Theravāda budističko društvo
Download PDF

Stope u prašini

Šravasti Dhammika

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Jedina dva velika religijska učitelja koji su imali uspeha još za života bili su Muhamed i Siddhattha Gotama, poznatiji kao Buda. Obojica su vrlo dugo podučavali i obojica su dočekali da vide kako religije koje su začeli hvataju čvrste korene. Prof. Basham je zapisao da je budizam bio minorna religija sve dok ga Ašoka nije usvojio i krenuo da propagira. Basham ovu svoju pretpostavku zasniva na činjenici da ne postoje arheološki tragovi budizma pre Ašokinog vremena, ali meni se to čini prilično klimavim argumentom. Kakve bi fizičke tragove lutajući askete, a upravo to su bili Budini učenici, mogli da ostave? Formirali su nekoliko trajnih boravišta i podigli ih od blata, bambusa i lišća. Što se tiče stupa, one nisu značajnije figurirale u budističkoj duhovnosti sve do II veka pre n.e. Pali Tipitaka nudi obilje ubedljivih dokaza da je Buda bio dobro poznat u velikom delu severne Indije i da je njegova Dhamma privlačila veliki broj sledbenika iz svih klasa, a naročito među elitom.

Krajnje kritički stav đaina i bramana prema novom učenju zabeleženom u Tipitaki govori nam da su ga oni videli kao istinsku pretnju. Važan razlog Budinog uspeha bila je bez sumnje njegova izuzetna ličnost. Čak i uprkos velikog vremenskog rastojanja između njega i nas, izrađenog redigovanja sutta i njihovom prilično ukočenom stilu, Budino toplo i saosećajno prisustvo isijava skoro na svakoj stranici. Logička konzistentnost njegove Dhamme morala je takođe biti jedan važan faktor. Međutim, bez obzira koliko učitelj privlačan bio ili koliko je razumljivo njegovo učenje, ono neće privući sledbenike sve dok oni ne dođu u kontakt sa njim. Buda je bio misionar od samog početka i to je, zajedno sa ona dva malopre pomenuta, vrlo važan razlog ranog uspeha njegovog učenja. Jer on je imao mirno srce, ali vrlo pokretljivo telo.

Prema Tipitaki, skoro prva stvar koju je Buda učinio posle probuđenja bila je da krene na dugi put, kako bi druge podučio onome što je sam bio otkrio. Podjednako je karakteristično da je među prvim uputstvima koje je dao petorici svojih prvih učenika to da "idu i podučavaju druge" tome što su naučili od njega. Područje koje je Buda prokrstario tokom života odgovara otprilike današnjim indijskim saveznim državama Uttar Pradeš i Bihar. Najistočnija tačka do koje je stigao i koju je i danas moguće identifikovati jeste Kađagala (današnji Kankđol, 18 km od Rađmahala, upravo na granici Indije sa Bangladešom. Najzapadnija tačka za koju znamo jeste Mathura, otprilike 180 km južno od Delhija. Ove dve tačke razdvaja skoro hiljadu kilometara. Budino kretanje na sever bilo je naravno ograničeno tada neprohodnim džunglama u podnožju Himalaja, a nejverovatnije da nikada nije išao južnije od sliva Ganga. Pa ipak, ovo bi značilo da su njegova lutanja pokrivala područje koje iznosi skoro 200.000 kvadratnih kilometara, što je ogromna oblast za ondašnje standarde. Zapisi sugerišu da je Buda tek retko posećivao mesta na obodu ovog područja. Na primer, Mathuru je posetio samo jednom i verovatno je samo jednom boravio i u Angi na istoku (a to su Ćampa, Bhaddija i Kađangala, koji odgovaraju današnjem distriktu Bhagalpur). Verujem da se Bhaddija ili Bhaddijanagara, kako se ponekad pominje u Tipitaki, može prilično pouzdano identifikovati kao selo Bhadarija, nekih 12 km južno od Bhagalpura.

Međutim, Buda se najviše kretao u istočnom delu ove oblasti, između velikih gradova Savatthi, Rađagaha, Vesali i Kosambi. Tipitaka pominje kočije u gradovima i staze, sporedne i glavne puteve u unutrašnjosti. No nema sumnje da takva kategorizacija više govori o učestalosti saobraćaja na njima, nego o kvalitetu njihove podloge. Naime, svi putevi u drevnoj Indiji bili su malo više od prašnjavih, grbavih staza u leto i nepremostivih reka mulja tokom kišnog perioda. Razni drumski razbojnici samo su još uvećavali rizik putovanja na duže staze.

Putnici na deonici između Savatthija i Sakhete su često bivali opljačkani (Vin, IV: 87), a tu je naravno i strašni Angulimala, ubica i razbojnik, koji je bio strah i trepet u šumovitim krajevima oko Savatthija. Jednom prilikom su Buda i njegov pratilac putovali zemljom Kosala i stigli do raskrsnice. Buda reče da bi trebalo da pođu jednim putem, ali pratilac je uporno tvrdio da upravo treba da pođu onim drugim. Ovo ubeđivanje je potrajalo neko vreme, sve dok se pratilac nije toliko iznervirao da je besno spustio Budinu posudu na zemlju i udaljio se putem za koji je tvrdio da je pravi. Nije daleko odmakao kad ga napadoše razbojnici koji su ga "udarali i rukama i nogama, razderali mu ogrtač" (Ud. 90). U najzabačenijim oblastima putnici su takođe mučili muku da pronađu hranu, vodu i sklonište. Tipitaka pominje putnika koji oslanjajući se na sve četiri pije iz barice formirane u udubljenju od kopita nekog govečeta, zato što nigde druge vode nije bilo unaokolo, a na drugom mestu opisuje jezivu priču o roditeljima koji su su se izgubili u divljini, te su da bi spasili sebe od gladi do smrti ubili i pojeli sopstveno dete. U daleko češćim situacijama putovanje bi bilo tek neudobno i dosadno, a na njega se kretalo samo kad je to bilo zaista neophodno. I pored svega toga, čini se da je Buda najveći deo svog života proveo na putovanju, kako bi se susreo sa što je više moguće ljudi. Toliki su bili njegova istrajnost i saosećanje.

U skladu sa pravilima koja je sam postavio i u skladu sa dugo ustanovljenom tradicijom samana ili asketa, Buda bi proveo tri meseca kišne sezone na jednom mestu, a ostatak godine bi putovao. Prema komentarskoj tradiciji, posle 20 godina svog podučavanja, svaki kišni period provodio je u blizini Savatthija, glavnog grada Kosale. Činjenica da je sačuvano više njegovih govora održanih na tom mestu nego bilo gde drugde sugeriše da u toj tradiciji može biti istine. A ako je to zaista tako, moguće je da je odlučio da ograniči putovanja zbog svojih godina. Buda je putovao isključivo peške, mada je zbog činjenice da zbog mnogih reka u oblastima kojima se kretao sigurno često morao da koristi čamce ili skele, mada se to nigde izričito ne pominje.

Međutim, možemo čitati o monasima koji prelaze reku tako što se drže za rep vola u krdu koje takođe prelazi reku, što može ukazivati da na tim mestima nisu postojali ni mostovi, niti neko plovilo, te je verovatno i Buda morao da improvizuje na isti način kao i ti monasi. Nema pomena o tome da je Buda putovao kočijom ili volovskom zapregom. Na samo jednom mestu je opisano da je nosio sandale, tako da je verovatno uglavnom išao bos (Vin,IV:186).

Tipitaka pominje putanju mnogih Budinih putovanja, što nam daje predstavu o rastojanjima koja je nekada prevaljivao. Na primer, znamo da je tokom prvih dvanaest meseci posle probuđenja išao od Uruvele do Isipatthane, preko Gaje i Benaresa, da je tamo proveo tri meseca monsuna, da bi se potom vratio do Rađagahe, preko Benaresa, Gaje, Uruvele i Lativanne. Sva ova mesta je moguće pouzdano identifikovati, te tako izračunati da je morao preći barem 300 kilometara. Tokom najdužeg neprekidnog putovanja koje je zabeleženo u Tipitaki, krenuo je iz Rađagahe i išao preko Vesalija do Savatthija i natrag opet do Rađagahe, preko Kitigirija i Avalija, što je kružna tura od oko 1600 kilometara (Vin,IV,189). Verovatno da je putovanja kao ovo započinjao na kraju kišnog perioda i vraćao se pre početka narednog, devet meseci kasnije. Nažalost, nije moguće znati koliko tačno vremena mu je bilo potrebno za takva ili slična putovanja.

U čuvenoj Mahaparinibbana sutti saznajemo da je išao od Rađagahe do Kusinare, preko Nalande, Patne i Vesalija, što je ukupna razdaljina od oko 300 kilometara. Prema sutti, Vesali je napustio na kraju kišnog perioda (oktobar) i naravno pretpostavlja se da je krajnje utrnuće u Kusinari dostigao na dan punog Meseca u vesakhu (maju). Ovo nam govori da mu je trebalo sedam meseci da prevali oko 95 kilometara. Čak i uzimajući u obzir činjenicu da je bio veoma star i bolestan, čini se da je ovo ipak vrlo dug period. Treba napomenuti da samo kasniji tekstovi u Tipitaki govore o tome da se Budina parinibbana dogodila u vesakhu, a sama sutta odaje utisak da je, iako je njegovo poslednje putovanje bilo sporo, ono ipak imalo kontinuiran ritam. Međutim, isto se čini verovatnim da je Buda putovao vrlo relaksirano. Zapisi sugerišu da bi ustao pre izlaska sunca, otišao u prošenje hrane u najbliži grad ili selo neposredno posle izlaska sunca i, pošto bi jeo, kretao na put još dok je bilo sveže. Hodao bi sve dok podnevna vrelina ne bi postala nesnosna, a onda bi popodne proveo odmarajući se. Ukoliko bi u blizini vilo neko selo, možda bi na tom mestu ostao do sledećeg jutra, a ako nije, nastavljao bi da hoda sve dok ne bi naišao na neko selo. Koliko dugo bi se zadržavao na jednom mestu zavisilo je od mnogih faktora – da li bi ljudi dolazili da razgovaraju sa njim, da li je bilo hrane i vode na raspolaganju, da li je čitava atmosfera bila prijatna. Znamo, na primer, da je skratio boravak u Rađagahi kada su ljudi počeli da se žale kako mladići napuštaju porodice i postaju monasi (Vin, IV:43). Jednom je stigao u selo Thuna i ustanovio da nema vode za piće, jer su lokalni bramanski sveštenici, na vest da on dolazi, blokirali pristup izvorima gomilama balege pomešane sa pirinčanim ljuskama (Ud. 78). Toplina i poštovanje sa kojima se danas dočekuju budistički monasi nisu uvek bili dostupni i Budi i njegovim učenicima. Često je opisivan kako putuje sa 500 monaha (što je konvencionalni način da se kaže "mnogo") ili jednostavno sa "velikom grupom monaha". U drugim prilikama bi otpustio svog ličnog pratioca i ostale monahe, rekavši im da želi da jedno vreme luta sam (S III:94).

Nasuprot raširenom mišljenju, Buda nije pretežno boravio u šumi. Od četiri manastira koja je osnovao, a arheolozi su uspeli da ih identifikuju – Ghositarama, Đivakarama, Đetava i Veluvana – prvi je u stvari bio smešten unutar gradskih zidina, dok su ostala tri nedaleko od gradova kraj kojih su se nalazili. Kada je boravio na tim mestima, Buda je imao relativno udoban smeštaj, ali kada se nalazio na putu situacija je bila sasvim drugačija, te je tako morao da prenoći i nađe sklonište gde god bi to bilo moguće. Čitamo tako da je jednom prenoćio spavajući na podu šupe nekog grnčara (M.I:502). Drugom prilikom, stigao je u Kapilavatthu i pošto nije našao odgovarajuće prenoćište, proveo je noć u pustinjačkom skloništu askete Bharandua, spavajući na prostirci prostrtoj po podu (A.I:277). Mora d aje često prenoćio u voćnjaku mangoa kakve je moguće videti i danas da okružuju sela severne Indije. Kada je naišao na njega na jednom takvom mestu, Hattaka upita Budu je li srećan. Na to mu ovaj odgovori: "Da, prijatelju, živim srećno. Među onima koji srećni žive u ovome svetu i ja sam jedan." Na to se Hattaka iznenadi, ukazujući da je to zimski period, vreme mrazeva, da je tlo izrovano volovskim kopitima, da je prostirka od lišća tanka, a vetar hladan, da se Budin ogrtač čini prilično tankim. Buda mu je i posle svega toga potvrdio da je on ipak srećan (A.I:136). Mora da je isto tako veoma uživao u slobodi koju mu je život lutalice omogućavao. Za njega "domaćinski život je prašnjav put, pun prepreka. Nesputan poput vetra jeste život onoga ko se okrenuo od svih profanih stvari" (D,I:62). Međutim, seljenje sa jednog na drugo mesto imalo je i vrlo važne praktične razloge, jer mu je u svetu bez komunikacija, koje mi danas smatramo nečim normalnim, to omogućavalo da svoje učenje proširi nadaleko. Takođe je bio svestan da je lični kontakt sa njim važan, pogotovo za novozaređene monahe i monahinje, te se možda i prema tome opredeljivao koju oblast će posetiti i koliko često (S,III:90). Tokom lutanja verovatno bi stigao u neki kraj, podučio, stekao ponekog sledbenika, čak i zaredio nekoliko monaha ili monahinja, a onda se ne bi vraćao po nekoliko godina. Ako je monah iz tog kraja želeo da ga opet vidi, jednostavno bi krenuo do mesta na kojem se Buda u tom trenutku nalazio.

Sona Kutikannu je bio zamonašio Mahakaććana i otprilike godinu dana kasnije ovaj je poželeo da vidi čoveka čijem učenju je posvetio svoj život. Tako je rekao svom patronu: "Još uvek se nisam sreo sa velikim učiteljem lice u lice, samo sam čuo kako on izgleda. Ako mi dopustite, otišao bih da vidim našeg učitelja, Blaženoga, probuđenoga Budu" (Ud. 58). Za domaćine pritisnute raznim obavezama dugo putovanja da bi videli Budu moralo je biti još teže i otuda su bili prinuđeni da čekaju, možda i više godina, pre nego što bi se ponovo sa njim sreli. Thapataya sutta nam dočarava uzbuđenje stanovnika jedne zabačene oblasti na vest da je Buda možda na putu ka njima i kako je to uzbuđenje sve više raslo na svaku vest da je on sve bliže (S V:348-349). Na drugim mestima čitamo o gladi ljudi za informacijama o Budi i o tome šta je njegovo učenja.

Jednom je monah koji je kišni period proveo sa Budom u Savatthiju stigao u Kapilavatthu. Kad su stanovnici čuli odakle dolazi, obasuli su ga pitanjima o Budi (S V:450). Drugom prilikom grupa bramana iz Kosale i Magadhe je po dolasku u Vesali čula da se slučajno u gradu nalazi i Buda i smatrali su da je prilika da se sa njim susretnu toliko dobra da je ne bi trebalo propustiti. Buda je prethodno očigledno dao uputstvo svom ličnom pratiocu da ga niko ne uznemirava, ali su bramani bili odlučni u tome da neće otići sve dok ne vide učitelja. U želji da reši ovu situaciju, iskušenik Siha zamoli pratioca da kaže Budi da ga čekaju tri čoveka. Na to pratilac reče da on to neće učiniti, ali da nema ništa protiv ako to Siha učini. Tako i bi, na šta Buda reče Sihi da postavi prostirku u senci ispred njegovog boravišta, kako bi mogao da porazgovara sa bramanima (D I:151). No, Buda nije mogao da bude svuda u isto vreme, tako da su monasi i monahinje prevaljivali velika rastojanja radi privilegije da u njegovoj blizini provedu neko vreme. Na primer, jednom dok je boravio u Ćatumi, grupa od petsto monaha došla je grupa monaha da ga vidi (M I:456).

Međutim, pošto se toliko kretao, nije uvek bilo moguće znati gde se nalazi. U divnom Parajana poglavlju Sutta nipate čitamo o šesnaest učenika askete Bavarija koji kreću za severnu Indiju u nadi da će sresti Budu. Prvo su čuli da je u Savatthiju i "kose uvijene u punđe i ogrnuti jelenjom kožom", zaputiše se tamo. Prošli su kroz Kosambi i Saketu, da bi na kraju stigli u Savatthi, ali tamo im rekoše da je buda otišao odatle pre nekoliko dana. Pratili su ga kroz Setavju, Kapilavatthu, Pavu i Vesali, da bi ga na kraju sustigli u Pasanaka svetilištu (u Barabar brdima, severno od Gaje) i "poput žednih ljudi koji jure ka hladnoj vodi, poput trgovaca koji jure ka svom profitu, poput vrućinom ošamućenih ljudi koji jure ka hladovini, oni se brzo uspeše uz planinu" (Sn.1014).

Bez sumnje da je i u Budino vreme govoreno isto toliko jezika i dijalekata kao i danas i to mu je možda stvaralo poseban problem. Theravada tradicija tvrdi da je Buda govorio pali jezikom, iako se u samoj Tipitaki uopšte ne pominje kojim je on govorio. Slično trgovcima, diplomatama i drugim čija profesija je zahtevala česta putovanja u različite regione, vrlo je verovatno da je sem maternjeg jezika, koji bi bio jedan od dijalekata kojima se govorilo unutar Kosale, on tečno govorio još nekoliko jezika.

U Aranavibhanga sutta Buda kaže da insistirati na upotrebi svog dijalekta u kraju u kojem se govori neki drugi može izazvati samo konfuziju i sukob. "Tako je rečeno: 'Ne bi se trebalo suviše oslanjati na svoj lokalni jezik…' A zašto? U različitim oblastima možda istu stvar nazivaju pati, patta, vittha, serava, dharopa, pona, hana ili pisila (ovo su sve različite reči za "činiju"). Dakle, kako god da je zovu u jednoj oblasti, koristite upravo tu reč". Ovo su reči nekoga ko je upoznat sa čitavim spektrom jezika i dijalekata, nekoga ko je otvoren i vrlo pragmatičan kad je u pitanju jezik.

Buda je bio podjednako otvoren i prema običajima. Jednom kada je zatekao nekog monaha kako provodi suviše mnogo vremena kupajući se i igrajući se u vodi, doneo je pravilo da se monasi kupaju samo jednom mesečno. Kasnije, neki monasi koji su boravili u rubnim područjima gde su se domaćini bunili (s punim razlogom) zbog njihovog retkog kupanja, izvestili su o tome Budu i on im je dopustio da s ekupaju češće, u skladu sa običajima tog kraja. Dakle ovo je nešto što bismo očekivali od urbane osobe koja je mnogo toga proputovala. Kakav god da je Buda bio, on nije bio omeđen lokalnim okvirima i bez sumnje da su ga mnoga putovanja učinila još urbanijim i njegov um još otvorenijim.

Mapu koja pokazuje Budino poslednje putovanje moguće je naći ovde
http://www.ancient-buddhist-texts.net/Maps/MP-index.htm