Theravāda budističko društvo

Budizam i vegetarijanstvo

Šravasti Dhammika

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Budistički argumenti u prilog vegetarijanstvu

Mnogi argumenti koriste se u prilog vegetarijanstva – zdravstveni argument (jedenje mesa izaziva različite bolesti), biološki (ljudi po svojoj prirodi nisu mesožderi), ekonomski (uzgoj životinja je jedan neefikasan način proizvodnje hrane), humani argument (jedenje mesa zahteva ubijanje životinja i to je okrutno) i drugi. Neki od ovih argumenata su vrlo slabi, ostali su to manje. Ali sa stanovišta budističke etike, jedini argument koji ima smisla razmatrati jeste ovaj poslednji. Da li pali Tipitaka, najraniji zapis Budine poruke, sadrži bilo šta što bi sugerisalo da budisti treba da budu vegetarijanci?

Ne postoji mesto ni u Sutta, ni u Vinaya, a ni u Abhidhamma pitaki na kojem Buda kaže svojim učenicima, kako monasima, tako i laicima, da ne bi trebalo da jesu meso. I, koliko znam, samo jedno mesto na kojem se pominje da je on jeo meso. U Anguttara nikayi (AN V.44) pominje se da je Budi jednom bila poslužena sukaramamsa sa jujuba voćem. Ovaj naziv može se sa izvesnošću prevesti kao sukara = svinja, mamsa = meso. Važno je istaći da se u Tipitaki vrlo retko pominje šta je Buda jeo, jer to i nije njezina svrha. Ima nekoliko mesta u Vinayi gde se pominje jedenje mesa ili se podrazumeva; na primer, kada se nabraja koje sve vrste mesa ne bi trebalo konzumirati (lav, zmija, hijena itd.), što implicira da su ostale vrste dopuštene (Vin. I.218-8); i kada se supa od mesa preporučuje kao lek (Vin. I.206). Međutim, nema sumnje da dobar deo Vinaye datira iz vremena posle Bude, neki delovi znatno posle njegovog vremena, pa ima razloga da ove reference izostavimo iz naše diskusije. Zagovornici budističkog vegetarijanstva, kao što je Filip Kaplo roši, sugerisali su da je Buda zagovarao vegetarijanstvo, ali da su sve takve reference u kasnijim vekovima izbrisali monasi ljubitelji mesa. Nema međutim dokaza da se ovako nešto dogodilo, tako da se ta teza može lako odbaciti. Da sumiramo, Buda nije podučavao vegetarijanstvo i ono nije deo najranije budističke tradicije. Lankavatara sutra, mahayanski spis koji je nastajao tokom četiri ili pet vekova, sadrži listu argumenata protiv jedenja mesa. Nekoliko njih je vrlo ubedljivo, većina ih je prilično slaba i neutemeljena, na primer onaj da ćete imati neprijatan miris ako jedete meso.

Sledeće pitanje je ovo – može li se smatrati da se vegetarijanstvo u Budinom učenju podrazumeva i da je više u skladu sa njim? Osnovna vrlina u budizmu jeste poštovanje života. To je iskazano u prvom pravilu morala: ne povređivati druga živa bića. Koristim reč „povređivati“ umesto ubijanja zato što na mnogim mestima Buda govori ne samo o ubijanju, već i o okrutnosti i nasilju kao nečemu na šta se to pravilo takođe odnosi. Na primer, rekao je da je neko u sukobu sa istinom (adhamma) ukoliko „ubija živa bića, lišava ih života, okrvavio je ruke, udara i izlaže nasilju, bez milosti“ (Saleyyaka sutta, MN 41). Jasno je da ubiti znači prekršiti prvo pravilo morala, ali je to isto vući mačku za rep, bičevati konja ili udariti nekoga u lice, iako su takvi postupci manje ozbiljni od ubijanja. Dakle, ovo je prva tačka – (1) Ubiti ili biti okrutan prema živim bićima jeste protiv prvog pravila morala.

Da istinsko pridržavanje ovog pravila ide i dalje od našeg direktnog fizičkog angažovanja u povređivanju ili ubijanju jasno je iz Budinih instrukcija da onaj ko Dhammu uzima ozbiljno ne bi trebalo da „ubija, navodi druge da ubiju, niti da ohrabruje ubijanje“ (AN IV.99). Ovde Buda vrlo jasno kaže da bi trebalo da uzmemo u obzir indirektne i čak daleke implikacije svojih postupaka. Dakle ovo je druga tačka – (2) Nastojanje da utičemo i ohrabrujemo druge da ne povređuju ili ubijaju živa bića, kao i da budu dobri prema njima, bilo bi u skladu sa prvim pravilom morala.

Kao što se često ističe, ovaj prvi princip ima dve dimenzije – izbegavanje povređivanja (varita), sa jedne strane, i negovanje, zaštita i promovisanje života sa druge (carita, M. III.46). Ovo se vidi iz Budinog punog objašnjenja prvog pravila morala, kada kaže: „Izbegavajući oduzimanje života, boravi on uzdržavajući se od ubijanja. Bez štapa ili mača, živi on sa brigom, blagošću i saosećanjem za živa bića“. Ovo je treća tačka – (3) Osećati blagonaklonost prema živim bićima, i tako se i ponašati, jeste deo prvog pravila morala.

Budino učenje o poštovanju prema životu dolazi do izražaja u nekoliko njegovih drugih učenja, a jedan takav primer jeste Ispravno življenje (samma ajiva). Kao primere pogrešnog življenja on navodi trgovinu (i/ili proizvodnju?) oružjem, ljudskim bićima, mesom (mamsavanijja), alkoholom i otrovima (AN V.177). Iako Buda to ne pominje izričito, lako je uvideti razlog zašto je zarađivanje za život na ovakav način nemoralno. Ono naime uključuje neki oblik povređivanja ili ubijanja živih bića. Dakle, ovo je četvrta tačka – (4) Ne samo neubijanje ili nepovređivanje živih bića, već blagonaklonost prema njima jeste integralni deo čitavog Učenja, a ne samo prvog pravila morala.
budizamDrugo važno Budino učenje jeste da stvari ne nastaju slučajno ili voljom božanskog bića, već usled specifičnog uzroka ili više njih. Najpoznatiji primer ovoga jeste kada Buda opisuje stvari zbog kojih nastaje patnja (Mahanidana sutta, DN 15). Međutim, postoje i drugi primeri uslovljenog nastanka – sled uzroka koji dovode do prosvetljenja (SN XII.23), društvenog konflikta (Sn. IV.11 ) itd. Korišćenje istog principa može razjasniti stvari i oko jedenja mesa. Farmeri ne uzgajaju telad ili piliće radi zabave; oni žive od njihove prodaje klanicama. Klanice, pak, meso prodaju prerađivačima, koji ga prodaju lokalnim supermarketima ili mesarama, a ovi onda krajnjim potrošačima. Mislim da će se svaka razložna osoba složiti da postoji direktna i uočljiva veza između farmera ili klanica i krajnjih potrošača. Možda je daleka, ali postoji. Jednostavnije rečeno: klanice ne bi klale životinje kad ljudi ne bi kupovali meso. Dakle, ovo je peta tačka – (5) Jedenje mesa je uzročno povezano sa povređivanjem i ubijanjem živih bića i time sa kršenjem prvog pravila morala.

Razmotrimo sada šta su implikacije ovih pet tačaka. Izbegavajući za sada kompleksnost savremene industrije hrane, pogledajmo njenu jednostavnu verziju kakva je postojala u vreme Bude i kako možda još i danas postoji u nekim zemljama u razvoju ili čak i u ruralnim područjima na Zapadu. Recimo da su u Budino vreme monahe pozivali u kuće predanih sledbenika na ručak i da su im služili, između ostalog, i meso. U skladu sa Budinim uputstvom u Đivaka sutti (MN 55), oni su jeli to meso zato što nisu videli, čuli ili čak ni posumnjali da su domaćini posebno otišli do nekoga i zatražili od njega da zakolje životinju kako bi nahranili monahe. I dok bi jeli to meso monasi nisu imali okrutne namere, ni ubilački nagon, ni perverznu fascinaciju prizorom bića koje umire. Verovatno je da uopšte nisu razmišljali odakle potiče to meso ili na koji način je nabavljeno.

budizamPosmatrano iz najužeg, najbukvalnijeg, striktnog tumačenja, prvo pravilo morala nije bilo prekršeno. Ali takva uska perspektiva rađa, barem u mom umu, nekoliko uznemirujućih pitanja: (a) Prvo, kao što smo videli gore, svi dokazi ukazuju na to da je Buda želeo da pravila morala budu tumačena na širok način i da se sve njihove implikacije uzmu u obzir. (b) Možda je trebalo da monasi malo razmisle o implikacijama i posledicama onoga što su radili. Zar nije Buda rekao: „Pre, za vreme i pošto nešto učinimo, treba razmisliti: 'Hoće li ovaj postupak voditi do štete za mene ili za nekog drugog?' “ (MN 61).

(c) Iako možda nisu videli, čuli ili sumnjali da je neka životinja ubijena specijalno za njih, monasi su morali biti svesni da je ubijena za ljude koji jedu meso, a da i oni pripadaju toj kategoriji.

(d) Iako je njihova uloga u smrti nekog stvorenja tek indirektna i daleka, istinska metta nas navodi da ne učestvujemo u ubijanju čak ni na tako posredan nacin. Buda je rekao da treba „razvijati neograničen um prema svim bićima i ljubav za čitav svet. Treba razvijati bezgraničnu ljubav, nagore, nadole i svuda unaokolo…“ (Sn. 149-150). Reći: „Ovo nije ubijeno zbog mene i dok ga jedem moj um je ispunjen ljubavlju“ zvuči kao postavljenje „barijere“ istinskoj ljubavi, zvuči kao guranje ljubavi u jedan omeđen prostor.

Posle svega ovoga meni se jedan zaključak čini neizbežnim – inteligentno, zrelo praktikovanje Dhamme zahteva vegetarijanstvo.

Motivacija i meso

Biti istinski posvećen Dhammi, uopšte, i prvom pravilu morala, posebno, čini se da zahteva od nas da budemo vegetarijanci. No, ne vidi to svako na ovaj način i većina theravada i skoro svi vajrayana budisti ne tumače stvari na ovaj način. Zato bih sada želeo da razmotrim motive za praktikovanje pravila morala i vidim u kojom meri oni mogu biti relevantni u rešavanju pitanja treba li jesti meso ili biti vegetarijanac.budizam

Buda je dao tri razloga zašto bi etičke norme trebalo da uzmemo ozbiljno.

(1) Prvi je da se izbegnu negativni efekti loših postupaka – obično nazvanih “loša kamma”, ali bi tačnije bilo nazvati ih “loša vipaka (plod)”. O ovom razlogu Buda govori na mnogo mesta i on je jedini od ova tri koji se uopšte pominje u tradicionalnom theravada učenju, što podstiče kritiku, s pravom, da je theravada sebična.

(2) Drugi razlog je taj što pridržavanje moralnih pravila stvara temelj za pozitivne kvalitete kao što su umerenost, svesnost, mentalna jasnoća, sreća čiste savesti (anavaja sukha) i vodi do najvišeg dobra, nirvane.

(3) I treći razlog jeste ljubav i briga za druge. Izbegavam da ubijam druge zato što mi je stalo do njihove dobrobiti; ne kradem od njih zato što mi je stalo do njihovog napretka; ne iskorišćavam seksualno druge zato što poštujem njihovo dostojanstvo i pravo na izbor; ne lažem ih zato što poštujem njihovo pravo da dođu do i znaju istinu; i ne trujem sebe, zato što kada se sa tim drugima sretnem, želim da na najsmisleniji način komuniciramo između sebe. Ukratko, vernost ovim principima jeste čin ljubavi, ne samo prema osobi sa kojom imam trenutno odnos, već prema široj zajednici.

Buda ovo naglašava kada govori da su ispravni postupci jedna vrsta obzira ili promišljenosti (saraniya) u odnosu prema drugima i da vode ka “ljubavi, poštovanju, zajedništvu, skladu i miru” (…piyakarana garukarana sangahaya avivadaya samaggiya…, AN VI.12). Da ne bi bilo nedoumice o čemu Buda ovde govori: piya = ljubav, privrženost; karana = činiti; uzrokovati; garu = poštovanje, cenjenje; sangaha = simpatija, zejedništvo, uzajamnost; avivada = ne-raspravljanje, sklad, harmonija; samagga = mir, sloga.

Oni koji ne prihvataju da jedenje mesa stvara negativnu kammu ne bi trebalo ni da imaju problema sa jedenjem mesa. Oni koji osećaju da mogu razviti dobre kvalitete kao što su strpljenje, odlučnost, svesnost, velikodušnost, hrabrost i iskrenost dok i dalje jedu meso, ne bi treba da imaju problema ni sa njegovim konzumiranjem. Ali svako onaj ko istinski oseća da bi trebalo da razvija jednu sveobuhvatnu ljubav i blagost prema drugima – svim drugima (a Buda je govorio da bi trebalo), osećaće nelagodu ako je na bilo koji način povezan sa ubijanjem životinja. Saznanje da je deo lanca koji vodi do nekih zaista groznih stvari (i ovde ne želim da vas „zabavljam“ svim onim grozotama vezanim za klanice) mora ga onespokojiti. To bi promišljenog budistu trebalo da navede na pokušaj da učini barem nešto u vezi sa takvom okrutnošću. A najmanje što može da uradi jeste da ne bude karika u lancu, tako što će se uzdržavati od jedenja mesa.

Poslednja karika u lancu

Evo male zagonetke za vas. Ranije smo rekli da se može uspostaviti posredna veza između jedenja mesa i ubijanja životinja. I danas postoji više osoba između te dve krajnje tačke – oni koji seku i sortiraju meso, oni koji pakuju, distributeri, prodavci itd. Ali i u svojoj jednostavnijoj i u komplikovanijoj varijanti, ovaj put ima tri ključna lika: (1) mesar, onaj koji zariva nož u vrat životinje; (2) posrednik, koji prodaje meso i (3) kupac, onaj ko kupuje i jede meso.

Sada je očigledno zašto je Buda pominjao mesare, lovce, ribare itd. Kao one koji ne praktikuju Dhammu (SN XIX.2-10). Možda je manje očigledno, ali značajno da on i ljude koji prodaju meso označava kao one koji ne praktikuju Ispravno življenje. (AN III.177) Ali zanimljivo je da Buda nigde ne završava ono što se čini kao logičan sled, tako što bi pomenuo i treću, poslednju kariku u lancu, kupca/konzumenta. Zašto?

A onda evo još jedne zagonetke za vas. Buda je govorio da bi njegovi sledbenici trebalo da izbegavaju da za život zarađuju obavljajući pet vrsta trgovine (vanijja); a to su trgovina oružjem (sattha), ljudima (satta), mesom (mamsa), alkoholom (majja) i otrovima (visa, AN III.177). Iako se ovo čini prilično jasnim, ako se malo više udubimo, to bi moglo biti relevantno za naše pitanje jedenja mesa. Zašto su ove trgovine pogrešne, štetne ili kammički negativne? Pogledajmo trgovinu oružjem. Dok kovač kuje čelik da bi napravio mač, on teško da ima bilo kakve zle namere; verovatno je zaokupljen svojim kovanjem i sigurno je da nikoga ne ubija. Trgovac oružjem koji prodaje taj mač takođe ne ubija nikoga.
budizamPa zašto je Buda onda trgovinu oružjem smatrao negativnim načinom zarađivanja za život? Očigledno zato što oružje, slično otrovima, čini ubijanje mogućim. Trgovac oružjem ima centralno mesto u lancu koji može voditi ka ubijanju nekoga, čak i ako on sam nikoga ne ubija. I ako sada preokrenemo ovaj sled i primenimo je na jedenje mesa, tada je sigurno da možemo doći do istog zaključka:

A, tvorac mača – B, trgovac oružjem — C, kupac i ubijanje;
C – jedenje mesa – B, trgovac mesom — A, mesar i ubijanje.

Zašto je u oba ova slučaj Buda izostavio po jednu ključnu kariku iz lanca? Zanimalo bi me da čujem vaše komentare i mišljenja o ovome.

Neki problemi u vezi sa vegetarijanstvom

Razlozi zašto sam tek nedavno postao vegetarijanac (i čak ni sada 100%) jesu hipokrizija i nekonzistentnost koje sam zapažao kod toliko mnogo vegetarijanaca. Svest o tome i iritacija time sprečavali su me da vidim inteligentnu i promišljenu vezu vegetarijanstva i Dhamme. Godine 1996. kada sam posetio Hong Kong i Tajvan, boravio sam u mnogim mahayana manastirima. Bio sam uvek dočekan na najučtiviji način, ali bi neizbežno u našim razgovorima i tema ishrane došla na red. Kao što je sasvim tipično za vegetarijance, moji su domaćini bili fiksirani na hranu i otprilike jedina stvar koju su znali o theravadi je ta da theravadini jedu meso. Kada sam bio upitan, a pre ili kasnije sam bio, „Jeste li vi vegetarijanac?“ obzirno bih odgovorio: „Ne, nisam. Ali dok sam ovde (Hong Kong i Tajvan), sledim vaša pravila.“ Ovakav odgovor je obično bio praćen dugim, obično učtivim, mada ponekad prekornim predavanjem o tome koliko je okrutno jesti meso. I dok sam sve to slušao, nisam mogao a da ne primetim da su skoro svi moji domaćini nosili na sebi svilu. A slučajno sam znao da otprilike 50 svilenih buba treba žive skuvati da bi se proizveo jedan kvadratni inč svile. Takođe sam primećivao da su sve zastave, zastori i slično u manastirima takođe izrađeni od svile. Jedan monah mi je održao predavanje sedeći na nečemu što bi se jedino moglo opisati kao tron, ukrašen sa dve najveće slonovske kljove koje sam u životu video. Svaka od njih je vrlo vešto bila izrezbarena figurama Kuan Yin i drugih bodhisattvi. Obe te kljove bile su još uvek mlečno bele, što je bio znak da je njihov prvobitni vlasnik

iskasapljen tek pre koju godinu. Druga stvar koju sa zapazio bio je nameštaj. Možda znate da se duž istočne obale Tajvana pruža venac vrlo visokih planina i da su one pokrivene gustom šumom, sačinjenom od predivnih i vrlo starih stabala. Ono što možda ne znate jeste da je na Tajvanu postala moda imati nameštaj načinjen od tih stabala. Čar takvog nameštaja je u njegovoj rustičnosti i sasvim maloj površinskoj obradi. Ne treba ni da napominjem da je takav nameštaj izuzetno skup, ali pošto su tajvanski manastiri vrlo, vrlo, vrlo bogati, obično imaju jednu ili dve garniture takvog nameštaja. Jedan neverovatno raskošan manastir koji sam posetio imao je pet takvih kompleta u holu za posetioce i po jedan u predvorju sobe svakog monaha. Drugu nezaobilaznu stvar koju sam uočio u mnogim manastirima su ogromna isečena debla, ponekad sa korenjem, na kojima su izrezbareni Kuan Yin ili Bodhidharma. Nijedan od gung-ho monaha vegetarijanaca koje sam sreo izgleda da nije bio nešto naročito zabrinut za svoju ulogu u desetkovanju drevnih tajvanskih šuma, time što je posedovao ove prekrasne, ali potpuno bespotrebne i štetne stvari

Međutim, daleko najgora stvar koju sam video na Tajvanu bio je odnos prema domaćim ljubimcima. Tajvanci su trenutno zaokupljeni usvajanjem vrednosti i ukusa zapadnjačke srednje klase, ali kao i sve pridošlice, u tome se još uvek ne snalaze najbolje. Tako, na primer, svako želi prekrasno, mekano kučence, mače ili zeca, ali još uvek ne zna tačno šta s njim da radi kad ga jednom dobije. Tri meseca kasnije ili kada životinja malo poodraste i nije više tako ljupka, vlasnik gubi interes za nju. Ovo se naročito događa sa psima, koje drže u sićušnim kavezima. Neke od tih pasa u kavezu stavljaju pred ulazna vrata, tako da laju kad neko naiđe. Sećam se kad bih pogledao duž neke od ulica, video bih te male kaveze pred skoro svakom kućom i čuo njihove zatvorenike kako zavijaju od dosade ili laju neprekidno i pokušavaju da privuku pažnju.
budizamKako je u domovima tajvanske srednje klase, tako je i u tajvanskim manastirima. U jednom hramu video sam dva odrasla nemačka ovčara smeštena u kavez jedva dovoljan da se okrenu i za tri nedelje koliko sam proveo na tom mestu nisam nijednom video da ih puštaju napolje. Što je još gore, starešina manastira, jedan prilično upečatljiv čovek, dobro je poznat kao iskren i vatreni zagovornik, sigurno već pogađate, strogog vegetarijanizma – bez mleka, bez jaja, bez bilo kakvih drugih životinjskih proizvoda. Oba njegova ovčara patila su od izrazitog rahitisa, pošto je kao vegan, starešina i njima još kao kučićima nametnuo svoj fetiš. Nije im davao ni mleko ni meso, tako da su im se noge sasvim iskrivile. Posle svega što sam ovde naveo, trebalo bi da istaknem da sam u celini bio zaista impresioniran vitalnošću budizma na Tajvanu, kao i da ta zemlja ima aktivan pokret za zaštitu životinja. Moj jedini problme bio je budističko vegetarijanstvo.

Moram reći da dobar deo vegetarijanaca koje sam sreo pati od sličnog disbalansa – jedna skoro opsednutost mesom i njegovom upotrebom, a sa druge strane praktično nikakav interes za bilo kakvu drugu vrstu okrutnosti kojima su životinje izložene, kao ni za okruženje u kojem su one prinuđene da žive. Za mnoge ljude samo to što ne jedu mesu je dovoljno – ali sa budističke tačke to nije dovoljno. Možete biti posvećeni vegetarijanac i istovremeno nepromišljen, grub i nezainteresovan za druga bića. Vegetarijanizam je dobar, ali ako ne ide ruku pod ruku sa saosećanjem za sva ljudska i životinjska bića, onda je on samo još jedan hir. Zato, ako već nameravate da budete vegetarijanac, budite to na inteligentan način.

Meso u različitim budističkim tradicijama

Sada bih voleo da ispitam različite budističke stavove prema vegetarijanstvu. Pojednostavljena slika – hinayanisti (theravadini) jedu meso, a mahayanisti ne jedu – ne odražava realnost. Iako theravada učenje ne osuđuje jedenje mesa, vegetarijanstvo je uobičajeno na Šri Lanki (mada verovatno više zbog uticaja hinduizma, a ne budizma), ali je retko u Burmi, Tajlandu, Laosu i Kambodži. Neki mahayana tekstovi zagovaraju vegetarijanstvo, premda ne svi, a svi kineski i korejski monasi i monahinje, kao i neki posvećeniji nezaređeni sledbenici, jesu strogi vegetarijanci. Mnogi drugi Kinezi i Korejanci su vegetarijanci barem u određene praznike. Vajrayana tekstovi ne zagovaraju uzdržavanje od mesa, štaviše neki da izričito odobravaju i podstiču. Vegetarijanstvo je retko u Butanu, Tibetu, Mongoliji i isto tako Japanu.

Postoje dva theravadska opravdanja za jedenje mesa. Već smo prodiskutovali onaj: „Nisam video, čuo, niti sumnjam da je životinja ubijena zbog mene, tako da sam bezbedan“. Drugi glasi otprilike ovako: „Monasi dobijaju ono što im treba tako što prose i treba da jedu šta god im se da, bez ikakvog biranja i probirljivosti.“ Kao i toliko toga u theravadi, i ovo objašnjenje ima malo sličnosti sa stvarnošću. A stvarnost jeste, i ovde verovatno otkrivam jednu tajnu zanata, da monasi skoro uvek dobijaju upravo ono što žele. Kada prosečan monah želi nešto, on ga jednostavno kupi ili kaže onima koji ga podržavaju: „Treba mi A, B i C.“ Monasi sa više skrupula će pribeći raznim nagoveštajima, malo izmenjenim frazama ili aluzijama. Bilo kako bilo, laici su više nego srećni da monahe snabdeju svime što im je potrebno, ali i većinu onoga što monasi žele. I ako monah želi da bude vegetarijanac, on to može bez ikakvih problema.

Theravadini tradicionalno ne koriste 3. tačku koju sam gore pominjao (Osećati blagonaklonost prema živim bićima, i tako se i ponašati, jeste deo prvog pravila morala), zato što theravada ne uči da velika briga za druge ima svoj duhovni značaj. Slično tome, tačke 2, 4 i 5 (Nastojanje da utičemo i ohrabrujemo druge da ne povređuju ili ubijaju živa bića, kao i da budu dobri prema njima, bilo bi u skladu sa prvim pravilom morala; Ne samo neubijanje ili nepovređivanje živih bića, vec blagonaklonost prema njima jeste integralni deo čitavog Učenja, a ne samo prvog pravila morala; Jedenje mesa je uzročno povezano sa povređivanjem i ubijanjem živih bića i time sa kršenjem prvog pravila morala) nisu deo theravada diskursa o jedenju mesa i vegetarijanstvu, zato što njezino cepidlačko i doslovno tumačenje Dhamme znači da se te tačke uopšte ne uzimaju u obzir. Zato, kada je u pitanju jedenje mesa, theravada jeste obeležena hipokrizijom, on je uskogruda i sebična.

Vajrayana (nadalje ću koristiti termin tibetanski budizam) jeste sasvim druga stvar. Većina tibetanskih budista – uključujući tu i živuće Bude, manifestacije Manjušrija, rimpochee i tulkue, ne samo da jedu meso, već to čini sa priličnim zadovoljstvom. I kad sad čitam knjige o tibetanskom budizmu, otkrivam da je tema saosećanja skoro obavezno negde makar pomenuta; i tako i treba da bude. Kada se naglašava njezina centralna pozicija unutar vajrayane, ona se označava ne samo kao saosećanje, već kao maha karuna. Mnogobrojni komentari o Bodhicariyavatara puni su emocija o Šantidevinoj spremnosti da svojevoljno da svoj život za druge. Praksa paratma parivartane, „razmene sebe za druge“, čini važan element prakse svih škola tibetanskog budizma. I ne bih više išao u ovom pravcu, jer verujem da razumete do kojeg zaključka on vodi. Zar ne postoji ozbiljno razmimoilaženje između upornog i snažnog insistiranja tibetanskih budista na saosećanju i činjenice da oni jedu meso? Ja mislim da postoji. Dakle, tibetanski budizma možda nije uskogrud, ali je sigurno obeležen hipokrizijom i nekonzistentnim tretiranjem ovoga pitanja.

Pre nekoliko godina živeo sam u Bodh Gayi, Dalaj lama je trebalo da za nekoliko dana održi govor i grad se punio Tibetancima. Prijatelj i ja odlučismo da se udaljimo iz grada neko vreme. Dok smo se vozili iz Gaye na putu nam se isprečilo krdo od stotinak bivola i koza, koje je teralo nekoliko pastira. Naš vozač je trubio, provlačio se između životinja i kad smo bili kraj jednog od pastira upitasmo ga kuda ide sa toliko mnogo životinja. „Za Bodh Gayu. One su namenjene lamama“,odgovorio je. Neko bi mogao pomisliti da najmanje što bi mogli da učine jeste da se uzdrže od jedenja mesa, barem dok su na tako svetom mestu i primaju koje gotovo sigornu u sebi sadrži pozive na maha karuna za sva bića.
budizamU vezi sa svim ovim je jedna prilično sramotna hipokrizija koja je preovlađivala i još uvek nastavlja da se održava u skoro svim budističkim zemljama. Mesari, štavljači kože, lovci na divljač, ribari i lovci na ptice u budističkim zemljama snabdevači su zajednicu životinjskim produktima, uključujući meso, ali su bili marginalizovani zbog toga. Ribara duž obala Šri Lanke svi su se klonili i nijedan monah ih nije posećivao. Na kraju su ti ljudi lako bili preobraćeni u katoličanstvo kada su jednom stigli Portugalci. Zanimljivo je da vojnici, čiji je posao takođe bio da ubijaju, nikada nisu bili na taj način izopšteni. U Japanu buraku su bili i još uvek su tretirani kao izopštenici, zato što su klali životinje i radili druge „nečiste“ poslove.

budizamNa Tibetu je jedna grupa ljudi (ne znam koji im je tačno naziv) bila takođe prezrena zato što su se izdržavali od klanja i štavljenja, tako da su obično živeli na samim obodima naselja. Ako me sećanje ne vara, zabranjivan im je i ulaz u hramove. Zanimljivo, i graditelji čamaca u Velsu i Irskoj su bili takođe prezreni, jer su ih pravili od životinjske kože. Hajnrih Harer je imao zanimljive komentare o tome koliko je manastirska hijerarhija na Tibetu činila život tih ljudi nesnosnim, dok je u isto vreme koristila njihove usluge. Posvećeni Burmanci nikada ne bi zaklali životinju (kravu ili bivola), ali smatraju da ubijanje malih poput ribe, pataka ili pilića nije tako strašna stvar ili da to stvara podnošljivu količinu loše kamme. Zato Muslimanima dozvoljavaju da ih snabdevaju govedinom i ovčetinom, ali ih zato ipak preziru zbog posla koji rade.

Sve u svemu, čini se da je jedenje mesa stvar oko koje sve budističke škole tek treba da zauzmu jedan razuman, konzistentan stav, zasnovan na saosećanju.

Kako sam ja postao vegetarijanac

Bila je subota ujutro i šetao sam kroz centralnu pijacu u Pnom Penu, tragajući za voćem koje bih kupio. A onda sam se, sasvim slučajno, obreo u delu pijace sa mesom. Čak i slepac bi znao da je u tom delu. Smrad je bio nesnosan. Pilići mokrog perja i tupog pogleda čučali su u sićušnim kavezima, verovatno svesni šta im se uskoro dogoditi. Koze su sigurno znale. Mogli ste to da vidite u njihovim očima. Ali nisu mogle ništa da urade i jednostavno su stajale, pognutih glava, pomirene sa sudbinom. Meso je visilo sa kuka, noževi i satare ležali su unaokolo i sve je bilo prekriveno krvlju i muvama. Produžio sam dalje nadajući se da ću nekako doći do dela sa voćem i povrćem i nakon nekoliko minuta na putu mi se isprečila velika okrugla korpa postavljena po sred prolaza.

Bila je puna mrtvih i očerupanih pilića. Jedan čovek je čučao pored korpe radeći nešto tim pilićima uz pomoć creva, dok je sa druge strane korpe stajao dečak pritiskajući nešto što je ličilo na pumpu. Stajao sam tako i pokušavao da dešifrujem scenu koja mi je bila pred očima. Onda mi je sinulo. Pilići su tek počeli da trule, na nekim mestima njihova koža je od bledožućkaste počela da menja boju u zelenkastu ili sivu. I taj čovek bi ubadao iglu nataknutu na crevo u svako pile, a onda bi onaj dečak pritisnuo pumpu. U zemljama kao što je Kambodža, kada mesaru ili ribaru roba počne da se kvari, one nekad u nju ubrizgaju formalin kako bi prikrili truljenje i održali je još malo duže. Povezivanje u mom umu hrane, tih pilića i formalina, koji se kao što verovatno znate koristi u mrtvačnicama da uspori raspadanje ljudskog leša, toliko me je potreslo da sam se zapravo okrenuo u stranu i počeo da povraćam.

Jedan od prodavaca video je sve to i vrlo ljubazno mi je ponudio čašu vode da isperem usta. Kad sam se vratio u hram još uvek sam pomalo osećao mučninu, ali ne toliko da ne bih mogao da jedem i kad se zvono za ručak oglasilo, otidoh do trpezarije. Čim sam seo za sto sa svim jelima na njemu odmah sam primetio da je glavno jelo bilo, pogađate, spravljeno sa pilećim mesom. Čim sam to video moj stomak počeo je ponovo ga čegrće istog momenta morao sam da izjurim iz sale. Ovoga puta nisam povraćao, ali je moj apetit bio potpuno iščileo. Narednih nekoliko nedelja nisam uopšte imao želju da jedem meso, bilo kakvo meso. Kasnije se ona lagano vratila, ali kad bi se javilo sećanje na trule piliće napumpane formalinom morao sam svesno da ga potiskujem ili bih izgubio apetit.

Tri meseca kasnije tokom jedne kratke posete Australiji, prijatelj Šrilankanac dao mi je neke stvari da ih ponesem i predam njegovom bratu na Šri Lanki. Jedna od tih stvari bila je i knjiga nazvana Sloboda za životinje (Animal Liberation) Pola Singera. Nikad nisam čuo za tu knjigu i njezin naslov me je zainteresovao. Kad sam stigao u Šri Lanku pozvao sam brata, koji mi je rekao da dolazi sutradan po stvari, ali se nije pojavio naredna tri meseca. Knjiga i ostale stvari ležale su u mojoj sobi kao neka vrsta nemog podsetnika koliko su Sinhalezi fleksibilni u pogledu rokova, obaveza, obećanja i, zapravo, svega ostalog.

Jednog toplog popodneva dok sam ležao na krevetu i osećao priličnu dosadu, a zapravo nisam imao ništa za čitanje, uzeh u ruke Singerovu knjigu kako bih je malo prelistao. I zapravo, delovi koje sam napreskokce pročitao toliko su me zainteresovali da sam se vratio na početak i iz tri sedenja pročitao je celu. Očekivao sam da će biti pisana iz uobičajenog vegetarijanskog ugla – znate već ono, nazivanje mesa „strvinom“ ili „trulim lešom“, citiranje raznih poznatih vegetarijanaca, dugi opisi procesa na koji meso fermentira u crevima i tvrdnje da izmet vegetarijanaca manje smrti od onoga mesojeda itd. Umesto toga, Singer zagovara tretman životinja (uključujući i to da ih ne jedemo) na objektivan, logičan i ubedljiv način. Piter Singer je po profesiji filozof i tako i piše. I, slučajno, nema nikakve veze sa ekstremističkom grupom Animal Liberation, koja se bori za prava životinja.
budizam

Dok sam pratio njegovu argumentaciju, njena ubedljivost me je primorala da se sa njom složim. Tokom narednih nedelju-dve vraćao sam se nekim delovima knjige i iščitavao, da bih na kraju zaključio da svako ko želi da metta bude važan deo njegovog karaktera treba ozbiljno da razmisli o tome da postane vegetarijanac. Kao budista, ja zaista želim da metta dominira mojim životom i tako sam odlučio da se uzdržavam od jedenja mesa. Od toga dana sam svoj unos mesa smanjio za barem 95%, a snaga dugo negovane navike, okolnosti ili tek želja za sočnim odreskom odnose se na preostalih 5%. Dakle, moja odluka da postanem vegetarijanac doneta je na osnovu tri stvari – rast svesti o potrebi za aktivnom (nasuprot pasivnoj) metti u budističkom životu, zatim slučaj istinskog gađenja prema mesu i na kraju razmišljanje jednog filozofa koje mi je pomoglo da uvidim one implikacije Budinih reči koje do tada nisam video. Ne mogu baš sasvim mirne savesti reći da sam zahvalan ono čoveku iz Kambodže i njegovim trulim pilićima, ali sam izuzetno zahvalan Piteru Singeru. Činjenica da je i on Australijanac kao i ja nema mnogo veze sa ovim.

Zaključujem ovo istraživanje pitanja jedenja mesa, vegetarijanstva i Dhamme poslednjim pitanjem: Ako je vegetarijanizam više u skladu sa Dhammom, zašto ga i Buda nije promovisao?