Theravāda budističko društvo
Download PDF

Telesni hendikep

Šravasti Dhammika

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Život. Ne uzimajte ga olako

Baš juče sam čuo za engleskog fudbalera Danijela Džejmsa, koji je otišao na kliniku za eutanaziju u Švajcarskoj i počinio samoubistvo, pošto je takav način okončavanja života legalan u toj zemlji, čak i za pacijente koji ne boluju od neizlečive bolesti. Džejms je posle jedne sportske nesreće ostao paralizovan od vrata nadole i odlučio je da njegov život nije vredan življenja. Kada čujem ovakvu vest, ostanem u isto vreme zapanjen i tužan.

Pre nekoliko godina, dok sam boravio u jednom budističkom udruženju u Evropi, obavestili su me da u tri popodne neko dolazi da me vidi i razgovara o Dhammi. Nešto pre tri začuo sam kako se otvaraju vrata na glavnom ulazu i video čoveka u kolicima kako ulazi. Posle malih problema da uđe unutra, osoba koja je pratila našeg gosta, odgurala ga je do biblioteke i za njima uđoh i ja. Dok smo se upoznavali, pružio mi je ruku. Rukovali smo se i svojim stiskom skoro da mi je zdrobio šaku. Imao je oko 25 godina, dobro je izgledao, sa snažnim rukama i torzom.

Skoro istog trenutka prešao je na stvar. “Pre dve godine sam doživeo saobraćajnu nesreću, u kojoj su dve osobe poginule. Ja sam ostao paralizovan od struka nadole. Sada sam pod terapijom, ali mi lekari kažu da ukoliko u narednih 12 meseci ponovo ne stanem na svoje noge, onda ću ostati ovakav. Odlučio sam, ako ne mogu ponovo da hodam, da se ubijem.” Zastao je za trenutak, čekajući da mi njegove reči dublje prodru do svesti. Tada je nastavio: “Posetio sam katoličkog i protestantskog sveštenika, rabina, bahai učitelja, kao i hindu svamija, da ih pitam mogu li mi dati bilo kakav valjan razlog da se ne ubijem. Sada bih želeo da znam šta budista ima da kaže o svemu tome. Eto zato sam ovde.” Sve ovo je bilo izgovoreno vrlo ozbiljnim, ravnim tonom, koji me je uverio da zaista i misli to što govori. Upitao sam ga: “Šta su vam rekli ti drugi religijski učitelji?” “Svi su mi govorili da to ne treba da radim”, odgovorio je. “Je li biti u kolicima toliko užasno?” pitao sam ga. “Više nikada neću imati erekciju. Mokraća mi curi iz bešike. Verovatno možete pomalo da osetite miris. Ne mogu da serem kao svi ostali. Svako jutro moram da skidam pelene. Voleo sam sport, zaista sam sportski tip. Ali nikada više neću biti u stanju da potrčim i skačem kao što sam to nekada radio. Do kraja života zavisiću od drugih i sasvim jednostavno, neću tako da živim.” Dok je to govorio po prvi put sam detektovao trag emocije u njegovom glasu. Dodadoh: “Pa jeste li uopšte razmišljali kako da se ubijete?” “Gas”, odgovorio je. “Brzo je, čisto i bezbolno. I to je to. Možete li mi, kao stručnjak za budizam, dati jedan jedini razlog zašto ne bi trebalo da se ubijem?” Slušao sam sve to i odlučio se za pristup za koji sam ustanovio da je nekada koristan u ovakvim slučajevima. Ćutao sam nekoliko trenutaka, pretvarajući se da razmišljam o njegovom pitanju i onda rekoh: “Ne, ne mogu. S obzirom na vaše okolnosti, mislim da je samoubistvo najbolje rešenje.” Zinuo je da zausti nešto, ali iz grla nije ništa izlazilo. Verovatno se nadao da ću pokušati da ga ubedim da se ne ubija i kada nisam odgovorio na način na koji je očekivao, to ga je izbacilo iz ravnoteže. Njegov prijatelj, koji mu je stajao iz leđa, pogledao me je preneražen i počeo da mlatara rukom kao znak da ne bi trebalo da govorim takve stvari. „Znači, vi se slažete. Smatrate da je najbolje da se ubijem?“ „Aha“, rekoh. Sada je na mene bio red da zastanem i sačekam da moje reči dopru dublje do njegove svesti.

Na kraju nastavih: „Jedina stvar o kojoj bih razmislio jeste način na koji da izvršite samoubistvo. Mogu li vam preporučiti jedan drugi put?“ „Pa… da“, reče. Njegov prijatelj obori pogled, odmahujući glavom u znak potpunog očaja. „Evo šta preporučujem. Ja živim na Šri Lanki, u Kandiju, gore u planinama. Svaki put kad odem do gradske pijace vidim na desetine mladića kako puze kroz gomilu na sve četiri i prose novac ili hranu. Svi su još kao mali oboleli od dečije paralize. I pošto ceo dan provedu blizu tla i udišu prljavštinu i prašinu, obično imaju i infekciju pluća. I naravno, pošto hodaju na sve četiri, šake i kolena su im prekriveni modricama, zadebljanjima na koži i krastama. Takođe znam da skoro nijedan od njih ne dobija bilo kakvu pomoć od države ili neke humanitarne organizacije. Žive od prošenja i sitnih krađa. A evo šta bih vam preporučio da uradite. Prodajte sve što imate, idite na Šri Lanku, izvadite sebi jednogodišnju vizu i učiniti sve što možete da popravite živote tih mladića. Oni žive na ulici godinama, tako da su prilično nezgodna družina. Rado ću vam dati podatke o osobi u Kandiju, kojoj možete da se obratite radi smeštaja i drugih stvari koje su vam potrebne. Naravno, na Šri Lanki nema pogodnosti za osobe u invalidskim kolicima, nema rampi i sličnog. Trotoari su grbavi i putevi puni rupa, tako da će kretanje unaokolo biti stalna borba. Računam da će vas dve godine toga, plus naporan rad sa tom problematičnom decom sasvim dotući. Mislim da je jedini problem u tome što bi neko mogao saznati čime se bavite i pokušati da vam pomogne, što bi možda nešto produžilo vaš život ili čak odložilo smrt na duže. Ali uvek mu možete reći da odjebe.“ Sve ovo sam izgovorio istim onim ozbiljnim tonom koji je on koristio pričajući o svojoj odluci da izvrši samoubistvo. Sedeo je i gledao me nemo neko vreme, a onda smo imali poduži razgovor.

Mogu da razumem i saosećam sa pacijentom sa neizlečivom bolešću koji je u velikim bolovima i koji želi da okonča (ili još bolje, prekrati) svoj život. Ali želeti ubiti se samo zato što naš život ne ide putem koji mi to želimo jeste, barem za mene, narcistički, sebično i glupo. Stav „ako ne mogu da pobedim, onda uzimam moju loptu i odoh kući“ me zbunjuje. U Beču sam sreo jednog uglednog hirurga koji mi je ispričao kako je njegov život postao besmislen otkada je pre nekoliko godina otišao u penziju. Nije znao šta sam sa sobom da radi i sve češće je imao napade depresije. Dobio sam želju da ga zgrabim za revere i izderem se na njega: „Ti sebični čoveče! Sa svim tim veštinama koje si razvio tokom karijere toliko je toga što bi mogao da uradiš za druge ljude – podučavanje mladih studenata medicine, dobrovoljna primena znanja u nekoj humanitarnoj organizaciji, deo godine proveden u nekoj nerazvijenoj zemlji radeći sa hirurzima tamo. I čak i ako ne želiš da deliš to što znaš, možeš da putuješ, pišeš knjigu, uključiš se u neki istraživački rad ili pronađeš sebi neki hobi.“ Ali zbog nečega takve mogućnosti nikada mu nisu pale na pamet. Buda je rekao da biti rođen kao čovek jeste retka prilika, koja je prepuna mogućnosti (S.V,457). Protraćiti tu priliku, propustiti da vidimo njezin potencijal ili se fiksirati samo na jedan pravac i time blokirati sve druge, meni to izgleda kao prava tragedija; mnogo gora nego biti prikovan za invalidska kolica ili biti paralizovan od vrata nadole. Ja ovim ne propovedam stav „sve možeš da postigneš, samo ako hoćeš“ ili „nikada ne odustaj“, toliko popularan u Americi. Prvi je obmana – ne možeš da postigneš sve što poželiš; život je pun ograničenja. A ovaj drugi stav je skoro idealan recept za nezadovoljstvo – znati kada da dostojanstveno odustanemo, kada je vreme da objavimo kraj – jeste znak dobrog rasuđivanja. Ja ovde govorim o izbalansiranoj svesnosti činjenice da smo živi i dobrom korišćenju vremena koje nam je na raspolaganju. Da, na putu možemo naići na prepreke, ponekad vrlo ozbiljne, tako da smo prinuđeni da promenimo svoje ciljeve, prilagodimo svoja očekivanja ili razmotrimo neka potpuno nova. Uvek me zapanjuju načini na koji ljudi sa ozbiljnim hendikepom pronalaze blagotvorne i kreativne načine da provedu vreme ili svoj život učine smislenim. Samosažaljenje Danijela Džejmsa, pomanjkanje mašte i volje naveli su ga da sebi oduzme život. Kako je to tužno.

Kada sam se naredne godine vratio u isto ono budističko društvo, mladić u kolicima došao je ponovo da me vidi. Pozvao me je na ručak kod sebe u stan koji je upravo bio kupio i gde sam upoznao i njegovu devojku, koja je slučajno bila i budistkinja. Nisam ga pitao je li se predomislio oko samoubistva, ali činilo mi se da jeste. Ponekad imate tu privilegiju da na najbolji način utičete na nečiji život. Da je Danijel Džejms kao cilj svog života odabrao da podstiče i ohrabruje one manje hendikepirane nego što je sam bio, zaista se pitam koliko bi života bio u stanju da promeni.