Theravāda budističko društvo
Download PDF

Ž

ŽIVLJENJE, ISPRAVNO

Ispravno življenje (sammā ājīva) jeste peti korak na Budinom Plemenitom osmostrukom putu. Življenje ovde podrazumeva posao kojim zarađujemo za život. Da bi on bio "ispravan", u punom smislu reči, taj posao treba da (1) zadovolji barem naše osnovne potrebe, (2) da bude u skladu sa etičkim principima i (3) treba da bude koristan i po mogućstvu blagotvoran doprinos društvu. Buda je kao primere pogrešnog življenja pomenuo trgovinu oružjem, ljudskim bićima (ropstvo, krijumčarenje ljudi, određene tipove prostitucije i življenje od novca na taj način zarađenog), trgovina mesom, proizvodnja i prodaja alkohola i otrova (A.III,207). Danas bi se ova lista mogla znatno uvećati. Buda je govorio da biti "upućen i vešt u svom zanatu" (bāhusaććeṭ ca sippaṭ ca) jeste najveći blagoslov (Sn.261). Ispravan i pošten prihod opisao je kao "zarađen teškim radom, snagom ruku i znojem, pošteno i na zakonit način" (A.II,67). Na primer, da li bi zarađivanje od investicija bilo ispravno ili pogrešno življenje zavisi od toga u šta je novac investiran. Obično mislimo da je biti lekar, bolničarka ili učiteljica ispravno življenje, ali opet to zavisi od toga kako se te profesije obavljaju. Sve u svemu, ispravno življenje nije tek vrsta posla, već isto tako i to kako mi taj posao obavljamo.

ŽIVOT

Život (đīvita) jeste sposobnost organizama koji ga imaju da reaguju na podražaje, rastu, reprodukuju, apsorbuju hranu, izlučuju i traju tokom vremena. Dve vrste živih bića su biljke i životinje. Kod većine životinja, novi život počinje začećem ili ubrzo posle toga. Buda je govorio da su potrebne tri stvari kako bi se dogodilo začeće — seksualni spoj roditelja (sannipatita), ovulacija majke (utunī) i prisustvo gandhabbe, tj. svesti bića koje će se roditi (M.I,266). Ta svest se apsorbuje u oplođeno jaje i počinje da ga oživljava, tako da ono izraste u potpuno formirano biće. Kao i moderna medicina, Buda je znao da embrion prolazi kroz četiri faze: oplođivanje (kalala), deljenje (abbuda), diferencijacija (pesi) i začetak nastanka organa (ghana) pre nego što se razviju prepoznatljive ljudske osobine otprilike oko 17 nedelje života, posle čega nastaje fetus (S.I,206).

Buda je rekao da pošto svako biće ceni svoj život više od bilo čega drugog i bori se da po svaku cenu izbegne smrt (Dhp. 130), uništiti život drugo bića jeste ono najgore što mu možemo učiniti. Zato poštovanje života (avihiṃsā, sanskrit ahiṃsā), promovisanje života, poboljšanje kvaliteta života — jeste najviši budistički etički ideal.

ŽIVOT, SMISAO

Sa biološke tačke gledišta, svrha života jeste da obezbedi sve što mu treba da što duže postojanje, da se reprodukuje i da preživi. Ali šta je sa svrhom života sa religijske tačke? Ako život ima jednu i to posebnu svrhu, kao što to neke religije i filozofije tvrde, tada bismo očekivali da je svako, pre ili kasnije, sam od sebe otkrije i onda ka njoj teži. A zapravo vidimo da razne religije daju životu sasvim različit i ponekad međusobno kontradiktoran smisao. Uočavamo takođe da mnogi ljudi uspevaju da prožive čitav svoj život a da se nikada čak ni ne zapitaju ili zamisle o tome ima li život neki smisao ili ne. Ovo je vrlo snažan pokazatelj da izvan biološke, život nema neku svrhu ili smisao. Sa budističke tačke, to je dobra stvar — to znači da imamo slobodu i mogućnost da svom životu damo ono značenje koje želimo. Ako odlučimo da je akumuliranje bogatstva ili moći cilj našeg života, onda će to i postati. Ako se odlučimo za jurnjavu za zadovoljstvima, posvećenost svojoj porodici ili kontemplaciju o božanskom smislu našeg života, onda će to tako i biti. Kada god bi neki od njegovih učenika postigao probuđenje i postao arahat, Buda bi uvek rekao da su on ili ona "učinili ono što je trebalo učiniti" (S.III,68). Iz ovoga možemo izvesti zaključak da za Budu smisao, svrha i ispunjenje života jeste postizanje radosti i sloboda probuđenja.

ŽIVOTINJE

Životinje (satta ili tiraććhana) jesu svesna živa bića, ali koja nisu ljudi. Buda je životinje klasifikovao kao one koje su rodene iz jajeta, iz materice, iz vode ili spontano rođene (S.III,240). Na drugim mestima ih je klasifikovao kao one sa mnogo nogu, sa četiri noge, sa dve noge ili bez nogu (Vin.II,110). Tako je rekao: "Ne znam ni za jednu drugu klasu stvari koja je toliko raznovrsna kao što je to životinjski svet" (S.III,151; Sn.600). Takođe je rekao da se više bića rodi kao životinje nego kao ljudi (A.I,36). Pošto životinje imaju ograničenu sposobnost razumevanja i tako malo šanse da se duhovno razviju i zato što životinjskim carstvom dominira princip "jedi ili budi pojeden", Buda je smatrao velikim hendikepom preporoditi se kao životinja, a ne kao ljudsko biće. Pa ipak, on priznaje da životinje nekada mogu da daju dobar primer ljudima. Jednom kada su se neki monasi svađali, Buda im je rekao: "Ako životinje mogu da budu učtive, ljubazne i blage jedna prema drugoj, onda i vi treba takvi da budete" (Vin. II.162).

Životinje su svesna bića, sposobna da osete zadovoljstvo i bol, te su otuda vredna saosećanja i poštovanja. Većina religija kaže da treba treba da osećamo ljubav prema drugim ljudima. Budizam proširuje i univerzalizuje tu ljubav, zagovarajući da nju treba osećati i izražavati prema svim bićima, makako nam se ona činila beznačajnim. Buddhaćarita kaže: "Saosećanje sa svim stvorenjima jeste istinska religija". Prve zakone koji štite životinje od okrutnosti i obezbeđuju rezervate za divlje životinje doneo je budistički monarh Ašoka u II veku pre naše ere. Videti Lov.

 ŽIVOTINJE, OSLOBAĐANJE

Oslobađanje životinja (fang sheng) jeste termin kojim kineski budisti označavaju praksu kupovine životinja predviđenih za klanje i njihovo puštanje na slobodu. I dok je razlog za ovu praksu u Budinom učenju o blagosti i saosećanju prema svim bićima, čak i najmanjim, najraniji tragovi o njoj nalaze se u pāḷi Tipiṭaki. Prema Vinayi, jednom je neki monah naišao na svinju ulovljenu u zamku i iz saosećanja za nju oslobodio ju je. Prema zakonima toga doba, on je optužen da je učinio krađu. Kada je čitava stvar došla do Bude, rekao je da iz perspektive Dhamme monah nije učinio nikakav prekršaj, jer je delovao "vođen saosećanjem" (karuññena, Vin.III,62).

Kineska budistička tradicija oslobađanja životinja vodi svoje poreklo iz Suvarnabhāsottama sūtre (kineski: Jin guang ming), sastavljene u prvim vekovima naše ere. Prema tom spisu, sin nekog trgovca po imenu Đalavāhana, dok je putovao nekom zabiti u leto, naiđe na jezerce u kojem su se ribe borile za život jer je voda iz njega skoro isparila. Svuda oko jezerceta vrane, ždralovi i šakali čučali su i čekali da zgrabe nesretne ribe. Gonjen saosećanjem, Đalavāhana odluči da je spase, te naseče granja i njime prekri vodu u nade da će tako makar usporiti njeno isparavanje. Kada se to pokazalo kao neefinasno, on krete isušenim koritom potoka kojim je do tada doticala voda u jezerce i utvrdi da voda sada odlazi u veliki otvor koji se napravio u tlu. Pošto nije bio u stanju da sam zatvori tu rupu, otide do kralja, ispriča mu kakva je situacija i zamoli ga da mu pozajmi slonove. Kralj pristade. Đalavāhanina mudrost i napori najzad su dali rezultat i sada je bio u stanju da jezerce napuni svežom vodom, te tako spase ribe.

Kada je Suvarnabhāsottama sūtra bila prevedena na kineski, priča o Đalavāhani je naročito bila upečatljiva i uticala je na stav ljudi prema životinjama. Uskoro, umesto oslobađanja pojedinačnih životinja, razvio se običaj masovnih oslobađanja i to kao kompleksna javna ceremonija. Prva osoba koja je organizovala ovakve svetkovine bio je monah Chih-I (538-97). Vremenom su u mnogim hramovima napravljeni bazeni gde ljudi mogu da oslobode ribe i kornjače, golubarnici za golubove i pašnjaci za koze, krave i konje.

Nažalost, danas praksa oslobađanja životinja često ima formu više destruktivnu po život nego što je spasilačka. U zemljama sa većim kineskim zajednicama razvila se čitava industrija hvatanja životinja samo zato da bi bile prodate onima koji će ih osloboditi. Ptice, kornjače i ribe se hvataju, šalju u gradove i prodaju ispred hramova, u kojima ih je moguće osloboditi. Ali na taj način ti bazeni su prenatrpani i voda u njima brzo postaje ustajala. Ptice puštene u gradovima, iscrpljene i dezorijentisane, često tu i umiru, a ribe se iz manastirskih bazena prebacuju u zagađene gradske reke, gde ih takođe često čeka brza smrt. Prema ekolozima, dve glavne pretnje za opstanak azijske hramske kornjače (Heosemys annandalii, tako nazvane jer je kineski budisti rado odabiraju za oslobađanje) jesu prehrambena industrija i trgovina ispred hramova. Neki promišljeniji i svesniji monasi i laici sada pokušavaju da edukuju budiste o pravom načinu oslobađanja životinja ili čak da zabrane ovakvu praksu na teritoriji hramova.

ŽIVOTNI VEK , FAZE

Vekovima su filozofi i moralisti pokušavali da identifikuju faze kroz koje ljudsko biće hoće ili bi trebalo da prođe na svom putovanju od rođenja do smrti. U zapadnoj misli najpoznatija podela jeste verovatno Šekspirovih sedam stupnjeva života. U Indiji, pak, obično se smatralo da život ima tri faze: mladost (paṭhamavaya), srednje doba (mađđhimavaya) i starost (paććhimavaya, Ja.I,79). U hinduizmu je postepeno evoluirala ideja da je pravi put nečijeg života to da on bude prvo učenik, zatim domaćin, pa da se povuče iz svojih poslova i na kraju da bude religijski asketa.

Budistički mislioci su takođe razmišljali o ovoj temi. Buddhaghosa je identifikovao deset faza, od kojih je svaka trajala po deset godina, a koje obeležavaju čovekov život. "U vezi sa ovim dekadama, prva kod osobe koja doživi stotu se naziva nežna dekada, jer je tada još nežan, beba. Druga se naziva sportskom dekadom, jer u njoj uživa u igrama. Treća se naziva dekadom lepote, zato što njegova lepota dostiže vrhunac tokom ovog perioda. Četvrta dekada se naziva dekadom snage, jer je čovekova snaga tada na vrhuncu. Narednih deset godina nazivaju se dekadom razumevanja, zato što je čovekovo razumevanje stabilno i čak i onaj koji nije naročito mudar do tada je stekao makar nešto razumevanja. Sledećih deset godina su dekada opadanja, zato što ljubav prema igrama, lepota, snaga i razumevanje počinju da kopne. Sledi desetleće savijanja, jer leđa postaju povijena. Naredna dekada jeste dekada pogurenosti, jer se telo savije poput pluga. Pretposlednje desetleće je dekada izlapelosti, jer se sve više zaboravlja. Poslednjih deset godina je ležeća dekada jer oni koji uspeju da dožive ove godine najviše vremena provedu u krevetu" (Vis.619).

Buda je i sam izneo jednu verziju životnih faza, mada kao i sa mnogo čim  drugim, zauzima potpuno drugačiji ugao posmatranja od većine drugih mislilaca. On je govorio o četiri faze života. Prva je faza "nežne bebe, ranjive, koja leži na leđima i nekad se igra sopstvenim izmetom". On je to označio kao čovekovo početno prijatno iskustvo, iako grubo i koje će on vremenom prerasti. U narednoj fazi "to dete je starije i sa buđenjem svojih čula počinje da se igra igračkama kao što su mali plugovi, vodenice od listova, klikeri, kočije i luk i strela". Takve igre u kojima uživa su, kako kaže Buda, na višem nivou, ali i njih će on na kraju prerasti. Na trećem stupnju "kada još više poraste, sa potpunim razvojem svih moći i doživljavanjem svih pet zadovoljstava čula, postaje zarobljen, ščepan, fasciniran i zavistan od objekata koje vidi očima, zvucima koje čuje ušima, mirisima koje pomiriše nosom, ukusima koje okusi jezikom i dodirima koje oseti telom" (A.V,204). U kasnijoj fazi čovek odustaje od traganja za čulnim zadovoljstvima, kreće u duhovno traganje i kroz meditaciju dostiže mir i radost (A.V,204-9). Ovo, kaže Buda, jeste "način života koji je uzvišeniji i profinjeniji od svih prethodnih" (abhikkantataro ca paṇītataro ca, A.V,209).

Budina vizija životnih faza znatno se razlikuje od onih drugih mislilaca. Većina njih naglašava fizički faktor (tj. starenje i propadanje tela), dok se Buda potpuno fokusira na psihologiju. Većina drugih vidi različite faze kao prirodne, neizbežne. U Budinoj shemi samo se za prve tri faze može reći da su prirodne. Mi možemo, učio je, sebi obezbediti put koji nas više ispunjava tako što ćemo odlučiti da raskinemo sa zovom čulne stimulacije i razvijemo um do njegovih najviših potencijala. Većina drugih verzija životnih faza okončavaju se smrću, dok Budina završava postizanjem stanja jasnoće, mira i radosti, pri čemu se na smrt ne gleda kao na neizbežni ishod.

ŽUDNJA

Žudnja (taṇhā) je snažan i istrajan poriv da se doživi ili poseduje nešto. Prema Budi, žudnja je jedan od dva uzroka patnje; drugi je neznanje. Kada nismo svesni zbog čega patimo, čak ni to da patimo, tada nismo u stanju ni da započnemo proces sopstvenog oslobađanja od te patnje. Sa druge strane, možemo biti potpuno svesni nepotpunosti i nedovoljnosti uslovljene egzistencije, ali pogrešno verovati da je rešenje u tome da još brže pojurimo kuda nas naše želje gone, misleći da je jedina kompenzacija za sve poteškoće u životu to da dobijemo ono što želimo. I opet, ovo će samo produžiti problem. Tek kada sa mudrošću počnemo da gledamo na pravu prirodu žudnje i njezine uzroke, tek tada sloboda postaje moguća.