Theravāda budističko društvo

Šravasti Dhammika

Armija swamija


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Skoro da ne postoji budistički monah danas koji živi onako kako je živeo Buda ili njegovi direktni učenici, mada vole da misle da nije tako. Buda je bio beskućnik lutalica, mi budistički monasi smo, praktično bez izuzetka, trajno i udobno smešteni u komfornim, dobro opskrbljenim manastirima, gde svaku našu potrebu i većinu naših želja zadovoljava zajednica koja nas okružuje. Ne mislim da ima bilo šta loše u tome; stvari su se promenile od V veka pre naše ere. Ali zaista mislim da bi trebalo prestati da se pretvaramo kako smo nešto što nismo. Da, da, znam, postoje „šumski manastiri“, ali sve koje sam do sada video razlikuju se od onih gradskih po tome što su smešteni na „velikom imanju“. Ako želite da steknete makar približnu sliku kako je Buda živeo, treba da provedete izvesno vreme sa lutajućim swamijima. Dok su carstva dolazila i prolazila, civilizacije se uspinjale i padale, ti muškarcu (i pokoja žena) lutali su prašnjavim indijskim drumovima bez ikakve sigurnosti i posedujući ništa više od onoga što mogu sa sobom da ponesu. U Budino vreme glavne škole lutajućih swamija bili su ađivake, niganthe (đaini), mundasavake (obrijani), đatile (sa punjđama), paribbašake (begunci), gotamake (učenici Gotame, ne Bude) i Devadhammaike (božiji put, AN III,276). Danas ih ima mnogo više: khannapathe, naga babbe, aghore, kapalike, avidhute, da nabrojim tek neke. Budine reminiscencije o periodu svog života kada je praktikovao krajnju askezu sugerišu nam da je on učio i praktikovao i sa drugim swamijima, a ne samo sa Uddaka ramaputtom i Alara Kalamom. Tako priča da je „čupao kosu i bradu“ i „negovao saosećanje čak i prema kapi vode“, što su upravo stvari koje đainski monasi rade čak i danas. Kada kaže „…sakam yeva sudam muttakarisam aharemi“, setimo se mučnih praksi šaivističkih aghori asketa (MN I,79).

Svamiji koje sam sretao su uvek bili jednostavni, predani, dobrodušni ljudi (sem aghorija, koji su skloni da budu sociopate), zdušno posvećeni slobodi koju im nudi život u večnom kretanju. Naravno, jako je mnogo i lupeža, ali njihova protivteža oni koji imaju istinska i ponekad vrlo napredna duhovna postignuća. Na putu za Gangotri i Gomuk, pre nekoliko godina, susretao sam, a ponekad i zajednički putovao nekoliko dana sa više grupa swamija koji su išli na hodočašće. Svi su bili bosi i nisu imali ništa više sem štapa, ogrtača i onoga što bi stalo u jednu torbu prebačenu preko ramena. Nisu imali bilo kakve zalihe hrane sa sobom i jeli su ono što su usput isprosili. Mnogi od tih swamija rekli su mi da zimu provode u nekom seoskom ili gradskom manastiru ili na čuvenim mestima hodočašća, a kada dođe toplije vreme krenu u planine. Tu provedu proleće i leto, krećući se od jednog do drugog svetog mesta, pronađu strateški zgodno mesto blizu hrama, gde mogu lako da isprose hranu, podignu sebi kolibu u šumi blizu sela ili pronađu neku pećinu za sebe. Nasuprot raširenom mišljenju, dobar broj ovih swamija je vrlo učen i upražnjavaju redovne meditacije ili devocionalne prakse, mada je isto tako tačno da se među njima nađe i mnogo prerušenih prevaranata. Rečju, oni mnogo podsećaju na budističku sanghu. Ali ono što sam našao među lutajućim swamijima, a što jeste retko među budističkim monasima, jeste snažan osećaj zajedništva. Čim bi videli drugog swamija, srdačno bi ga pozdravili. Sa druge strane, burmanski monasi se neće pokloniti monahu Zapadnjaku, čak ni ako je po stažu iznad njih, čak na pozdrav neće uzvratiti ničim višim od nekakvog mrmljanja. Tajlanđani su isti, ali će barem uzvratiti osmeh. To što se radi o drugoj rasi nije jedina barijera. U Burmi i Tajlandu monasi jedne škole neće prenoćiti, niti su dobrodošli, u manastirima neke druge škole. Čak i mala razlika u praktikovanju Vinaye će izazvati negodovanje ili kritičke komentare. „Oholost“ nije termin koji bi mi pao na pamet kada razmišljam o hinduističkim swamijima. Oni poseduju jednu vrstu bratstva koje izrasta iz zajedničkog prolaska kroz mnoge poteškoće, iz činjenice da su oni uvek na dnu. Kada ustanove da pripadate drugoj školi, kao što je to slučaj sa mnom, obično su iskreno zainteresovani da saznaju šta vi to praktikujete i u šta to verujete. I ako na blag način izložite svoju poziciju, razgovor ostaje srdačan. Kada im kažem da sam sledbenik „Bhagawan Buddhe“, to je obično praćeno srdačnim horskim „Buddang Sharanang Gachami“. Putujući sa tim ljudima, uvek se osećam pomalo lažnim, jer ja u torbi uvek imam svoj pasoš i povratnu kartu za Singapur. Ali to njih izgleda uopšte ne tangira – prihvataju vas takvog kakvi ste, tretiraju kao jednog od svojih sve dok ste sa njima i požele vam sve najbolje kad se rastajete.

Želeo bih da podelim sa vama fotografije nekih od swamija sa kojima sam se sreo tokom svih ovih godina. Hamsaswami, na četvrtoj slici po redu, tih, vedar čovek kojeg sam sreo u Uttarakashiju, postao je swami sa 15 godina, a sada mu je 79. Kada sam ga pitao odakle je, reče: „Odakle god da sam“. U Badranathu sam podelio obrok sa slike 5. Otkad znaju za sebe, putuju zajedno. I obojica su upravo toliko srećni i mirni koliko i izgledaju.