Theravāda budističko društvo
Download PDF

Usmena predaja

Šravasti Dhammika

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Kada ljudi čuju da je budistički kanon Tipitaka vekovima prenošen usmenim putem, odmah pretpostave da mora da je verzija koju imamo vrlo nepouzdana. Često se kaže da je Tipitaka prvi put zapisana na Šri Lanki oko 100. godine pre n.e. Ali to je pogrešno tumačenje. Izvor ove informacije je stara šrilankanska hronika Mahavamsa. No, sve što ona kaže jeste da je na Šri Lanki Tipitaka prvi put bila zapisana u to vreme. Može se pretpostaviti da je ona bila zapisana i mnogo ranije, u Indiji, i zaista ima dobrog osnova da verujemo kako se tako nešto zaista i dogodilo. Vrlo je verovatno da je to urađeno za vreme vladavine cara Ašoke. Taj vladar bio je predani budista, vrlo zainteresovan da se Dhamma sačuva i dalje širi, tako da je vrlo često koristio pisanje kao deo takve svoje politike. Sve što danas znamo o Ašoki sugeriše da bi zapisivanje Tipitake bilo nešto na šta bi se on sigurno odlučio. Ukoliko je to tačno, to bi značilo da je bilo prošlo otprilike 200 godina od Budine smrti i zapisivanja Tipitake. Međutim, Manđusrimulakalpa kaže da je Tipitaka bila zabeležena za vladavine Udayina, sina kralja Ađatasatua (tadetat pravaćanam sastu likhapayisyati vistaram). Ako je ovo tačno, to bi značilo da je Tipitaka pribeležena neposredno posle Budine smrti, u vreme dok su ljudi koji su se sa njim susretali bili još živi.

Mnogo vekova pre Bude brahmani, nasledni sveštenici hinduizma, imali su savršene sisteme pamćenja Veda, svojih svetih tekstova, kako bi ih prenosili sa generacije na generaciju. Najstarije Vede potiču oko otprilike 1500. godine pre n.e. i nisu bile zapisivane sve do najmanje XI ili XII veka. To znači da su usmeno prenošene nekih 2500 godina. Uprkos tome, svi istoričari i indolozi slažu se da Vede odslikavaju svakodnevni život, verovanja i jezik vremena u kojem su bile sastavljene, tj. da su verno sačuvane. Kako im je to uspelo? Čitav život jednog brahmana bio je posvećen tome da od sebe načini živu riznicu Veda. Od ranog uzrasta oni su ih pevali, sve dok ih ne bi zapamtili, a velika pažnja posvećivana je pravilnom izgovoru i intonaciji. Mnogi od Budinih učenika koji su postali monasi pre toga su bili brahmani i sa sobom su doneli mnemoničku veštinu kojoj su bili prethodno učeni. Upravo ta veština iskorišćena je da se sačuvaju i Budine sutte, njegove propovedi, razgovori i izreke. Slično Vedama, i sutte su očigledno bile tako sastavljene da budu pogodne za recitovanje. Prepune su mnemotehničkih sredstava – ritmičnih stihova, ponavljanja, nabrajanja, tipiziranih sintagmi itd. Čak i pre nego što je Buda umro, monasi i monahinje su redovno zajednički recitovali sutte (D.III,207). Otuda, kada je sutta jednom bila formulisana i monaška zajednica je zapamtila, bilo je teško išta dodavati, izbacivati ili menjati. Takođe je važno znati da su i nezaređeni sledbenici imali svoju ulogu u usmenom prenošenju sutta. Vinaya kaže da ako monah čuje da umire laik koji zna neku suttu, a on je sam ne zna, tada je dužan da ode do njega i nauči je pre nego što ta osoba umre. Natpisi iz Sančija pominju laike koji su znali napamet sutte i ponekad čitave zbirke sutta. Buda je rekao da ne želi da samo njegovi zaređeni učenici, već i nezaređeni muškarci i žene budu “znalci Dhamme”, tako da mogu prenositi i drugima to što su naučili (D.II,105). Usmeno prenošenje Tipitake tokom dva ili tri veka bila je dečija igra upoređeno sa 2500 godina, tokom kojih je to isto rađeno sa Vedama. Zanimljivo je znati da i dugo pošto je zapisivanje ušlo u modu u Indiji, budisti su nastavili da prenose Tipitaku usmeno, smatrajući, verovatno s pravom, da je to precizniji način od pisanja. Kada je kineski hodočasnik Fa-hsien posetio Patnu u prvoj deceniji V veka, uočio je da iako je Vinaya već bila zapisana, monasi ipak više vole da je imaju i u svom pamćenju.