravo je izvedeno iz naziva "gospodar jelena". U Budino vreme to mesto je predstavljalo rezervat za divlje životinje i zvalo se Isipatana. U vekovima neposredno posle Budine smrti Sārnāth je izrastao u veliki centar kulture i učenosti. Danas vidimo da ruševine Sārnātha pokrivaju veliki prostor, a muzej na lokalitetu poseduje veliku zbirku artefakata koji su na njemu pronađeni.

ŚATAPAṬĆAŚATKA

Śatapaṭćaśatka, "Himna u sto i pedeset stihova" jeste poema na sanskritu u slavu Bude, nastala u zlatno doba indijske budističke književnosti, dakle između I i III veka. Njen autor Mātṛceṭa preobratio se sa hinduizma na budizam i zahvaljujući svom izuzetnom poetskom umeću stvorio ovo i još nekoliko dela velike lepote i originalnosti. Tako on u 13 poglavlja hvali Budino saosećanje, njegov glas, prikladan pristup u podučavanju drugih, čak i njegovu fizičku lepotu. Śatapaṭćaśatka je predstavljala važan deo obrazovanja svakog monaha i monahinje u stara vremena, a kao lektira ostala je popularna u Indiji sve do nestanka budizma u toj zemlji.

SĀVATTHI

Sāvatthi je bio glavni grad kraljevstva Kosala, a prema tradiciji Buda je u tom gradu proveo poslednje 23 godine svoga života. Danas su ostale samo ruševine dužine oko 5 kilometara, sa rekom Rapti, koja protiče kraj njih. Nešto južnije od grada su ruševine Đetavane, velikog manastirskog kompleksa osnovanog još u Budino vreme,a  koji je potom nastavio da funkcioniše narednih 1500 godina. Mnoga mesta unutar i oko Sāvatthija se pominju u  Tipiṭaki, a neka od njih moguće je i danas identifikovati.

SEDIŠTA I LEŽAJEVI, VISOKI

Sedišta i ležajevi (sayanāsana) jesu delovi nameštaja koji se koriste za sedenje i ležanje. Poslednje od osam pravila morala i deveto od deset pravila morala kažu da bi trebalo izbegavati visoka (uććā) i velika (mahā) sedišta i ležajeve. Neke zbunjuje ovo pravilo i pitaju se kakvo sve to veze ima sa moralom ili vežbanjem uma. Naravno da veze sa moralom nema. Samo prvih pet pravila su u vezi sa moralnim ponašanjem i kammički su značajni. Ostala pravila, uključujući i ovo o sedištima i ležajima, jesu samo načini ponašanja koje pomažu u smirivanju uma i oblikovanju karaktera. U staroj Indiji, pa čak i danas u savremenom svetu, sedenje na uzdignutoj ili masivnoj stolici predstavlja znak moći i statusa. Monarsi, sudije, predavači, direktori, govornici u parlamentu itd. svi oni imaju specijalno sedište. Praktikovati osam pravila morala znači odustati od, a ne šepuriti se ili iskorišćavati svoj socijalni status i to barem tokom jednog jedinog dana. Tako vežbanje osam pravila morala ima veze sa skromnošću, smanjivanjem ega i uzdržavanje da "sede postavimo na pijedestal".

SEKSUALNO PONAŠANJE

Seksualno ponašanje (kāma ili methuna) jeste jedan od postupaka motivisan erotskom željom i to obično u predelu genitalija. Ovo uključuje sve forme koitusa, seks bez faktičke penetracije, masturbacija, međusobno milovanje i možda čak i voajerizam. Treći od pet pravila morala, osnovnih pravila budističke etike, kaže da bi trebalo izbegavati zloupotrebu seksa (kāmesu miććhācārā). Šta to upotrebu (ćāra) seksa (kāma) čini pogrešnom (miććhā)?

Jednom dok se obraćao grupi bramana, Buda je rekao da seksualni odnos sa (1) ženskim osobama koje se još pod starateljstvom roditelja (māturakkhitā, piturakkhitā), to jest maloletne; (2) zaštićene Dhammom (dhammarakkhitā), monahinje ili one koje su uzele zavet celibata; (3) udate (sassāmikā); (4) izdržavaju kaznu (saparidaṇḍā), tj. zatvorenice i (5) one koje su okićene vencima (mālāguṇaparikkhittā), tj. verene jeste pogrešan (AN V.264). Suviše mlada devojka verovatno nema dovoljno zrelosti ili iskustva da načini zrelu odluku u vezi sa seksom, dok odnos sa 2, 3 i 5 uključuje u sebe dati zavet ili obećanje, dakle uključuje laganje. Utamničena osoba može biti prisiljena da učini nešto što zapravo ne želi i otuda ne može da napravi istinski slobodan izbor. Iz ovoga je jasno da bilo kakav seks koji bi uključivao eksploataciju, nepoštenje i prisilu ili koji na bilo koji način nije dobrovoljan, predstavlja kršenje trećeg Pravila. Iako se ovde ne pominje, upotreba ili pretnja fizičkom silom (tj. silovanje) da bi se neko primorao na seks, kao i odnos sa osobom koja je pijana ili mentalno poremećena bi se takođe kvalifikovao kao zloupotreba seksa. Otuda, iz budističke perspektive, seks pre braka ili tokom menstruacije (zabranjen u hinduizmu i islamu), masturbacija, homoseksualnost, sa osobom niže kaste (zabranjen u hinduizmu) ili izražen seksualni apetit, iako se možda ne mogu savetovati ili su društveno neprihvatljivi ili ne doprinose duhovnom razvoju, sami po sebi ne znače kršenje trećeg Pravila.

Iako je seks prihvatao kao normalan deo laičkog života, Buda je generalno imao loše mišljenje o njemu. Odbacivao ga je kao “seosku stvar” (gāma dhamma, D.I,4), tj. kao prostu, nerafiniranu i profanu. Razumevao je da pojačana želja za čulnim zadovoljstvima (kāmaććhanda) izaziva fizički i psihički nemir i da to skreće našu pažnju sa duhovnih aspiracija i ometa meditaciju. Ohrabrivao je svoje ozbiljnije laičke sledbenike da ograniče svoje seksualno ponašanje ili da prihvate celibat (brahmacariya). Od monaha i monahinja se, naravno, očekivalo da poštuju zavet celibata. Međutim, iskustvo pokazuje da uzimanje zaveta celibata a da nismo spremni za to jeste sve drugo samo ne korisno. Konstantna borba protiv i poricanje seksualne želje može stvoriti više problema nego što ih rešava i zapravo može čak biti psihološki štetno.

SIDDHATTHA GOTAMA

Siddhattha Gotama je bilo Budino ime. Siddhattha znači "Onaj koji je postigao svoj cilj", a Gotama, 'najbolja krava,' bilo je njegovo porodično prezime. Posle probuđenja Siddhatthu su njegovi učenici obično zvali Bhagava (Blaženi), a bio je poznat i kao Sākyamunī ili "asketa Gotama".

SIKIM

Sikim je indijska država koja se sa tri strane graniči sa Nepalom, Tibetom i Butanom. Godine 1975. okončala se njezina polunezavisnost, pošto je tada bila pripojena Indiji. Starosedeoci Sikima, narod Lepča, uglavnom su sledbenici vađrayāna budizma. Masovno iseljavanje u Nepal načinilo je tamošnje budiste manjinom u okviru Sikima.

SIMBOLI

Simbol (dhaja ili nimitta) jeste predmet ili slika koji treba da predstave ili sugerišu nešto drugo. Kao i sve religije, i budizam je koristio simbole, među kojima su najčešći Budin kip, zatim stūpa i na kraju točak.

SINKRETIZAM

Sinkretizam je mešanje elemenata jedne religije sa elementima neke druge. Jedna od jačih strana budizma oduvek je bila njegova tolerantnost. Kada bi se pojavio u nekom regionu, umesto da uništi sve postojeće religije, on bi uvek pokušavao da ih integriše u sebe, tako što bi modifikovao neke delove, a druge reinterpretirao. Ovakav 'prikladan pristup' značio je da je dolazak budizma retko uzrokovao neprijateljstvo i sukob. Nažalost, sve to je takođe ponekad značilo da je Dhamma na kraju bila pogrešno tumačena. Obožavanja nat u Burmi, phi u Tajlandu i Laosu, postojanje kasti u Nepalu i na Šri Lanki, kao i oslanjanje na magiju, astrologiju, talismane i proricanje budućnosti u većini budističkih zemalja su upadljivi primeri za to. Vađrayāna je takođe apsorbovala u sebe elemente hinduizma i bona (izvorne religije Tibeta).

SKROMNOST

Skromnost (appiććhatā ili hiri) jeste kvalitet kada nismo sujetni zbog svojih vrlina ili dostignuća. U nekim religijama se poniznost, čak samounižavanje se smatra dobrim, pošto se na taj način priznaje grešnost čovekova i istinski strah od Boga. U budizmu, vrednovati sebe iznad stvarne vrednosti jeste gordost (māna), dok namerno potcenjivanje sebe jeste neka vrsta izokrenute gordosti. Poniznost je potcenjivanje svojih stvarnih vrednosti, dok skromnost jeste znati svoju pravu vrednost,a  ne biti zbog toga ohol ili samozadovoljan. Istinski skromni ljudi u stanju su da sebe vide onakvima kakvi jesu i da se raduju svojim dobrim osobinama, bez teštine ili samopromocije, ali isto tako i da priznaju svoje nedostatke, bez stida ili samoprezira. Jednom je Buda pomenuo nekim monasima kako laik Hatthaka ima nekoliko divnih i čudesnih kvaliteta. To su: vera, vrlina, odmerenost, samopoštovanje, obaveštenost, velikodušnost i mudrost. Kasnije, kada je Hatthaka dočuo kako ga je Buda hvalio, prokomentarisao je: "Nadam se da u tom trenutku nije bilo nezaređenih blizu njega." Kada je pak Buda za to čuo, rekao je: "Dobro je! Vrlo dobro! Zaista jeste skroman i ne želi da se za njegove kvalitete zna. Zato se s pravom može reći da Hatthaku krasi ovaj osmi divan i čudesan kvalitet — skromnost" (A.IV,217).

SLAVA

Slava (kitti) znači poznatost među velikim brojem ljudi, te se tako lako povezuje sa divljenjem, pohvalom i poštovanjem. Buda je uočio da oni koji postanu slavni lako postaju arogantni, nepažljivi i vezani za laskanje, te je upozoravao svoje učenike da se klone slave kad je god to moguće. Takođe je izrekao pronicljivo zapažanje da neki učitelji održavaju svoj integritet samo dotle dok ne postanu poznati, a onda počinju da popuštaju (MN 47). Jednom je Buda rekao: "Poznavao sam čoveka, pronicao u njegov um, koji ne bi izrekao laž čak ni radi zlatne posude ispunjene srebrom. A opet, video sam istog tog čoveka kako svesno izgovara laž zato što mu je um bio preplavljen i opsednut mišlju o ugledu i slavi" (SN  XI.16).

SLOBODNA VOLJA

Slobodna volja (attakiriyavāda) jeste sposobnost pojedinca da slobodno odabira, bez ikakvih spoljašnjih uticaja, na koji način će postupati. Ideja slobodne volje se obično suprotstavlja sa determinizmom. Budizam ne uči da mi posedujemo apsolutnu slobodu, niti da smo potpuno determinisani, već da je naša volja uslovljena ili ograničena u većoj ili manjoj meri. Introspekcija će nam otkriti da je naša sposobnost da odlučujemo i delujemo pod uticajem, i time ograničena, naših želja, posedovanja ili pomanjkanja veštine, okolnosti, našeg zdravlja, snage naših navika i društvenih konvencija, kao i raznih drugih faktora. Psihologija nam takođe govori da naše nesvesno može na suptilan način da utiče na nas, a da mi to i ne znamo. Cilj većeg dela budističkog vežbanja je da uvidimo i razumemo faktore koji nas uslovljavaju i onda ih postepeno prevazilazimo. Na taj način postajemo slobodniji i donosimo bolje odluke.

SLONOVI

Azijski slon (hatthī, gaja ili nāga) jeste velika kopnena životinja debele sive kože, velikih ušiju i izduženog nosa koji služi za hvatanja, a naziva se surla. Bilo bi pogrešno reći da je slon "sveta" životinja u budizmu, u smislu da se veruje kako to stvorenje ima bilo kakav poseban duhovni ili sveti značaj. Međutim, stari budisti uočili su i bili vrlo impresionirani činjenicom da ljudi mogu da izvežbaju slonove, iako su nekoliko manja stvorenja, i to zahvaljujući svojoj veštini, strpljenju i inteligenciji. Shodno tome, na više mesta u Tipiṭaki, Buda i drugi probuđeni ljudi se često porede sa slonovima. Kada je Doṇa ugledao Budu kako sedi u podnožju drveta, on mu je izgledao "prekrasan, uliva poverenje, obuzdanih čula i spokojnog uma, potpuno sabran i ukroćen poput ukroćenog, pažljivog, savršeno istreniranog slona" (A.II,36). Buda nikada nije gledao preko ramena kad je želeo da pogleda iza sebe, već bi se ceo okrenuo, upravo onako kako to čine slonovi. To se zvalo "slonovim pogledom" (D.II,122). U jednoj nezaboravnoj poemi u Kanonu Budine vrline se porede sa različitim delovima plemenitog i veličanstvenog slona. "Blagost i bezopasnost su njegove prednje noge; jednostavnost i celibat su njegove zadnje noge. Vera je njegov trup, spokojstvo njegove bele kljove, svesnost vrat, a mudrost njegova glava… Dhamma mu je stomak, a samoća rep. Meditirajući, fokusiran na udah i izdah, savršeno sabran, taj moćni son hoda, stoji i sedi sa pažnjom, on je savršeno uvežban i potpuno usavršen" (A.III,346-7).

Buda je gajio posebne simpatije za slonove, sudeći barem kako ih je često pominjao. Čini se da ga je impresionirala njihova inteligencija, oprezni, odmereni pokreti i naročito sklonost mužjaka da žive sami u džungli. Tako je rekao: "To je ono to um povezuje sa umom, Savršenoga i slona, sa kljovama dugim poput rude na kočiji: obojica se ushićuju u šumskoj osami boraveći." (Ud.42). Na izvestan način, Buda ih je čak smatrao boljima od ljudi. Krotitelj slonova Pessa jednom mu reče: "Ljudi su komplikovani, a životinje su jednostavne. Kada krotim slona, iako pokazuje tvrdoglavost, plahovitost i lukavstvo, ja mogu da ga ukrotim za vreme koje je potrebno da neko ode do Kampe i vrati se. Ali naši sluge, glasnici i najamnici, oni kažu jednu stvar, urade drugo, a misle nešto sasvim treće." Buda se složio sa Pessinim mišljenjem (M.I,340). Možda je Budina najlepša i najpoznatija parabola upravo ona o slepcima i slonu (Ud.68-9).

SLOVO I DUH TEKSTOVA

Slovo (vyaṭđana) se odnosi na tačno značenje iskaza, a duh (attha) se tiče širih nijansi i implikacija koje ta slova mogu u sebi nositi. Buda je rekao da probuđena osoba jeste "vešta sa rečima i njihovim tumačenjem" (niruttipada kovido, Dhp.352) i da bi Dhammu trebalo da razumemo i praktikujemo "i po slovu i po duhu" (D.III,127; Vin.I,20). Razlog je to što jedino harmonični balans između ovo dvoje čini naše duhovno putovanje plodonosnim. Ako se previše fokusiramo na slovo, skloni smo da postanemo cepidlake, kruti i čak se približavamo fundamentalizmu. Ako, međutim, ne obraćamo dovoljno pažnje na slovo, može nam se desiti da mislimo kako praktikujemo duh Dhamme, a zapravo sve što radimo jeste da je samo tumačimo na način koji nama odgovara. Slovo nas orijentiše, duh otvara oči.

Mnogo je primera kada razdvajanje duha i slova može stvoriti probleme. Na primer, Buda je uvek cenio poštenje i savetovao da uvek govorimo istinu. Međutim, moguće je reći istinu sa naročito namerom da povredimo nekoga. Neko nešto kaže i doslovno značenje toga jeste jedna stvar, ali ton glasa ili izraz lica mogu da sugerišu upravo suprotno. Izostavljajući tek jednu ili dve ključne činjenice ili podvlačeći neke druge, moguće je stvoriti potpuno drugačiju sliku događaja o kojem govorimo,a ipak postići da sve što smo rekli jeste istinito. Moguće je govoriti na dvosmislen način, tako tačno značenje rečenog nije jasno i kasnije potvrđivati ili opovrgavati ono što smo rekli u skladu sa okolnostima. Ovi primeri pokazuju da je moguće strogo se pridržavati slova pravila morala, takođe Vinaye ili drugih vidova Dhamme, a da u isto vreme budemo okrutni, neiskreni, skloni manipulacijama i nepošteni.

Kako onda možemo izbeći ovakvu vrstu iskrivljenog pristupa Dhammi? Prva stvar koja nam može pomoći da integrišemo slovo i duh jeste da uvek svaku Budinu izjavu stavimo u kontekst čitave Dhamme. Na primer, Buda je svojevremeno propisao da monah ili monahinja koji razviju psihičke moći ne treba da ih pokazuju pred drugima. Nešto kasnije, banditi su kidnapovali dvoje dece i neki monah iskoristio je svoje psihičke moći da ih spase. Zbog toga su ga ostali monasi neumorno kritikovali zbog "kršenja pravila". Ali Buda ga je oslobodio bilo kakve krivice, jer iako je monah prekršio to konkretno pravilo, on je delovao u skladu sa duhom Dhamme, tako što je postupio iz saosećanja prema deci i njihovim roditeljima (Vin.III,67). Druga stvar koja garantuje plodonosnu integraciju slova i duha jeste ono što je Buda nazivao (M.III,38) usvajanje Puta (paṭipadaṃ yeva antaraṃ karitvā). Ukoliko se odlučimo da vežbamo ozbiljno, svim srcem i iskreno, to će nam pružiti samopouzdanje i mudrost da znamo reči i da vidimo njihovo dublje i šire značenje.

SMRT

Za smrt (maraṇa) se oduvek smatralo da nastaje onda kada srce prestane da kuca i zaustavi se disanje, ali nove medicinske tehnike nametnule su reviziju ove definicije. Danas lekari smrt definišu kao tačku na kojoj nestaje život i više se ne može ponovo uspostaviti. Buda je rekao da smrt nastaje kad vitalitet (āyu), toplota (usmā) i svest (viṭṭāṇa) napuste telo i ono postane beživotno (acetanā, M. I,296). Smrt je jedan od najznačajnijih događaja u čovekovom iskustvu. Smrt nekog bliskog obično izaziva tugu i  potištenost, a misli o sopstvenoj smrti mogu u nama stvoriti osećaj napetosti i uzbuđenosti. Strah od smrti verovatno vodi ka verovanju u postojanje mesta večnog života. Ako povremeno kontempliramo neizbežnost sopstvene smrti, to nas može pripremiti za vreme kada se ona približi i navesti da više cenimo život koji sada vodimo. Zbog toga je kontemplacija smrti( maraṇānussati) jeste jedna od kontemplacija koju je i Buda podučavao (A.III,71).

SMRTNA KAZNA

Smrtna kazna (brahmadaṇḍa ili daṇḍavadha) ubijanje okrivljenog posle izrečene sudske presude. U Tipiṭaki se opisuje jedan broj vrlo okrutnih načina na koje su kriminalci pogubljivani u Budino vreme (M.I,87). U njoj se takođe navode reči sudije koji lopova osuđuje na smrt. "Vežite mu ruke na leđa snažnim konopcem, obrijte mu glavu, provedite ulicama uz snažne udarce bubnja, izvedite ga na južnu kapiju i odrubite mu tamo glavu!" (D.II,322). Takve užasne scene od kojih se ledi krv u žilama bile su uobičajene na mestima za pogubljenje. Tako čitamo o monahu koji moli dželata da što pre završi sa osuđenikom kako bi ga "što pre oslobodio patnje" (Vin.III,86).

Buda se protivio smrtnoj kazni uglavnom zato što podrazumeva okrutnost i ubijanje, te je time u suprotnosti sa prvim pravilom morala. Govorio je da sudije koje dosuđuju okrutno kažnjavanje, mučitelji i dželati praktikuju pogrešno, bukvalno "okrutno" življenje (kurūra kammanta) i stvaraju sebi mnogo negativne kamme (S.II,257). Budizam bi takođe rekao da je bolje pokušati preobratiti kriminalce i stvoriti od njih produktivne članove društva, umesto ubijanja. Kralj u Đātakama kaže o prestupniku: "Kažnjavam ljude prema pravdi, ali i sa saosećanjem" (Ja.III,442). Isto ovo je isticao veliki budistički filozof Nāgārđuna u I veku: "Kao što se sopstveni sin kažnjava za njegovo dobro, tako i prestupnika treba kazniti sa saosećanjem, a ne sa mržnjom i pohlepom. Kada jednom osudiš besne ubice, treba da ih proteraš umesto da ih ubiješ". Danas sve budističke zemlje imaju smrtnu kaznu, mada je bilo perioda u prošlosti kada je ona bila ukinuta. Šri Lanka ima moratorijum na smrtnu kaznu od 1997.

SNOVI

Snovi (supina) jesu mentalne slike koje se javljaju tokom spavanja. Rašireno je verovanje da snovi imaju neko značenje. Neki ljudi veruju da oni mogu da predskažu budućnost, drugi da njima mrtvi komuniciraju sa živima. Savremeni psihoanalitičari kažu da kada se tačno interpretiraju, snovi mogu pružiti uvid u potisnute želje i nagone, te otuda mogu voditi i ka bolje samorazumevanju. Budistička psihologija prepoznaje nekoliko tipova snova. Prema delu Milindapaṇha postoje (1) snovi koje je izazvao fizički napor, (2) psihološko uznemirenje, (3) duhovi, (4) mentalna jasnoća i (5) proročki snovi (Mil. II,298). U njemu se takođe kaže da se snovi uglavnom događaju u vreme tonjenja u san ili pred buđenje (okkante middhe), kao i u pri dubokom spavanju (asampatte bhavaṅge, Mil. II,299), sa čime se slaže i savremena nauka. Pre nego što se prosvetlio, Buda je imao sedam snova punih čudne simbolike, kojima je zapravo najavljeno njegovo probuđenje (AN V.196). Međutim, on je gajio rezerve prema onima koji su tvrdili da su u stanju da protumače snove i zabranio je i monasima i monahinjama da to čine (DN 1). Govorio je da osobu koja praktikuje meditaciju ljubavi neće mučiti noćne more (AN VI.42) i isto tako da monah koji sa svesnošću utone u san neće imati noćne polucije (A.XXI.10). Buda je takođe rekao da ako sanjamo kako nešto radimo, na primer ubijamo nekoga, nema nikakav moralni značaj i otuda ni kammički efekat (Vin. III,111). Time je hteo da kaže da su snovi izvan dosega snage volje.

SOPSTVO

Možemo reći da postoje dve vrste sopstva — iskustveno sopstvo (atta paṭilābhā) i metafizičko sopstvo. Iskustveno sopstvo jeste ono koje pojedinac doživljava — svoje misli, osećanja, karakterne crte i sklonosti, kao i osećanje da smo izdvojeni i autonomni u odnosu na druga bića. Ovakvo sopstvo sigurno da postoji, mada se ono neprekidno menja i evoluira. Za metafizičko sopstvo se veruje da je jedna nepromenljiva osnova, supstrat, koja predstavlja suštinu svake individue. U nekim se tradicijama ona naziva duh ili duša. U Budino vreme, upanišadski mudraci hinduizma počeli su da razvijaju ideju da je cilj religijskog života da to metafizičko sopstvo (ātman) spoji sa sopstvom sveta (Brahman) ili da uvidi kako je ovo prvo zapravo isto što i drugo. Buda je shvatio da je pojam metafizičkog sopstva zapravo plod pogrešne spekulacije o empirijskom sopstvu, podstaknute strahom od smrti, željom za zadovoljstvima i žudnjom za večnim postojanjem. Rečju, radi se o jednoj rafiniranijoj verziji sebičnosti, obmane, narcizma i samopromocije, a što je sve u velikoj meri deo i svakodnevnog života. Za Budu, sloboda i trajna sreća dolaze od uviđanja anattā kao istine, dakle činjenice da ne postoji metafizičko sopstvo. U čuvenoj Anattalakkhaṇa sutti on kaže: "Telo nije sopstvo, osećaji, opažaji, mentalne konstrukcije i svest nisu sopstvo, jer kada bi to bili, tada ne bi bili prolazni i mogli biste svome telu reći: 'Budi ovakvo. Ne budi onakvo.' Ali pošto telo, sopstvo, osećaji, opažaji, mentalne konstrukcije i svest jesu prolazni i ne možete da im kažete: 'Budi ovakvo. Ne budi onakvo', oni nisu sopstvo… Kada dobro upućen učenik vidi ovako, on se okreće od tela, osećaja itd., okreće se od svega toga i u njemu strasti blede; kad strasti blede, on je slobodan, a kada je slobodan, o zna da je slobodan. On zna da nema više preporađanja, proživljen je svetački život, učinjeno ono što je trebalo učiniti i ništa nije preostalo" (S.III,59).

SPAVANJE

Spavanje (niddā ili seyyā) jeste prirodno stanje koje karakteriše smanjeno pomeranje tela, ograničene reakcije na spoljašnje podražaje i gubitak svesti. Procenjuje se da prosečna osoba provede otprilike trećinu života spavajući. Čini se da je biološka funkcija spavanja da osveži telo i um, tako što će im obezbediti potpuni odmor. Međutim, prekomerno, nedovoljno ili neredovno spavanje mogu ozbiljno narušiti nečije fizičko i psihološko zdravlje i Buda je bio potpuno svestan te činjenice. Svojim nezaređenim sledbenicima je rekao da dugo spavanje ujutro (ussūraseyyā) i nespavanje po čitavu noć (rattinuṭṭhāna dassinā) imaju negativne efekte na njihov život (D.III,185). Takođe je shvatao da je za monahe i monahinje, pošto ne moraju da obavljaju fizičke poslove i imaju mnogo slobodnog vremena, lako da steknu naviku prekomernog spavanja, umesto da meditiraju ili proučavaju Učenje. Otuda njegove česte opomene da ne treba da postanu "ljubitelji spavanja" (niddārāma, A.III,116; It.72; Sn.96). Tako je rekao: "Kad je neko lenj, proždrljiv, večito pospan i valja se po krevetu nalik velikoj, ugojenoj svinji, takav će se preporađati bez kraja i konca" (Dhp.325).

Čitamo da je Buda ponekad odspavao posle podne, što je bila neka vrsta sieste (divaseyyā), iako se to verovatno događalo tek kad je ostario. Asketa po imenu Saććaka ga je jednom upitao dali spava tokom popodneva, a on mu je odgovorio: "Sećam se da bih poslednjeg meseca leta, pošto bih se vratio iz prošenja hrane i pojeo je, savio svoj ogrtač na četvoro, pružio ga po zemlji, legao i onda tonuo u san sabran i potpuno svestan." Saććaka je na to prezrivo odbrusio: "Neki bi rekli da je to boravak u obmani" (M.I,250).

Buda je primetio da naše ponašanje tokom budnog stanja može ponekad uticati i na period spavanja. Ako smo, na primer nemoralni ili okrutni, to može izazvati nesanicu ili košmarne snove. "Kada budala legne na ležaj ili krevet, kad leži na tlu, loša dela koja je počinio u prošlosti padaju na njega, pritiskaju ga, ležu na njega, baš kao što planinska senka u kasno popodne pada na zemlju i na njoj leži U tom trenutku budala misli: 'Nisam učinio ono što je lepo ili korisno. Nisam sebe zaštitio od straha…' Onda mu je teško i uznemiren je, plače i očajava" (skraćeno, M.III,164-5). Slično ovome, čovek koji je dobre naravi "spava srećan, budi se srećan i nema košmare" (sukhaṃ supati, sukhaṃ paṭibhuđđhati, na pāpakaṃ supinaṃ passati, AV.342).

Oni koji praktikuju meditaciju ponekad vide kako su pospani posle jela (bhattasammada), kako im glava stalno klone (pacāla) i moraju da se upinju da bi ostali budni, i pored toga što su dovoljno spavali. Ovo je jedna od poznatih prepreka za meditaciju i Buda je dao praktičan savet za njezino prevazilaženje: "Kada se misli koje ohrabruju pospanost jave, ne obraćaj pažnju na njih. Ako i pored toga osećaš pospanost, trebalo bi da razmisliš o Dhammi onako kako si je učio, treba da je istražiš i razmotriš. Ako i pored toga osećaš pospanost, trebalo bi da recituješ Dhammu, onako kako si je naučio. Ako i pored toga osećaš pospanost, trebalo bi da vučeš i masiraš ušne školjke i udove. Ako i pored toga osećaš pospanost, trebalo bi da ustaneš i umiješ se, gledaš unaokolo i piljiš nagore u zvezde. Ako i pored toga osećaš pospanost, trebalo bi da zamisliš svetlost i fokusiraš se na nju, bez obzira je li dan ili noć. Tako otvoren i razbistren um postaće blistav. Ako i pored toga osećaš pospanost, trebalo bi da svoja čula usmeriš na samoga sebe i hodaš gore-dole sa punom svesnošću. Ako i pored toga osećaš pospanost, trebalo bi da sa punom pažnjom legneš na desni bok, staviš jedno stopalo na drugo (i kad se odmoriš) ustaneš s mišlju: 'Ne smem se prepustiti zadovoljstvu spavanja, ležanja i tromosti' " (skraćeno, A.IV,86-7).

Videti Snovi.

SPOKOJSTVO

Spokojstvo (upekkhā) jeste kvalitet emocionalne smirenosti, balansa i mira, naročito kad se suočimo sa teškim situacijama. Ponekad se ono naziva i ravnoteža (susamāhita) ili centriranost (mađđhatta). Spokojstvo je poslednja od četiri Brahma vihāre, jedan od više načina na koji ljubav može da se izrazi. Može biti teško, možda čak i nemoguće, osetiti toplinu prema nekome ko nas je povredio ili koje bezrazložno zao. Način na koji možemo izraziti ljubav prema takvoj osobi može biti da ostanemo mirni, neuznemireni i lišeni mržnje. Sa te tačke biće mnogo lakše da se prema toj osobi otvorimo onda kada u sebi budemo snažnije razvili ljubav. Spokojstvo je takođe dobar način odgovora na mnoga iskušenja, provokacije i čulne podražaje kojima smo bombardovani svaki dan. Ona će nam obezbediti da nam razum ostanu u ravnoteži i da, kako se to Buda izrazio, "krećemo ravno preko neravnog" (SN I.7)

Ponekad se spokojstvo brka sa ravnodušnošću, iako je zapravo lako uočiti razliku. Ako ostanemo mirni jer razumemo da uzbuđenje i uznemirenost nije prikladno, opravdano ili korisno, to se može nazvati spokojstvom. Ako ostajemo mirni i neuključeni u događanje zato što nećemo da nas bilo šta ometa ili samo zato što nas nije briga, to se može nazvati ravnodušnošću. Spokojstvo nastaje iz znanja, indiferentnost iz neznanja i sebičnosti.

SPORT

Sport (keḷī ili līlā) jeste, u najširem smislu reči, fizička aktivnost u svrhu rekreacije, zdravlja ili takmičenja. Kao i svi ljudi, i stari Indijci su se bavili i uživali u najrazličitijim igrama i sportovima. Sportovi u prirodi (uyyanakeḷa) sastojali su se od igara kao što su žmurke, vije i trkanje, dok su vodeni sportovi (udakakeḷa) bili plivanje i ronjenje. Borba štapovima, boks, rvanje, gimnastika i drugi sportovi i igre verovatno su izvođeni na stadionima (keḷamaṇḍala (Ja.V,196). Buda , Ja.VI,333). Nekoliko drugih igara igrano je sa loptom, iako nemamo mnogo informacija kakva je bila struktura tih aktivnosti. Jedna igra o kojoj znamo nešto više jeste sa loptom vezanom za kanap, pri čemu se lopta baca, zatim naglo povlači kanapom natrag, uz pokušaj da se uhvati rukom (Đa.V,196). Buda nije imao ništa da kaže o sportovima, osim da monasi ne bi trebalo da ih posmatraju (D.I,7). Pa ipak, fizički i psihološki aspekti sporta mogu biti značajni za budiste.

Buda je jednom rekao: "Dobro zdravlje jeste najveći dobitak" (Dhp.204) i ohrabrivao je monahe i monahinje da rade fizičke vežbe radi buđenja energije i zdravlja (Vin.II,119). Što se tiče uma, sport može pomoći da se razviju pozitivna stanja kao što je timski duh, prijateljstvo, budnost i čak određeni stepen nevezivanja (mirno prihvatanje sudijine odluke ili poraza). Nažalost, skoro svi sportovi danas su postali preterano orijentisani na element takmičenja, a malo je stvari koje na površinu izbacuju ono najgore u ljudima kao takmičenje. Varanje, nasilje, i među gledaocima i među takmičarima, lični animozitet, doping, nameštanje rezultata i ogorčenost posle poraza, sve je to postalo normalno u današnjem profesionalnom sportu. Neki sportski susreti se čak proglašavaju za događaje "visokog rizika". Staro pravilo "nije bitno da li pobeđuješ ili gubiš, već kako odigraš meč" vrlo lako je odbačeno pred naletima naduvanog ega i velikih zarada.

Dobar primer sporta koji zahteva veliku veštinu, zdrav je za telo, umirujući za um, podstiče prijateljstvo i uzajamno poštovanje među igračima, a dopadljiv je za gledanje jeste chin lon u Burmi i te tako u Tajlandu. Ideja ovog sporta jeste održavanje u vazduhu lopte ispletene od pruća, tako što se ona udara petom, kolenom, laktom ili ramenom. Ne postoji takmičenje kao takvo; jedan igrač udara loptu jedno vreme, pokazujući svoju veštinu i gracioznost, pre nego što je prepusti drugom igraču. Niko ne dobija niti gubi i svi se dobro zabavljaju. Buda je primetio: "Pobeda podstiče mržnju, pobeđeni ostaje u patnji. Ko napusti pobedu i poraz, ostaje smiren i sretan" (Dhp.201).

SRCE

Srce (hadaya) jeste specijalizovani mišić sa četiri komore, koji pumpa krv kroz telo. Prema analizi ranog budizma, ono je jedan od 31 dela tela. U nefilozofskom kontekstu unutar Tipiṭake reč "srce" se koristi na mestima gde bismo očekivali da se nađe reč "um" i samo srce se često povezuje sa različitim emocijama. Čitamo kako je nekome "srce slomljeno tugom" (Ja.V,180), ili kako neko ima "smireno srce" (A.V,64), "nemirno srce" (Ja. IV, 415) ili da "poznaje tuđe srce" (M.I,32). Buda je govorio kako njegove reči "idu pravo do srca" (hadayaṃ gamā). Rani abhidhamma mislioci razmatrali su šta bi moglo biti fizičko središte svesti, mada se nikada nisu odlučili za neki poseban organ. Kasnije abhidhamma spekulacije došle su do toga da je to srce (hadayavatthu). Danas mi znamo da je mozak (matthaluṅga) fizički osnov svesti, iako je tačno da neke od snažnijih emocija osećamo u solarnom pleksusu, bliže srcu.

SREĆA

Sreća (sukha) jeste osećaj lakoće, blagostanja i zadovoljstva, a može se kretati u rasponu od blagog do veoma intenzivnog, a može biti i trenutno ili trajno. Buda je pravio razliku između ovozemaljske sreće, koja zavisi od čula, i duhovne sreće, koja nastaje kada razvijamo u sebi vrlinu i postepeno oslobađamo svoj um. Neki oblici ovozemaljske sreće za koje je Buda govorio da su legitimni i vredni jesu sreća posedovanja, imetka i lišenosti dugovanja (A.II,68). Osećaj postignuća kada se ističemo u svojoj profesiji i zahvaljujući tome imamo ugodan život može nas veoma usrećiti (D.I,51). Na višem nivou, neke od stvari koje podstiču nastanak duhovne sreće su praktikovanje pravila morala (D.I,69), pravičnost (A.I,294), smirivanje čula (D.I,69), sećanje na i radost zbog svoji dobrih dela (Dhp.16), kroćenje uma (Dhp.35), biti u stanju da volimo uprkos tome što smo okruženi onima koji mrze (Dhp.197) i biti spokojan (Dhp.202). Najviša i najrafiniranija sreća dolazi od postizanja probuđenja (Dhp.203). U vezi sa ova dva nivoa sreće, Buda je savetovao: "Ako odričući se manje sreće uviđa veću sreću, mudar čovek napušta manju sreću i okreće se većoj" (Dhp.290). Sreća igra važnu ulogu u meditaciji po tome što doprinosi razvoju stabilne, neusiljene koncentracije. Buda je rekao: "Um koji je srećan postaje skoncentrisan" (sukhino cittaṃ samādhiyati, D.I,73).

SREDNJA ZEMLJA

Srednja zemlja (Mađđhima desa) bio je stari naziv za severni deo Indije, dolinu reka Gang i Yamunā, gde je Buda bio rođen i gde je budizam nastao. U starim tekstovima se kaže da se Srednja zemlja prostirala na istok do grada Kađaṅgale, na jugoistok do reke Salaḷavatī, na jugozapad do grada Setakaṇṇika, na zapad do sela Thūṇa, a njena severna granica bila je obeležena planinom Usīraddhađa (Vin.I,196).

Malo ovih mesta je moguće danas identifikovati, ali je izvesno da Srednja zemlja odgovara današnjim indijskim saveznim državama Utar Pradeš i Bihar, kao i nižim delovima Nepala. Buda je smatrao da je velika prednost bila roditi se u Srednjoj zemlji, što je verovatno i bilo tačno za ono vreme, pošto je bila središte nove civilizacije koja je nastajala na ovom potkontinentu (A. IV, 225).

Budinih 45 godina putovanja i lutanja vodilo ga je kroz područje koje obuhvata oko 235.000 kvadratnih kilometara, što ga čini religijskim učiteljem koji se kretao na najvećem prostoru. Nasuprot ovome, područje na kojem je recimo Isus podučavao prostiralo se na oko 900 kvadratnih kilometara. Najistočnija tačka do koje je Buda stigao, a moguće ju je danas identifikovati, jeste Kankđol (Kađaṅgala, A.V,54) 18 kilometara južno od Rađmahala, a najzapadnije mesto je Mathura, 135 kilometara južno od Delhija. Ta dva mesta razdvaja skoro 1000 kilometara.

Popularne legende na Šri Lanki i Tajlandu kažu da je Buda posetio i ove dve zemlje, a nepalski budisti veruju da je stigao i do doline oko Katmandua. U Tipiṭaki se tako nešto uopšte ne pominje i nema bilo kakvih dokaza da je Buda ikada putovao izvan Srednje zemlje.

SREDNJI PUT

Srednji put (Mađđhimā paṭipadā) jeste jedan od naziva koje je Buda dao Plemenitom osmostrukom putu (S. V, 42). Tako ga je nazvao zato što bi budistički duhovni život trebalo voditi izbegavajući ekstreme asketskog mučenja i hedonizma, zapravo svaki ekstrem. Naglašavanje balansa i umerenosti značilo je da je budizam proizveo vrlo malo fanatika ili ekstremističkih grupa tokom svoje duge istorije.

STANJE IZMEĐU DVA ŽIVOTA

Neki ljudi tvrde da se posle smrti svest ne preporađa odmah. To se zove stanje između dva života (antarabhava). Jedni tvrde da to stanje traje sedam dana, drugi 14, a treći 49 dana. Ovakvo stanje se ne pominje bilo gde u Tipiṭaki, ali možemo pretpostaviti da postoji izvesna pauza pre utelovljenja i potom preporađanja. Broj oplođenih jajnih ćelija vrlo verovatno ne odgovara uvek broju osoba koje su upravo umrle i svest traga za novim utelovljenjem, te u tome i prolazi izvesno vreme.

STAROST

Starost (jarā) jeste period pri kraju prirodnog životnog veka nekog organizma. Tipiṭaka definiše starost sa biti ostareo (vuḍḍha), istrošen (mahallaka), zašao u godine (addhagata), primicanje kraju (vayo anuppatta, A.I,68), a Buda je rekao da je karakterišu "slomljeni zubi, seda kosa, smežuranost kože, opadanje životne snage i onemoćalost" (S.II,2). U vreme Bude životni vek čovekov bio je znatno kraći nego danas i malo je bilo onih koji bi doživeli "osamdeset, devedeset ili sto godina" (A.I,68). Međutim, problemi koji najčešće prate starost — senilnost i bolest, usamljenost i strah od smrti — bili su i tada uobičajeni kao što su i danas. Razlika je u tome da u situaciji kada žive duže neko ikada pre, barem u razvijenim zemljama, ovakvi problemi pogađaju mnogo veći deo populacije.

Buda je podučavao Dhammu radi prevazilaženja patnje (dukkha (S.V,421). ) i pošto je starost jedna od manifestacija patnje, imao je mnogo toga o njoj da kaže. Najočigledniji simptomi starosti su fizički — slabost, nemoć i bolest. Pošto su ova stanja svojstvena starosti, ona ne mogu biti potpuno izbegnuta, ali mogu biti odložena i umanjena. Izbegavanje pušenja i alkohola, zdrava ishrana i redovne fizičke vežbe pre dolaska starosti i brza medicinska intervencija onda kada ona stigne, sve ovo pomaže. Međutim, psihološki problemi koji često prate starost mogu uz pravilan stav biti mnogo više ublaženi ili čak eliminisani. Jednom je neki čovek došao kod Bude i rekao: "Gospodine, sada sam star, istrošen, zašao u godine, približavam se svom kraju, uvek u fizičkim bolovima i bolesti… Kažite mi nešto vedro i utešno, što će mi biti na dobrobit zadugo." Buda mu je odgovorio: "Vežbaj sebe na ovaj način: 'Iako je moje telo bolesno, moj um neće biti bolestan' " (āturakāyassa me sato cittaṃ anāturaṃ bhavissati, S.III,1). Ove mudre reči su pozitivna i snažna opomena da možemo biti emocionalno stabilni, srećni i zadovoljni uprkos opadanju naših telesnih moći.

Buda je govorio o čitavom spektru strategija koje pomažu da um ostane zdrav uprkos starosti i poteškoćama koje prete i ovde ćemo ukratko pogledati tri od njih. Prva je učenje da prihvatimo starost. Savremena društva vide starost kao stanje kojeg se treba plašiti i koje treba poricati. Nauka, medicina i hirurgija se nadmeću u histerično naporu da je poreknu što je moguće duže. Rezultati toga mogu biti i komični i tužni – vremešna gospođa koja odlazi na svoje šesto zatezanje lica, 70-godišnji starac koji stavlja periku i tinejdžersku odeću, Mae West koja u devedesetoj poziva mladića da poneki put navrati do nje. Naravno, starci koji se žene više desetina godina mlađim ženama ili devojkama bili su poznati i u Budino vreme (Sn.110). Ali Buda nas je podsticao da budemo realistični u vezi sa starošću i vidimo je kao jedan prirodan i neizbežan proces. Na taj način pomoći ćemo sebi da „na dostojanstven način odložimo stvari mladosti" i da onu energiju koju bismo inače trošili na poricanje iskoristimo da svoje vreme ispunimo smislenim poslovima ili da se pripremimo za kraj. Buda je rekao: „Starost dolazi i mudrom plemenitom sledbeniku, ali on kada je star razmišlja: 'Ne samo ja, već svako ko se rodi ostari. I ako ću sada kad sam ostario tužiti i plakati, prestaću da jedem, telo će mi jos više poružneti, zapostaviću svoje poslove, moji neprijatelji će se radovati, a moji prijatelji brinuti'. I tako, kada dođe starost, on ne tuži i ne plače. Zato se on s pravom naziva mudrim plemenitim sledbenikom, on je iz sebe iščupao otrovnu strelu tuge, koja običnog čoveka inače muči." (A.III,54).

Buda nas je takođe navodio da razmotrimo kako dugovečnost možda i nije toliko važna, koliko ono što sa sobom činimo tokom vremena koje nam je na raspolaganju. Tako je rekao: „Bilo bi bolje živeti makar i jedan dan mudro i sabrano, nego stotinu godina glupo i nesmotreno. Bilo bi bolje živeti makar i jedan dan pun elana, nego stotinu godina lenj i u besposlici" (Dhp.111-12). Ovaj iskaz je naravno retorički, ali poenta je jasna. Kvalitet našeg života važniji je od njegove dužine. Ako do kraja iskoristimo i cenimo svoj život sada, bićemo manje zaokupljeni idejom da ostanemo mladi što je moguće duže.

Dva najčešća problema sa kojima se mnogi stari ljudi susreću jesu kajanje – zbog onoga što su učinili i zbog onoga što nisu učinili – i osećaj da su straćili svoj život. Takva osećanja mogu im ostatak života ispuniti tugom i gorčinom. Živeti celim bićem sada i razvijati um sada preduprediće nastanak ovakvih problema.

Još jedan problem starosti koji pominje Buda jeste pitanje brige za stare. U prošlosti to što je neko star kompenziralo se donekle obzirnošću i poštovanjem koje je dobijao od mlađih. Dede i babe su takođe često imale zadatak da brinu za unuke i to ih je držalo zaokupljenim, davalo im osećaj da su neophodni. Ali u današnjim potrošačkim društvima stari ljudi su često ignorisani ili mlađi čak izbegavaju kontakt sa njima, ne želeći da se podsećaju šta i njih čeka ili ih smatraju ekonomskim teretom. Buda je govorio da ljudi ispunjeni ljubavlju i zahvalnošću, ovako razmišljaju u vezi sa svojim roditeljima: „Pošto su oni nekad brinuli o meni, odužiću im se tako što ću sada ja brinuti o njima" (bhato nesam bharissami, D.III,189).

STIMULATIVNE SUPSTANCE

Stimulativna supstanca (osadha) jeste hemijska materija koja se jede, pije, puši ili unosi uz pomoć injekcije kako u medicinske svrhe (lekovi), tako i radi zabave (opijati). Uzimanje lekova, čak i kada su u obliku tinkture i sadrže malu količinu alkohola, ne znači kršenje petog pravila morala, zato što motiv za njihovo uzimanje jeste obnavljanje zdravlja, a i količina tako unetog alkohola je suviše mala da bi izazavala opijenost. Međutim, supstance kao što su  marihuana, opijum, heroina, ekstazi i slične, koje imaju tek ograničenu ili nikakvu medicinsku vrednost, ali zato iskrivljuju svest i mogu voditi do fizičke i psihičke zavisnosti, svakako su protiv pravila morala. Najraširenija stimulativna supstanca u mnogim društvima jeste alkohol, ali u nekim zemljama Srednjeg istoka to je kath. Žvakanje betel oraha je uobičajeno u budističkim zemljama, čak i među monasima, ali većina autoriteta se slaže da to ne predstavlja kršenje pravila, jer je njegov toksični efekat minimalan.

STRANE SVETA

Strana sveta (disā) jeste opšti pravac ka kojem neki objekat ili osoba idu ili iz kojeg dolaze. Stari Indijci znali su za šest osnovnih pravaca (DN 31) i polazeći od istoka, gde se Sunce rađa, nabrajali ih u pravcu kazaljke na satu: istok (puratthimādisa), jug (dakkhinādisā), zapad (paććhimādisā), sever, nadir (heṭṭhimādisā) i zenit (uparimādisā). Oni su takođe znali za četiri međupravca (anudisā), tj. jugozapad, severozapad itd. Svaka od strana sveta bila je povezana sa jednom životinjom: slonom, bikom, konjem i lavom, i verovalo se da njime upravlja posebno božanstvo (DN 33). Jug je smatran najmanje srećnim pravcem, tako da su groblja, mesta za spaljivanje mrtvaca ili egzekuciju osuđenika uvek bila smeštena izvan južne kapije grada (DN 23). Kad god je bilo moguće, Buda je uvek sedeo ili ležao okrenut istoku, iako nigde nije naveden razlog zašto je to činio (DN 16). Sem toga, pravci nisu imali neko drugi značaj za njega.

Postoji, međutim, jedna stvar gde strane sveta imaju značaj za praktikovanje Dhamme. Buda je govorio da ne treba samo da negujemo ljubav u svom srcu, već da je zračimo i širimo svuda: "u jednom pravcu, pa u drugom, trećem, četvrtom, nagore, nadole, unaokolo, svuda, ka drugim, kao i prema sebi. Treba živeti prožimajući čitav svet umom ispunjenim obiljem uzvišene ljubavi, oslobođene pohlepe i zlovolje" (MN 1). Ove divne i nadahnjujuće reči možemo razumeti kako doslovno, tako i metaforično. Sever, jug, istok i zapad znače naše neposredno okruženje i one koji su unutar njega, ali se isto tako mogu odnositi i na ekonomski "sever" i "jug", tj. one koji žive u bogatim i razvijenim državama i druge u siromašnim i nerazvijenim, kao i ljude na Bliskom istoku, Dalekom istoku itd. Nagore može značiti širenje ljubavi ka ljudima koji su po položaju iznad nas, ka našem poslodavcu, onima sa više moći i bogatstva od nas. Širiti ljubav nadole može se odnositi na skromne ljude koje često ignorišemo ili ih ni ne primećujemo, na one koje smatramo intelektualno inferiornijima u odnosu na sebe ili na životinje.

STRPLJIVOST

Strpljivost (khanti) jeste sposobnost da ostanemo mirni i bez žalopojki i onda kada se suočimo sa sporošću, nesposobnošću i kašnjenjem. Buda je ovu vrlinu ponekad nazivao i obuzdanošću (adhivāsanā), istrajnošću (titikkhā) ili dugom patnjom (khama). Kada smo nestrpljivi, to nas čini grubim i kasnije žrtvom kajanja, primetio je Buda (A.III,255). U njegovo vreme, neki nebudistički askete namerno su sebi otežavali život (askeza), kako bi testirali svoju izdržljivost i nevezivanje. Buda je to smatrao prilično glupim i verovao je da je daleko bolje pokušati biti strpljiv i nevezan za sve one male ljutnje koje osetimo prema ljudima sa kojima dolazimo u kontakt u svakodnevnom životu. Zato je savetovao: "Biti strpljiv jeste najveća akseza" (Dhp.184). Milindapañha kaže: "Baš kao što je voda glatka i hladna po svojoj prirodi, isto tako i meditant, iz saosećanja prema svim bićima i želeći im dobro, treba da razvija strpljivost i nepovređivanje, ljubav i saosećanje" (Mil.183).

STŪPE

Pojam stūpa dolazi od sanskritske reči stūp, što znači "gomilati" i  označava karakteristični budistički spomenik. Pāḷi ekvivalent jeste thūpa. Posle Budine smrti i kremacije, njegov pepeo bio je podeljen na osam delova i svaki od njih je pohranjen u zemljanu humku oblika polulopte, kako je bio običaj u to vreme. Ljudi bi dolazili i klanjali se toj humki, sve dok na kraju na njih nije počelo da se gleda kao na simbol samoga Bude. Vremenom su jednostavne zemljane humke prerasle u građevine, nekada ogromnih razmera i prekrasno ukrašene. Danas stūpe obično sadrže stvarne ili navodne posmrtne ostatke Bude, nekog velikog sveca ili predmete koje su oni koristili, a predstavljaju središta predanosti u svim budističkim zemljama. Najveći takav spomenik na svetu jeste Đetavana stūpa, koju je podigao kralj Mahāsena krajem IV veka u Anurādhapuri, staroj prestonici Šri Lanke. Ova ogromna građevina prvobitno je bila visoka 160 metara, dok danas njena vrh doseže tek do podnožja srušenog tornja, što je oko 70 metara. Prečnik joj je 109 metara. Izračunato je da je u Đetavana stūpu ugrađeno 620 miliona cigala, teških oko 657.000 tona. Smeštena je na ogromnom popločanom kvadratnom platou, čija je stranica 173 metra, a gde u specijalnim prilikama može da se smesti i to 30.000 hodočasnika.

Videti Doṇa.

SUBBHADDA

Subhadda je bio poslednja osoba koju je Buda preobratio u budizam. Jednom je Buda rekao: "Čak i kad mi morali da me nosite unaokolo u nosilima (zbog bolesti i starosti), ne bi bilo promene u jasnoći moje mudrosti. Ako bi neko govorio istinu o meni, taj bi rekao da se, na korist mnogih, iz samilosti prema ovom svetu, na dobrobit i sreću bogova i ljudi, pojavilo biće koje nije podložno obmani" (M.I,83). U tom smislu Buda je bio dosledan. Samo nekoliko sati pre nego što je umro, dok je ležao okružen učenicima, asketa Subbhadda probio se kroz gomilu u želji da postavi neka pitanja. Ānanda ga zaustavi rečima: "Dosta je Subbhadda, ne uznemiravaj Tathāgatu, jer je iscrpljen." Buda je ovo čuo i rekao Ānandi da propusti asketu "jer šta god da bude pitao, to je zato što traga za probuđenjem". Subhadda onda sede pred Budu i njih dvojica porazgovaraše nakratko. Subhadda je ozbiljno shvatio ono što mu je Buda rekao i kasnije je postao  probuđen (D.II,149). Toliko je bilo Budino saosećanje da je podučavao Dhammu skoro do poslednjeg daha.

SUDDHODANA

Suddhodana je bio vladar Sakyā plemena i otac Siddhattha Gotame. Njegovo ime znači "Čist pirinač" Tradicionalno, za Suddhodanu se kaže da je bio veliki kralj, ali je on verovatnije bio sličniji vladaru kojeg je izabrao plemenski savet. Većina dvorova u staroj Indiji imala je grupu ljudi koje su zvali "tvorci kralja" (rājakattāra, D.II,233). Nema sumnje da je jedna takva grupa odabrala Suddhodanu da vlada nad njima i ostatkom plemena. Suddhodana je imao dve žene — Mahā Māyu, koja je bila Siddhatthina majka i umrla ubrzo posle porođaja, i Mahā Pađāpatī Gotamī, koja je postala njegova pomajka. Suddhodana se oštro protivio sinovljevoj odluci da okrene leđa svetovnom životu, ali je na kraju ipak postao njegov podržavalac i učenik.

SUĐĀTĀ

Prema legendi, pre nego što je Siddhattha Gotama počeo svoju konačnu meditaciju u podnožju Bodhi drveta u Bodh Gayi, mlada devojka po imenu Suđātā ponudila mu je činiju pirinča kuvanog u mleku i zaslađenog medom. Kaže se da mu je taj obrok povratio snagu koja mu je bila neophodna da nastavi traganje i na kraju dostigne probuđenje. Prikazi ovog događaja se često nalaze na zidnim slikama po hramovima širom Azije, iako ovu priču nije moguće naći bilo gde u Tipiṭaki. Međutim, u njoj se na jednom mestu pominje žena po imenu Suđātā i to kao Budina prva nezaređena sledbenica (AN I.258).

SUMNJA

Sumnja (vićikiććhā) jeste stanje kada nismo sigurni u nešto i često je praćena osećajem nelagode i nespokojstva. Drugi izrazi za sumnju su skepticizam, nepoverenje, oklevanje i zbunjenost. U budističkoj psihologiji na sumnju se gleda kao na nešto što ima i negativnu i pozitivnu stranu. Kada je sumnja u vezi sa tim hoćemo li vežbati ili ne, tada se ona smatra preprekom (A.I,61). Kada pak motiviše nekoga da traga za razjašnjenjem i dublje istražuje neko pitanje, tada ona vodi ka razumevanju. Kada su Kālāme rekle Budi kako su u nedoumici oko raznih učenja koja su im izlagali razni učitelji, odgovorio im je: "Dobro je, Kalame, što sumnjate, što niste sigurni; sumnja se u vama javila o onome što jeste sumnjivo." (AN III.65).

SUROGAT RODITELJSTVO

Neki parovi koji nisu u stanju da imaju decu iskoristiće treću osobu kako bi dobili dete. U tu svrhu se koristi sperma donora da se ženina jajna ćelija oplodi putem in vitro oplodnje ili se muževljeva sperma implantira u ženu koja će zatrudneti  i potom će od nje dete biti preuzeto. Većina religija osuđuje surogat roditeljstvo, govoreći da ono razara svetinju  braka i zahteva masturbaciju, a što one smatraju grehom. Budizam to sve vidi iz drugačije perspektive. Ako se par koji želi da ima dete i surogat majka međusobno dogovore da prođu kroz jednu takvu proceduru, teško je videti kakva je šteta pri svemu tome učinjena. Međutim, surogat roditeljstvo je aranžman opterećen potencijalnim pravnim, socijalnim i verovatno i psihološkim problemima, te je za parove bez dece možda bolja alternativa usvajanje.

SUTTA

Sutta je pāḷi reč koja znači "nit" i isto tako i naziv za Budin govor. Sanskritski ekvivalent jeste sūtra. Govori su dobili takvo ime zato što svi imaju "nit značenja" koje je relevantno i vodi do probuđenja. Postoji oko 7500 Budinih govora, kao i u isto vreme oko 10.000 drugih stihova i mnogobrojne druge izreke, što sve zajedno korpus njegovog učenja čini daleko najobimnijim od svih velikih religijskih učitelja. Govora obično ima tri vrste — zbirke stihova, Budini govori, dijalozi ili debate sa jednom ili više osoba. Ti govori obično imaju tri dela: (1) uvod u kojem se navodi mesto i okolnosti u kojima ga je Buda izgovorio, (2) sam govor ili dijalog i (3) finale u kojem sabesednik ili zahvaljuje na učenju ili moli Budu da postane njegov učenik. Jedan manji broj govora u Tipiṭaki održali su najistaknutiji Budini učenici.

SUTTA NIPĀTA

Sutta nipāta jeste knjiga u okviru Khuddaka nikāye, petog dela Sutta piṭake, drugog dela Tipiṭake Sutta nipāta , budističkog Kanona. Sam naziv Sutta nipāta znači "zbirka govora" i delo sadrži ukupno 55 govora i 1149 stihova. Sadrži neke od najlirskijih i najupečatljivijih stihova u čitavom Kanonu, pri čemu su slike najčešće povezane sa prirodnim okruženjem. Na primer, monah se podstiče da se oslobodi vezivanja "isto onako kako zmija odbaci svoj svlak" i da se "osamljen kreće kao nosorog".

SUTTA PIṬAKA

Sutta piṭaka je drugi deo Tipiṭake, budističkog kanona, dok su ostali delovi Vinaya piṭaka i Abhidhamma piṭaka. Sutta piṭaka sadrži govore Bude i nekih od njegovih učenika, a obuhvata pet knjiga ili nikāya – Dugi govori ili Dīgha nikāya, Govori srednje dužine ili Mađđhima nikāya, Tematski povezani govori ili Saṃyutta nikāya, Brojčano grupisani govori ili Aṅguttara nikāya i kratki govori ili Khuddaka nikāya. Sve ove govore zapamtili su monasi i monahinje, ponekad čak i laici, i usmeno prenosili nekoliko stotina godina pošto je Buda preminuo. Istorijski zapisi kažu da su sutte zapisane u I veku pre n.e. na Šri Lanki. mada su neki delovi Kanona verovatno bili zapisivani i ranije u Indiji.

SVASTIKA

Svastika je sanskritski naziv za simbol u vidu krsta, čija su sva četiri kraka savijena pod uglom od 90 stepeni. Ekvivalent na pāḷiju jeste sovatthika. Iako se danas uglavnom povezuje sa nacizmom, svastika je veoma star simbol i korišćena je u drevnoj Mesopotamiji, prekolumbovskoj Americi, Indiji i Kini. Verovatno je prvobitno predstavljala simbol Sunca. U kineskoj umetnosti Buda se često predstavlja sa svastikom u središtu grudi. Bio je to ikonografski način predstavljanja ideje da je Buda imao srce ispunjeno ljubavlju i svetlošću.

SVESNOST, ISPRAVNA

Pažnja ili svesnost (sati), jeste sedmi korak na Budinom Plemenitom osmostrukom putu. Sabranost je kvalitet uma koja jasno razume iskustvo i posmatra ga, a da se pri tome ne upliće u njega, niti ga ocenjuje. Uobičajeno je da svako iskustvo koje imamo pokreće želje, misli i sećanja, i sve nas to sprečava da to iskustvo vidimo kakvo ono zaista jeste. Svrha meditacije svesnosti jeste da ojača našu sposobnost da budemo sabrani i onda u takvom stanju posmatramo telo, osećaje, um i sadržaje uma. Vremenom sve te stvari počinjemo da vidimo kao pojave koje su bez ikakve trajne suštine i prolazne i iz toga se rađa njihovo napuštanje, prestanak naše vezanosti za njih. Čak i sa svetovne strane stvari, ovo donosi ogromne koristi. Ukoliko ovakvo svesno nevezivanje možemo da održimo i u svakodnevnom životu, moguće je ostati neuzdrman izazovima i postići veću zadovoljenost i mir uma. Tako je Buda rekao: "Svesnost je uvek korisna" (S.V,156). Svesnost takođe igra ključnu ulogu u poboljšavanju mudrosti.

Videti Iluzija i Reči.

SVET

Buda glavna preokupacija bilo je stanje čoveka i otuda je malo toga imao da kaže o nastanku ili strukturi ovoga sveta (loka). On je bio istraživač i lekar čovekovog srca, a ne geograf. Jedan od malobrojnih komentara o ovoj temi bilo je kad je rekao da je Zemlja samo jedno od bezbrojnih tela u ovom univerzumu, koje je nastalo i bilo oblikovano zahvaljujući silama prirode (D.III,84). Ponekad je sam svet označavao kao ćakkavāḷa, što može značiti i "disk" i "sfera" i naravno zvati Zemlju sferom je sasvim precizan opis. Stari budisti su takođe shvatali da se Zemlja rotira, jer su govorili da se vrti "poput grnčarevog točka ili vodeničnog kamena" (Nidānakathā 25). Sam Buda je rekao da se svet održava na vodi, a koja se održava na vazduhu, a ovaj opet na prostoru (D.II,107). Takođe je rekao da postoje četiri velika kontinenta, što je takođe tačno ako znamo da on nije delio Evropu i Aziju, već ih smatrao jednom kopnenom celinom, kao što i jesu (A.I,227; D.II,173). Buda je smatrao da razmišljanje i teoretisanje o tome ko je načinio svet, kada i zašto, predstavlja prilično besplodan posao, koji nam zapravo odvlači pažnju sa stvari koje su zaista važne — blago i čisto srce i kako ga takvim učiniti. Tako je rekao: "Zato ne lupajte glavu oko toga je li svet večan ili privremen, ograničen ili beskonačan… Takvo mozganje je besmisleno, ono nema nikakve veze sa istinski čistim ponašanjem, ono ne vodi do hlađenja, odvezivanja, stišavanja, mira, do potpunog razumevanja, do probuđenja, do nirvāṇe’ (M.I,431).

Videti  Nezamislivo.

SVETLOST

Svetlost (āloka) je elektromagnetna radijacija određene talasne dužine. U obliku lampi ili sveća svetlost je jedna od tri stvari koje se koriste prilikom budističke pūje ili kontemplativne ceremonije, a druge dve su cvetovi i mirisni štapići. U budizmu, kao i u mnogim drugim tradicijama, svetlost se koristi kao metafora za ili se poredi sa mudrošću ili razumevanjem, zbog svog svojstva da stvari čini vidljivim. Rāhula, Budina sin, nazvao je svog oca "Lučonošom čovečanstva" (Sn.336). Buda bi ponekad upitao svoje slušaoce: "Zar nećete potražiti Svetlo?" (Dhp.146), a svoje probuđene učenika pominjao je kao "donositelje Svetla" (It.80). Jednom je svojim monasima rekao: "Treba da sijate" (sobhetha yaṃ tumhe), misleći na to da njihovo ponašanje treba da bude inspiracija drugima (Vin.I,187). Kada budisti upale ili stave lampu pred Budin kip, oni kontempliraju veličanstvenost i oslobađajuću snagu mudrosti i podstiču sebe da je još više učine delom svog svakodnevnog života.

SVEZNANJE

Sveznanje (sabbaṭṭutā) jeste sposobnost da se sve zna i obično se veruje da je ona jedan od obeležja Boga, iako je bilo i religijskih vođa koji su tvrdili da sve znaju. Buda je rekao da nijedno biće, ljudsko ili božansko, ne može biti sveznajuće. On je poricao da je i Bog sveznajući (D.I,17), jer ako bi to bio, religija bi postala besmislena. Ako Bog zna sve, on onda zna i kako ćemo mi reagovati još mnogo pre nego što mi znamo, a to onda znači da mi zapravo nemamo slobodu da postupimo drugačije. A ako nemamo slobodu biranja kako ćemo postupiti, koja je svrha onda podučavanja ljudi da budu dobri i da izbegavaju zlo? Mahāvīra, osnivač đainizma, tvrdio je za sebe da je sveznajući (M.II,31), a Buda je tu tvrdnju smatra neutemeljenom (M.II,127). Zanimljivo je da su u vekovima posle njegove smrti neki neuki i suviše entuzijastični budisti tvrdili da Buda "zna sve što umovi onih koji naseljavaju čitav svet bogova i ljudi videli, čuli, osećali, pomislili, postigli, tražili i želeli." Mada Buda tako nešto nikada nije rekao za sebe (M.I,482), on jeste rekao da je "znalac svetova" (lokavidū).